​Појам и назив књижености
Наука о књижевности
Читанка
Свеске

1. Које врсте уметности постоје?
2. Шта је уметнички/естетски  доживљај?
3. Шта подразумевамо под изразом универзална вредност у уметничком делу?
4. Како објашњавамо термин литература?
5. Како објашњавамо појам белетристика?
6. У чему се разликује језик уметничке и научне књижевности?
7. Шта подразумева интерпретација књижевног дела?
8. Шта подразумева тумачење књижевног дела?
9. Која је најкраћа дефиниција књижевности?
10. Која значења има реч поетика у књижевности?
11. Шта подразумевамо под појмом наука о књижевности?
12. Наведи пет задатака историје књижевности.
13. Чиме се бави теорија књижевности?
14. Шта је задатак књижевне критике и које врсте критике постоје?

 
Књижевни родови и врсте

1. Шта је лирика и како је добила назив?
2. Како разумеш реч синкретизам?
3. Зашто за лирику кажемо да је субјективна?
4. По чему је карактеристичан језик поезије?
5. Наведи пет врста уметничке лирике.
6. Шта је епика?
7. Шта знаш о епској композицији?
8. Шта све чини структуру епског књижевног дела?
9. Објасни разлику између фабуле и сижеа.
10. У каквом су односу мотив и тема у једном епском делу?
11. Која је разлика између епске песме и епа/епопеје?
12. Шта је мотив, а шта мотивација у књижевном делу?
13. Наведи пет облика приповедања.
14. Које врсте приповедања разликујемо на основу позиције приповедача?
15. Које врсте приповедања разликујемо на основу односа приповедача према времену радње?
16. Који су основни поступци карактеризације ликова у књижевном делу?
17. Шта подразумевамо под појмом поруке или идеје књижевног дела?
18. Објасни значење речи новела и наведи четири одлике ове врсте.
19. Шта је драма, када и где је настала и шта ова реч значи у дословном преводу?
20. У чему се драма разликује од епике?
21. Из чега се састоји композиција класичне драме?
22. Како је организована радња у драми?
23. Који су саставни делови драме?
24. У којим говорним облицима се саопштава садржај драме?
25. Како је представљен јунак у драми?
26. Како називамо епске елементе у драми?
27. Постоје ли лирски елементи у драми?

 
Читанка
Свеске

1. Како се зове аутор, а како главни јунак новеле „Туга“?
2. Одакле потичу име главног јунака новеле „Туга“ и мотив долина плача?
3. Наведи пет најважнијих мотива из новеле „Туга“.
4. На коју појаву у односу људи једних према другима нам указује аутор у новели „Туга“?
5. Зашто главни јунак новеле „Туга“ подноси грубости са осмехом?
6. Како разумеш Андрићеве речи да је „у причањима, усменим и писаним, садржана права историја човечанства“?
7. Којој књижевној врсти припада текст „О причи и причању“ и којим поводом је написан?
8. Како разумеш Андрићеве речи да приповедач својим делом помаже човеку да се нађе и снађе?
9. Како разумеш поруку приповетке „Први пут с оцем на јутрење“?
10. Шта је главни мотив у приповеци „Први пут с оцем на јутрење“?
11. Који приповедачки поступак користи писац да би дочарао драматичност ситуације у приповеци „Први пут с оцем на јутрење“?
12. Објасни значење епилога у приповеци „Први пут с оцем на јутрење“?
13. Које врсте приповедања уочаваш у приповеци „Први пут с оцем на јутрење“?
14. Шта је тема песме „Бановић Страхиња“?
15. Наведи делове текста које смо у епској народној песми „Бановић Страхиња“ означили као епизоде.
16. У које врсте мотива убрајамо мотив усамљеног витеза (у епској народној песми „Бановић Страхиња“)?
17. Какву функцију народној песми „Бановић Страхиња“ има епизода са дервишем?
18. Наведи пет мотива важних за значење народне епске песме „Бановић Страхиња“.
19. Како разумеш песничку слику: он (Бановић Страхиња) је оздо, а сунашце озго, те огрија све поље Косово?
20. У коју врсту песама спада „Сунце се дјевојком жени“?
21. Које стилске фигуре уочаваш у песми „Сунце се дјевојком жени“?
22. Шта је у ужем, а шта у ширем смислу тема песме „Сунце се дјевојком жени“?

​Извор: Васко Попа, Изабране песме, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1998.

Верује се, или се макар прича, да је некада давно постојао некакав кнез који се никуда није мицао из своје палате, већ је предвајао доколицу, а и хранио таштину, тако што је страсно премеравао све што је поседовао – колико је овога у оставама, а колико онога у стајама, докле се простире његово имање, а докле глас о његовом богатству… Лично је, каже повест, пребројао и пописао сваку обрву у веђама своје лепе жене, сваки одсјај у њеним очима, сваки њен уздах, па онда сваки драги камен, сваки жежени дукат, напослетку и сваку бакрену парицу у угловима ризнице… Лично је, наставља повест потанко, размерио сваки риф свиле, тежину сребрног свећњака, запремину ћупа за мед или бачве за вино, па и обим паучине у лагумима испод палате…Свакодневно су том охолом кнезу, приповеда се надаље, долазили разни намештеници задужени за ово или оно, подносећи му извештаје, где је заплакало новорођенче, где се огласило звоно за умрле, колико је које рибље млађи у господаревим потоцима, колико се зрневља заметнуло у класју ражи или пшенице, колико су гранули храстови од јуче, колико је пак излеглих фазана, проходалих зечева и окота друге дивљачи у његовим луговима и шумама… Па су стизали, разуме се, и доушници да пријаве сваки залогај, сваки шапат, сваку клетву и свако ћутање поданика… А од те силне свите, највише су се намножили писари, њих на стотине и стотине је водило, те изјутра, у подне и навече изводило дугачке, сложене рачуне…Одужили су се пописи кнежеве имовине, највећа соба у двору беше одређена за књиге и свитке, а нешто мања за спискове тих књига и свитака, док је трећа служила за спискове спискова, и тако даље, и тако даље, закључно са једном пречетвореном тапијом на баш све, тапијом такође утврђене величине, који је кнез држао испод узглавља у својој ложници, треба ли додати – у ложници тачно дванаест скокова дужине, девет корачаја ширине и седам хвати висине.
Па опет, једанпут, морао је да осване дан када је све било забележено, све измерено и пребројано, ништа више није имало да се пописује, ништа ново да се придодаје, за све се тачно знало где је и колико је. Тако се самољубиви кнез нађе у недоумици, живот му се учини потрошеним, а сваки час очајнички бесмисленим. Осим, помисли тада – осим што није знао, паде му на ум спасоносна мисао – осим што није знао тежину приче. Дабоме, приче о себи, јер га је тежина те приче једино и занимала.
Саветовао се кнез са многима – како измерити причу? Стављао је на један крај теразија своје пописе укоричене у набрекле књиге, а на други исте такве књиге празних листова. Али, разлика је била једнака само тежини утрошеног мастила. Мерио је он празну боцу, те би у њу рекао своје име и племићке титуле, али је разлика била таман као када се реч претвори у дах, а дах у капљу воде, росицу на стакленом зиду оне боце. Пробао је разне начине и лукавства, али до размере приче није могао да дође док се не досети да нађе човека исте тежине, да том и таквом исприча своју причу и да онда види за колико ће онај други да претегне.
– А, богме, сигурно је да неће мало, само када чује шта све поседујем! – наглас је рекао, пре но што је заповест издао.
Размилеше се намештеници по кнежевини, трагаше за таквим и таквим господаревим парњаком, меркаше од ока овога и онога, па напослетку, у једном пуком свратишту, нађоше скитницу или ходочасника који се по тежини није разликовао ни за број слова у имену, звао се наиме као и господар, смо што није био господар ама баш ничега, ако се
не рачуна да је својим животом сасвим сам располагао, ходајући по свету, тамо и овамо, како му се где прохте.
Већ у зору, испред палате, постављена је једноставна справа, коју деца зову клацкалицом. На једном њеном крају имао је седети кнез, на другом онај скитница. Замисао беше једноставна, први ће испричати своју причу, други ће је саслушати, па ће се онда видети за колико је претегао. И тако и би. Први је приповедао, други је слушао, јутро се померило ка подневу, сунце је достигло вршну тачку, а онда стало да омиче, већ се сумрак стао сукати на крајевима дана, али се ништа није догађало – равнотежа, без обзира на раскошну кнежеву причу, није била нарушена, клацкалица се није померала ни за трептај, ни горе, ни доле.
Пред само вече, сасвим промукао од дуга казивања и срџбе што његова прича не урађа видним помаком, кнез узвикну:
– Слушаш ли ти мене?
– Слушам, господару – узврати овај. – Помно слушам, могао бих све и да поновим…
– Али, то није могуће, толико сам тога вредног рекао, зар ни за завист да претегнеш од обиља моје приче…
– Твоја је прича, племенити кнеже, замашна – следио је одговор. –
Руку на срце, има је, има, живот ти није био сирот. Међутим, без обзира на њену тежину, ми остајемо на истом зато што си ти сам некако лакши док је неком причаш, а мени је за исто толико лакше док те слушам. Зато, иако се много тога у твојој причи збило, међу нама се ништа није променило. Ако не рачунаш да нам је обојици за причу лакше. А то никако није мало. Рекао бих да је сасвим довољно.
У исто време сишавши са справе, кнез и онај скитница се лагано, ногу пред ногу, упутише ка палати. Сада је други, онај што није поседовао силна имања, нешто потанко казивао првоме, ваљда шта је све видео ходећи светом. И обојици је опет било подједнако лакше, како то и бива када неко некоме приповеда причу овакве или онакве садржине.
​
Извор: Горан Петровић, Све што знамо о времену, Народна књига – Алфа, Београд, 2003.

Baš je zazvonilo za čas podsećanja. Već slutim glasove koji bi se mogli javiti sa negodovanjem: „Pa nemojte opet sa tom poznatom pričom o spaljenoj Narodnoj biblioteci i o 6. aprilu! To je davno istrošena tema!“ Ako bi uistinu ova tema bila istrošena, pomišljam, onda bi to moglo značiti da je istrošena i mentalna energija našeg pamćenja, što bi svakako bilo zabrinjavajuće. Dovoljno već zabrinjava činjenica što je, evo, stigao još jedan 6. april u Beograd, i to sedamdeseti - možemo li to zaista shvatiti - otkako je nekadašnja Narodna biblioteka gorela i sagorela na Kosančićevom vencu. Razume se da shvatamo, i šta - ništa. NIŠTA nije učinjeno, NIŠTA nismo učinili da za tih sedam decenija postavimo, na mesto nekadašnje ruševine, a današnjih iskopina neko obeležje, neki odgovarajući znak sećanja na to zbivanje o kojem mladi uglavnom ništa ne znaju, a stariji, najčešće, okreću glavu i gledaju kroz prozor vremena na sopstvene važnije zapamćene datume. Pritom im se čini dosadna ta znana povest o hiljadama izgorelih rukopisa i knjiga, pa to smara, zaboga, kako bi to, možda, rekli neki od najmlađih Beograđana. Iz toga proizilazi da ipak ne shvatamo da nas već deset puta po sedam godina uspešno zasipa onaj neprimetni prah nepamćenja, razorniji čak i od razornih i od zapaljivih nemačkih bombi što su unele plamen „među tri stotine hiljada štampanih knjiga, hiljadu pet stotina izuzetno vrednih rukopisnih knjiga iz srednjeg veka, dragocenih svedočanstava u obliku mapa, gravira i slika, ali i kompletne privatne biblioteke učenih ljudi i narodnih prosvetitelja: Vuka Karadžića, pesnika Lukijana Mušickog, filologa Đure Daničića“ - kako svedo či u članku o Kosančićevom vencu u svojoj Arhitektonskoj enciklopediji Beograda Slobodan Giša Bogunović.
Na taj način, u istom članku, ponavlja i kazivanje o zločinu što je, svih sedamdeset proteklih godina, ostao prikriven, sledstveno još neistražen i  još jedan u srpskoj istoriji - sasvim nerazjašnjen do današnjeg dana. Kao dodatak tom ratnom zločinu Nemaca iz doba Trećeg rajha mora se priključiti i zločin koji su počinili Srbi, valjda oni koji su dopustili da se ostvari namera napadača da uništi Biblioteku: iz nemačkih štuka je, kao što znamo, nepogrešno gađana i pogođena knjižnica srpske nacije, ali su Srbi zaduženi za staranje i brigu o Narodnoj biblioteci dopustili da, što više ne znamo, ,,kao u kakvom pandemonijumu koji je s neba sišao na zemlju, blago biblioteke namerno, tokom tri meseca, (bude) ostavljeno da dogoreva i tinja...“ (S. Bogunović). TRI MESECA najveće naše blago DOGOREVA I TINJA, S NAMEROM ostavljeno, a mi - ŠTA, za sedamdeset godina? Pa NIŠTA!
Taj zločin nad beogradskom Narodnom bibliotekom nije nikad sasvim otkriven, pa nije ni mogao biti razjašnjen, a nije se ni stiglo da se postavi znak ili bilo koji drugi spomen o tom počinjenom zločinu na Kosančićevom vencu - pa zar nije, kažite i sami, ispalo kratko to vreme od sedam decenija, ko bi se tome mogao nadati?
Priznajem da, sva gorka, preterujem. Bilo je više istra- živanja i ispitivanja okolnosti što su se plele i splele oko bombi usmerenih na našu Biblioteku kao i oko usporenog dogorevanja njene riznice. Sve je to ispitivanje započelo još, pritajeno, za vreme okupacije a u posleratnim godi- nama i te kako se nastavilo, otvoreno, sa novim snagama i sa novim uverenjima. Ali izgleda da su zlomislitelji Biblioteke svojevremeno bili izvanredno smišljeni, od početka do kraja svog delovanja, jer su se ispitivači zaplitali u sve veće zamke nedokazanih pretpostavki i u paučinasto tkivo neistina. Najzad su se povukli, zgroženi nad svojim nemoćima u traganju za istinama o zgarištu Narodne biblioteke na Kosančićevom vencu, o spaljivanju knjižnice smeštene u delu prestonice koju su mnogi arhitekti videli kao moćni pramac na gradu što je usmeren preko Save i Dunava, prema Evropi!
Bilo je u tom dugom međuvremenu od nekoliko decenija i silnog nadmetanja, slaganja i neslaganja svih vrsta. Stručnjaka i naučnika, najuglednijih istoričara i arhite- kata koji su se sporili oko planova o izgledu budućeg prostora na kojem su se nalazili ostaci ruševina Narodne biblioteke. Dobro se znalo da su ispod tog zgarišta i dragoceni slojevi nekadašnjeg rimskog grada i naslage izgorelih knjiga koje bi mogle, jednom posebnom tehnologijom, biti spasene - možda. Svi su bili krajnje oprezni u želji da se sačuva sve što može biti sačuvano, ali kao da nikako nisu bili saglasni, jedni s drugima, o načinu na koji bi se to spasavanje preostalih parčadi ljudskog postojanja moglo sprovoditi i sprovesti. A vreme je, saglasno sa sobom, odmicalo. I odmaklo. Mnogih učesnika u raspravama o zgarištu davne narodne riznice odavno više i nema, a zgarište je još tu, mada oblikovano u čudan sklop krnjutaka zidova i rupa što podsećaju na zevove htonskih procepa u ostarelom zemljištu ruševine, pokrivene otpacima cigle, kamenja i sećanja.
Sad kad smo se izjadali nad jednim, toliko bitnim, oblikom našeg ,,kolektivnog“ nepamćenja, mogli bismo se setiti rečenice Pitera Berka, oksfordskog profesora istorije kulture, iz njegovog članka „Istorija kao društveno pamćenje“:
„Herodot je istoričare“, navodi Berk, „držao za čuvare sećanja, sećanja na slavna dela. Ja sam skloniji da na njih gledam kao na čuvare nezgodnih činjenica, čuvare kostura u ormaru društvenog pamćenja. Nekada je u Engleskoj postojao službenik koji se zvao Remembrancer, ’opominjač’, što je u stvari bio eufemizam za uterivača dugova: posao tog službenika bio je da opomene ljude na ono što su hteli da zaborave. Jedan od najvažnijih zadataka istoričara jeste da bude - opominjač!“
Sasvim je moguće da je i nama neophodan jedan takav opominjač - u stvari, ne jedan nego mnogo više! Brojni su nam opominjači neophodni, vidimo to! Stiče se utisak da smo zavidno napredovali u takozvanoj umetnosti zaboravljanja, u ars oblivionis, ali se ta umetnost nejednako raspoređuje - i to je prava sreća - po prostorima našeg pamćenja, nazvanog društvenim ili kolektivnim, kako gde i kako kad. Setimo se da, nedaleko od tragičnog zgarišta o kojem je ovde reč, tom mestu zaborava, tom mestu našeg zaboravljanja, na udaljenosti manjoj od stotinak metara, na istom Kosančićevom vencu postoji lepa kuća, takođe nekadašnjeg, univerzitetskog profesora Mihaila Petrovića Alasa. Matematičar svetskog glasa, priznati stručnjak za teoriju diferencijalnih jednačina, nemeričkih i brojevnih spektara, autor mnogih patenata za vojsku ali i za ribolov, jer je Alas bio čuven i kao ribolovac, putnik što je stizao do dalekih mora - brodom, jer se u njegovo vreme još nije putovalo avionom do, recimo, opasnog Bermudskog trou- gla, od kojeg se i danas sklanjaju i najopremljenije letelice: nadam se da sam uspela da navedem najvažnija dostignu- ća, koliko u matematici toliko i u ribolovu, neumornog a preskromnog pariskog doktora nauka. A Alas je išao u te tajanstvene, duboke vode kako bi se, sa drugim ispitiva- čima, približio zagonetki postojanja tog živog stvora koji se, na srpskom, zove jegulja. Svom bliskom prijatelju, Milutinu Milankoviću, takođe naučniku svetskog glasa što se sve jače čuje - sve jače odjekuje taj glas u današnjem svetu naučnih prodora, a i kod nas - Alas je poverio da je traganjem za misterijom porekla jegulje pokušavao da razotkrije formulu postanka svekolikog života na zemlji, tog svetlog i nedohvatnog čuda.
Kad god se nađem na Kosančićevom vencu i zastanem pred zgradom broj 22, koju je, još 1910. projektovao arhitekta Petar Bajalović za velikog matematičara Miku Alasa, kako su ga zvali savski i dunavski ribari; kad god posmatram taj skromni balkon na prvom spratu sa ogradom od kovanog gvožđa na kojem je on nekad stajao, gledajući uliv Save u Dunav; dok zagledam ploče na zidu pored ulaznih vrata posvećene sećanju na njegovo delo, nemam odgovor na pitanje koje me muči: ako umemo da pamtimo, na dobar način, naše najveće ljude, zašto smo se, teškim nepamće- njem, surovim zaboravom ogrešili o najveću našu nekadašnju instituciju, srušeni stub srpske kulture - Narodnu biblioteku iz tog ,,davnog“ doba od pre sedamdeset godina? Zašto nećemo da upamtimo taj prostor raznovrsnog zločinjenja nad našom kulturnom istorijom?
 
 
ars oblivionis – umetnost zaboravljanja

Наведи назив најстаријег сачуваног српског писаног споменика и име преписивача.
Како се звало прво словенско писмо и ко га је и када сачинио?
Који текст сведочи о настанку првог словенског писма и ко је његов аутор?
Који временски период називамо средњим веком?
Који историјски догађаји су обележили почетак и крај средњег века?
Када је и у коју сврху настао израз „средњи век“?
Који је други назив за средњовековну књижевност?
Која институција је заслужна за настанак и развој средњовековне књижевности?
У чему је био главни извор инспирације за средњовековно стваралаштво?
Опиши у неколико речи стил средњовековне књижевности.
Шта је била основна намена средњовековне књижевности?
Ко су, најчешће, били писци и књижевни јунаци средњовековне књижевности?
Наведи пет књижевних врста заступљених у српској средњовековној књижевности.
Наведи пет назива најпознатијих епова у европским књижевностима средњег века.
Наведи називе пет најпопуларнијих романа средњовековне књижевности.
Шта су хагиографије?
Шта су апокрифи?
Шта су житија?
Наведи имена пет најпознатијих аутора биографија у српској средњовековној књижевности.
Наведи имена аутора српских средњовековних житија који нису били монаси.
Наведи назив српског средњовековног текста у којем препознајемо елементе ренесансне књижевности.
Која дела у српској средњовековној књижевности су написале жене (и како су се оне звале)?
Наведи пет дела које је написао Свети Сава.
Које књижевне врсте спадају у литургијско песништво?
На којег биографа из времена античке књижевности су се угледали средњовековни биографи?
На којим језицима је писана средњовековна књижевност?
​Шта је пергамент?
Које делове у средњовековним текстовима називамо општим местима или топосима?
Шта подразумевамо под изразима западни културни утицај и источни културни утицај?
Ко су били зографи?

