У писању текста коришћени су уџбеници
Књижевност и српски језик, П. Пијановић
Књижевност и српски језик, П. Лучић и Ч. Ђорђевић

Хуманизам и ренесанса представљају један од најзначајнијих културних и друштвених покрета на тлу Европе, који је у потпуности променио хиљаду година утврђиван вредносни систем средњега века и  извео неку врсту духовног преврата који је целокупно друштво усмерио у правцу напретка, развоја и стваралаштва на свим пољима живота. Прве идеје о промени утемељеног, догматског начина мишљења [Догма (грч. δόγμα) је опште прихваћено и јасно формулисано мишљење или учење које не допушта да се у њега сумња нити оставља могућност да буде оповргнуто или дискутовано. Често се помиње уз религију.] јављају се у 14. веку, а покрет доживљава експанзију и врхунац током 15. и 16. века. У неким земљама, у којима се касније јавио, траје и почетком 17. века. Колевка хуманизма и ренесансе је  Италија, одакле се идеје и стваралачки узори новог доба шире по осталим европским земљама. Значај промена које ово раздобље у култури и целокупном животу Европе доноси нарочито долази до изражаја када их посматрамо у односу према средњовековним вредностима. 

Хуманизам
Средњовековни човек већ с краја 13. и почетком 14. века долази до сазнања да је  у средишту стварања античких уметника, песника и мислилаца био човек, његова срећа на земљи, лепота и склад у овоземаљском животу, а не Бог и загробни живот. Слободни антички грађанин давао је  значај  животу; није се заговарало самоодрицање и обезвређивање свега овоземаљског као што се то чинило у средњем веку. Ново време зато испуњава одушевљење античким вредностима и жеља да се ствара  и мисли на антички начин. Мислиоци и уметници сада траже и проналазе своје узоре у античком стваралаштву и филозофији. Идеал бога и страдања за веру замењује идеал људскости и стваралаштва.
Тај заокрет од средњег века ка прихватању античких вредности и развоју нових  схватања о улози човека у свету назива се хуманизам (humanus - човечан, људски), а мислиоци који су изучавали и промовисали античке вредности у уметности, филозофији, науци и свакодневном животу називани су хуманистима. Образовани људи Европе у то време говоре латинским језиком, па је то био одличан предуслов за неометано ширење нових идеја и  уметничких остварења. Хуманисти су увели нову употребу латинског језика у круговима образованих људи. То више није само језик католичке цркве   и црквених књига.   На њему су писана књижевна и филозофска дела старог Рима, која постају престижна литература новог доба. На латинском се пишу и нова дела световног садржаја,  воде се интелектуалне расправе на академијама и у салонима важних личности. Негује се дух који мисли, подстиче се свестрано образовање. Развија се култура дијалога, критичког и полемичкох мишљења (веома су биле популарне књижевно-филозофске врсте трактат – расправа и епистола – посланица). Све што је потицало из епохе двеју античких култура (Грчке и Рима)  представљало је израз свестране слободе  и слављење живота и човека. Човек новог доба постаје homo faber (одговоран за изградњу сопствене личности и среће), а световна култура полако потискује доминацију цркве и религије.

​Ренесанса
Појам ренесанса означава стваралачки и културни садржај епохе хуманизма. Ренесанса је реч француског порекла – renaissance / обнова, препород, процват, а подразумева велику смену у историји идеја, стваралаштва и вредности у свакодневном животу.
Са појавом хуманизма античке вредности представљале су средиште духовности и извор инспирација, али свест новог, грађанског човека која је тежила ослобађању од средњовековних догми, у ренесанси почиње да се ослобађа и од  прејаког утицаја свега што је античко. Талентовани и напредни људи приметили су да је стваралаштво почело да се претвара у имитацију антике уместо у културно напредовање и развој, па су почели да трагају за новим изворима надахнућа. Они увиђају да се  теме и узори могу пронаћи и у обичном животу и човеку, да савремени, стварни живот заслужује да  буде тема уметности. Такође, закључују да је много природније да се о свему томе пише на народном (италијанском) уместо на латинском језику којим нико није говорио у свакодневном животу. Тако почињу да се руше дотадашња правила и табуи, а уметност и наука постају доступне и видљиве и изван привилегованих кругова имућних људи. Стичу се нова научна и животна сазнања и ствара се тип свестраног човека неограничених духовних потреба. Долази  до општег препорода и свестраних промена које ће захватити и понашање људи, и начин размишљања, и науку, и уметност, и економију.
За ренесансу се обично каже да представља „златно доба” у развоју људске цивилизације. То је време уметника, мислилаца, проналазача, истраживача и вансеријских свестраних умова какав је био Леонардо да Винчи (сликар, вајар, песник, математичар, физичар, проналазач...)
 
Шта је све допринело појави и развоју хуманизма и ренесансе:

• Незадовољства начином живота током средњег века и свим оним што је средњи век подразумевао: Црква је била свемоћна, утицала је на државу, одређивала је подједнако живот  друштва као и појединца, њихово понашање и размишљање.  Истином се сматрало само оно што је црква   проповедала; земаљском животу и срећи био је супротстављен и надређен, као много важнији, загробни живот.  Сви који се нису слагали са оваквим проповедима и правилима строго су кажњавани. (Позната су бројна мучења и спаљивања научника, књига, „вештица“  и сл.)
  У уметности се такође неговала богобојажљивост, служење идеалима хришћанства и канонизовано стваралаштво које је пружало мало простора стваралачким заносима и слободама.
  Ренесансни човек окреће се овоземаљским вредностима и потрази за истином о себи; жели да ослободи своје стваралачке и интелектуалне потенцијале; жели слободно да ствара и истражује свет око себе; жели да искуси и открије смисао живота на овом свету уместо да га се одриче зарад обећања вечне среће у загробном животу.
• У Италији се ослобађају први градови од апсолутистичке власти феудалаца и цркве у  (Милано, Ђенова, Фиренца, Рим, Венеција и др.) и појава прве грађанске класе, коју чине занатлије и трговци. Они желе да самостално уређују свој живот; ослобађају се феудалног ропства, што се одражава и на њихов однос према животу  и начин размишљања  о себи и свету који их окружује. Бављење трговином омогућава им да ссмостално стекну први капитал, а финансијска слобода и моћ доприноси даљем развоју и откривању нових потреба - упознавање других земаља и градова, различитих народа и култура. Све то доприноси развоју другачијих погледа на живот и свет.
• На развој хуманизма и ренесансе утичу и проналасци у области науке и технике; развијају се математика, географија, механика, астрономија; пронађени су барут, штампарска преса, телескоп..., а са свим тим проналасцима узнапредовала  је и људска мисао о устројству света. У свему томе значајно место има  повратак дуго потискиване и прикриване  античке културе и уметности у јавни живот.
• Научна и географска открића, у првом реду проналазак нових водених путева  према Индији  и  откриће Америке, као и појава хелиоцентричне теорије Николе Коперника насупрот Птоломејевом геоцентризму, такође утичу на прихватање нових научних  сазнања која су била у сукобу са званичним тумачењима цркве.  Последица тога били су прогони  научника и мислилаца као што су Никола Коперник, Галилео Галилеј, Ђордано Бруно и други. Многи су  страдали или били прогоњени зато што су дошли  до спознаје да је свет друкчије постављен него што је то црква вековима представљала.
  