Колико познајеш дела која смо обрађивали на часу:
У чему се разликује стил изражавања Светог Саве и монаха Теодосија?
У Теодосијевом Житију Светог Саве има елемената авантуристичких прозних жанрова. У којим деловима прочитаног одломка их препознајеш?
Каква литература је могла утицати на обликовање Теодосијевог стила?
Како објашњаваш знамења  у предсмртним тренуцума монаха Симеона.
Која је најважнија порука коју, у Житију светог Симеона, господин Симеон упућује свом потомству?
Како објашњаваш речи светог Симеона: „Право иди ногама својим и очи твоје нека право гледају. Не скрећи ни десно ни лево...“
Које стилско средство препознајемо у формирању композиције Похвале кнезу Лазару?
Зашто Јефимија верује да ће молба кнеза Лазара пред Богом бити делотворна?
У којим Јефимијиним речима препознајеш критику унутрашње политичке ситуације у српској кнежевини након погибије кнеза лазара?
Којим стилским средствима Константин Филозоф дочарава лепоту Београда у Житију деспота Стефана Лазаревића?
Које одлуке деспота Стефана Лазаревића су допринеле да Београд постане град привлачан за живот?
Са чиме Константин Филозоф пореди Београд на ушћу двеју река?
Препознај елементе посланице у тексту Слова љубве деспота Стефана Лазаревића.
Коју вредност наводи деспот Стефана Лазаревић као најлепше дело божије?
Који библијски цитат нас упућује на претпоставку да је посланица Слово љубве упућена брату?
 

​Кад је Филомена завршила причање, краљица одмах, видевши да је још једино њој и Дионеу остајало да причају, отпоче весела лица:
- Сада је на мене дошао ред да причам; и ја ћу то, премиле даме, од свег срца учинити једном причом која је делимице слична малочас испричаној, како бисте не само виделе какву моћ ваше дражи имају над племенитим душама, него и да бисте се научиле, да онде где је то на своме месту, своје благовољење указујете и саме, уместо што се увек ослањате на судбину, која је у том погледу не само неразумна, већ и претерано издашна.
Треба, дакле, да знате да је Коро ди Боргезе Доменики, који је живео и можда још живи у нашем граду, човек кога су наши суграђани веома ценили и поштовали и који се више одликовао својим врлинама него племенитошћу своје крви, тако да је заслужио да остане у вечитој успомени, у својим позним годинама налазио највећег уживања у томе да својим суседима и пријатељима прича о минулим временима и догађајима; и то је он умео причати боље, лепше и китњастије него ико други. Поред осталих ствари, он је причао како је негда у Фиренци живео један младић, по имену месер Федериго Албериги, који је по својим јуначким подвизима и по својој племићкој углађености био на гласу као најбољи млад витез у Тоскани.
Као што се то обично дешава код племића, Федериго се заљуби у једну племићку жену, која се звала мона Ђована и која је била једна од најлепших и најљупкијих дама у целој Фиренци; и да би могао задобити њену љубав, он је одлазио на све јуначке утакмице и витешке игре, приређивао гозбе, давао поклоне, те тако немилице расипао своју имовину. Међутим, она, колико лепа толико и поштена жена, није се освртала ни на њега, ни на оно што је он чинио због ње.
Пошто је, дакле, Федериго трошио више него што су му то допуштале његове прилике, а привређивао није ништа, његова имовина ишчезе убрзо, те он осиромаши толико да му остане само једно имање, од чијег је дохотка животарио, и уз њега један соко, каквог мучно да је било игде на свету. Премда је његова љубав била силнија него икада дотле, он се, видећи да у граду не може живети онако како је желео да живи, пресели у Кампи, где беше то његово мало добро, и ту је, кад год би му то било могућно, ишао у лов на птице и трпељиво подносио своје сиромаштво, не обраћајући се никоме за помоћ.
У то време, када је Федериго већ био сасвим пропао, једнога дана разболе се муж мона Ђоване, па, видевши да му се приближила смрт, написа завештање и у њему за наследника свога великог богатства означи свога прилично одраслог сина; али, пошто је мона Ђовану волео силно, одреди да она, ако би син умро не оставив за собом правних наследника, наследи сву његову имовину, па затим он умре.
Оставши удова, мона Ђована оде, као што то обично чине наше жене, на летовање на једно од својих пољских добара, које се налазило у близини Федериговог имањца. Њен синчић, којега беше повела собом, убрзо се ту упозна са Федеригом и стане уживати у псима и у лову на птице; па, како му се Федеригов соко, којега је више пута гледао како лети, веома допао, он силно зажели да га добије; али, пошто је видео да Федериго тога сокола много воли, не усуди се да му га потражи. Након краћег времена, дечак се одједном разболи, и то мајку веома растужи, јер јој је био јединче и јер га је волела више него ишта на свету. По цео боговетни дан била је уз њега, храбрила га, тешила и чешће га питала да ли би штогод желео, молећи га да јој каже, да би му то набавила, ако би икако било могућно. Непрестано слушајући та нуткања, он јој једнога дана рече:
- Ако успеш, мајко, да добијеш Федериговог сокола, ја ћу, како ми се чини, сместа оздравити.
Кад је то чула, жена се мало збуни, па затим поче премишљати шта да чини. Знала је да Федериго њу одавно воли и да га она није никада удостојила ни једног јединог погледа; стога за себе рече: „Како бих могла да кога к њему упутим или да до њега одем и затражим да ми да тога сокола, који је, као што сам чула, ненадмашан у летењу и од кога он живи? И како бих могла бити толико безобзирна да једног племенитог човека лишим јединог уживања које му је остало?"
Обузета тим мислима, она своме сину, мада је била уверена да би птицу добила, ако би је заискала, не одговори ништа, него остаде ћутећи. Али, на крају краја, љубав према њему однесе победу, те мати, тежећи да испуни његову жељу, одлучи да по сокола не пошаље никога, већ да сама отиде и донесе му га, па му стога рече:
-Утеши се, сине, и гледај да оздравиш; ја ћу сутра да одем и да ти га донесем. Дечак се томе обрадује, и још истога тог дана код њега се запази мало побољшање.
Другог дана изјутра његова мати узме једну даму и са њом у шетњи упути се Федериговој кућици, па га позове да изиђе напоље. Како тога дана време није било погодно за ловљење птица, он се налазио у својем врту, где је радио неке своје омање послове. Чим је чуо да је мона Ђована пред вратима и да тражи њега, веома се зачуди и журно се упути тамо. Видевши га где долази, она му пође у сусрет и са женском љубазношћу на његов поздрав, који је био испуњен страхопоштовањем, рече:
-Добро јутро, Федериго - па затим настави: - Ја сам дошла да ти накнадим штету коју си претрпео због мене што си ме волео више но што је било потребно; а та накнада састојаће
се у томе што ћу, као што сам одлучила, данас с овом својом пријатељицом да ручам код тебе.
Федериго јој смерно одговори:
-Не сећам се, мадона, да сте ви мени икада нанели икакву штету. Напротив, учинили сте ми толико добра да ја, ако штогод вредим, имам да за то захвалим вредности и љубави коју сам гајио према вама. И одиста, ова ваша драгоцена посета мени је много милија него када бих могао наново трошити онако много као што сам трошио раније, премда сте дошли сиромашном домаћину. И после тих речи, он је стидљиво уведе у кућу, а затим заједно са њоме изиђе у врт, па, немајући никога другог ко би је могао забављати, рече јој:
-Мадона, пошто нема ко други, ова добра жена, супруга овога сељака, остаће уз вас докле се ја будем старао о ручку.
Премда је његово сиромаштво било необично велико, ипак он никада дотле није осетио у какву је невољу запао стога што је немилице страћио своје богатство; међутим, тога јутра осети то, пошто ничим није могао угостити даму због које је раније приређивао многобројне гозбе. Веома забринут, сиромах Федериго стане, проклињући своју црну судбину, да као избезумљен јури тамо и овамо; али, није могао да нађе ни новаца нити ишта што би заложио, а не беше рад да се за помоћ обрати никоме, па ни своме сељаку. Наједанпут му поглед паде на његовог сокола, који је у предсобљу чучао на једној потки. Па како није имао шта друго, узме њега и, видевши да је угојен, помисли да ће то јело бити достојно такве гошће. Не премишљајући дуго, он соколу заврне шију, брже боље га преда својој служавци да га очерупа, очисти, натакне на ражањ и лепо испече. Пошто је затим сто застро једним од белих чаршава, који му још беху преостали, весела лица врати се у врт и дами рече да је ручак справљен уколико је могло да се то постигне. Онда дама и њена пратиља устану, седну за сто, те, не знајући шта једу, поједу сокола заједно са Федеригом, који их је предано услуживао. И када су потом поустајали и поразговарали још неколико тренутака, дами се учини да је време да каже због чега је тамо дошла, те стане да Федеригу љубазно говори овако:
- Федериго! Када би се у мислима вратио на свој ранији живот и на моју честитост, коју си можда сматрао за немилосрдност и суровост, ти се не би, у то сам тврдо уверена, нимало зачудио мојој дрскости, кад чујеш због чега сам дошла овамо; и, онда, да си имао или да имаш деце, па да знаш колико је силна љубав што је човек осећа према њима, несумњиво је да би ме бар деломице извинио; али, ти их немаш, а ја имам јединче, те не могу да избегнем општи закон материнске љубави који ме нагони да те, противу своје воље, противу сваке пристојности и сваког реда, смерно замолим да ми учиниш један поклон, који је теби драгоцен, са правом драгоцен, пошто ти твоја опака судбина није оставила никакве друге радости, никакве друге утехе, никаквог другог уживања. А тај поклон био би твој соко, за којим мој син чезне толико да ме је страх да ће се његова болест, ако му га не бих донела, погоршати и да ћу га изгубити. Стога те молим да будеш тако добар да ми, не из љубави што је гајиш према мени, пошто ти се на њу нисам одазивала, него из своје племенитости, којом се одликујеш више него икоји други витез, ту птицу поклониш, како бих могла рећи да сам тим поклоном одржала у животу свога сина и да ти он остаје вечито захвалан. Када је Федериго чуо шта та жена тражи и помислио да јој то не може да учини, пошто је соко већ био поједен, не одговори јој ништа него бризну у плач. Жена у први мах помисли да он плаче зато што му је тешко растати се са соколом, па хтеде рећи да одустаје од своје молбе. Ипак се уздржа, те стаде чекати да Федериго престане плакати и да јој одговори, и он јој рече:
-Мадона, откако се божјој вољи свидело да у вама нађем своју љубав, ја сам често по много чему осећао да судбина устаје противу мене, и зато сам се тужио на њу; али, све је то маленкост према ономе што ми је она учинила овога пута, и ја се са њоме не могу измирити никада, пошто ми је сада, кад сте ви дошли
у моју кућу, коју докле је била богата нисте хтели удостојити својом посетом, онемогућила да вам дадем тај сићушни поклон што га од мене малочас затражисте; а због чега то не могу да учиним, одмах ћу вам испричати укратко. Када сам чуо да ваша милост жели да руча у мојој кући, сматрао сам да ми ред и пристојност налажу да вас према својој могућности угостим најдрагоценијим јелом, а не оним којим се уопште угошћавају друге особе. Па како сам се сетио сокола што сте га тражили од мене, држао сам да ће то бити јело достојно вас, те сте га тако данас имали печена на столу. Али, пошто видим да сте желели да у њему уживате на други начин, толико ми је жао што не могу да вас услужим, да се, како ми се чини, нећу моћи утешити никада.
И чим је то изговорио, као доказ донесе јој перје, ноге и кљун. Када је дама то чула и видела, она га оштро прекори што је таквог сокола заклао само зато да би угостио једну жену. Затим стаде да се диви снази његова духа, коју није могло да скрха сиромаштво. Како је, дакле, била лишена наде да ће доћи до сокола, те је стога почињала стрепети за живот свога сина, она се тужна и ожалошћена врати к њему. Након две три недеље дана, син напусти овај свет (не зна се да ли од туге што није добио сокола или зато што га је на то нагнала болест), на највећи бол своје матере. Пошто је неко време туговала и лила сузе, њена браћа стану, зато што је била богата и још млада, на њу наваљивати да се опет уда. У почетку није она хтела ни да чује за то, али пошто је она нису остављала на миру, сети се Федерига и његовог последњег великодушног поступка, то јест да је он, да би њу угостио, жртвовао онако дивног сокола, те својој браћи рече:
Ја бих највише волела да, када бисте ви пристали на то, останем удовица; али, ако хоћете да се удам, ја нећу поћи ни за кога другога доли за Федерига Алберигија.
Браћа јој се стану подсмевати и рекну јој:
-Па зар за њега, лудо ниједна? Зар да пођеш за човека који нема нигде ништа?
Ну, она им одговори:
-Знам ја, браћо, да је тако; али, мени је милији човек без богатства него богатство без човека.
Када су браћа чула ту њену одлуку, она пристану да јој испуне жељу, пошто су знали да је Федериго и покрај свога сиромаштва, поштен човек, те му је даду заједно са целим њеним богатством. Дошавши до жене коју је волео, он је са њом остатак свога живота проводио у срећи и задовољству.

Једном речи, он се толико зари у своје читање, да провођаше ноћи читајући од сунца до сунца, и дане читајући од мрака до мрака: те мало спавајући и много читајући, осуши му се мозак; тако да изгуби памет. Уобразиља му се напуни свим оним што је био читао у књигама, као враџбинама и кавгама, бојевима, изазовима, ранама, удварањем, љубавима, белајима и немогућим лудоријама. И у овом уображењу тако себи уврте да је истинита сва она гомила оних сањаних измишљотина што их је читао, да за њега у свету није било поузданије повеснице. Он говораше, да је Сид Руј Дијас био врло добар витез, али да ни налик није био на витеза од Пламена Мача, који је једним ударцим преполовио два љута и огромна дива. Боље му се свиђао Бернардо од Карпија, јер је у Ронсесваљесима убио очараног Роланда, послуживши се вештином Еркуловом, када је у свом наручју угушио Антеона, земљиног сина. Врло је лепо говорио о диву Морганту, јер ако је и био од оног дивовског рода , који су сви охоли и грубијани, он сам био је љубазан и учтив. Али од свију најбоље се слагао са Рејналдом од Молталбана, особито кад би га видео, како излеће из свог замка и роби што ту падне шака, па када је испрека12 украо онај Мухамедов кип, који је био од суха злата, како казује његова повесница. Говорио би, да би дао своју газдарицу и још приде своју синовицу, само кад би могао избубецати издајицу Галалона.13
Најзад, кад га је свест сасвим оставила, паде му на ум најнеобичнија мисао, какву је игда у свету манхит мозак излегао; наиме, учини му се сасвим прилично и потребно, како ради веће своје части, тако и ради услуге својој отаџбини, да постане лутајући витез и да пође кроз свет са својим оружјем и коњем, тражећи збитија, и да врши све оно што је био читао да су лутајући витезови чинили, исправљајући сваку неправду, замећући кавгу и бацајући се у опасности, које је желео савладати, и тако стећи вечно име и славу. Несрећник већ гледаше себе како је, због храбре своје мишице, крунисан барем као цар од Трабзонде. И тако у тим пријатним мислима, усхићен сладошћу, коју је у њима осећао, пожури да у дело приведе то што је желео.
Први му посао беше да очисти оружје, које му је остало од дедова, па зарђало и прашно, већ дуга столећа беше заборављено у једном углу. Очисти га и уреди, како је боље могао, али ту виде,  да има један велики недостатак; наиме, није имао потпун шлем, но само обичну пикачу; но ту му поможе његова досетљивост, и он од хартије за корице направи нешто као пола шлема, што увеза за пикачу, те доби изглед као потпун шлем. А да би окушао је ли и довољно јак и да ли би поднео ударац, дохвати свој мач и у два маха удари га; али већ на први замах  одједанпут поквари оно што је градио недељу дана; тек он ипак не изгуби из воље шлем што га је тако лако покварио, па да би се обезбедио од опасности, лати се да га наново прави, али сада подметну изнутра неколике гвоздене шипке, тако да је био задовољан његовом јачином; не марећи да учини нови опит, он нађе, да је то прекрасан и потпун шлем.
Сада му је ваљало загледати се у свога коња. Мада је овом лој кости изметао толико да је више мана имао од коња Гонелина, који је био сама кожа и кост14, њему се чинило да се с њим не може упоредити ни Букефал Александров. Тражио је каво име да му дадне: „јер (говораше у себи) нема смисла, да коњ тако славна витеза и тако ваљан већ по себи, буде без позната имена”. И тако мучаше се, да му такво име даде, које ће показивати, шта је био пре но што је постао коњ лутајућег витеза; јер то је имало смисла, кад му је господар променио стање, да промени и име и учини га славним и чувеним, као што пристоји новом реду и занимању, кога се већ држао. И тако, пошто је многа имена сачинио, избрисао и одбацио, додавао, кварио и окретао у својој памети и фантазији, најпосле га назове Росинанте15  што је име, по његовом мишљењу, високо и звучно. Означавајући оно што је био док је био мрцина, пре него што је постао ово што је сад, сада је био први међу свим мрцинама у свету.

​Говораше у себи: „Кад бих ја, ради испаштања мојих грехова, или мојом добром срећом наишао одавде на каквога дива, као што се то обично дешава лутајућим витезовима, па кад бих га оборио једним махом, или га преполовио, или га најзад савладао и надјачао, зар не би било лепо када бих имао некога, коме бих га послао да се прикаже? А он тек уђе и пред мојом слатком сењором спусти се на колена и каже гласом покорним и понизним: Ја сам див Каракулијамбре, господар од острва Малиндраније, кога је на мегдану победио никад довољно не нахваљени витез Дон Кихоте од Манче, који ме је послао да се препустим твојој милости, те да твоје високо господство располаже мноме по своме нахођењу!” О! Како се радовао наш добри витез, када је довршио ову беседу. Па још када би нашао којој ће дати место своје госпе... Наиме, тако веле, у једном селу близу његовога била је једна цура, сељанка врло лепа, у коју је он био заљубљен неко време, премда, како веле, она то није никад дознала, нити је узимала на ум. Звала се Алдонса Лоренсо и њему се учини, да ће добро бити да њу назове госпом својих мисли. Елем, тражећи име које би приликовало његовоме, а које би упућивало на принцезу и велику госпођу, назове је Дулсинеа од Тобоза, јер је била родом из Тобоза. То име, како се њему чињаше, звучало је мелодично и странско, а и некако значајно, као и сва остала, која је наденуо себи и свим својим витешким стварима.

​Када дотле дођоше, нададе дреку Дон Кихоте: ,,Амо, амо, добри витезови, овде ваља да покажете снагу својих јуначких мишица, јер дворани хоће да однесу славу у игри витешкој!“
Похиташе на ову вику и урнебес и зато се не настави даљи претрес књига које су остале, те тако се мисли, да су доспеле у ватру, ни виђене ни преслушане, Каролеја и Шпањолски лав, са Царевим делима, које је сачинио Дон Лујс Авила,31 које су свакако морале бити међу заосталима, па можда не би искусиле тако строгу осуду, да их је парох био видео.
Кад стигоше до Дон Кихота, беше овај већ устао са постеље и настављаше лудо бунцање, ударајући и бодући на све стране, а био је тако будан, као да никад није тренуо. Ухватише га око паса и силом га опет положише на постељу, те пошто се беше у неколико умирио, окрену се пароху и рече му:
,,Ваистину, господине надбискупе Турпине, то је велика срамота за нас, који се зовемо дванаест банова, да тако олако пуштамо да нам дворски витезови однесу славу у овом витешком надметању, кад се зна да смо ми пустоловци однели награду у сва три ранија дана.“
,,Само ћутите, господине куме,“ рече парох; ,,даће бог, па ће се срећа окренути и што се данас изгубило, то ће се сутра добити; а засад гледајте ви своје здравље, јер ми се чини, да ћете бити и сувише уморни, ако нисте баш и тешко рањени.“
,,Рањен нисам,“ одговори Дон Кихоте; ,,али не сумњам, да сам изгруван и изломљен, јер онај копилан Дон Ролдан зло ме је изударао мочугом од храста, а то све из зависти, јер зна он да сам ја једини, који могу у храбрости да се мерим с њим. Али, тако се не звао ја Рејналдос Монталбан ако, пошто се подигнем из ове постеље, не буде он мени за све то платио. Неће му помоћи све његове мађије. А засад, дајте ми да једем, јер знам да ми то сада највише треба, па после само препустите свемени; како ћу му се осветити!“
Учинише тако: дадоше му да једе и остадоше - он по други пут да спава, а они да се диве његовој лудости.
Ону ноћ спали и сагори газдарица све књиге што су биле на дворишту и по целој кући, те су међу њима и такве изгориле, које су заслуживале да се на вечита времена сачувају; али тако донесе судбина и тромост суђајина, и тако се на њима испуни она реч, да каткад плаћају праведници за грешнике.
Један од лекова, који против болести њиховога пријатеља употребише парох и берберин, беше да зазидају и замалтеришу собу са књигама, како их не би поново нашао кад буде устао (јер можда са узроком престану и последице), а смислише да му кажу, како их је однео неки чаробњак, и собу и све. Тако и учинише са великом журбом.
После два дана устаде Дон Кихоте и први му посао беше да обиђе своје књиге, па како не нађе собу у којој их је оставио, иђаше тамо и амо тражећи је. Одлажаше тамо, где иначе беху врата и пипаше рукама и окреташе и преврташе очима на све стране, ништа не говорећи; ипак после подужа времена запита своју газдарицу, где му је соба са књигама. Газдарица, коју су већ били добро научили, шта да одговори, рече му:
,,Какву собу тражи ваша милост и не знам шта још? Нема ту више ни собе, ни књига, јер све то однео је сам ђаво.“
,,Није то био ђаво,“ прихвати синовица, ,,него некакав чаробњак, који једне ноћи, откако сте ви били одавде отишли, дође у једном облаку, па сјаха са неке змијурине, уђе у собу и не знам шта је у њој радио, тек мало затим излете кроз таваницу и остави кућу пуну дима. А кад ми дотрчасмо да видимо шта је радио, нити видесмо књиге, ни собу, само толико се сасвим добро сећамо ја и газдарица, да кад је полазио тај пакосни старац, рекао је наглас, како је због прикривене мрзности према господару тих књига и собе учинио у овој кући штету, која ће се већ касније видети. И то рече, да му је име мудри Муњатон.“
,,Биће да је казао Фрестон,“ рече Дон Кихоте.32
,,Ја не знам,“ одговори газдарица, ,,да ли се зваше Фрестон или Фритон, само знам, да му се име завршивало на тон.“
,,Тако је,“ на то ће Дон Кихоте; ,,то је мудар чаробњак, моје велики непријатељ, који је киван на мене, јер помоћу своје мајсторије и науке зна да ћу ја, у своје време, да поделим мегдан са једним витезом, коме је он наклоњен, па зато гледа да ми направи сваку пакост коју може.
Али ја му велим, да ће он мучно моћи осујетити или избегнути оно што је бог наредио.“ ,,Ко би ту посумњао?“ рече синовица. ,,Али,господине стриче, ко вас гони у такве кавге? Зар не би боље било да седите мирно код своје куће и да не идете по свету тражећи преко хлеба погаче, не рачунајући на то да многи оду по вуну, па се врате острижени?“
,,О, синовице моја!“ одговори Дон Кихоте, ,,како слабо разумеш ствар; пре него што би мене остригли, ћелави би и без длаке остали сви који би се дрзнули и једну моју длаку такнути.“
Њих две не хтеше више одговарати, јер видеше, да га обузима гњев.
И тако би, да он остаде у кући петнаест дана посве миран и не показујући ничим да хоће да понови своје раније будалаштине. За то време имао је најлепших разговора са оба своја кума, са парохом и берберином, око тога, што је он тврдио, да је у свету ствар најпрече потребна да има лутајућих витезова, те како ће он наново да пробудити лутајуће витештво у свету. Парох би му каткад противречио, а други пут би му повлађивао, јер да се није држао те лукавштине, не би могао с њим изаћи на крај.
_________________________________

​За то време салеташе Дон Кихоте једног сељака, свога суседа, човек а ваљана (ако се ваљаним може назвати онај који је сиромах), али са врло мало мозга у тикви. Најпосле толико га наговараше и обећаваше му којешта, да сиромах сељак пристаде да пође с њим и да га служи као коњушар. Између осталих ствари, рече му Дон Кихоте, ако се сиромашак одважи да добровољно пође са њим, може уједанпут да се деси таква пустоловина, да док лупи дланом о длан он у својим витешким борбама може да добије какво острово, па ће баш њега наместити да буде тамо губернатор. Код ових и других сличних обећања Санчо Панса (тако се зваше сељак) напусти жену и погоди се да ради за свога суседа као коњушар. Одмах се даде Дон Кихоте у посао да набави новаца, па продавши једно, заложивши друго, а све у бесцење, накупи приличну сумицу. И себе снабде округлим великим штитом, који узме у зајам од једног свога пријатеља, па пошто свој поломљени шлем оправи како је боље могао, јави свом коњушару Санчу дан и час, у који је наумио да се крене на пут, те да се и он опреми с оним што види да му је најпотребније; али пре свега рече да му понесе бисаге. Овај му обећа да ће их понети и да такође мисли да поведе једног магарца, а имао је особито добро магаре, јер није био особит пешак. Што се тиче магарца, ту се Дон Кихоте као малко замисли, покушавајући са се сети да ли је какав лутајући витез водио коњушара који је јахао на магарцу, али му ниједан такав не паде на ум. Ипак одлучи да га и тако поведе, намеравајући да му, првом згодном приликом, прибави каквог часнијег парипа, збацивши са коња првог неучтивог витеза на кога буде наишао. Снабде се потом кошуљама и осталим стварима, као што га је саветовао крчмар. 

Када све то би учињено и извршено, не опростивши се нити Санчо Панса од своје деце и жене, нити Дон Кихоте од своје газдарице и синовице, кренуше се из села једне ноћи, а да их нико не опази, па целу ноћ толико јахаше, да су у зору држали да се не морају више бојати да ће их наћи, па све да их и траже. Санчо Панса на његовом магарцу беше као какав патријарх, са његовим бисагама и мешином и са великом жељом да себе већ види као губернатора оног острова, које му је његов господар био обећао. Дох Кихоте удешаваше да опет удари истим правцем и путем којим је био пошао приликом свог првога поласка, то јест пољем Монтијелом, којим сада јахаше са мање незгоде него прошли пут, јер како је било јутро, то падаше на њих сунчеви зраци косо и не досађиваше им. У то ће рећи Санчо Панса своме господару:
,,Гледајте, господине скитницо витеже, да не заборавите на оно што сте ми обећали, на оно острово, а ја ћу већ знати њим управљати, па ма колико оно било.“
На то одговори Дон Кихоте:
,,Ваља да знаш, брат' Санчо Панса, да је то увек био обичај у старих лутајућих витезова, да су своје коњушаре постављали за губернаторе над острвима или краљевинама што су их на мач добијали. А ја сам одлучио, да тако леп обичај не престане мојом кривицом; напротив, ја сам вољан да у томе и даље пођем, јер су они каткад, а можда и у највише прилика, чекали да им коњушари остаре, па већ кад су били сити од тога да их служе и да подносе црне дане и још црње ноћи, они су им давали какву титулу грофовску, или барем маркиску33 од какве долине или области, већ каква је била већа или мања. Али ако ти останеш жив и ја будем жив, лако може бити, да ни шест дана неће проћи, а ја ћу да задобијем какву краљевину, која ће имати и друге што зависе од ње, таман како бих те крунисао као краља над којом од њих. Па немој да мислиш да претерујем, јер таквим витезовима као што сам ја дешавају се такве ствари и случајеви, а на начин тако никад раније невиђен и незамишљен, да лако може бити да ћу ти више дати но што ти обећавам.“
,,На тај начин,“ ту ће Санчо Панса, ,,кад бих ја био краљ каквим чудом, како ви велите, онда би свакако моја женица Хуана Гутијересова постала краљицом и моја деца краљевићима.“
,,Ко би сумњао у то?“ одговори Дон Кихоте.
,,Сумњам ја,“ на то ће Санчо Панса; ,,јер ми се чини кад би бог нешто пустио на земљу кишу од краљевина, опет ни једна не би како треба пристајала за главу Маре Гутијересове. Ваља да знате, сењоре, да за краљицу не вреди ама ни за два мараведа;34 грофица и некако, али и ту да бог сачува!“
,,Ослони се у томе на бога, Санчо,“ одговори Дон Кихоте; ,,он ће јој оно дати што јој најбоље приличи; али ти немој да себе тако понижаваш и да се задовољиш мањим од губернаторства.“
,,Нећу, господине,“ одговори Санчо, ,,већ ни за то, што имам таква добра господара, као што сте ви, који ћете ми знати дати оно што је за мене и што ћу моћи понети.“
​____________________________

ОСМА ГЛАВА
 О добром успеху, који је имао храбри Дон Кихотe у страховитом и нигда незамишљеном збитију са ветрењачама, уз друге догађаје достојне срећне успомене.
 

У тај пар угледаше тридесет или четрдесет ветрењача што су у том пољу, а Дон
Кихотe чим их опази, рече свом коњушару: ,,Срећа нам руководи ствари боље но што можемо да желимо; јер погле тамо, брат’Санчо Панса, где се појављују тридесет или нешто више грдних дивова, са којима сам вољан да бијем бојак и да их све погубим и сa њиховим пленом почећемо да се богатимо; јер то је праведан рат и богу се пуно угађа, кад се таква погана трага тамани са лица земље.“
,,Какви дивови?“ запита Санчо Панса.
,,Они што их видиш тамо,“ одговори му господар; ,,они са дугим рукама, да их гдекоји имају дугачке и од две миље.“
,,Ама погледајте.“ на то ће Санчо, ,,оно што се тамо види нису дивови, него ветрењаче, и што вам се на њима чини да су руке, то су крила, које ветар окреће, те онда иде жрвањ.“
,,Види се сасвим,“ одговори Дон Кихоте, ,,да се не разумеш у пустоловинама: оно су дивови, а ако се бојиш, а ти се склони на страну и моли се богу, докле ја будем отишао да се с њ има упустим у љут и неједнак бојак.“
Па рекавши то, ободе свога коња Росинанта, не слушајући вику свога коњушара Санча који га опомињаше, да су оно без сваке сумње ветрењаче, а не дивови, на које хоће да удари. Али он беше себи тако увртео у главу да су то дивови, да нити чујаше вику свога коњушара Санча, нити виђаше, ако се већ и био прилично њима приближио, него још викаше:
,,Не бежите, подли и пудљиви гадови, јер на вас удара само један витез!“
 У тај пар подиже се малко ветар и велика крила почеше кретати се, што кад опази Дон Кихоте, викну: ,,Та да мичете и више рукама, неголи див Бријарео, хоћете ми опет за то платити.“ И рекавши то, препоручи се од свега срца својој госпи Дулсинеји, молећи јој се, да му у такву страшну часу буде у помоћи, добро се заклони својим штитом, копље окоми, појури на Росинанту у највећем трку, навали на прву ветрењачу пред собом и кад је удари по крилу, ветар ово окрену са толиком силом, да се копље изломи на комађе, коњ и коњаник бише оборени и витез се подобро откотрља по земљи. Прихита му Санчо Панса у помоћ што је брже могао на свом магарцу, а када дође до њега, нађе да не може да се макне, тако се био угрувао са Росинантом.
,,Аман за бога!“ рече Санчо; ,,та зар вам нисам казао да добро пазите шта радите, јер су то ветрењаче и то само онај није видео, који их и сам има у глави!“ 
,,Лакше, брат' Санчо,“ одговори Дон Кихоте; ,,јер ратне ствари изложене су у вечитој промени већма него друге које, тим већма, што мислим, а тако и јесте, да је онај охоли Фрестон који ми је украо собу и књиге, ове дивове преокренуо у ветрењаче, како би ме лишио славе да сам га победио: толико је киван на мене; али најпосле слабо ће му његове проклете мајсторије помоћи против мога доброга мача.“
,,Нека би дао јаки бог!“ одговори Санчо Панса. Па помогавши му да се подигне, попе га на Росинанта, који готово да је био оронуо, и говорећи о овом збитију, упутише се према клисури Лапису, јер ту, рече Дон Кихоте, не може бити да прође без многих и различитих пустоловина, пошто тим местом пролази многи свет; само је био врло дертан, што није имао копље, па поменувши то своме коњушару, рече му: ,,Сећам се, да сам читао, како је један шпањолски витез по имену Дијего Перес Варгас сломио у неком боју мач, па је од раста одломио тешку грану или стабло и с овим тај дан таква чудеса починио и толике Арапе умецкао, да су га прозвали Мачуга (мецкало), те тако он, као и његово колено, прозваше се од тога дана и даље Варгас и Мачуга.35 То ти зато кажем, јер од првог храста на који наиђем мислим да одломим какву грану толику и такву, као и она, јер сам вољан да са њом извршим таква дела, да ћеш се ти држати за врло срећна, што си се удостојио да их гледаш и да будеш сведок таквих ствари, које ће се једва моћи веровати.“
,,У божијој смо руци,“ рече Санчо: ,,све то верујем, како ми кажете; али исправите се мало, јер као да сте се нахерили, а то ће бити, што сте се угрували кад сте пали“.
________________________________

​,,Тако је заиста,“ одговори Дон Кихоте: ,,а ако не јаучем од болова, то је за то, што лутајућим витезовима није слободно жалити се ни на какву рану, ако ће на њу куљати и црева.“
,,Ако је тако, онда немам шта да кажем,“ на то ће Санчо; ,,али бога ми, право би ми било, кад бисте се тужили, кад вас што боли. Ја богме толико знам, да јаучем код најмањега бола, већ ако се не разуме и за коњушаре скитница витезова, да се не смеју жалити.“
Дон Кихоте не могаше да се не насмеје простоти свога коњушара, па му рече да може до милог бога јаукати како и кад хоће, била му воља на то, или без воље, јер до тога дана није ништа противно томе читао у витешким правилима. 
Санчо му сада примети, да је време да се руча. Господар му одговори, да он засад не осећа потребу, а он нека једе, ако има вољу. С овим допуштењем намести се Санчо како је боље могао на свом магарцу, па вадећи из бисага што је у њих био метнуо, једући јахаше добар комад пута за својим господарем, а овда онда натегао би мешину са таквим уживањем да би му могао завидети и најсавршенији гостионичар у М алаги. И тако на тај начин убрзавајући гутљаје, не падаше му на ум никакво обећање, које му је његов господар био дао, нити је сматрао за какву муку, него за велику забаву да иде да тражи пустоловине, ма како опасне оне биле.
Најпосле ону ноћ проведоше под неким дрвима и од једног од њих одломи Дон Кихоте једну суву грану, која би му могла поднети за копљиште, и на њој намести гвожђе од копља, које се изломило.