  
• Откривање вредности античке културе:И поред енергичног реаговања цркве на све иновације и одступања од догми која је она прописивала, и поред постојања чувене инквизиције (црквеног суда), развој и напредовање људског духа нису се могли зауставити. Окружени старинама (остацима античких грађевина и делима на латинском језику), учени представници грађанског друштва почињу све више да се интересују за живот људи старога Рима и старе Грчке, као и за све облике стварања у тим древним временима  (књижевност, филозофију, ликовне уметности, архитектуру...). Проучава се античка уметност и филозофија. Учи се латински језик да би се читала дела античких књижевника као што су: Хомер, Вергилије, Овидије, Хорације, Софокле, Плаут..., и филозофи: Платон, Аристотел, Цицерон, Сенека...

  
Хуманизам и ренесанса подарили су свету бројне велике писце:
-у Италији (већ крајем 13. и почетком 14. века): Данте Алигијери,
Франческо Петрарка, Ђовани Бокачо, Торквато Тасо, Лодовико Ариосто
-у Шпанији: Мигел де Сервантес, Лопе де Вега, Калдерон
-у Француској: Франсоа Рабле, Пјер де Ронсар
-у Португалији: Луис де Камоис
-у Енглеској: Вилијем Шекспир, Џон Милтон, Едмунд Спенсер.  
 
Ово време подарило нам је ненадмашне мајсторе у области ликовних  уметности:
Леонардо да Винчи, Микеланђело Буонароти, Рафаел, Донатело, Тицијан, Ботичели.
 
Мада је настао и развио се у Италији,  културни покрет назван хуманизам и ренесанса, захватио је и друге европске народе. Тај утицај је најјачи  у књижевности и на филозофском плану. Најпознатији европски мислиоци који су били надахнути хуманизмом били су  Томас Мор, Френсис Бекон, Макијавели, Томазо Кампанела, Еразмо Ротердамски и други.
 
ОДЛИКЕ РЕНЕСАНСНЕ КЊИЖЕВНОСТИ

-Уместо бекства из живота и одрицања од радости и задовољстава на овом свету како би се заслучио вечни рај после смрти, заговара се активан живот и посвећеност животу.
-Уметничка дела настају  у славу човека.
-Уметници су  надахнути  земаљском срећом. 
-Негује се култ љубави и лепоте: платонска љубав (представљена више као чежња него  као телесна страст и додир); лепота  је узвишена, често представљена у лику жене или  идеализоване женске лепоте, као да није телесна и пролазна.
-Уместо писања само на латинском, почиње да се ствара књижевност и на народном језику (италијанском у Италији, а потом и на другим националним језицима).
-У поезији се тражи задовољство, уживање у лепоти, па ствараоци теже изграђивању духовног склада и лепоте. Сматра се да је дужност уметника да подражава лепу стварност, тј. „да измишља и приказује ствари које људе чине добрим  и пуним врлина, па према томе и срећним...“  То подражавање назива се мимеза.
                 [Мимеза (на грчком μίμησις / mīmēsis), у књижевности подразумева да писац треба да приказује „ствари које се свакодневно дешавају и о којима се у народу говори.  У прилог томе, Петрарка каже: „Треба подражавати тако да дело личи на свој праузор, али да с њим ипак не буде истоветно”.]
-Од свих књижевних родова најприсунтија је лирика, у првом реду љубавна песма  (најчешће сонет), у којој се слави жена, лепота  и љубав  (недостижна, забрањена, неузвраћена или  платонска).
-Веома је популарна и ренесансна драма (пасторална драма, комедија, али и трагедија којом се прославио велики енглески писац Вилијем Шекспир). Наравно, присутни су и други књижевни облици као што су  еп, приповетка, новела, елегија, епиграм, роман (пасторални али и нарочито важан пародијски роман који се критички односио према средњовековним ритерским романима), есеј (Мишел де Монтењ)...
 
ДЕЛА НАЈПОЗНАТИЈИХ РЕНЕСАНСНИХ ПИСАЦА
Данте Алигијери: Божанствена комедија (Рај, Пакао, Чистилиште) – епови;
Франческо Петрарка: Канцонијер – сонети;
Ђовани Бикачо: Декамерон – новеле;
Торквато Тасо: Ослобођени Јерусалим - спев
Лодовико Ариосто: Бесни Орландо - спев
Франсоа Рабле: Гаргантуа и Пантагруел – роман  (пародија);
Пјер де Ронсар: Оде, Поеме, Сонети за Хелену;
Луис Ваз де Камоис: еп Лузијаде (сличан Одисеји);
Мигел де Сервантес: Дон Кихот – роман  (пародија);
Вилијем Шекспир: Ромео и Јулија, Хамлет, Отело, Краљ Лир, Магбет, Сан летње ноћи, Млетачки трговац... – драме (трагедије, комедије, историјске драме);
Џон Милтон: Изгубљени рај (еп)
Едмунд Спенсер: Вилинска краљица (еп са елементима романсе и алегорије посвећен краљици Елизабети)

Ренесанса је постојала и у дубровачкој књижевности. 
Крајем XV века појавили су се први  петраркисти Шишко Менчетић  и Џоре Држић, а потом се јављају и многи други писци међу којима посебно место заузима драмски писац Марин Држић („Новела од Станца“, Дундо Мароје“).

3.
Тог дана зраци сунца бледи паше –
жалише оног ко их је створио.
Ја се не чувах - ухваћен сам био –
везале су ме, Госпо, очи ваше.
 
Ко да ни време такво не бејаше
да бих се и ја с Амором борио –
бејах безбрижан, без сумњи и чио –
и отуд опште несреће насташe.
 
Разоружаног менe Амор стиже
и нађе пут што води срцу моме
кроз очи - ову капију за сузе.
 
Није му на част што ме у таквоме
стању ранио када стрелу диже.
Пред вашом стрелом - ја ни лук не узe.