​Они наставише свој започети пут према клисури Лапису и после трећега часа по сванућу угледаше је. Кад је опази Дон Кихоте, рече:
,,Ту ћемо, брат' Санчо Панса, моћи до лаката турити руке у оно што се зову пустоловине; али те опомињем, све да ме видиш у највећој опасности у свету, да ниси узео твој мач да ме браниш, већ ако не би видео да су они, који ме вређају, лупежи и простаци, јер у том случају можеш ми сасвим помагати; али ако би били витезови, ни на који начин није ти допуштено и дозвољено да ми помажеш, докле год не будеш ређен за витеза.“
,,Не брините се, сењоре,“ одговори Санчо, ,,јер у томе хоћу вас сасвим послушати, и то тим радије, што сам ја по себи миран човек и не марим да се пачам у кијамете и кавге; али је и то истина, ако буде требало да себе браним, богме нећу много питати за те законе, јер божији и људски закони допуштају свакоме да се брани од онога, који га напаствује.“
,,Не велим ни ја иначе,“ на то ће Дон Кихоте; ,,али што се тога тиче, да мени помажеш против витезова, ту мораш држати у границама твоју природну бујност.“
,,Кажем вам, да ћу тако чинити,“ одговори Санчо, ,,и да ћу се тога прописа држати, као и свете недеље.“

Докле се они тако разговараше, указаше се на друму два фратра од реда светога Бенедикта, јашући на два дромедара, јер нису биле мање оне њихове две мазге. Имали су путничке наочаре и штитове од сунца. Иза њих долажаху кочије са четири или пет људи на коњима, који су их пратили, и два мазгара пешака. Као што се после видело, у кочијама је била нека госпа из Бискаје, која је ишла у Севиљу, где јој беше муж, који иђаше у Индију на важно место. Фратрови нису с њом путовали, ако су и ишли истим друмом. Али Дон Кихоте тек што их опази, рече свом коњушару:
,,Или се варам, или ће ово да буде најглавнија пустоловина што је игда било, јер оне црне прилике што се онамо указују морају бити без сваке сумње какви чаробњаци, који у оним кочијама воде кришом какву принцезу и зато треба да ја свом силом станем на пут овом насиљу.“
,,Биће богме ово горе од ветрењача,“ рече Санчо; ,,ма погледајте, сењоре, оно су фратрови бенедиктини, а у кочијама биће какви путници. Кажем вам, пазите се, узмите се на ум што радите, да вас не би ђаво опет преварио.“
,,Ја ти већ рекох, Санчо,“ одговори Дон Кихоте, ,,да се ти слабо разбираш у послу око пустоловина. Онако је, како ја кажем, па ћеш одмах да видиш.“
Изговоривши ово, похита у напредак и намести се на средини друма, којим су фратрови долазили, и пустивши их отприлике толико, да су му могли речи разабрати, привикну им: ,,Врашки грдни роде! овога стика пуштајте узвишене принцезе, које силом водите у оним кочијама; иначе спремите се да одмах примите смрт, као праведну казну за ваша злодела.“
Фратри затегоше узде и стадоше дивећи се како прилици Дон Кихота, тако и његовим речима, на које одговорише: ,,Господине витеже, ми нити смо врашки, ни грдни, него смо два фратра бенедиктина, који идемо својим послом, нити знамо, да ли у оним кочијама имају или немају какве принцезе под морањем.“
,,Нема код мене цилимили, јер вас ја већ знам, издајничка траго!“ викну Дон Кихоте. Па не чекајући даљег одговора, ободе Росинанта и с окомљеним копљем јурне на првога фратра са толиком јарошћу и неустрашивошћу, да би фратра оборио на земљу и против његове воље и можда зло рањена, ако не би баш и мртав пао, да се овај није сам спустио нагло са мазге. Други фратар кад виде, како се поступа са његовим другом, ободе своју добру мазгу и пусти се преко онога поља лакши и од ветра. Када Санчо Панса виде фратра на земљи, лако скочи са свога магарца и притрча му, па му стаде скидати хаљине.
У то стигоше оба фратарска момка и запиташе га, зашто га свлачи. Санчо им одговори, да је то по закону његово, као плен од битке, коју је његов господар Дон Кихоте задобио. Момци, који нису знали за шалу, нити су разумевали што о плену у биткама, видећи да је Дон Кихоте већ подаље од њих и да говори с онима, који су се возили у кочијама, кидисаше на Санча, па га оборише и не оставивши му ни длаке у бради, љуто га излемаше, а онда га оставише онако прућена на земљи без даха и свести. А фратар, не часећи ни часка, сав поплашен и збуњен и без боје у лицу опет појаха мазгу, па је ободе и полете своме другу, који подаље оданде стајаше, гледајући и чекајући, како ће да се сврши та напаст, и не марећи да виде крај целом овом почетом покору, одоше даље својим путем, крстећи се већма него да им је ђаво био усео на кркаче.

​Како је речено, Дон Кихоте говораше са госпођом у колима. ,,Ваша лепота, сењоро моја, рече, ,,може сада са својом личношћу чинити, што јој је највише у вољи, јер охолост ваших похититеља већ лежи на земљи поражена овом мојом снажном мишицом; а да се не бисте мучили са дознавањем имена вашега ослободитеља, знајте, да се зовем Дон Кихоте од Манче, лутајужи витез и роб несравњене и лепе Доње Дулинеје од Тобоза; па у награду за доброчинтво, које сте од мене примили, не тражим друго, него да одете у Тобозо и да се од моје стране прикажете пред том сењором и да јој кажете, шта сам учинио за ваше ослобођење.“
Све то, што Дон Кихоте говораше, слушаше један коњушар од оних који су пратили кочије, а био је Бискајац, па кад виде да кола не пушта, да иду даље, но да вели, да одмах окрећу у Тобозо, дође до Дон Кихота, ухвати му коље и рече му лошим кастељанским и још горим бискајским језиком овако:
,,Одлазиш, каваљер, хоћеш зло прођеш, тако ми мени бог мене ме створи, ако не пустиш каруц, хоћем тебе убијем, како јеси ту бискајски?“
Савим добро га је разумео Дон Кихоте и одговори му сасвим спокојно: ,,Да си витез, као што ниси, већ бих ти казнио будаласту беседу и продрзљивост, ти ропски створе!“
На то му одговори Бискајац: ,,Ја ниси витез? Тако мени бог, ти тако лажи како кристијано! Ако копаљу бацим и мач вуци, хоћеш видиш скоро вода како мачак бежиш. Бискајан на земља, племенит на море, племенит до ђавол, па лажиш, како видиш кажиш друга ствар.“
,,Одмах ћеш видети, казао је Аграхес,“ одговори Дон Кихоте.
И бацивши копље на земљу, исуну свој мач и шчепа свој штит, па залете се на Бискајца са тврдом одлуком, да му узме живот. Ако је и Бискајац хтео да се спусти са мазге, која најмљена будући, није се могао у њу поуздати, али кад га виде да му тако долази не имаде кад друго да чини, но да тргне свој мач; али му срећа послужи, те се нађе близу кочија, из којих могаше узети један јастук да му буде место штита, и одмах навали један на другога, као да су била два кивна душманина. Остали људи хтедоше да их умире, али не могоше, јер Бискајац својим наопачким начином говораше, ако га не пусте да доврши своју битку, да ће он сам убити своју госпођу и све људе који су му сметали.
Госпођа у кочијама, удивљена и поплашена оним што гледаше, рече кочијашу, да мало даље оде, и издаље даде се у гледање љуте борбе, у којој у току јој Бискајац страшно удари Дон Кихота по рамену једном и по горњем крају штита, тако да би га расколио до паса, да није био заштићен. Дон Кихоте који осећаше тежину овог јаког ударца, викну говорећи:
,,О, Дулсинејо, сењоро моје душе, цвете од лепоте! притеци овом твом витезу, који да би задовољио твоју многу милошту, налази се у овом страшном боју.“
Изговорити ово, стиснути мач, добро се заклонити својим штитом и устрмити се на Бискајца – све то би у исти мах, тврдо наумивши, да све метне на коцку једног ударца. Бискајац, који га виде да тако кидише на њ, виде му срчаност по одважности, па науми да учини исто што и Дон Кихоте, дакле га очекиваше добро заклоњен својим јастуком, а не могући кренути своју мазгу ни на једну, ни на другу страну, јер ова већ и од сама умора, а невична таквим детињаријама, не могаше ни да крочи.
Дакле, како рекосмо, Дон Кихоте кидисаше на опрезнога Бискајца с издигнутим мачем и са намером, да га по средини расколи, а Бискајац од своје стране чек аше га такође са издигнутим мачем и заклоњен својим јастуком, сви пак остали стајаше у страху и стрепећи од онога што ће да буде од тих горопадних удараца, којима претише један другом; а госпођа од интова с сталим њеним служавкама заветоваше се свима иконама и црквама у Шпанији, само да бог ослободи њенога коњушара и њих из ове тако велике опасности, у којој се налажаху.

​Али је то штета у целом овом, да је таман на том месту писац ове приповести оставио недовршену ову битку, извињавајући се, да од дела Дон Кихота није нашао више написано, него колико је саопштио. Оно је истина да други писац ове приповести није могао да верује, да би тако љубопитна приповест била предана законима заборава, нити би мудре главе у Манчи биле тако мало љубопитљиве, да не би могли наћи у својим архивама или у својим писаћим столовима некоје хартије, у којима је реч о овом славном витезу: и у тим мислима дакле није очајавао, да ће наћи завршетак ове љупке приповести, па како му небо беше наклоњено, и нађе га на начин, који ће се причати у другом делу.

У писању текста коришћени су уџбеници
Књижевност и српски језик, П. Пијановић
Књижевност и српски језик, П. Лучић и Ч. Ђорђевић

Хуманизам и ренесанса представљају један од најзначајнијих културних и друштвених покрета на тлу Европе, који је у потпуности променио хиљаду година утврђиван вредносни систем средњега века и  извео неку врсту духовног преврата који је целокупно друштво усмерио у правцу напретка, развоја и стваралаштва на свим пољима живота. Прве идеје о промени утемељеног, догматског начина мишљења [Догма (грч. δόγμα) је опште прихваћено и јасно формулисано мишљење или учење које не допушта да се у њега сумња нити оставља могућност да буде оповргнуто или да о њему буде дискутовано. Често се помиње уз религију.] јављају се у 14. веку, а покрет доживљава експанзију и врхунац током 15. и 16. века. У неким земљама, у којима се касније јавио, траје и почетком 17. века. Колевка хуманизма и ренесансе је  Италија, одакле се идеје и стваралачки узори новог доба шире по осталим европским земљама. Значај промена које ово раздобље у култури и целокупном животу Европе доноси нарочито долази до изражаја када их посматрамо у односу према средњовековним вредностима. 

Хуманизам
Средњовековни човек већ с краја 13. и почетком 14. века долази до сазнања да је  у средишту стварања античких уметника, песника и мислилаца био човек, његова срећа на земљи, лепота и склад у овоземаљском животу, а не Бог и загробни живот. Слободни антички грађанин давао је  значај  животу; није се заговарало самоодрицање и обезвређивање свега овоземаљског као што се то чинило у средњем веку. Ново време зато испуњава одушевљење античким вредностима и жеља да се ствара  и мисли на антички начин. Мислиоци и уметници сада траже и проналазе своје узоре у античком стваралаштву и филозофији. Идеал бога и страдања за веру замењује идеал људскости и стваралаштва.
Тај заокрет од средњег века ка прихватању античких вредности и развоју нових  схватања о улози човека у свету назива се хуманизам (humanus - човечан, људски), а мислиоци који су изучавали и промовисали античке вредности у уметности, филозофији, науци и свакодневном животу називани су хуманистима. Образовани људи Европе у то време говоре латинским језиком, па је то био одличан предуслов за неометано ширење нових идеја и  уметничких остварења. Хуманисти су увели нову употребу латинског језика у круговима образованих људи. То више није само језик католичке цркве   и црквених књига.   На њему су писана књижевна и филозофска дела старог Рима, која постају престижна литература новог доба. На латинском се пишу и нова дела световног садржаја,  воде се интелектуалне расправе на академијама и у салонима важних личности. Негује се дух који мисли, подстиче се свестрано образовање. Развија се култура дијалога, критичког и полемичкох мишљења (веома су биле популарне књижевно-филозофске врсте трактат – расправа и епистола – посланица). Све што је потицало из епохе двеју античких култура (Грчке и Рима)  представљало је израз свестране слободе  и слављење живота и човека. Човек новог доба постаје homo faber (одговоран за изградњу сопствене личности и среће), а световна култура полако потискује доминацију цркве и религије. У својој чувеној драми „Хамлет“ велики ренесансни писац Шекспир овако велича човека: Како је диван створ човек! Како је племенит умом! Како неограничен по способностима! Како су дивни и изразити његови покрети и његово тело! Како по разуму наличи на бога! Украс света, узор свега живота!

​Ренесанса
Појам ренесанса означава стваралачки и културни садржај епохе хуманизма. Ренесанса је реч француског порекла – renaissance / обнова, препород, процват, а подразумева велику смену у историји идеја, стваралаштва и вредности у свакодневном животу.
Са појавом хуманизма античке вредности представљале су средиште духовности и извор инспирација, али свест новог, грађанског човека која је тежила ослобађању од средњовековних догми, у ренесанси почиње да се ослобађа и од  прејаког утицаја свега што је античко. Талентовани и напредни људи приметили су да је стваралаштво почело да се претвара у имитацију антике уместо у културно напредовање и развој, па су почели да трагају за новим изворима надахнућа. Они увиђају да се  теме и узори могу пронаћи и у обичном животу и човеку, да савремени, стварни живот заслужује да  буде тема уметности. Такође, закључују да је много природније да се о свему томе пише на народном (италијанском) уместо на латинском језику којим нико није говорио у свакодневном животу. Тако почињу да се руше дотадашња правила и табуи, а уметност и наука постају доступне и видљиве и изван привилегованих кругова имућних људи. Стичу се нова научна и животна сазнања и ствара се тип свестраног човека неограничених духовних потреба. Долази  до општег препорода и свестраних промена које ће захватити и понашање људи, и начин размишљања, и науку, и уметност, и економију.
За ренесансу се обично каже да представља „златно доба” у развоју људске цивилизације. То је време уметника, мислилаца, проналазача, истраживача и вансеријских свестраних умова какав је био Леонардо да Винчи (сликар, вајар, песник, математичар, физичар, проналазач...) Ренесансни човек напросто тежи свестраном знању.

 
Шта је све допринело појави и развоју хуманизма и ренесансе:

• Незадовољства начином живота током средњег века и свим оним што је средњи век подразумевао: Црква је била свемоћна, утицала је на државу, одређивала је подједнако живот  друштва као и појединца, њихово понашање и размишљање.  Истином се сматрало само оно што је црква   проповедала; земаљском животу и срећи био је супротстављен и надређен, као много важнији, загробни живот.  Сви који се нису слагали са оваквим проповедима и правилима строго су кажњавани. (Позната су бројна мучења и спаљивања научника, књига, „вештица“  и сл.)
  У уметности се такође неговала богобојажљивост, служење идеалима хришћанства и канонизовано стваралаштво које је пружало мало простора стваралачким заносима и слободама.
  Ренесансни човек окреће се овоземаљским вредностима и потрази за истином о себи; жели да ослободи своје стваралачке и интелектуалне потенцијале; жели слободно да ствара и истражује свет око себе; жели да искуси и открије смисао живота на овом свету уместо да га се одриче зарад обећања вечне среће у загробном животу.
• У Италији се ослобађају први градови од апсолутистичке власти феудалаца и цркве у  (Милано, Ђенова, Фиренца, Рим, Венеција и др.) и појава прве грађанске класе, коју чине занатлије и трговци. Они желе да самостално уређују свој живот; ослобађају се феудалног ропства, што се одражава и на њихов однос према животу  и начин размишљања  о себи и свету који их окружује. Бављење трговином омогућава им да самостално стекну први капитал, а финансијска слобода и моћ доприноси даљем развоју и откривању нових потреба - упознавање других земаља и градова, различитих народа и култура. Све то доприноси развоју другачијих погледа на живот и свет.
  Са развојем трговине појављују се и први просвећени богаташи свесни вредности уметности, науке и целокупног развоја друштва. Међу њима се развија меценатство – покровитељски однос према песницима, сликарима, вајарима, филозофима, научницима, што доприноси слободном стваралаштву талентованих људи који нису морали да брину за своју егзистенцију. Најпознатији мецена ове епохе био је Лоренцо де Медичи. 
• На развој хуманизма и ренесансе утичу и проналасци у области науке и технике; развијају се математика, географија, геологија, медицина, механика, астрономија; пронађени су барут, штампарска преса (1445. Јохан Гутенберг), телескоп, наочари, џепни сат, микроскоп... установљен је грегоријански календар; а са свим тим проналасцима узнапредовала  је и људска мисао о устројству света. Научници врше експерименте да би доказали своје тезе, проучавају анатомију људског и других организама, истражују природу и космос.
  У ово време, у Цетињу, на Ободу, 1494. прорадила је и прва јужнословенска штампарија за ћириличне књиге. Штампарија Црнојевића била је прва ћирилична штампарија на свету. (Прва штампана ћирилична књига Јужних Словена је  Октоих  - осмогласник.)
• Научна и географска открића, у првом реду проналазак нових водених путева  према Индији  и  откриће Америке, као и појава хелиоцентричне теорије Николе Коперника насупрот Птоломејевом геоцентризму, такође утичу на прихватање нових научних  сазнања која су била у сукобу са званичним тумачењима цркве.  Последица тога били су прогони  научника и мислилаца као што су Никола Коперник, Галилео Галилеј, Ђордано Бруно и други. Многи су  страдали или били прогоњени зато што су дошли  до спознаје да је свет друкчије постављен него што је то црква вековима представљала.
• Откривање вредности античке културе: И поред енергичног реаговања цркве на све иновације и одступања од догми која је она прописивала, и поред постојања чувене инквизиције (црквеног суда), развој и напредовање људског духа нису се могли зауставити. Окружени старинама (остацима античких грађевина и делима на латинском језику), учени представници грађанског друштва почињу све више да се интересују за живот људи старога Рима и старе Грчке, као и за све облике стварања у тим древним временима  (књижевност, филозофију, ликовне уметности, архитектуру...). Проучава се античка уметност и филозофија. Учи се латински језик да би се читала дела античких књижевника као што су: Хомер, Вергилије, Овидије, Хорације, Софокле, Плаут..., и филозофи: Платон, Аристотел, Цицерон, Сенека...   

Хуманизам и ренесанса подарили су свету бројне велике писце:
-у Италији (већ крајем 13. и почетком 14. века): Данте Алигијери,
Франческо Петрарка, Ђовани Бокачо, Торквато Тасо, Лодовико Ариосто
-у Шпанији: Мигел де Сервантес, Лопе де Вега, Калдерон
-у Француској: Франсоа Рабле, Пјер де Ронсар
-у Португалији: Луис де Камоис
-у Енглеској: Вилијем Шекспир, Џон Милтон, Едмунд Спенсер.  
 
Ово време подарило нам је ненадмашне мајсторе у области сликарства: Леонардо да Винчи, Микеланђело Буонароти, Рафаел, Тицијан, Ботичели, Јан ван Ајк, Дирер...; вајарства: Микеланђело Буонароти, Донатело...; и архитектуре: Филипо Брунелески, Донато Брамaнте и опет Микеланђело Буонароти.

Мада је настао и развио се у Италији,  културни покрет назван хуманизам и ренесанса, захватио је и друге европске народе (Шпанија, Француска, Енглеска, Немачка,Холандија, Пољска, а на Балкану простор Далмације). Тај утицај је најјачи  у књижевности и на филозофском плану. Најпознатији европски мислиоци који су били надахнути хуманизмом били су  Томас Мор (Утопија), Френсис Бекон ( Нови органон), Макијавели (Владалац), Томазо Кампанела (Град сунца), Еразмо Ротердамски (Похвала лудости) и други.
 
ОДЛИКЕ РЕНЕСАНСНЕ КЊИЖЕВНОСТИ

-Уместо бекства из живота и одрицања од радости и задовољстава на овом свету како би се заслучио вечни рај после смрти, заговара се активан живот и посвећеност животу.
-Уметничка дела настају  у славу човека.
-Уметници су  надахнути  земаљском срећом. 
-Негује се култ љубави и лепоте: платонска љубав (представљена више као чежња него  као телесна страст и додир); лепота  је узвишена, често представљена у лику жене или  идеализоване женске лепоте, као да није телесна и пролазна.
-Уместо писања само на латинском, почиње да се ствара књижевност и на народном језику (италијанском у Италији, а потом и на другим националним језицима).
-У поезији се тражи задовољство, уживање у лепоти, па ствараоци теже изграђивању духовног склада и лепоте. Сматра се да је дужност уметника да подражава лепу стварност, тј. „да измишља и приказује ствари које људе чине добрим  и пуним врлина, па према томе и срећним...“  То подражавање назива се мимеза.
                 [Мимеза (на грчком μίμησις / mīmēsis), у књижевности подразумева да писац треба да приказује „ствари које се свакодневно дешавају и о којима се у народу говори.  У прилог томе, Петрарка каже: „Треба подражавати тако да дело личи на свој праузор, али да с њим ипак не буде истоветно”.]
-Од свих књижевних родова најприсунтија је лирика, у првом реду љубавна песма  (најчешће сонет), у којој се слави жена, лепота  и љубав  (недостижна, забрањена, неузвраћена или  платонска).
-Веома је популарна и ренесансна драма (пасторална драма, комедија, фарса али и трагедија којом се прославио велики енглески писац Вилијем Шекспир). Наравно, присутни су и други књижевни облици као што су  еп, приповетка, новела, елегија, епиграм, роман (пасторални али и нарочито важан пародијски роман који се критички односио према средњовековним ритерским романима), есеј као књижевно-научна врста (Мишел де Монтењ)...
 
ДЕЛА НАЈПОЗНАТИЈИХ РЕНЕСАНСНИХ ПИСАЦА
Данте Алигијери: Божанствена комедија (Рај, Пакао, Чистилиште) – епови;
Франческо Петрарка: Канцонијер – сонети;
Ђовани Бикачо: Декамерон – новеле;
Торквато Тасо: Ослобођени Јерусалим - спев
Лодовико Ариосто: Бесни Орландо - спев
Франсоа Рабле: Гаргантуа и Пантагруел – роман  (пародија);
Пјер де Ронсар: Оде, Поеме, Сонети за Хелену;
Луис Ваз де Камоис: еп Лузијаде (сличан Одисеји);
Мигел де Сервантес: Дон Кихот – роман  (пародија);
Вилијем Шекспир: Ромео и Јулија, Хамлет, Отело, Краљ Лир, Магбет, Сан летње ноћи, Млетачки трговац... – драме (трагедије, комедије, историјске драме);
Џон Милтон: Изгубљени рај (еп)
Едмунд Спенсер: Вилинска краљица (еп са елементима романсе и алегорије посвећен краљици Елизабети)

Ренесанса је постојала и у дубровачкој књижевности. 

Крајем XV века појавили су се први  петраркисти и у приморским крајевима Балканског полуострва. Утицај италијанске ренесансе на живот и културу суседних али и осталих европских народа био је велики. Дух ренесансе осетио се и видне трагове је оставио у Далмацији, Боки Которској, а посебно у Дубровнику. Док су континентални делови Балкана били под влашћу Турака, дотле су приморски градови: Дубровник, Трогир, Сплит, Хвар, Корчула и други имали статус слободних градова, посебно Дубровник, који је био водећи по утврђености, државној изграђености, занатству и трговачкој мрежи. Дубровник је имао своју аутономију, слободу, трговачку флоту, постао је средиште културног живота и економског просперитета на Балкану у 15. веку.
На појаву ренесансе у Дубровнику и неким приморским градовима утицали су и други чиниоци: њихова близина са Италијом, живе трговачке везе са италијанским ренесансним градовима и одлазак синова имућних грађана на школовање у градовима Италије, као што су Сијена, Падова.
Постепено је изграђиван нов однос према животу; у Дубровник су из Италије довођени учитељи, градитељи и уметници. Формирању нових погледа на живот посебно су доприносили млади људи из круга властеле који су након школовања у Италији доносили нова размишљања, понашање, одевање, па и уметничке тенденције. 
Дубровачка књижевност доживљава буран развој у XV и XVI веку. Ово раздобље је дало велике ствараоце као што су: Марин Држић, Шишко Менчетић, Џоре Држић, Динко Рањина, Петар Хекторовић, Марко Марулић, Мавро Ветрановић, Андрија Чубрановић, Микша Пелегриновић,   Илија Цријевић, Антун Сасин, Винко Прибојевић, и други. 

Јављају се и многе књижевне врсте и облици; од књижевних жанрова посебно се издвајају: љубавна лирика, маскерате, ренесансна комедија (пре свега ерудитна комедија), пасторала и спевови.
Дубровачки песници, међу којима су најпознатији Шишко (Сигисмунд) Менчетић и Џоре Држић, припадали су такозваној петраркистичкој школи. Постојале су две песничке струје - страмботисти (напуљска школа петраркизма којој је припадао Шишко Менчетић) и бембисти ( песници који су се угледали на италијанског песника Пјетра Бемба, а којима је припадао Џоре Држић). Тако је, поред класичног сонета од 14 стихова, у Дубровнику био веома популаран и страмбото, песничка творевина од осам стихова (или у броју стихова дељивом са осам). Омиљени стих дубровачких петраркиста био је двоструко римовани дванаестерац, а веома честа је и појава акростиха. Све одлике дубровачке лирике уклапале су се у италијанску ренесансну поетику, са једном разликом што су у њој антички мотиви замењивани мотивима из народног фолклора (мотиви из природе и словенске митологије - виле, извори, цветне ливаде, пролеће; упореба епитета својствених народној лирици...). Као и Петрарка, дубровачки песници стварали су такозване дневнике љубави, канцонијере, или песничке "романе" јер су им песме биле посвећене идеализованој жени или недостижној љубави.
​
У области драме прославио се Марин Држић. Писао је ерудитне комедије (Дундо Мароје, Помет, Аркулин, Манде, Скуп...), пасторале (Тирена), фарсе (Новела од Станца), трагедије (Хекуба)... 

Из области епике, поменућемо Сплићанина Марка Марулића и његов чувени религијски спев Јудита.

О дубровачкој књижевности у својој књизи Пут српске књижевности професор Јован Деретић, бележи: „У тој (дубровачкој) књижевности налазимо први уметнички израз језика којим говори српски народ, у њој се сусрећемо с најстаријим записима наших народних песама, она је на нашим просторима и на нашем језику прва манифестација великих интелектуалних и уметничких покрета из којих је поникла модерна европска култура”; дубровачка је књижевност „по својим историјским и филолошким коренима српска”. 

Дубровачка књижевност припада и хрватској и српској књижевности; писана је ћирилицом, источнохерцеговачким штокавским дијалектом икавског изговора, а многи аутори су свој језик, како је забележено у дубровачким архивима, називали упоредо дубровачким и српским.

3.
Тог дана зраци сунца бледи паше –
жалише оног ко их је створио.
Ја се не чувах - ухваћен сам био –
везале су ме, Госпо, очи ваше.
 
Ко да ни време такво не бејаше
да бих се и ја с Амором борио –
бејах безбрижан, без сумњи и чио –
и отуд опште несреће насташe.
 
Разоружаног менe Амор стиже
и нађе пут што води срцу моме
кроз очи - ову капију за сузе.
 
Није му на част што ме у таквоме
стању ранио када стрелу диже.
Пред вашом стрелом - ја ни лук не узe.


61.
Нека је блажен дан, месец и доба.
Година, час и тренут, оно времe
И лепи онај крај и место где ме
Згодише ока два, спуташе оба.
 
Блажене прве патње које вежу
У слатком споју са љубављу мене,
И лук и стреле што погодише ме,
И ране које до срца ми сежу.
 
Блажени били сви гласови, које
Уз уздах, жудњу и сузе без броја
Просух, зовући име Госпе моје;
 
И блажене све хартије где пишем
У славу њену, и мисао моја
Која је њена, и ничија више.

90.
Расута по ветру златна коса беше,
Што се у безброј слатких власи сплела;
И љупка је светлост без мере горела
Очију оних што сад потамнеше;
 
Милосна се боја у лицу будила,
Не знам да л стварно, ил уз варку пуку;
Кад љубавног огња семе у грудима
Носих, зар је чудо што одједном букнух?
 
Њен ход не беше ход смртника сваког,
Већ анђеоског духа; речи њене
Не беху као грла људског звук;
 
Дух надземаљски, сунце васељене
Би оно што видех: и да није тако,
Не лечи рану то што спласне лук.

134.
Мира ми нема, а нема ни рата,
плашим се, надам, ледим, жар сам врели,
летим врх неба - земље ми се хвата,
Не стежем ништа а грлим свет цели.
 
Ја сам у њеној тамници - без врата,
не присваја ме, ал ми омчу дели,
Амор мс штсди - а ланцем својата,
жива ме неће, а спас ми не жели.
 
Без ока видим, без језика вичем,
за помоћ вапим - а жељан сам гроба,
сам себе мрзим - друге волим јако.
 
Храним се јадом, а плачући кличем;
и смрт и живот - једнаки су оба.
Све због вас, Госпо, ја трајем овако.
 
292.
Очи о којим тако топло зборих,
И руке, лице, стопала и длани,
Због којих свету остадох по страни
И самом себи странцем себе створих,
 
Увојци косе чиста сјајна злата
И блесак смешка анђеоског, што је
На земљи небо сатварао моје,
Сад све је само прегршт глувог блата;
 
Но ипак живим, што ми жалост ствара,
Без оног светла, милог ми толико
У бури, кад је брод без кормилара;
 
Нек љубавна ми песма сврши ту се,
Пресахну жица ума свеколиког,
А цитра моја у плач обрну се.

302.
Мисли ме дижу у предео где је
Она, што залуд на земљи је иштем;
Сад трећи круг је њено боравиште,
Мање је хола, а лепша ми све је.
 
Руку ми узе; - У том кругу, рече,
Са мном ћеш бити, не греши ли нада:
Она сам, што ти даде мноштво јада
И дан свој сконча пре нег дође вече.
 
Не схвата људски разум добро моје:
Чекам те, а шта волео си јако,
Мој лепи вео, доле остао је.
 
Зашто раствори руку, нема поста?
На звук милосних речи, чедних тако,
Замало па да на небу ја остах.
 
311.
Тај славуј који тако нежно тужи
Можда за децом ил супругом драгом,
Небо и поља пуни песмом благом
Где безброј вештих плачних нота кружи,
 
И као да ме прати целе ноћи,
И подсећа ме на мој удес зао
За који крив сам, јер сам веровао
Над богињама смрт да нема моћи.
 
Како се вара ко верује у се!
Зар ока два, од сунца више зрачна,
Посталу, ко би реко, земља мрачна?
 
Сад знам да срећа која свирепа је
Жели да плачним жићем учим ту се
Да доле нема радости што траје!

333.
Идите, болне риме, пут тог кама
где драго моје благо земља скрива;
зовите њу - што с неба се одзива –
мада јој смртни део крије јама.
 
И реците јој да сам већ и сама
живота пресит, вала где се плива;
ал - скупљајући своја лишћа сива
да идем лако за њеним стопама;
 
зборећи о њој живој, мртвој мада,
о, тако живој, ко бесмртност нека,
какву је и свет да упозна треба.
 
Нек пази на мој долазак одсада,
који је близу; нек ме спремно чека
и вуче к себи и зове пут неба.

Презентација

Аутор текста: Зденка Бласлов

Данте Алигијери је италијански песник пореклом из племићке фиретинске породице. Рођен је у Фиренци између 18. маја и 17. јуна 1256. године (сам је изјавио како је рођен кад је сунце било у знаку Близанаца). У младости се дружио с песником Кавалкантијем коме је посветио своје прво значајно дело La vita nuova (за које је инспирацију пронашао у својој дечачкој љубави према Беатриче Портинари и која је одиграла важну улогу у његовом животу и стваралаштву). Ово дело представља спој епских и лирских целина, написано је у прози и уз то садржи и једну баладу, једну сестину, 25 сонета и 4 канцоне; засновано је на идеализованом концепту љубави у духу фирентинске песничке школе dolce stil nuovo; тако је Беатриче, чију лепоту и врлине је уздигао до ванземаљског симбола, постала узор савршене лепоте и чедности.
Сматра се како је филозофију учио код фрањеваца и да му је учитељ реторике био Брунето Латини, секретар Републике Фиренце. У служби града борио се код Кампалдина (1289.), а у политичком животу града учествује као члан Већа стотине. За Фиренцу је обављао различите дипломатске послове, а као присталица политичке струје Гибелина (Белих) пружао је отпор покушајима папе Бонифација  VIII (Гвелфи, Црни) да Тоскану подвргне црквеној власти. Када су се папине присталице (Црни) домогли власти (1302.), прогнан је из Фиренце, а пресудом од 10. марта исте године  запрећено му је ломачом уколико се затекне на територији града Фиренце. Као избеглица живео је у Верони, Арецу, Равени, а неко време и у Паризу. Иако изгнан и у туђини Данте није губио наду да ће се једног дана вратити у родну Фиренцу. Међутим, 1315. године понуђен му је повратак,  али под условом да пристане да, заједно са осталим помилованим изгнаницима, буде третиран као јавни грешнк у верским церемонијама. Данте је то понижење одбио. Материјална несигурност и тешке животне прилике присиљавале су га на тражење утицајних савезника, па је један од њих био и Хенрик VII од Луксембурга. Када је Хенрик VII умро, Данте је изгубио све наде како би нека спољна интервенција могла изменити политичко стање у Фиренци. Разочаран, све више се удаљавао и од својих политичких истомишљеника, па је од 1318. одлучио да се трајно насели у Равени где је предавао реторику и писао. Годину дана пре смрти у Верони је на латинском језику написао расправу Questio de aqua et terra. Разболео се путујући у Венецију и по повратку у Равену 1321. у ноћи између 13. на 14. септембра умро.
Божанствена комедија (La Comedia Divina)
 
Овај религиозни спев настао је између 1304. и 1321. године. Данте је започео писање Пакла између 1306. и 1307., а завршава га између 1309. и 1310 године. Чистилиште је писао од 1308.  до 1315. године. Рај настаје између 1316. и 1321. године.  
 
Данте је свој спев назвао комедијом, не зато што у себи садржи ишта смешно, већ зато што се, према средњовековној поетици, тако означавало приповедно дело у стиховима, написано једноставним, свима разумљивим језиком, које почиње тужно, а завршава срећно: Та приповест „на почетку  је застрашујућа и смрдљива, јер говори о Паклу, али има добар крај, пожељан и пријатан, јер говори о Рају...“
Епитет божанствена (због савршене форме, композиције, језика и тематике) појављује се први пут код Бокача у његовом делу о Дантеовом животу. Од 1555. године он постаје саставни део наслова.
Божанствена комедија сматра се последњим великим књижевним делом средњег века и првим великим делом које наговештава ренесансу.
Овај велики спев састоји од 14233 стихова, писаних у једанаестерцу и сложених у римованим терцинама.
Композиција Божанствене комедије
Спев је подељен у три дела, три засебна епа који чине целину: Пакао (Inferno), Чистилисте (Purgatorio) и Рај (Paradiso).
Сваки еп чини  тридесет три певања, с тим што први део, односно Пакао, има и уводно певање, тако да  Божанствену комедију  у целини чини сто певања.
Целокупна структура дела заснована је  на броју три (симбол Светог Тројства) и савршеном броју десет:
-спев је подљен у три певања;
-строфа је терцина (строфа од три стиха; сa римом аба, бцб, цдц, дед);
-Дантеа искушавају три звери;
-кроз загробни свет воде га три водича.
 
Унутрашња подела је такође симетрична и заснована на броју десет:
 
-Пакао има девет кругова плус предворје, што чини десет делова.
-Чистилиште има девет делова које чине плажа, претчистилиште и седам кругова, плус Земаљски рај, што такође укупно даје збир десет.
-Рај има девет небеса, плус Емпиреј, што опет чини десет.
-Сваки од три епа завршава речју звезда.
-Свака шеста песма у три дела спева говори о политици и актуелним збивањима, али у све ширем смислу (на нивоу Фиренце, па Италије, па целог Светог Римског Царства).
-Душе грешника подељене су у три групе, као и душе покајника и душе блажених.
 
La Comedia Divina приповедана је у првом лицу и представљена као лично искуство на  путовању кроз три ванземаљска (загробна) простора, које је започело на Велики петак 7. или 8. априла, (мада има и тврдњи да је то било 25. марта) 1300. године. Данте је тада имао тридесет пет година. У причу нас уводи алегоријском сликом мрачне и безизлазне шуме у којој се изгубио и лута тражећи спас. Сваки пут када му се учини да ће пронаћи излаз у томе га спречавају три звери: лав, вучица и пантер. Неочекивано, заблуделом човеку стиже помоћ захваљујући сажаљивој и чистој души Дантеове љубави из детињства – Беатриче, која из раја посматра његове муке. Она шаље омиљеног Дантеовог песника из епохе старог Рима, Вергилија, да му помогне на путу искушења и самоосвешћења. Кроз загробни простор воде га три водича: Први, Вергилије (који припада античком свету и у првом кругу пакла се нашао зато што није познавао хришћанство), води га кроз пакао и део пута кроз чистилиште. Кроз рај га води прво Беатриче, симбол чистоте и невиности, а потом Свети Бернард.
 
Божанствена комедија писана је фирентинским наречјем које постаје темељ италијанског стандардног језика.

• Три главна лика у Божанственој комедији су Данте, Вергилије и Беатриче
• ДАНТЕ представља симбол грешног човека.
• ВЕРГИЛИЈЕ је симбол разума и мудрости.
• БЕАТРИЧЕ је симбол божанске милости, чедности и склада телесне и духовне лепоте.
• Број 3 је мистична бројка (има магијско значење), која овде представља Свето тројство
• Број 100 је савршена бројка, и представља савршени поредак.
• Дантеово лутање по мрачној шуми на почетку спева представља алегоријски приказ грешног живота. Како би се ослободио опасних звери (злих искушења), одлучије да прати мудрог Вергилија (који је у стварном животу био Дантеов узор и који је, такође, био „познавалац“ хадских простора о којима је писао у свом епеву Енеида)
• Три звери симболизују људске пороке:
  • ЛАВ - охолост
  • ВУЧИЦА - похлепу
  • ПАНТЕР -  путеност, пожуду, страственост

 
Пакао, који примарно представља алегорију стања греха и отуђености од Бога, можемо схватити као алегорију земаљскога света, његових изопачености, робовања људским страстима, настраностима и пороцима.

• Састоји се од девет кругова који се нижу према средишту Земље, сужавајући се у облику левка.
• На рубовима пакленог левка урезане су стрме стазе, којима се силази из круга у круг.
• Грешници су смештени у круговима у складу са тежином греха, од најмање грешних (на врху) до најгрешнијих (на дну).
• Свако вечно испашта у кругу који одговара најтежем греху који је за живота починио, а није се покајао. Свака казна је двојака - грешник је кажњен духовно (нема могућност да види лице Бога и искуси његову милост) и физички. Однос између казне и греха је пропорционалан - што је грех већи дубље се силази у пакалени котао.

 
Уводни део епа:
 
Негде на половини живота Данте је залутао у мрачној шуми.
 
На пола нашег животнога пута
у мрачној ми се шуми нога створи
јер с равне стазе скренувши залута.
 
Дуго је лутао шумом, а након изласка из ње стигао је до неког брега. Кренуо је према врху, али су му пут препречиле три животиње: пантер (која представља путеност, пожуду), лав (користољубље) и вучица (лакомост).
 