61.
Нека је блажен дан, месец и доба.
Година, час и тренут, оно времe
И лепи онај крај и место где ме
Згодише ока два, спуташе оба.
 
Блажене прве патње које вежу
У слатком споју са љубављу мене,
И лук и стреле што погодише ме,
И ране које до срца ми сежу.
 
Блажени били сви гласови, које
Уз уздах, жудњу и сузе без броја
Просух, зовући име Госпе моје;
 
И блажене све хартије где пишем
У славу њену, и мисао моја
Која је њена, и ничија више.

90.
Расута по ветру златна коса беше,
Што се у безброј слатких власи сплела;
И љупка је светлост без мере горела
Очију оних што сад потамнеше;
 
Милосна се боја у лицу будила,
Не знам да л стварно, ил уз варку пуку;
Кад љубавног огња семе у грудима
Носих, зар је чудо што одједном букнух?
 
Њен ход не беше ход смртника сваког,
Већ анђеоског духа; речи њене
Не беху као грла људског звук;
 
Дух надземаљски, сунце васељене
Би оно што видех: и да није тако,
Не лечи рану то што спласне лук.

134.
Мира ми нема, а нема ни рата,
плашим се, надам, ледим, жар сам врели,
летим врх неба - земље ми се хвата,
Не стежем ништа а грлим свет цели.
 
Ја сам у њеној тамници - без врата,
не присваја ме, ал ми омчу дели,
Амор мс штсди - а ланцем својата,
жива ме неће, а спас ми не жели.
 
Без ока видим, без језика вичем,
за помоћ вапим - а жељан сам гроба,
сам себе мрзим - друге волим јако.
 
Храним се јадом, а плачући кличем;
и смрт и живот - једнаки су оба.
Све због вас, Госпо, ја трајем овако.
 
292.
Очи о којим тако топло зборих,
И руке, лице, стопала и длани,
Због којих свету остадох по страни
И самом себи странцем себе створих,
 
Увојци косе чиста сјајна злата
И блесак смешка анђеоског, што је
На земљи небо сатварао моје,
Сад све је само прегршт глувог блата;
 
Но ипак живим, што ми жалост ствара,
Без оног светла, милог ми толико
У бури, кад је брод без кормилара;
 
Нек љубавна ми песма сврши ту се,
Пресахну жица ума свеколиког,
А цитра моја у плач обрну се.

302.
Мисли ме дижу у предео где је
Она, што залуд на земљи је иштем;
Сад трећи круг је њено боравиште,
Мање је хола, а лепша ми све је.
 
Руку ми узе; - У том кругу, рече,
Са мном ћеш бити, не греши ли нада:
Она сам, што ти даде мноштво јада
И дан свој сконча пре нег дође вече.
 
Не схвата људски разум добро моје:
Чекам те, а шта волео си јако,
Мој лепи вео, доле остао је.
 
Зашто раствори руку, нема поста?
На звук милосних речи, чедних тако,
Замало па да на небу ја остах.
 
311.
Тај славуј који тако нежно тужи
Можда за децом ил супругом драгом,
Небо и поља пуни песмом благом
Где безброј вештих плачних нота кружи,
 
И као да ме прати целе ноћи,
И подсећа ме на мој удес зао
За који крив сам, јер сам веровао
Над богињама смрт да нема моћи.
 
Како се вара ко верује у се!
Зар ока два, од сунца више зрачна,
Посталу, ко би реко, земља мрачна?
 
Сад знам да срећа која свирепа је
Жели да плачним жићем учим ту се
Да доле нема радости што траје!

333.
Идите, болне риме, пут тог кама
где драго моје благо земља скрива;
зовите њу - што с неба се одзива –
мада јој смртни део крије јама.
 
И реците јој да сам већ и сама
живота пресит, вала где се плива;
ал - скупљајући своја лишћа сива
да идем лако за њеним стопама;
 
зборећи о њој живој, мртвој мада,
о, тако живој, ко бесмртност нека,
какву је и свет да упозна треба.
 
Нек пази на мој долазак одсада,
који је близу; нек ме спремно чека
и вуче к себи и зове пут неба.

Презентација

Круг други: Развратници
 
На улазу у други круг пакла стоји судија Минос који свакој души одређује место мучења уврћући реп онолико пута колико жели да несрећник сиђе. Минос жели да спречи Дантеа да уђе, али га Вергилије одвраћа од тога. Песници улазе у други круг пакла где се налазе развратници у вечној олуји. Дантеу је омогућено да разговара са двоје славних љубавника античког доба - Паолом и Франческом. Паоло плаче док Франческа говори о њиховој трагичној љубави. Данте је потресен и онесвешћује се.
Тако сиђох из првог круга несреће у други мање простран где туга болнија је, па јауке изазива веће.
 