Ал' истом да ћу узбрдо, кад ено
однекуд пантер брз и гибак пао,
с крзном што бјеше од пега шарено;
 
и није ми се више с ока дао,
већ ме у ходу пречио све јаче,
па сам се враћат више пута стао.
 
Тај као да је на ме доћи хтио
од глади бијесан, подигавши шију,
реко бих зрак уплашен је био,
 
и што изгледаше свију
пожуда сита у својој сухоћи,
и због које већ многи сузе лију.
У тренутку када се хтео вратити натраг без наде да ће из шуме икада изаћи, дошао је Вергилије који га је повео са собом. Вергилије му је објаснио како га је послала Беатриче. Данте и Вергилије су дошли до предворја пакала када је Данте спазио натпис изнад врата: Нека остави сваку наду онај ко овде улази!
 
Кроз нас се иде у град свију мука,
кроз нас се иде гдје се вјечно плаче,
кроз нас се иде до пропала пука.
 
Правда нам творца вишњега потаче;
божанска свемоћ, мудрост што све знаде,
и прва љубав градити нас заче.
 
Што год створења прије нас имаде
вјечно је, па смо и ми вјечна вијека;
и зато ко уђе нек изгуби све наде.
 
Ушавши у предворје пакла Данте чује врискове и боли душа које не припадају ни рају ни паклу. То су душе људи који су за живота били усмерени само на себе, па их сада немилосрдно гоне стршљени и осе. Кроз ту пространу равницу протиче река Ахеронт, на чијим обалама несрећне душе чекају да их седи старац, сплавар Харон превезе на другу обалу у вечну таму, ватру и лед. Будући да је Данте био жив, Харон одбија да га преведе, но Вергилије стишава Харонов бес и подсећа га да Данте путује по божјој вољи. У то се земља затресе, дигне се јак ветар, а застрашујући блесак сруши и онесвести Дантеа.
 
Сад стигосмо до мјеста тешких јада,
ко што ти рекох, гдје се свијет јати,
што благодати ума лишен страда.
 
КРУГОВИ ПАКЛА
 
У првом кругу - Лимбу налазе се душе некрштених. Њихове душе нису изложене физичком страдању и мучењима, а једина им је мука неиспуњива жеља да виде Бога. Ту се налазе некрштена деца и античке личности тј. сви који су се родили пре стварања хришћанства: Хомер, Сократ, Овидије, Вергилије... Осуђени су на вечну меланхолију и чежњу за рајем без икакве шансе за искупљењем.
У првом кругу су и сви они који су се током живота увек кукавички понашали и у свему се држали по страни. Њихова казна је у томе да их вечно убадају обади и пчеле.
 
Не питаш, добри учитељ ми рече
тко су ти дуси, пред тобом што стоје?
Прије но пођеш знај да њих не пече
 
Никакав гријех; ал' премало то је
да би се спасли, и уз дјела чиста,
јер су без крста, врата вјере твоје.
 
У другом кругу налазе се душе прељубника и оних који су за живота робовали телесним страстима, па као што су живели у вихору страсти тако их и у паклу витла паклена олуја. Овај круг чува Минос (чувени краљ са острва Крит) који уједно одмерава тежину грехова и разврстава грешнике. Он је пола репата неман, пола човек. Пред њега долазе грешне душе и исповедају своје грехе, а он им мери тежину обмотавши свој реп око њиховог тела (колико пута их реп обавије, толико кругова се спуштају у дубину пакла). Љубавници су починили грех, јер су својом необузданом љубављу или похотом уништили живот оних људи који нису били криви. Кажњени су тако што никада немају мира и све време их баца олуја са стене на стену. У другом кругу Данте среће Семирамиду, Клеопатру, Париса, Дидону, Ахила, Тристана, Франческу и Паола...
 
Ту Минос страшан, зубима режећ
стоји на прагу ондје гријехе испитива,
суди и шаље, репом правду кроји.
 
Минос нерадо пушта Дантеа у други круг пакла, али попушта на Вергилијево упозорење да се не меша у вољу Бога. Данте овде разговара с Франческом и Паолом, љубавницима из Равене, које је убио Паолов брат затекавши их у прељуби.
 
Паклени вихор, што без станке хуји,
ту носи душе у замаху пуну;
мучи их, бије, вртећ их у струји.
 
У трећем кругу се муче душе прождрљиваца и пијанаца. Њихове су муке у томе што се безнадежно ваљају у блату, по њима шиба киша и снег док их Кербер (троглави пас), митски чувар Хада, стално наново рашчетворује.  
 
У четвртом су кругу душе расипника и шкртица. Они гурају камење, а чува их вук Плутон (некада бог богатства, а сада паклена неман).
 
Пети круг је круг душа срдитих и жестоких, који су загњурени при површини, и лењих који се даве при дну реке Стикс. Чува их Флегија.
 
Шести је круг круг јеретика, кривовераца и оних који нису веровали у бесмртност душе. Они су закопани у отвореним горућим гробовима града Диса. Ту Данте прича с Фаринатом и Кавалкантијем. Они проричу Дантеу да ће бити прогнан из родног града.
 
Седми је круг круг насилника, а подијељен је на три појаса:
 
- У првом појасу налазе се насилници против ближњега, а чувају их кентаури, који их, док су уроњени у Флегатон, реку од вруће крви, гађају стрелама увек када изроне.
- У другом се појасу налазе самоубице, које су претворене у отровно грање, а кљуцају их харпије (птице са женским лицима) и уједају гладне кује.  


- У трећем појасу на ужареном песку налазе се насилници против Бога и природних и људских закона (богохулници, содомити и зеленаши), а засипа их огњена киша. Богохулници леже на леђима, зеленаши седе погнути, а содомити трче около. Чувар тог круга је Минотаур.
  
-Осми круг пакла (метаболге или зле јаруге), садржи десет ровова.
Данте и Вергилије у тај круг стижу захваљујући Гериону, змају оштрог репа и људског лица који је симбол преваре и чувар тог круга у којем се налазе варалице.
 
Распоред грешника по рововима:
 
- У првом рову су сводници и заводници жена (њих бичују ђаволи).
- У другом ласкавци (зароњени у људске фекалије).
- У трећем су рову симонисти - људи који су продавали свете тајне, трговали светињама или куповали црквене части – који се муче наглавце забодени у шупљу стену док им горе табани. Тамо Данте среће Папу Николу ИИИ.
- У четвртом се рову налазе врачеви, чаробњаци и лажни пророци, који ходају унатраг, главе окренуте наопако.  
- У петом рову су сплеткароши, подмитљивци и варалице, загњурени у врелу смолу, а чувају их рогати ђаволи.
- У шестом рову су лицемери, дволични људи, ласкавци који су присиљени да ходају под дебелим позлаћеним оловним кабаницама.
- У седмом рову су варалице друштва и цркве и лопови који трче руку свезаних на леђима, а прогоне их отровне змије; змије их гризу, а они се претварају у пепео из којег се, попут феникса, поновно рађају.
- У осмом рову су зли саветници, а међу њима Данте среће Одисеја, који му описује своје последње путовање.
- У деветом рову су сејачи неслоге и раздора, које ђаво стално рањава мачем.
- У десетом рову су кривотворитељи (фалсификатори, ковачи лажног новца), кажњени страшним болестима.
(У овом кругу се нашао и краљ Милутин Немањић, као кривотворитељ. Данте именује српску државу Рашку и њеног краља, зато што је српски новац краља Милутина био на цени и тиме правио конкуренцију млетачким сребрењацима. Млеци су у страху за своју валуту забранили коришћење српских сребрењака, који су били толико слични, да су Млеци говорили да је реч о фалсификату. Тако је очигледно мислио и Данте.)
 
"И Норвешке краљ и Португалије
ту бити ће, па и онај из Рашке
што слабо виде новац Венеције."
 
Улаз у девети круг  чувају три ланцима свезана гиганата, Нимрод, Ефијалт и Антеј.
Овај последњи круг подељен је на четири појаса:
- Каинов појас- издајице рођака,
- Антеноров појас- издајице домовине или странке,
- Поломејев појас- издајице гостију,
- Јудин појас- издајице својих доброчинитеља.
- У средишту деветог круга, простору вечног леда и ватре, уједно и средишту Земље, налази се горостасни Луцифер, који је до пола зароњен у лед. Има три главе, а испод сваке по пар огромних крила којима ствара хладан вјетар. Има три лица: црвено, црно и жућкасто (боје лица симболизују три људска стања у којима су прикривени највећи извори грехова - љутњу, глупост и загриженост). У устима сваке главе има по једног од три највећа грешника, издајнике  – Јуду, Касија и Брута.  
 
Вергилије се заједно са Дантеом успиње уз Луциферове ноге и стиже до јужног пола, где се (по Птоломејевом приказу загробног простора) налази Чистилиште, где душе, које су се још за живота покајале, испаштају и тако чисте своје грехове распоређене су у седам различитих кругова. Након чишћења купају се у Лети, реци заборава и Лунги, реци лепих сећања, а потом се уздижу до Едена, Земаљског Раја.
 
На вратима Раја Данте се опрашта од Вергилија. Будући да је очишћен до греха проласком кроз чистилиште, он сада добија дозволу да уђе у рајске ливаде. Тамо га дочекује Беатриче.
 
Ренесансно у делу:
-песник је пророк и критичар свога доба, оштро полемше против Цркве и поремећеног реда ствари у савременом историјском тренутку;
-истиче достојанство човека, важност његовог деловања у изградњи праведног поретка света;
-истиче нужност и вредност науке у потрази за истином и знањем;
-са много разумевања приказује слабост људске природе;
-народни (италијански) језик;
-критички тон.
 
Средњовековни елементи:
- средњовековна симболика у концепцији и композицији дела
- улога мистичног броја 3
- форма алегоријске визије
- разврставање грешника у складу с религиозним поимањем греха
 
Обликујући своје јунаке, душе које испаштају, Данте полази од тезе како је домовина душе небо. Када се човек роди душа силази из свог станишта и улази у тело. По доласку на Земљу она има два својства: разум и тежњу. Душа тежи добру, али не зна га разликовати па је принуђена да га открива кроз искуство. Зато људи греше. Из незнања се рађа зло, а оно се по Дантеу налази у материјалном, односно чулном уживању. Добро се налази у духу, а највише добро је Бог, па зато њему тежи свака душа.
 
Божанствена комедија, сигурно је једно од највећих дела светске књижевности чија вредност управо захваљујући својој алегоричности и универзалности теме никада не пролази. Она нема време ни генерацију. Писана је за свакога и заувек. Данте је кроз ово дело на изузетан начин успео отелотворити свој идеал вере, морала, науке и политике.

Круг други: Развратници
 
На улазу у други круг пакла стоји судија Минос који свакој души одређује место мучења уврћући реп онолико пута колико жели да несрећник сиђе. Минос жели да спречи Дантеа да уђе, али га Вергилије одвраћа од тога. Песници улазе у други круг пакла где се налазе развратници у вечној олуји. Дантеу је омогућено да разговара са двоје славних љубавника античког доба - Паолом и Франческом. Паоло плаче док Франческа говори о њиховој трагичној љубави. Данте је потресен и онесвешћује се.
Тако сиђох из првог круга несреће у други мање простран где туга болнија је, па јауке изазива веће.
 
Ту страшни Минос режи као куга.
Када душа у којој несрећа рођена спава
пред њега дође, па се исповеди,
тај зналац грехова означава
које место у паклу јој следи;
увије реп толико пута
колико кругова ниже њен грех завреди.
Пред њега безброј душа залута
и редом долази да чују пресуду;
исповеди се. казну чује, па доле одлута.
„Ох ти  што се нађе на овом страшном спруду“,
рече Минос када виде мене тада прекидајући посао на своме суду,
„пази како улазиш и комеверујеш пун јада:
нека те не заварава ширина капије.“
А мој ће му вођа: „Што вичеш сада?
Да му запречиш суђени пут добро није:
тако жели онај што када жели
може што хоће, не питај више, боље ти је.“
У тај трен почух сзук невесели да разбирам
и нађох се на оној страни где ме потресе плач васцели.
Стигох на место где не светле дани
што риче као море у олуји,
када га туку ветрови разнострани.
Паклена олуја ту вечно бруји, носи душе
у своме вртлогу, бије их и врти у својој струји.
Када на урвине ставе ногу, чују се крици,
плач и стењање, клетве свакојаке упућују богу.
Разумех да су на такво стање осуђени
они што имје било од разума јаче телесно уживање.
Као што чворак шири своје крило
зими у јату широком и густом.
тако те зле духове олујно шило
баца тамо амо у вијању пустом;
никада им ни зрачак утехе не сине
да се надају одмору, а нек моли опроштају ком.
Па као што ждралови певају жалосно кроз висине
летећи у дугоме низу дуж неба плава,
тако видех да долазе уз крике њине
сени ношене олујом што не јењава,
и зато рекох: „Учитељу, ко су ове сене
што их црни дух тако кажњава?“
„Прва о којој жели да чујеш од мене“;
рече ми, царица се звала за многе народе оновремене.
Блуду се је до те мере одала па је похоту
озаконила да спере срамоту у коју је пала.
Предање каже да је то Семирамида учинила
која наследи Нина коме би жена:
сада султан влада земљом штоје њена била.
Друга је она што се због љубави уби ојађена
и не би верна Сихејевом пепелу;
ту је и Клеопатра распаљена.
Јелену види која, с ватром у телу, толико зла дозва.
Па Ахилова тамо је сена који се
за љубав борио пред смрт невеселу.
Види Париса, Тристана, и тога трена
више од хиљаду сена ми је показао
 што их од живота растави љубав снена.
Пошто сам мога учитеља саслушао
како набраја жене из давнине и витезове,
сажалих се тако да замало у несвест нисам пао.
Заустих: „Песниче, чуј речи ове,
радо бих разговарао са оно двоје
што се чини да на ватру лако плове.“
А он мени: „Када дођу близу руке твоје,
ти их замоли чим буду на твојој страни,
у име љубави што их води, и доћи ће обоје.“
Чим их ветар ка нама накани,
прозборих: „О, душе ожалошћене,
дођите да разговарамо, ако то бог не брани.“
Као што голубице жудњом привучене
уздигнутих крила у гнезђо мило би слетеле,
долетевши кроз ваздух жељом ношене,
тако су из јата, где и Дидона беше,
излетеле те душе прилазећи нам кроз ваздух пун море,
толико су моје речи љубав плеле.
"Ох, блага душо и мили створе што кроз ваздух
пун тамнога немира посећујеш нас
што свету окравависмо одоре,
да нам је пријатељ краљ свемира,
молили бисмо га да те миром обрадује,
јер си се сажалио на грехе наших греха.
О ономе што душа вам жели да каже и чује
слушаћемо и зборити са вама
док ветар, као сада, мирује.
Земља где сам рођена и ја сама тамо је
где По ка мору пристаје
да се смири са својим притокама.
Љубав којој се племенито срце брзо предаје
обузе њега због лепоте моје, које неста,
тако да и сада у мени бол траје.
Љубав што никоме ко воли не прашта то је,
па и мене таквом снагом заврти
да, као што видиш, још не напушта срце моје.
Љубав нас доведе до смрти:
Каина чека онога ко нас уби.
Тако нам рекоше у тај час шкрти.
Пошто сам разумео њихов удес груби,
погнух главу и дуго стајах у сени
све док песник не рече: „Шта ти би?“
Када се огласих, рекох: „Јао мени,
колико слатких мисли, колико жеље у срцима,
наведе њих на тај корак изгубљени!“
 Затим прозборих окренувши се њима овим речима:
„Франческа, твоје муке тугу
и сажаљење буде у мојим грудима.
Реци ми: уз уздахе, те слатке звуке,
коме си и зашто љубав дала,
како су вам се у тајној жељи сплеле руке?“
А она ће мени: „Нема већег жала од сећања
на доба што срећом зраче у време јада:
то твој учитељ зна, вала!
Како је почела и расла све јаче љубав наша,
ако желиш толико да знаш,
испричаћу као биће што збори и плаче.
Читали смо једнога дана из доколице
баш о Ланселоту како га је љубав мучила:
сами смо били, не сумњајући у удес наш.
Више пута ватра ока нам се укрстила
док смо читали и бледела нам лица тога дана,
али смо на једном месту тела су нам попустила.
Када прочитасмо да на жељени осмех усана
пољубац спусти тај витез заљубљени,
овај што ме неће напустити ниједнога дана,
на усне ми положи пољубац острашћени.
Као Галеот писац књиге проводаџија је био:
тога дана више нисмо читали занесени.
Док је један дух то говорио, други је плакао
тако да од јада к'о да сам умро ја сам се онесвестио
и пао к'о што мртво тело пада.

Емисија Редакције за културу и уметност РТС
​
Користан извор за разумевање Житија деспота Стефана Лазаревића које је написао Константин Филозоф.

Ф о н е т и к а   и   ф о н о л о г и ј а

У српском стандардном/књижевном језику има 30 гласова и исто толико знакова (или слова) којима се они записују. У дијалектима постоје и гласови који представљају умекшане варијанте  стандардних гласова као  ᶊ (дз) - дзвезда,  S’(сј), -  сјједи, d’(дј) - медја, али они не улазе у састав наше азбуке.
Гласове у српском језику делимо на две основне групе: САМОГЛАСНИКЕ (вокале) – који се изговарају без препреке,  и СУГЛАСНИКЕ (консонанте) – са препреком при изговору, ћију подгрупу чине ГЛАСНИЦИ (сонанти) – у чијем изговору постоји трење са говорним органима које ствара консонантски шум.
САМОГЛАСНИЦИ (вокали) – има их 5 – а, е, и, о, у
Према положају говорних органа при њиховом изговору и према месту у усној шупљини где се образују, вокале делимо на три начина:
1- на високе, средње, ниске вокале,
2- на вокале предњег и вокале задњег реда,
3- на затворене, средње и отворене

СОНАНТИ (гласници) – има их  8 – в, ј, л, р, љ, м, н, њ
Према месту где се образују и начину артикулације делимо их на:
ПРАВЕ сонанте – који настају у усној дупљи в, ј, л, р, љ
-ј, в – полувокали
-л, љ – латерални
-р – вибрант
НЕПРАВИ сонанти (у чијем изговору, као резонатор учествује и носна дупља)
-назални сонанти: н, њ, м
По месту творбе деле се на:
-уснени: м
-уснено-зубни: в
-алвеоларне: л, р, н
-предњонепчане: ј, љ, њ
СУГЛАСНИЦИ (консонанти)  - има их 17 - б, п, ф, д, т, з, с, ц, ђ, ћ, џ, ч, ж, ш, к, г, х
Деле се по месту творбе, по начину творбе и по звучности.
По месту творбе:
1- уснени (лабијални): б, п, ф
2- зубни (дентални): д, т, з, с, ц
3- предњонепчани (палатални): ђ, ћ, џ, ч, ж, ш
4- задњонепчани (веларни): к, г, х
По начину творбе:
1- праскави (експлозивни): б, п, д, т, г, х
2- струјни (фрикативни): з, с, ж, ш, ф, х
3- сливени (африкате): ч (тш), џ (дж),  ћ (тј), Ђ (дј), ц (тс)
По звучности:
Сви вокали и сонанти су звучни а консонанти се деле на звучне и безвучне. Сваком звучном консонанту одговара безвучни парњак. Једино ф, х, ц су безвучни и немају звучне парњаке.