Ту страшни Минос режи као куга.
Када душа у којој несрећа рођена спава
пред њега дође, па се исповеди,
тај зналац грехова означава
које место у паклу јој следи;
увије реп толико пута
колико кругова ниже њен грех завреди.
Пред њега безброј душа залута
и редом долази да чују пресуду;
исповеди се. казну чује, па доле одлута.
„Ох ти  што се нађе на овом страшном спруду“,
рече Минос када виде мене тада прекидајући посао на своме суду,
„пази како улазиш и комеверујеш пун јада:
нека те не заварава ширина капије.“
А мој ће му вођа: „Што вичеш сада?
Да му запречиш суђени пут добро није:
тако жели онај што када жели
може што хоће, не питај више, боље ти је.“
У тај трен почух сзук невесели да разбирам
и нађох се на оној страни где ме потресе плач васцели.
Стигох на место где не светле дани
што риче као море у олуји,
када га туку ветрови разнострани.
Паклена олуја ту вечно бруји, носи душе
у своме вртлогу, бије их и врти у својој струји.
Када на урвине ставе ногу, чују се крици,
плач и стењање, клетве свакојаке упућују богу.
Разумех да су на такво стање осуђени
они што имје било од разума јаче телесно уживање.
Као што чворак шири своје крило
зими у јату широком и густом.
тако те зле духове олујно шило
баца тамо амо у вијању пустом;
никада им ни зрачак утехе не сине
да се надају одмору, а нек моли опроштају ком.
Па као што ждралови певају жалосно кроз висине
летећи у дугоме низу дуж неба плава,
тако видех да долазе уз крике њине
сени ношене олујом што не јењава,
и зато рекох: „Учитељу, ко су ове сене
што их црни дух тако кажњава?“
„Прва о којој жели да чујеш од мене“;
рече ми, царица се звала за многе народе оновремене.
Блуду се је до те мере одала па је похоту
озаконила да спере срамоту у коју је пала.
Предање каже да је то Семирамида учинила
која наследи Нина коме би жена:
сада султан влада земљом штоје њена била.
Друга је она што се због љубави уби ојађена
и не би верна Сихејевом пепелу;
ту је и Клеопатра распаљена.
Јелену види која, с ватром у телу, толико зла дозва.
Па Ахилова тамо је сена који се
за љубав борио пред смрт невеселу.
Види Париса, Тристана, и тога трена
више од хиљаду сена ми је показао
 што их од живота растави љубав снена.
Пошто сам мога учитеља саслушао
како набраја жене из давнине и витезове,
сажалих се тако да замало у несвест нисам пао.
Заустих: „Песниче, чуј речи ове,
радо бих разговарао са оно двоје
што се чини да на ватру лако плове.“
А он мени: „Када дођу близу руке твоје,
ти их замоли чим буду на твојој страни,
у име љубави што их води, и доћи ће обоје.“
Чим их ветар ка нама накани,
прозборих: „О, душе ожалошћене,
дођите да разговарамо, ако то бог не брани.“
Као што голубице жудњом привучене
уздигнутих крила у гнезђо мило би слетеле,
долетевши кроз ваздух жељом ношене,
тако су из јата, где и Дидона беше,
излетеле те душе прилазећи нам кроз ваздух пун море,
толико су моје речи љубав плеле.
"Ох, блага душо и мили створе што кроз ваздух
пун тамнога немира посећујеш нас
што свету окравависмо одоре,
да нам је пријатељ краљ свемира,
молили бисмо га да те миром обрадује,
јер си се сажалио на грехе наших греха.
О ономе што душа вам жели да каже и чује
слушаћемо и зборити са вама
док ветар, као сада, мирује.
Земља где сам рођена и ја сама тамо је
где По ка мору пристаје
да се смири са својим притокама.
Љубав којој се племенито срце брзо предаје
обузе њега због лепоте моје, које неста,
тако да и сада у мени бол траје.
Љубав што никоме ко воли не прашта то је,
па и мене таквом снагом заврти
да, као што видиш, још не напушта срце моје.
Љубав нас доведе до смрти:
Каина чека онога ко нас уби.
Тако нам рекоше у тај час шкрти.
Пошто сам разумео њихов удес груби,
погнух главу и дуго стајах у сени
све док песник не рече: „Шта ти би?“
Када се огласих, рекох: „Јао мени,
колико слатких мисли, колико жеље у срцима,
наведе њих на тај корак изгубљени!“
 Затим прозборих окренувши се њима овим речима:
„Франческа, твоје муке тугу
и сажаљење буде у мојим грудима.
Реци ми: уз уздахе, те слатке звуке,
коме си и зашто љубав дала,
како су вам се у тајној жељи сплеле руке?“
А она ће мени: „Нема већег жала од сећања
на доба што срећом зраче у време јада:
то твој учитељ зна, вала!
Како је почела и расла све јаче љубав наша,
ако желиш толико да знаш,
испричаћу као биће што збори и плаче.
Читали смо једнога дана из доколице
баш о Ланселоту како га је љубав мучила:
сами смо били, не сумњајући у удес наш.
Више пута ватра ока нам се укрстила
док смо читали и бледела нам лица тога дана,
али смо на једном месту тела су нам попустила.
Када прочитасмо да на жељени осмех усана
пољубац спусти тај витез заљубљени,
овај што ме неће напустити ниједнога дана,
на усне ми положи пољубац острашћени.
Као Галеот писац књиге проводаџија је био:
тога дана више нисмо читали занесени.
Док је један дух то говорио, други је плакао
тако да од јада к'о да сам умро ја сам се онесвестио
и пао к'о што мртво тело пада.

Емисија Редакције за културу и уметност РТС
​
Користан извор за разумевање Житија деспота Стефана Лазаревића које је написао Константин Филозоф.

Ф о н е т и к а   и   ф о н о л о г и ј а

У српском стандардном/књижевном језику има 30 гласова и исто толико знакова (или слова) којима се они записују. У дијалектима постоје и гласови који представљају умекшане варијанте  стандардних гласова као  ᶊ (дз) - дзвезда,  S’(сј), -  сјједи, d’(дј) - медја, али они не улазе у састав наше азбуке.
Гласове у српском језику делимо на две основне групе: САМОГЛАСНИКЕ (вокале) – који се изговарају без препреке,  и СУГЛАСНИКЕ (консонанте) – са препреком при изговору, ћију подгрупу чине ГЛАСНИЦИ (сонанти) – у чијем изговору постоји трење са говорним органима које ствара консонантски шум.
САМОГЛАСНИЦИ (вокали) – има их 5 – а, е, и, о, у
Према положају говорних органа при њиховом изговору и према месту у усној шупљини где се образују, вокале делимо на три начина:
1- на високе, средње, ниске вокале,
2- на вокале предњег и вокале задњег реда,
3- на затворене, средње и отворене

СОНАНТИ (гласници) – има их  8 – в, ј, л, р, љ, м, н, њ
Према месту где се образују и начину артикулације делимо их на:
ПРАВЕ сонанте – који настају у усној дупљи в, ј, л, р, љ
-ј, в – полувокали
-л, љ – латерални
-р – вибрант
НЕПРАВИ сонанти (у чијем изговору, као резонатор учествује и носна дупља)
-назални сонанти: н, њ, м
По месту творбе деле се на:
-уснени: м
-уснено-зубни: в
-алвеоларне: л, р, н
-предњонепчане: ј, љ, њ
СУГЛАСНИЦИ (консонанти)  - има их 17 - б, п, ф, д, т, з, с, ц, ђ, ћ, џ, ч, ж, ш, к, г, х
Деле се по месту творбе, по начину творбе и по звучности.
По месту творбе:
1- уснени (лабијални): б, п, ф
2- зубни (дентални): д, т, з, с, ц
3- предњонепчани (палатални): ђ, ћ, џ, ч, ж, ш
4- задњонепчани (веларни): к, г, х
По начину творбе:
1- праскави (експлозивни): б, п, д, т, г, х
2- струјни (фрикативни): з, с, ж, ш, ф, х
3- сливени (африкате): ч (тш), џ (дж),  ћ (тј), Ђ (дј), ц (тс)
По звучности:
Сви вокали и сонанти су звучни а консонанти се деле на звучне и безвучне. Сваком звучном консонанту одговара безвучни парњак. Једино ф, х, ц су безвучни и немају звучне парњаке.