Пре него што започнемо лекцију о средњовековној књижевности, потребно је да накратко освежимо знање из историје и дефинишемо раздобље које има тако неодређен назив.
Под средњим веком, који је трајао читавих хиљаду година, подразумевамо период од 5. до 15. века. Уследио је након пада Западног римског царства (476. године нове ере, када је вођа германских племена, Одоакар, свргнуо последњег римског цара Ромула Августула) и трајао све до пада Византијског царства (1453. године, када су Турци покорили Цариград), или до почетка новог доба које је обележено Колумбовим открићем Америке, 1492. године. Назив „средњи век“ настао је у 14. веку од латинског израза medium aevum којим се успостављало разграничење између доба антике и епохе хуманизма и ренесансе у којој васкрсавају античке духовне и културне вредности.
То је време у коме је робовласнички поредак замењен феудализмом, време када је хришћанство постало званична државна религија у европским земљама, време ширења верског фанатизма и инквизиције, куге и колере. То је и време крсташких ратова и витезова који у књижевности увек изгледају романтично, мада у стварности то нису били... Али није у њему било све тако мрачно како се обично говори о средњем веку. У овом периоду рађале су се прве националне државе, издвајали се европски језици, ницали градови, оснивале се прве државне институције и отварали универзитети, градиле цркве и катедрале изузетне лепоте... У првим вековима овог хиљадугодишњег раздобља Јужни Словени су се, према тврдњама историчара, доселили на Балканско полуострво. И такође, у средњем веку установљена је прва призната српска краљевина (1217.) под вођством династије Немањића

Живот у феудализму. Слика је позајмљена са: http://www.opanak.net/srpsko-feudalno-drustvo-vladarska-ideologija-srednjeg-veka-kod-nas/1391950708_3ce1378bfe_feudalizam-istorija-online-srednji-vek/

​За писање овог текста коришћени су извори:
-Садржаји са веб сајта http://www.essential-humanities.net/western-art/literature/medieval/
-Књижевност и српски језик, Ч. Ђорђевића и П. Лучића,
-Књижевност и српски језик, Петра Пјановића

Средњовековна или феудална књижевност, како је још називају, настајала је у Европи након пада Западног римског царства и трајала све до краја 14. и почетка 15. века, када су се огласили први хуманисти, ширећи нове погледе на свет и место човека у њему. Историјски прецизније, обично се наводе две године које границу мало померају у прошлост – од 313. године, када је хришћанство постало државна религија Римског царства, до 1453. године, када је Цариград као источно седиште царевине пао у власт нове, Отоманске империје.
На њен развој пресудан утицај имала је црква. Будући да је настајала у окриљу цркве и црквених институција које су биле центар образовања, писмености и културе, природно је што је имала првенствено духовни (религијски) карактер и што је  управо хришћанска идеологија представљала главни извор тема и инспирације. У складу с тим, стил ових дела био је узвишен, свечан, богоугодан, а садржај супротстављен свему што је овоземаљско, материјално и пролазно и испуњен љубављу према Богу и надом у вечни живот након смрти. Њена основна намена била је да васпитава читаоце у духу хришћанских вредности и врлина, да их учи скромности, смерности, спремности на одрицање, покорности пред Богом, непоколебљивости у вери, духовној чистоти... Уобичајено је да су и књижевни јунаци и аутори дела били дубоко одани хришћанству. Најчешће су то монаси, искушеници, преобраћени угледни пагани, а неретко и страдалници за веру и Христа.  
У најзаступљеније књижевне врсте средњовековне (феудалне) књижевности спадају: 
-различити облици црквеног(литургијског) песништва; хагиографије – животописи (биографије) светаца; апокрифи  (текстови које је званична црква одбацивала као јеретичке); беседе; повеље; животописи (биографије знаменитих личности); хронике или летописи ; родослови; средњовековни витешки (ритерски) романи; приповетке; разни облици моралистичке прозе; текстови са елементима научне литературе...
У књижевности западноевропских земаља неговали су се и драмски облици:
чудесна приказања (миракули) о животу, чудима или мучеништву светаца; представе о моралу (моралитети) у којима ликови персонификују моралне квалитете (доброчинство или порок) или апстрактне појмове (смрт или младост) и у којима се упућују моралне поуке; мистерије или представе о библијским темама као што су стварање света, Адам и Ева, убиство Авеља и страшни суд.
Иако је у овом раздобљу у  свим подручјима живота, па тако и у култури, доминантну улогу имала црква, погрешно је мислити да је књижевност била искључиво религијског и литургијског карактера.  Иако је црквена или духовна књижевност преовлађивала, упоредо са њом развијали су се и различити жанрови који припадају световној (или профаној) књижевности. Ова дела писана су на латинском језику, али и на народним језицима. Веома плодно било је  и епско стваралаштво у оквиру ког су настајали епови о националним херојима и подвизима и ритерски романи, легенде, приповетке. Међу најпознатије епове написане на народним језицима спадају француска Песма о Ролану, шпанска Песма о Сиду, германски еп о Нибелунзима, фински спев Калевала, староенглески еп Беовулф, као  и најстарији руски еп Слово о Игоровом походу. Најпопуларнији витешки романи су Роман о Троји, Александрида, Бово од Антоне, Ланселот и чувена келтска сага о трагичној љубави, Тристан и Изолда.
У области лирике посебно популарне су биле трубадурске песме о љубави витезова и њихових госпа, пасторале, романсе, шаљиве винске песме, сатире и пародије у стиховима.
Што се тиче драмског стваралаштва, у оквиру световне средњовековне књижевности најчешће су настајале и  изводиле се фарсе, сотије и миме које су се заснивале на грубом хумору, а извођене су са циљем да забаве и засмеју публику, исмеју нечије особине или критикују неку ружну појаву у друштву. 

​-​За писање овог текста коришћени су извори:
-Кратка историја српске књижевности,  Јована Деретића,
-Књижевност и српски језик, Ч. Ђорђевића и П. Лучића,
-Књижевност и српски језик, Петра Пјановића

Српска средњовековна књижевност, као и књижевности европских народа тога доба, настајала је у окриљу цркве и имала је првенствено духовни карактер. Као и у другим областима духовног живота и у књижевности је била пресудна оријентисаност на византијску културу. Књижевни извори на које се ослањала потицали су из грчког језика и православног хришћанства, а њени почеци били су оријентисани превасходно на преводилачку и преписивачку делатност. Међутим, у епохи Немањића, оригинално књижевно стваралаштво доживело је процват. Аутори су били учени монаси, али и представници владарских и племићких породица. Осим што је имала литургијску сврху, служила је и образовању високих друштвених слојева и сведочењу о животу и делима знаменитих личности оног времена.
Иако се подразумева да би најчитанија књига у средњем веку требало да буде Библија или Свето писмо она код нас није била доступна као јединствена књига, већ само у виду библијских списа. Најзаступљенији библијски текстови били су Псалтир (Псалми Давидови) и Приче Соломонове, а од новозаветних текстова Четворојеванђеље (живот, дела и страдање Исуса Христа, по Матеју, Марку, Јовану и Луки) и Апостол (збирка посланица или писама Христових ученика – апостола).
Међу књижевним врстама српске средњовековне књижевности присутна су упоредо, као и на западу, и дела изразито духовног (религијског) карактера и дела намењена световној употреби.
У литургијско песништво убрајају се молитва, тропар, кондак, стихира, икос, плач... а међу делима која су се читала и изван црквеног обреда издвајају се:
-хагиографије – житија (биографије) светаца;
-апокрифи – „лажна“ црквена књижевност (текстови које је званична црква одбацивала као јеретичке),
-молитве,
-слова, беседе, придике,
-песничке посланице,
-похвале,
-повеље,
-хронике или летописи,
-родослови,
-житија.
Науспешнија и најпопуларнија ауторска остварења тог доба била су житија (биографије) знаменитих личности. Творац биографије као жанра био је Свети Сава. Почевши од биографије Стефана Немање коју је он написао – Житија светог Симеона, ниже се мноштво дела и аутора овог жанра:  
​-Стефан Првовенчани: Житије светог Симеона;
-Доментијан: Житије Светог Саве;
-Теодосије: Житије Светог Саве;
-Архиепископ Данило II: Житија краљева и архиепископа српских;
-Григорије Цамблак: Живот Стефана Дечанског;
-Константин Филозоф: Житије деспота Стефана Лазаревића;
-Патријарх Пајсије: Живот цара Уроша;

Осим духовне и богоугодне књижевности у средњем веку код Срба били су популарни и световни жанрови, пре свега приповетка и роман. У најпознатије штиво спадају:
-приповетке Царица Теофана, Премудри Акир, Еладије, Врач, Езопов живот (источњачког и византијског порекла); 
-духовни, морално-поучни роман Варлаам и Јоасаф (христијанизована легенда о Буди, индијског порекла, која је до нас стигла преко Византије);
-романи о животињама Стефанит и Ихнилат (пореклом из староиндијске књиге Панчатантра, а до нас је стигао преко Арапа и Византије);
-романи легенде са темама из античке историје, Роман о Троји и Александрида (Роман о Александру Великом).
-Познато је да су у библиотекама српских велможа постојали и витешки романи пореклом са запада, иако нису сачувани у материјалном облику: Тристан и Изолда, Бово од Антоне, Ланселот...
Ипак, иако је ова световна проза била веома популарна, није се укоренила као жанр у области ауторске књижевности. Нису познати српски средњовековни писци романа и приповедака.
​
Најзначајнији ствараоци у српској средњовековној књижевности:
Први српски књижевник чија дела и ауторство су нам познати је Растко Немањић познатији као Свети Сава (1174 – 1236). После њега, од 13. до 15. века (све до пада српске државе 1459. године) стварају се, преводе и преписују многа књижевна дела.
Најважнија књижевна остварења:
-Свети Сава: Хиландарски типик, Карејски типик, Студенички Типик; Житије светог Симеона; Служба светом Симеону; Крмчија или Номоканон (општи црквени устав); Писмо студеничком игуману Спиридону;
-Константин Презвитер: Азбучна молитва;
-Деспот Стефан Лазаревић: Слово љубве, Похвално слово кнезу Лазару, Запис на мраморном стубу на Косову;
-Јефимија: Похвала кнезу Лазару, Туга за младенцем;
-Јелена Балшић: Отписаније богољубно;
Најпопуларнија књижевна врста била је житије, а писци који су оставили најлепше биографије знаменитих средњовековних личности били су: Свети Сава, Стефан Првовенчани, Доментијан, Теодосије, архиепископ Данило, Григорије Цамблак, Константин Филозоф (српски), патријарх Пајсије.
​
​Мада је имала буран развој и плодно стваралаштво, због специфичних историјских околности (пада у ропство под Турцима услед којег је дошло до стагнације целокупног културног развоја), књижевност која је настала у овом раздобљу на простору Србије дуго није еволуирала и готово непромењена се задржала скоро до 18. века. У књижевности унутар данашње Србије, за разлику од других подручја у којима су Срби живели, нажалост, није било уплива хуманизма и ренесансе (мада су рани облици ренесансе видљиви у српском фрескосликарству и пре него што се појавила у Европи).

Бранијета Конџуловић

​ПЕРИОДИЗАЦИЈА КЊИЖЕВНОСТИ

1. Шта означава појам „књижевна епоха/период/раздобље“?
2. Шта означава појам „књижевни покрет“?
3. Шта означава појам „књижевни правац“?
4. Наведи називе најпознатијих дела која спадају у књижевност старог века.
5. Ко је испевао „Илијаду“?
6. Наведи имена најпознатијих српских средњовековних писаца.
7. Ко је написао „Слово љубве“?
8. Којој епохи припада Мигел де Сервантес?
9. Ко је написао „Божанствену комедију“?

ЛИРИКА

1. Које је битно својство лирике којим се разликује од епског рода?
2. У ком облику/форми се најчешће пише (пева) лирска поезија?
3. Какве су лирске песме по свом обиму?
4. Зашто кажемо да је лирика „субјективна“?
5. Шта подразумева „фигуративност“ као обележје лирике?
6. Шта све чини структуру лирске песме?

ЕПИКА

1. На чему се заснива епика као књижевни род?
2. Шта означава реч „нарација“?
3. Шта означава реч „дескрипција“?
4. Како се приказују догађаји у хронолошком приповедању?
5. Како се приказују догађаји у ретроспективном приповедању?
6. Шта означава реч „ретардација“ у књижевности?
7. Шта означава реч „дигресија“ у књижевности?
8. Шта означава реч „епизода“ у књижевности?
9. Шта означава реч „фабула“?
10. Шта означава реч „композиција“ у књижевности?
11. Шта је „тема“?
12. Која је разлика између епске песме и спева?
13. Шта знаш о бајци?
14. Које врсте приповедача постоје?
15. Које врсте приповедања постоје у приповедној прози?
16. У чему се разликује новела од приповетке?
17. Наведи називе епско-лирских врста.
18. У чему се разликују романса и балада

ДРАМА

1. На чему се заснива  радња драме?
2. Из чега се састоји драмски текст?
3. Наведи фазе драмског сукоба.
4. Шта је то драмска ситуација?
5. Шта значе речи „протагонист“ и „антагонист“?
6. Шта све карактерише  трагедију?
7. Које су најважније карактеристике комедије?
8. Чиме се бави „драма у ужем смислу“?
9. Како разумеш реч „катарза“?

ПОДЕЛА АУТОРСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

1. У чему се разликују народна и писана књижевност?
2. Наведи врсте лирских песама у писаној/ауторској књижевности.
3. Наведи врсте епске књижевности.
4. Наведи врсте драме.
5. Наведи лирско-епске врсте у писаној/ауторској књижевности.
6. Наведи називе књижевно-научних врста.

​На веб страници Вики цитати постоји читаво мноштво пословица разврстаних по азбучном реду. Изабери оне које ти се највише допадају и припреми се да на часу објасниш њихово значење.

​А она јој не хтедне одмах казати, али кад је свекрва заокупи неколико дана једнако за то питати, најпосле јој рече да он није змија него момак да га лепшег у свету нема, "преко дан је" вели "змија, али како вече дође, он свуче са себе ону змијињу кошуљу те изиђе момак, лепота на свету. Кад би само и дању онакав био као што ноћу бива, али како зора забели, он се опет увуче у своју кошуљу и постане змија." Свекрва кад то чује, врло се обрадује, па рече снаси: "Е кад је тако, то ћемо ми учинити да он такав остане какав је ноћу с тобом." Па се онда договоре шта ће радити. Кад буде у вече, а он свуче кошуљу змијињу са себе, те је као и прије метне под узглавље, па легне спавати Кад га први сан ухвати, жена му полако извуче кошуљу испод главе, и матери кроз пенџер дода, а мати је одмах баци у ватру. Како кошуља почне горети а он скочи од сна па повиче: "Шта то уради, да од Бога нађеш! Сад ме видиш, па ме више не ћеш видети док не подереш гвоздене опанке и не сатреш гвозден штап тражећи ме, нити ћеш се с тим дететом што ти је под срцем пре растати докле руку преко тебе не пребацим." То изрече па га нестане.
​Она је после носила оно дете пуне три године, и на послетку јој дотужи па науми тражити свога мужа. И тако начини гвоздене опанке и гвозден штап па пође у свет. Идући тако и тражећи га свуда, дође к сунчевој мајци и нађе је где пећ жари и голим рукама ватру изгрће. А она кад то види, брже боље одреже свој скут па јој руке њим умота, а сунчева је мајка запита: "Од куд ти овде, рајска душице?" Она јој одговори: "Невоља ме, мајко, натерала," па јој приповеди како је страдала, како је муж проклео и како иде по свету те га тражи, "па сам" вели "дошла питати твога сина, не би ли ми могао он зањга што казати, није ли га где видео, јер он преко свега света прелази " Сунчевој се мајци на то врло ражали, па јој рече да се склони мало за врата: "Ето иде сунце уморно, а може бити да су га и облаци наљутили, пак ти у љутини може што учинити, већ се притаји док се оно не одмори." И она се склони за врата, али ето ти сунца, па назвавши матери добар вече, рече јој: "Мајко! ту мирише рајска душица." А мајка му одговори: "Нема ту, синко, никога; та не може овамо ни тица долетети, а како би рајска душица дошла?" Сунце јој одговори: "Има, има, мајко, него нека изиђе слободно, не ћу јој ништа." Она онда изиђе, пак му приповеди сву своју невољу, најпосле му рече: "Јарко сунце! ти сијаш по целоме свету, ниси ли гдегод видело такога и такога човека." Сунце јој одговори да га оно није дању нигде видело, и пошаље је к месецу да пита њега није ли га он где видео ноћу. На походу оданде поклони јој сунчева мајка златну преслицу са златном кудељом и са златним вретеном. Кад она отиде к месецу, нађе месечеву мајку код куће, па је пољуби у руку и назове: "Помози Бог, месечева мајко!" А она јој одговори: "Бог ти помогао, рајска душице. А од куд ти овде?" Онда јој она каже сву невољу своју, и како је била код сунца, и покаже јој што јој је његова мајка поклонила, и рече како је сунце послало да пита месеца није ли он где видео њезина мужа. Месечева јој мајка одговори да се мало склони за врата, јер ће сад доћи месец љутит и уморан, и она се склони, кад али ето ти месеца, како дође, назва матери добро јутро, па јој рече: "Овде мирише рајска душица." А мати му одговори: "Нема, синко, никога; та овамо не може ни тица долетети, а како ће рајска душица доћи?" Месец јој опет рече: "Има, мајко, има, него нека изиђе слободно, не ћу јој ништа." Онда она изиђе, па му приповеди све што је и како је, па му најпосле рече: "Сјајни месече! ти сјаш целу ноћ по свему свету, ниси ли гдегод видео такога и таког човека?" А месец јој одговори: "Рајска душице, ја га ноћу на земљи нисам нигде видео, него иди ти к ветру, те њега запитај није ли га где видео, он преврће дрвље и камење и завлачи се свуда." Кад она оданде пође, поклони јој месечева мајка златну квочку с пилићима. По томе она дође к ветровој мајци, те јој приповеди све како је страдала, и како је дошла да пита њенога сина ветра није ли он гдегод видео такога и таког човека. Ветрова јој мајка на то рече: "Уклони се малко за врата, рајска душице, јер ће сад мој син срдит доћи, па те може сву издрапати." И она се склони за врата, кад али ето ти ветра, дува, руши, крши, преврће гдегод што нађе, сав изгребен и подеран, па како дође, назва матери помоз Бог! па јој рече: "Мајко! овде мирише рајска душица." А она му одговори: "Бог с тобом синко! овамо не може ни тица долетети, а како ће рајска душица доћи?" Ветар јој одговори: "Има, мајко, има, већ нека изиђе слободно, не ћу јој ништа." И тако она изиђе пред ветра, и приповеди му невољу своју; а ветар јој одговори: "Ја сам га видео, он је чак у другоме царству, тамо се оженио и царује. Него моја ће ти мајка дати златан разбој са златном пређом и чекрком, па кад дођеш у онај град, а ти намести према царевоме двору тај разбој, па ткај, и пусти квочку и пилиће пак их храни, и изнеси преслицу." Она тако и учини. Кад дође у онај град, и опанци јој се подеру и штап пребије; она према царевоме двору намести разбој, пусти квочку с пилићима, и изнесе преслицу, па стане ткати. Али је царица угледа с двора, па стане говорити сама себи: "О Боже мој! ја сам царица, пак немам златног разбоја ни преслице, ни златне квочке ни пилића", и пошље свога слугу к жени да је пита хоће ли продати те ствари. Она одговори: "Ја не ћу продавати, него да ме пусти царица да преноћим једну ноћ с царем њеним, па ћу јој дати преслицу." Царица обенђелучи цара и допусти јој преноћити с њима. Цар како легне у постељу, он се занесе и као мртав утиша се, а она кад остане сама с њим, стане му говорити: "Светли царе, сунце огрејало! баци десну руку преко мене, не бих ли се растала с твојим дететом." Али цар нити што види ни чује. Сутрадан она да царици златну преслицу са златним повесмом и златним вретеном, а царица заиште и квочку с пилићима, а она јој рекне да ће јој дати ако је пусти још једну ноћ да преноћи с њеним царем. Царица пристане и на то, па цара опет обенђелучи, и тако се цар опет занесе и не чује кад она стане викати: "Светли царе, сунце огрејало! баци десну руку преко мене, не бих ли се растала с твојим дететом." Кад буде ујутру, стража приповеди цару како већ две ноћи она жена с њиме спава, и једнако виче да пребаци десну руку преко ње, не би ли се растала с његовим дететом. Кад царица прими квочку с пилићима, заиште и разбој са златном пређом и чекрком, и жена јој обећа ако јој допусти још једну ноћ с њеним мужем да преноћи. Она допусти у мисли да мужа опет опоји, али он дознавши од слугу шта је и како је, метне у вече под браду сунђер, те у њ' саспе оно пиће које му царица донесе, и тако остане при себи. Кад легну у кревет, он се учини као да спава, а она повиче: "Светли царе, сунце огрејало! пребаци руку преко мене, не бих ли се растала с твојим дететом." А цар кад то чује, одмах руку преко ње пребаци, и онај час почне се она трудити, и роди му мушко чедо златоруко и златокосо. По том он остави ону земљу и царицу а с првом се женом и дететом врати у пређашње царство своје.