Пре него што започнемо лекцију о средњовековној књижевности, потребно је да накратко освежимо знање из историје и дефинишемо раздобље које има тако неодређен назив.
Под средњим веком, који је трајао читавих хиљаду година, подразумевамо период од 5. до 15. века. Уследио је након пада Западног римског царства (476. године нове ере, када је вођа германских племена, Одоакар, свргнуо последњег римског цара Ромула Августула) и трајао све до пада Византијског царства (1453. године, када су Турци покорили Цариград), или до почетка новог доба које је обележено Колумбовим открићем Америке, 1492. године. Назив „средњи век“ настао је у 14. веку од латинског израза medium aevum којим се успостављало разграничење између доба антике и епохе хуманизма и ренесансе у којој васкрсавају античке духовне и културне вредности.
То је време у коме је робовласнички поредак замењен феудализмом, време када је хришћанство постало званична државна религија у европским земљама, време ширења верског фанатизма и инквизиције, куге и колере. То је и време крсташких ратова и витезова који у књижевности увек изгледају романтично, мада у стварности то нису били... Али није у њему било све тако мрачно како се обично говори о средњем веку. У овом периоду рађале су се прве националне државе, издвајали се европски језици, ницали градови, оснивале се прве државне институције и отварали универзитети, градиле цркве и катедрале изузетне лепоте... У првим вековима овог хиљадугодишњег раздобља Јужни Словени су се, према тврдњама историчара, доселили на Балканско полуострво. И такође, у средњем веку установљена је прва призната српска краљевина (1217.) под вођством династије Немањића

Живот у феудализму. Слика је позајмљена са: http://www.opanak.net/srpsko-feudalno-drustvo-vladarska-ideologija-srednjeg-veka-kod-nas/1391950708_3ce1378bfe_feudalizam-istorija-online-srednji-vek/

​За писање овог текста коришћени су извори:
-Садржаји са веб сајта http://www.essential-humanities.net/western-art/literature/medieval/
-Књижевност и српски језик, Ч. Ђорђевића и П. Лучића,
-Књижевност и српски језик, Петра Пјановића

Средњовековна или феудална књижевност, како је још називају, настајала је у Европи након пада Западног римског царства и трајала све до краја 14. и почетка 15. века, када су се огласили први хуманисти, ширећи нове погледе на свет и место човека у њему.
На њен развој пресудан утицај имала је црква. Будући да је настајала у окриљу цркве и црквених институција које су биле центар образовања, писмености и културе, природно је што је имала првенствено духовни (религијски) карактер и што је  управо хришћанска идеологија представљала главни извор тема и инспирације. У складу с тим, стил ових дела био је узвишен, свечан, богоугодан, а садржај супротстављен свему што је овоземаљско, материјално и пролазно и испуњен љубављу према Богу и надом у вечни живот након смрти. Њена основна намена била је да васпитава читаоце у духу хришћанских вредности и врлина, да их учи скромности, смерности, спремности на одрицање, покорности пред Богом, непоколебљивости у вери, духовној чистоти... Уобичајено је да су и књижевни јунаци и аутори дела били дубоко одани хришћанству. Најчешће су то монаси, искушеници, преобраћени угледни пагани, а неретко и страдалници за веру и Христа.  
У најзаступљеније књижевне врсте средњовековне (феудалне) књижевности спадају: 
-различити облици црквеног(литургијског) песништва; хагиографије – животописи (биографије) светаца; апокрифи  (текстови које је званична црква одбацивала као јеретичке); беседе; повеље; животописи (биографије знаменитих личности); хронике или летописи ; родослови; средњовековни витешки (ритерски) романи; приповетке; разни облици моралистичке прозе; текстови са елементима научне литературе...
У књижевности западноевропских земаља неговали су се и драмски облици:
чудесна приказања (миракули) о животу, чудима или мучеништву светаца; представе о моралу (моралитети) у којима ликови персонификују моралне квалитете (доброчинство или порок) или апстрактне појмове (смрт или младост) и у којима се упућују моралне поуке; мистерије или представе о библијским темама као што су стварање света, Адам и Ева, убиство Авеља и страшни суд.
Иако је у овом раздобљу у  свим подручјима живота, па тако и у култури, доминантну улогу имала црква, погрешно је мислити да је књижевност била искључиво религијског и литургијског карактера.  Иако је црквена или духовна књижевност преовлађивала, упоредо са њом развијали су се и различити жанрови који припадају световној (или профаној) књижевности. Ова дела писана су на латинском језику, али и на народним језицима. Веома плодно било је  и епско стваралаштво у оквиру ког су настајали епови о националним херојима и подвизима и ритерски романи, легенде, приповетке. Међу најпознатије епове написане на народним језицима спадају француска Песма о Ролану, шпанска Песма о Сиду, германски еп о Нибелунзима, фински спев Калевала, староенглески еп Беовулф, као  и најстарији руски еп Слово о Игоровом походу. Најпопуларнији витешки романи су Роман о Троји, Александрида, Бово од Антоне, Ланселот и чувена келтска сага о трагичној љубави, Тристан и Изолда.
У области лирике посебно популарне су биле трубадурске песме о љубави витезова и њихових госпа, пасторале, романсе, шаљиве винске песме, сатире и пародије у стиховима.
Што се тиче драмског стваралаштва, у оквиру световне средњовековне књижевности најчешће су настајале и  изводиле се фарсе, сотије и миме које су се заснивале на грубом хумору, а извођене су са циљем да забаве и засмеју публику, исмеју нечије особине или критикују неку ружну појаву у друштву. 

​-​За писање овог текста коришћени су извори:
-Кратка историја српске књижевности,  Јована Деретића,
-Књижевност и српски језик, Ч. Ђорђевића и П. Лучића,
-Књижевност и српски језик, Петра Пјановића

Српска средњовековна књижевност, као и књижевности европских народа тога доба, настајала је у окриљу цркве и имала је првенствено духовни карактер. Као и у другим областима духовног живота и у књижевности је била пресудна оријентисаност на византијску културу. Књижевни извори на које се ослањала потицали су из грчког језика и православног хришћанства, а њени почеци били су оријентисани превасходно на преводилачку и преписивачку делатност. Међутим, у епохи Немањића, оригинално књижевно стваралаштво доживело је процват. Аутори су били учени монаси, али и представници владарских и племићких породица. Осим што је имала литургијску сврху, служила је и образовању високих друштвених слојева и сведочењу о животу и делима знаменитих личности оног времена.
Иако се подразумева да би најчитанија књига у средњем веку требало да буде Библија или Свето писмо она код нас није била доступна као јединствена књига, већ само у виду библијских списа. Најзаступљенији библијски текстови били су Псалтир (Псалми Давидови) и Приче Соломонове, а од новозаветних текстова Четворојеванђеље (живот, дела и страдање Исуса Христа, по Матеју, Марку, Јовану и Луки) и Апостол (збирка посланица или писама Христових ученика – апостола).
Међу књижевним врстама српске средњовековне књижевности присутна су упоредо, као и на западу, и дела изразито духовног (религијског) карактера и дела намењена световној употреби.
У литургијско песништво убрајају се молитва, тропар, кондак, стихира, икос, плач... а међу делима која су се читала и изван црквеног обреда издвајају се:
-хагиографије – житија (биографије) светаца;
-апокрифи – „лажна“ црквена књижевност (текстови које је званична црква одбацивала као јеретичке),
-молитве,
-слова, беседе, придике,
-песничке посланице,
-похвале,
-повеље,
-хронике или летописи,
-родослови,
-житија.
Науспешнија и најпопуларнија ауторска остварења тог доба била су житија (биографије) знаменитих личности. Творац биографије као жанра био је Свети Сава. Почевши од биографије Стефана Немање коју је он написао – Житија светог Симеона, ниже се мноштво дела и аутора овог жанра:  -Стефан Првовенчани: Житије светог Симеона;
-Доментијан: Житије Светог Саве;
-Теодосије: Житије Светог Саве;
-Архиепископ Данило II: Житија краљева и архиепископа српских;
-Григорије Цамблак: Живот Стефана Дечанског;
-Константин Филозоф: Житије деспота Стефана Лазаревића;
-Патријарх Пајсије: Живот цара Уроша;

Осим духовне и богоугодне књижевности у средњем веку код Срба били су популарни и световни жанрови, пре свега приповетка и роман. У најпознатије штиво спадају:
-приповетке Царица Теофана, Премудри Алкир, Еладије, Врач, Езопов живот (источњачког и византијског порекла); 
-духовни, морално-поучни роман Варлаам и Јоасаф (христијанизована легенда о Буди, индијског порекла, која је до нас стигла преко Византије);
-романи о животињама Стефанит и Ихнилат (пореклом из староиндијске књиге Панчатантра, а до нас је стигао преко Арапа и Византије);
-романи легенде са темама из античке историје, Роман о Троји и Александрида (Роман о Александру Великом).
-Познато је да су у библиотекама српских велможа постојали и витешки романи пореклом са запада, иако нису сачувани у материјалном облику: Тристан и Изолда, Бово од Антоне, Ланселот...
Ипак, иако је ова световна проза била веома популарна, није се укоренила као жанр у области ауторске књижевности. Нису познати српски средњовековни писци романа и приповедака.
​
Најзначајнији ствараоци у српској средњовековној књижевности:
Први српски књижевник чија дела и ауторство су нам познати је Растко Немањић познатији као Свети Сава (1174 – 1236). После њега, од 13. до 15. века (све до пада српске државе 1459. године) стварају се, преводе и преписују многа књижевна дела.
Најважнија књижевна остварења:
-Свети Сава: Хиландарски типик, Карејски типик, Студенички Типик; Житије светог Симеона; Служба светом Симеону; Крмчија или Номоканон (општи црквени устав); Писмо студеничком игуману Спиридону;
-Константин Презвитер: Азбучна молитва;
-Деспот Стефан Лазаревић: Слово љубве, Похвално слово кнезу Лазару, Запис на мраморном стубу на Косову;
-Јефимија: Похвала кнезу Лазару, Туга за младенцем;
-Јелена Балшић: Отписаније богољубно;
Најпопуларнија књижевна врста била је житије, а писци који су оставили најлепше биографије знаменитих средњовековних личности били су: Свети Сава, Стефан Првовенчани, Доментијан, Теодосије, архиепископ Данило, Григорије Цамблак, Константин Филозоф (српски), патријарх Пајсије.
​
​Мада је имала буран развој и плодно стваралаштво, због специфичних историјских околности (пада у ропство под Турцима услед којег је дошло до стагнације целокупног културног развоја), књижевност која је настала у овом раздобљу на простору Србије дуго није еволуирала и готово непромењена се задржала скоро до 18. века. У књижевности унутар данашње Србије, за разлику од других подручја у којима су Срби живели, нажалост, није било уплива хуманизма и ренесансе (мада су рани облици ренесансе видљиви у српском фрескосликарству и пре него што се појавила у Европи).

Бранијета Конџуловић

Не морате бринути да ли има довољно књига у школској библиотеци. Довољно је да кликнете на слику и отвориће вам се књига коју можете да преузмете и читате на свом телефону или компјутеру.

​ПЕРИОДИЗАЦИЈА КЊИЖЕВНОСТИ

1. Шта означава појам „књижевна епоха/период/раздобље“?
2. Шта означава појам „књижевни покрет“?
3. Шта означава појам „књижевни правац“?
4. Наведи називе најпознатијих дела која спадају у књижевност старог века.
5. Ко је испевао „Илијаду“?
6. Наведи имена најпознатијих српских средњовековних писаца.
7. Ко је написао „Слово љубве“?
8. Којој епохи припада Мигел де Сервантес?
9. Ко је написао „Божанствену комедију“?

ЛИРИКА

1. Које је битно својство лирике којим се разликује од епског рода?
2. У ком облику/форми се најчешће пише (пева) лирска поезија?
3. Какве су лирске песме по свом обиму?
4. Зашто кажемо да је лирика „субјективна“?
5. Шта подразумева „фигуративност“ као обележје лирике?
6. Шта све чини структуру лирске песме?

ЕПИКА

1. На чему се заснива епика као књижевни род?
2. Шта означава реч „нарација“?
3. Шта означава реч „дескрипција“?
4. Како се приказују догађаји у хронолошком приповедању?
5. Како се приказују догађаји у ретроспективном приповедању?
6. Шта означава реч „ретардација“ у књижевности?
7. Шта означава реч „дигресија“ у књижевности?
8. Шта означава реч „епизода“ у књижевности?
9. Шта означава реч „фабула“?
10. Шта означава реч „композиција“ у књижевности?
11. Шта је „тема“?
12. Која је разлика између епске песме и спева?
13. Шта знаш о бајци?
14. Које врсте приповедача постоје?
15. Које врсте приповедања постоје у приповедној прози?
16. У чему се разликује новела од приповетке?
17. Наведи називе епско-лирских врста.
18. У чему се разликују романса и балада

ДРАМА

1. На чему се заснива  радња драме?
2. Из чега се састоји драмски текст?
3. Наведи фазе драмског сукоба.
4. Шта је то драмска ситуација?
5. Шта значе речи „протагонист“ и „антагонист“?
6. Шта све карактерише  трагедију?
7. Које су најважније карактеристике комедије?
8. Чиме се бави „драма у ужем смислу“?
9. Како разумеш реч „катарза“?