Извори:
Књижевност и српски језик I, Петра Пијановића и
Књижевност и српски језик I, Лучић-Ђорђевић
​

Када су се Словени (група народа коју називамо Јужни Словени) током 6. и 7. века доселили на Балканско полуострво затекли су се окружени двема културама са развијеном писменошћу и књижевношћу – византијском и латинском. (Временом су се и сами раздвојили на народе који су прихватили обележја византијске и народе који су прихватили обележја римске културе.) У својој потреби за писањем и писменошћу у почетку су покушавали да својим језиком пишу користећи латинско и грчко писмо, али ни једно ни друго није одговарало природи словенског језика. О томе сведочи и један важан текст (прва словенска лингвистичка студија) настао почетком десетог века – Слово о писменима, Црнорисца Храбра. Из њихове потребе за писменошћу, али и из намере хришћанских народа (који настањују области Источног и Западног римског царства) да паганске Словене уведу у хришћанство, приступило се упоредо христијанизацији и описмењавању. Након договора између византијског цара Михаила III и моравског кнеза Растислава (који је по сваку цену желео да сачува културни идентитет словенских народа од агресивних насртаја германско-франачке државе и настојања да их асимилује), у словенске земље упућени су грчки мисионари са задатком да Словене описмењавају и у хришћанство уводе на словенском језику. Задатак да осмисле писмо за словенски језик, преведу прве хришћанске књиге и напишу их словенским писмом, добила су солунска браћа Константин Филозоф (касније назван Ћирило) и Методије. Прве словенске књиге писане су глагољицом, а од десетог века па надаље ћирилицом.

О животу и делу Ћирила (826/7 - 869) и Методија (815 - 885)
​ Кликни на ЛИНК

О мисионарској делатности Ћирила и Методија сазнајемо веома много из средњовековних текстова познатих под називом Панонске легенде (Живот светог Ћирила и Живот светог Методија).
Ћирило и Методије обављају поверени задатак почев од 863. године, дошавши у Моравску, уз велике напоре и одрицања; прогоњени под оптужбом да нарушавају свето право да се на само три света језика (латинском, грчком и хебрејском) смеју писати и проповедати хришћанске књиге и хришћанска вера, обраћају се у више наврата римском папи за помоћ и заштиту. Тек захваљујући разумевању папе Хадријана II, 867. године добијају благослов да слободно богослуже и пишу књиге на словенском језику.
Након њихове смрти мисију настављају њихови бројни ученици и следбеници међу којима су најпознатији оснивачи такозване Охридске школе – Климент и Наум Охридски.

ГЛАГОЉИЦА
Глагољица је прво словенско писмо чији је аутор Константин Филозоф (Ћирило). Назив је добила по словенском глаголу "глагољати" што значи говорити. Настала је након 861. године, када се Константин вратио са Крима, где је боравио међу Хазарима у намери да им приближи хришћанство. Путујући по просторима које су насељавали Хазари, Јевреји, Арапи, Константин је упознавао језике и писма, а стечена знања применио је у стварању писма за Словене.  Узевши за основу писмо које је најбоље познавао - мало брзописно грчко писмо (минускулу) допуњавао га је преобликованим знаковима позајмљеним из арапског, самарићанског и хебрејског писма и тако добио писмо прилагођено потребама словенског језика. У то време глагољица је представљала једно од најсавршенијих писама заснованих на фонетском принципу. Садржала је 38 знакова (слова). Претпоставља да су је Ћирилови следбеници називали "кириловица", па је и ново писмо, које је глагољицу потиснуло, усвојило тај назив. Иако је то прво и најраспрострањеније словенско писмо, оно није дуго потрајало. Заменили су га ћирилица и латиница (у зависности од тога којој су се цркви поједини народи приклонили - присталице западне цркве усвојили су латински као богослужбени језик, а са њим и латиницу, а православни хришћани сачували су византијску литургију и ћирилицу). Глагољица се најдуже сачувала у Хрватском приморју у неким манастирима (код свештеника глагољаша).

ЋИРИЛИЦА
Ћирилица је словенско писмо којим данас пишу Срби, Руси, Бугари, Македонци, Белоруси, Украјинци, Русини. Настала је, како се претпоставља на граници између 9. и 10. века, а ауторство није у потпуности потврђено. Сматра се да ју је сачинио Ћирилов ученик Климент Охридски, мада има и тврдњи да је то био бугарски цар Симеон Велики. За основу овог писма узето је свечано (уставно, унцијално) грчко писмо, зато што је било једноставније за употребу, али су сви потребни словенски знакови преузети из глагољице. Ћирилица је садржала 40 слова и један меки знак (ъ).
Како су се језици развијали и мењали кроз историју (а међу њима и српски) потреба за постојањем неких знакова је престајала, па се тако и првобитна азбука прилагођавала новим потребама. У 19. веку Вук Караџић је довршио посао неких својих претходника (пре свега Саве Мркаља који је први реформисао српску ћирилицу) и реформисао наше писмо сводећи га на савршених 30 слова у потпуности примењујући фонетски правопис.
 
РЕДАКЦИЈЕ ИЛИ РЕЦЕНЗИЈЕ ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКОГ ЈЕЗИКА   (Кликни на наслов!)

Evo prilike i da čujete kako zvuči akadski jezik. Stihove iz Epa o Gilgamešu govori profesor Natan Vazerman.

Tекст преузет из књиге Књижевност и српски језик I,
Ч. Ђорђевић и П. Лучић

                                                Стари завет
Библија или Свето писмо је заједнички назив за књиге које Јевреји и хришћани сматрају светим књигама. Дели се на Стари и Нови  завет. Библија потиче од грчке речи библион и значи књига, спис.
Стари завет је света јеврејска књига, настала пре појаве Исуса Христа, у старом веку, а у раздобљу које се у изворима различито обележава. Дели се на четири велике целине.
 
Прва велика целина у Старом завету, којом почиње Библија, назива се Петокњижје, Закон, Тора или Мојсијеве књиге.
Петокњижје почиње Књигом постанка (или Постањем)  у којој се описује стварање света (постање), живот првих људи, живот старог човечанства све до потопа, а затим и сам потоп, па постанак израелског (јеврејског) народа и његова судбина: прогон из Ханаана (обећане земље - Палестине), одлазак у Мисир (Египат), потом бекство из Мисира и повратак у Ханаан.
 
Другу велику целину у Старом завету чине Историјске књиге. У њој се посебно издвајају: Књига о судијама, Књига о краљевима  (царевима), Књига о Рути, Књига Јездрина, Књига о Естери.
 
Трећу велику целину чине Поучне књиге (књиге мудрости) . Оне садрже моралне поуке о животу, мудрости, слављењу (величању) Бога и песме. Најпознатије књиге из ове целине су: Књига о Јову, Псалми Давидови, Соломонове приче и Песма над песмама.
 
[Песма над песмама се сматра малим ремек-делом старога века; настала је око 4. века старе ере. Приписује се краљу Соломону. Неки мисле да је то истинска љубавна песма о великој љубави девојке Суламке према драгану који је остао на селу да чува стоку, а она се вољом цара Давида нашла у његовом харему. На крају, љубав побеђује и она се поново налази са својим вољеним. Други тумачи у томе виде алегорично певање у коме је преко љубави изражена нераскидива веза између Бога и Израелаца (Јевреја).]
 
Четврту велику целину чине Пророчке књиге. У њима су иречене божје опомене Израелцима, прорицање судбине тога народа и најава доласка месије (спаситеља). Ту спадају: Књига пророка Исаије, Књига пророка Јеремије, Књига пророка Језекиља и Књига пророка Данила (Даниела), а затим следе и књиге 12 малих пророка.
 
У Старом завету су садржано је мноштво разноврсних текстова: митови о Давиду, Голијату, Соломону; затим бајке, легенде, приче, песме, обичаји, веровања; закони; историја; начин живота једног народа који је себе сматрао од Бога „изабраним народом” јер је први уведен у тајну монотеизма: успоставио савез са Богом (јединим створитељем свега постојећег) и дао завет који се кроз служење Богу и веровање у једнога Бога мора поштовати.
 
Читајући Библију сазнајемо да је Бог невидљив и свемогућ, да су га Јевреји звали Јахве. И све што постоји, све видљиво и невидљиво, створио је Бог. Све што је Бог створио има свој почетак и крај. Само је он једини вечан. Са њим долази избављење и страдање. Од нашег односа према њему зависи и наша судбина. Он је господар света. (Бог је у свему и све је у њему.)
Почетак Библије открива нам створитељску вољу и моћ Бога. Он, за шест дана, ствара свет:
први дан: небо и земљу (све је до тада било без облика), светлост, раздваја дан од ноћи;
други дан: плави небески свод;
трећи дан: океане, језера и реке, траве и дрвеће;
четврти дан: небеска тела (Сунце, Месец, звезде);
пети дан: рибе и птице;
шести дан: животињски свет и човека као круну свега што је зе- маљско;
седмога дана се Бог одмарао, а од људи захтева да тај дан, у знак захвалности проводе празнично, у молитви и уздржавајући се од рада.
Од свега што је створио по вредности се издваја човек, јер га је створио по свом лику и обличју. Сачинио га је од земље и својим дахом (светим духом) му удахнуо живот. Зато овек мора чувати своју душу (дух Божји у себи) како би остала чиста и безгрешна. Првом човеку Бог је дао име Адам (човек, начињен од земље), а дао му је и моћ да господари светом који је за њега начинио, да надева имена свему живом и неживом на том свету. Да не би био сам, од његовог ребра сачинио му је жену – Еву.
Бог (Јахве) је створио и Еденски врт или рај (тумачи се да је то било у данашњој Месопотамији, око реке Еуфрат). У њему је расло свакојако биље и дрвеће, са много цветова и плодова; кроз божански врт је протицала река и све је одисало лепотом и хармонијом. У врту су била и два стабла: дрво живота и дрво спознања добра и зла. Бог је заповедио да се од сваког стабла може убрати плод, али не и од стабла спознања (да не би људи заборавили да су од Бога, да не би имали увида у све тајне, да не би могли разликовати добро од зла).
Адам и Ева били су задовољни и срећни у рају и били су бесмртни; нису знали за невоље. Ђаво, завидан на све то, преметнувши се у змију, наговара Еву да проба плодове са тог стабла. По њеном наговору, то исто чини и Адам. Они, који су дотад били наги и нису били свесни своје нагости, одједном су спознали своју ситуацију, своју срамоту и застидели се тога. Они почињу да увиђају шта је добро а шта не ваља. Бог ће их, због прекршене забране, проклети. Она да у мукама, болу и крви рађа, и над њоме господари муж, а он да обрађује земљу „у зноју лица свога”, од земље да живи и у земљу да се врати - додељује им смртност („јер прах си (земља), у прах ћеш се вратити”). Они ће бити изгнани из раја, да им живот буде вечно страдање, мука и патња. Зато се и сва страдања човечанства тумаче као последица прародитељског греха, познатог још и као првобитни грех.
Изгнани из раја, Адам и Ева се муче и рађају децу. Прва њихова деца су старији Каин и млађи Авељ; први ће бити ратар, а други пастир; Каин, завидан и суревњив, Авељ благородан и несебичан. Каин ће, из зависти, убити Авеља, а бог Јахве ће га казнити бескућништвом и вечним лутањем. То је прва казна за родитељски грех, али и вечни симбол проклетства људског рода, који открива ривалске односе међу браћом.
После много година, када се људски род намножио, људи су заборавили Бога, па је завладало безакоње, отпадништво и неморал. Бог, гневан  и разочаран, доноси одлуку да уништи људски род. Али, да се не би затрло све што је људско и земаљско, изабрао је најправеднијег мећу људима – Ноја као спаситеља живота на земљи и родоначелника нове људске лозе.
Наредио му је и упутио га како да направи корабљу, лађу (барку, ковчег), да у њу унесе по један пар од свих живих врста и са собом поведе оне који су му најблискији. Када се то досило, Ноје је имао 600 година. Потоп је почео седамнаестог дана другог месеца. Киша је падала пуних 40 дана и подигла лађу. Воде су надолазиле и покривале копно. Сто педест дана вода је била изнад земље, а онда је почело њено повлачење. Тада се Нојева барка насукала на планину Арарат. У 601. години Нојевог живота, првог месеца и првог дана у месецу, Ноје је изашао из лађе и нови живот је могао да почне. У знак захвалности принео је Богу жртве паљенице од свих „чистих“ врста. Бог га је благословио и сажаливши се због пустоши коју је изазвао потопом, склопио са Нојем (тј. људским родом) нови савез давши обећање да више неће слати потопе на људе. Симбол тог савеза је дуга. Ноје је после потопа живео још 350 година - укупно 950 година.
Након ове прве казне, опет је људски род почео да јача, да се множи и земљу насељава. Опет је почео грех и опет заборављање на Бога. Једини који је остао поштен, праведан и са вером у једнога Бога био је Аврам, праотац Јевреја (Израелаца). Бог му је наредио да са женом Саром крене у Ханаан, у данашњи Израел. Са собом је Аврам повео и свога братића Лота. Тако започиње библијска прича о јеврејском народу и Авраму, праоцу Јевреја.
Настанивши се у Ханаану са женом Саром, Аврам је у позним годинама добио сина Исака, а Исак два сина, од којих се млађи звао Јаков. Јаков је имао 12 синова, од којих је на највећем гласу био Јосиф. Њега су браћа, из зависти, продали као роба трговцима из Египта. Захваљујући својој чедности, памети и учености, Јосифа је прихватио фараон, владар Мисира; од њега је био хваљен и вољен. Пошто је у Ханаану завладала велика глад, замолио је фараона да прими његову браћу и остали народ ханаан- ски. Фараон је то допустио и тако је започео један други живот Израелаца. И народ јеврејски је живео у миру и раду док Јосиф није умро, али након његове смрти (умро је у 110. години) започиње страдање тога народа, чије ће избављење или излазак из Египта припремати у савезу са Богом мудрац и вођа Мојсије, што је предмет друге књиге (Књиге изласка).
 
Након Јосифове смрти Египћани су почели сурово да се односе пре- ма Израелцима. Уплашени од њиховог размножавања и ширења, Египћани су.их уништавали, нарочито мушку децу, коју су бацали у реку Нил. Једно од јеврејске деце, које је требало да задеси иста судбина, био је и будући Мојсије, вођ, мудрац и законодавац. Мајка, да би га спасла сигурне смрти, тек рођеног, ставила га је у корпу и пустила низ реку Нил. Фараонова кћи, купајући се у реци, приметила је корпу са дететом, узела га и наредила да га одгаје. Кад је дете одрасло, фараонова кћи га је усвојила и дала му име Мојсије (што значи из воде извађен). Временом, он ће постати велики заштитник свога народа.
 
Следећи Божју промисао или глас Бога у себи, Мојсије спрема излазак израелског народа из ропства у Египту. Када га је повео у земљу Ханаан, Египћани организују потеру да их врате јер нема ко да им обрађује земљу, али Бог заклања Израелце тешким и црним облаком, пресушује море да им направи пролаз и спасава их од нових страдања. После три месеца ходања по пустињи Мојсије је довео Јевреје до Синајске горе. Када се попео на брдо да изрази захвалност Богу, Бог му се обратио. Том приликом дао му је заветни ковчег у кјем је било и десет божијих заповести:

1. Ја сам Бог твој и немој имати других богова осим мене!
2. Не прави себи идола или какве слике, немој им се клањати нити им служити.
3. Не узимај узалуд имена Господа Бога својега.
4. Сећај се дана одмора да га светкујеш, шест дана ради, а седми дан одмора посвети Господу Богу својему.
5. Поштуј оца свога и матер своју да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи.
6. Не убиј!
7. Не чини прељубе!
8. Не кради!
9. Не сведочи лажно на ближњега свога и
10. Не пожели ништа што је туђе.

 
Прве читири заповести одређују наш однос према Богу, а наредних шест однос према ближњима (свим људима). Ових десет заповести чине први закон који је Мојсије донео враћајући се са Синајске горе, а познат је као почетак јеврејског законодавства, јер одмах након тога следи Књига савеза, која доноси правила (законе) о служењу Богу, о понашању у животу и казнама. Ових десет заповести основа су хришћанског морала и живота.
Примајући две таблице са овим заповестима, Јевреји су дали завет да ће се по њима владати, али обећања нису одржали. Пошто је Мојсије каснио са Синаја, а сам није могао видети Бога и уверити се да је ту, јеврејски народ тражи да му Арон начини видљивог Бога коме ће се поклонити и тако захвалити за излазак из ропства. Он то и чини: прави им и као божанство нуди златно теле, идола коме приносе жртву, због чега их Бог кажњава лутањем по пустињи (40 година је то лутање трајало), што је многе довело до умирања. Умро је и сам Мојсије, изабраник израелског народа, његов предводник, човек који је донео прве законе, оснивач јеврејске цивилизације.