ПОДЕЛА АУТОРСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

1. У чему се разликују народна и писана књижевност?
2. Наведи врсте лирских песама у писаној/ауторској књижевности.
3. Наведи врсте епске књижевности.
4. Наведи врсте драме.
5. Наведи лирско-епске врсте у писаној/ауторској књижевности.
6. Наведи називе књижевно-научних врста.

На крају првог разреда средње школе подразумева се да знаш неке основне податке о историјским периодима у којима се књижевност развијала, о покретима и правцима који су усмеравали и обликовали развој књижевности кроз време, о књижевним родовима и врстама, њиховим карактеристикама и ауторима који су оставили свој траг у историји књижевности. То знање треба да понесеш, не само у наредне разреде свог школовања, већ и да га чуваш за будућност.

​На веб страници Вики цитати постоји читаво мноштво пословица разврстаних по азбучном реду. Изабери оне које ти се највише допадају и припреми се да на часу објасниш њихово значење.

​А она јој не хтедне одмах казати, али кад је свекрва заокупи неколико дана једнако за то питати, најпосле јој рече да он није змија него момак да га лепшег у свету нема, "преко дан је" вели "змија, али како вече дође, он свуче са себе ону змијињу кошуљу те изиђе момак, лепота на свету. Кад би само и дању онакав био као што ноћу бива, али како зора забели, он се опет увуче у своју кошуљу и постане змија." Свекрва кад то чује, врло се обрадује, па рече снаси: "Е кад је тако, то ћемо ми учинити да он такав остане какав је ноћу с тобом." Па се онда договоре шта ће радити. Кад буде у вече, а он свуче кошуљу змијињу са себе, те је као и прије метне под узглавље, па легне спавати Кад га први сан ухвати, жена му полако извуче кошуљу испод главе, и матери кроз пенџер дода, а мати је одмах баци у ватру. Како кошуља почне горети а он скочи од сна па повиче: "Шта то уради, да од Бога нађеш! Сад ме видиш, па ме више не ћеш видети док не подереш гвоздене опанке и не сатреш гвозден штап тражећи ме, нити ћеш се с тим дететом што ти је под срцем пре растати докле руку преко тебе не пребацим." То изрече па га нестане.
​Она је после носила оно дете пуне три године, и на послетку јој дотужи па науми тражити свога мужа. И тако начини гвоздене опанке и гвозден штап па пође у свет. Идући тако и тражећи га свуда, дође к сунчевој мајци и нађе је где пећ жари и голим рукама ватру изгрће. А она кад то види, брже боље одреже свој скут па јој руке њим умота, а сунчева је мајка запита: "Од куд ти овде, рајска душице?" Она јој одговори: "Невоља ме, мајко, натерала," па јој приповеди како је страдала, како је муж проклео и како иде по свету те га тражи, "па сам" вели "дошла питати твога сина, не би ли ми могао он зањга што казати, није ли га где видео, јер он преко свега света прелази " Сунчевој се мајци на то врло ражали, па јој рече да се склони мало за врата: "Ето иде сунце уморно, а може бити да су га и облаци наљутили, пак ти у љутини може што учинити, већ се притаји док се оно не одмори." И она се склони за врата, али ето ти сунца, па назвавши матери добар вече, рече јој: "Мајко! ту мирише рајска душица." А мајка му одговори: "Нема ту, синко, никога; та не може овамо ни тица долетети, а како би рајска душица дошла?" Сунце јој одговори: "Има, има, мајко, него нека изиђе слободно, не ћу јој ништа." Она онда изиђе, пак му приповеди сву своју невољу, најпосле му рече: "Јарко сунце! ти сијаш по целоме свету, ниси ли гдегод видело такога и такога човека." Сунце јој одговори да га оно није дању нигде видело, и пошаље је к месецу да пита њега није ли га он где видео ноћу. На походу оданде поклони јој сунчева мајка златну преслицу са златном кудељом и са златним вретеном. Кад она отиде к месецу, нађе месечеву мајку код куће, па је пољуби у руку и назове: "Помози Бог, месечева мајко!" А она јој одговори: "Бог ти помогао, рајска душице. А од куд ти овде?" Онда јој она каже сву невољу своју, и како је била код сунца, и покаже јој што јој је његова мајка поклонила, и рече како је сунце послало да пита месеца није ли он где видео њезина мужа. Месечева јој мајка одговори да се мало склони за врата, јер ће сад доћи месец љутит и уморан, и она се склони, кад али ето ти месеца, како дође, назва матери добро јутро, па јој рече: "Овде мирише рајска душица." А мати му одговори: "Нема, синко, никога; та овамо не може ни тица долетети, а како ће рајска душица доћи?" Месец јој опет рече: "Има, мајко, има, него нека изиђе слободно, не ћу јој ништа." Онда она изиђе, па му приповеди све што је и како је, па му најпосле рече: "Сјајни месече! ти сјаш целу ноћ по свему свету, ниси ли гдегод видео такога и таког човека?" А месец јој одговори: "Рајска душице, ја га ноћу на земљи нисам нигде видео, него иди ти к ветру, те њега запитај није ли га где видео, он преврће дрвље и камење и завлачи се свуда." Кад она оданде пође, поклони јој месечева мајка златну квочку с пилићима. По томе она дође к ветровој мајци, те јој приповеди све како је страдала, и како је дошла да пита њенога сина ветра није ли он гдегод видео такога и таког човека. Ветрова јој мајка на то рече: "Уклони се малко за врата, рајска душице, јер ће сад мој син срдит доћи, па те може сву издрапати." И она се склони за врата, кад али ето ти ветра, дува, руши, крши, преврће гдегод што нађе, сав изгребен и подеран, па како дође, назва матери помоз Бог! па јој рече: "Мајко! овде мирише рајска душица." А она му одговори: "Бог с тобом синко! овамо не може ни тица долетети, а како ће рајска душица доћи?" Ветар јој одговори: "Има, мајко, има, већ нека изиђе слободно, не ћу јој ништа." И тако она изиђе пред ветра, и приповеди му невољу своју; а ветар јој одговори: "Ја сам га видео, он је чак у другоме царству, тамо се оженио и царује. Него моја ће ти мајка дати златан разбој са златном пређом и чекрком, па кад дођеш у онај град, а ти намести према царевоме двору тај разбој, па ткај, и пусти квочку и пилиће пак их храни, и изнеси преслицу." Она тако и учини. Кад дође у онај град, и опанци јој се подеру и штап пребије; она према царевоме двору намести разбој, пусти квочку с пилићима, и изнесе преслицу, па стане ткати. Али је царица угледа с двора, па стане говорити сама себи: "О Боже мој! ја сам царица, пак немам златног разбоја ни преслице, ни златне квочке ни пилића", и пошље свога слугу к жени да је пита хоће ли продати те ствари. Она одговори: "Ја не ћу продавати, него да ме пусти царица да преноћим једну ноћ с царем њеним, па ћу јој дати преслицу." Царица обенђелучи цара и допусти јој преноћити с њима. Цар како легне у постељу, он се занесе и као мртав утиша се, а она кад остане сама с њим, стане му говорити: "Светли царе, сунце огрејало! баци десну руку преко мене, не бих ли се растала с твојим дететом." Али цар нити што види ни чује. Сутрадан она да царици златну преслицу са златним повесмом и златним вретеном, а царица заиште и квочку с пилићима, а она јој рекне да ће јој дати ако је пусти још једну ноћ да преноћи с њеним царем. Царица пристане и на то, па цара опет обенђелучи, и тако се цар опет занесе и не чује кад она стане викати: "Светли царе, сунце огрејало! баци десну руку преко мене, не бих ли се растала с твојим дететом." Кад буде ујутру, стража приповеди цару како већ две ноћи она жена с њиме спава, и једнако виче да пребаци десну руку преко ње, не би ли се растала с његовим дететом. Кад царица прими квочку с пилићима, заиште и разбој са златном пређом и чекрком, и жена јој обећа ако јој допусти још једну ноћ с њеним мужем да преноћи. Она допусти у мисли да мужа опет опоји, али он дознавши од слугу шта је и како је, метне у вече под браду сунђер, те у њ' саспе оно пиће које му царица донесе, и тако остане при себи. Кад легну у кревет, он се учини као да спава, а она повиче: "Светли царе, сунце огрејало! пребаци руку преко мене, не бих ли се растала с твојим дететом." А цар кад то чује, одмах руку преко ње пребаци, и онај час почне се она трудити, и роди му мушко чедо златоруко и златокосо. По том он остави ону земљу и царицу а с првом се женом и дететом врати у пређашње царство своје.

Извори:
Књижевност и српски језик I, Петра Пијановића и
Књижевност и српски језик I, Лучић-Ђорђевић
​

Када су се Словени (група народа коју називамо Јужни Словени) током 6. и 7. века доселили на Балканско полуострво затекли су се окружени двема културама са развијеном писменошћу и књижевношћу – византијском и латинском. (Временом су се и сами раздвојили на народе који су прихватили обележја византијске и народе који су прихватили обележја римске културе.) У својој потреби за писањем и писменошћу у почетку су покушавали да својим језиком пишу користећи латинско и грчко писмо, али ни једно ни друго није одговарало природи словенског језика. О томе сведочи и један важан текст (прва словенска лингвистичка студија) настао почетком десетог века – Слово о писменима, Црнорисца Храбра. Из њихове потребе за писменошћу, али и из намере хришћанских народа (који настањују области Источног и Западног римског царства) да паганске Словене уведу у хришћанство, приступило се упоредо христијанизацији и описмењавању. Након договора између византијског цара Михаила III и моравског кнеза Растислава (који је по сваку цену желео да сачува културни идентитет словенских народа од агресивних насртаја германско-франачке државе и настојања да их асимилује), у словенске земље упућени су грчки мисионари са задатком да Словене описмењавају и у хришћанство уводе на словенском језику. Задатак да осмисле писмо за словенски језик, преведу прве хришћанске књиге и напишу их словенским писмом, добила су солунска браћа Константин Филозоф (касније назван Ћирило) и Методије. Прве словенске књиге писане су глагољицом, а од десетог века па надаље ћирилицом.

О животу и делу Ћирила (826/7 - 869) и Методија (815 - 885)
​ Кликни на ЛИНК

О мисионарској делатности Ћирила и Методија сазнајемо веома много из средњовековних текстова познатих под називом Панонске легенде (Живот светог Ћирила и Живот светог Методија).
Ћирило и Методије обављају поверени задатак почев од 863. године, дошавши у Моравску, уз велике напоре и одрицања; прогоњени под оптужбом да нарушавају свето право да се на само три света језика (латинском, грчком и хебрејском) смеју писати и проповедати хришћанске књиге и хришћанска вера, обраћају се у више наврата римском папи за помоћ и заштиту. Тек захваљујући разумевању папе Хадријана II, 867. године добијају благослов да слободно богослуже и пишу књиге на словенском језику.
Након њихове смрти мисију настављају њихови бројни ученици и следбеници међу којима су најпознатији оснивачи такозване Охридске школе – Климент и Наум Охридски.

ГЛАГОЉИЦА
Глагољица је прво словенско писмо чији је аутор Константин Филозоф (Ћирило). Назив је добила по словенском глаголу "глагољати" што значи говорити. Настала је након 861. године, када се Константин вратио са Крима, где је боравио међу Хазарима у намери да им приближи хришћанство. Путујући по просторима које су насељавали Хазари, Јевреји, Арапи, Константин је упознавао језике и писма, а стечена знања применио је у стварању писма за Словене.  Узевши за основу писмо које је најбоље познавао - мало брзописно грчко писмо (минускулу) допуњавао га је преобликованим знаковима позајмљеним из арапског, самарићанског и хебрејског писма и тако добио писмо прилагођено потребама словенског језика. У то време глагољица је представљала једно од најсавршенијих писама заснованих на фонетском принципу. Садржала је 38 знакова (слова). Претпоставља да су је Ћирилови следбеници називали "кириловица", па је и ново писмо, које је глагољицу потиснуло, усвојило тај назив. Иако је то прво и најраспрострањеније словенско писмо, оно није дуго потрајало. Заменили су га ћирилица и латиница (у зависности од тога којој су се цркви поједини народи приклонили - присталице западне цркве усвојили су латински као богослужбени језик, а са њим и латиницу, а православни хришћани сачували су византијску литургију и ћирилицу). Глагољица се најдуже сачувала у Хрватском приморју у неким манастирима (код свештеника глагољаша).

ЋИРИЛИЦА
Ћирилица је словенско писмо којим данас пишу Срби, Руси, Бугари, Македонци, Белоруси, Украјинци, Русини. Настала је, како се претпоставља на граници између 9. и 10. века, а ауторство није у потпуности потврђено. Сматра се да ју је сачинио Ћирилов ученик Климент Охридски, мада има и тврдњи да је то био бугарски цар Симеон Велики. За основу овог писма узето је свечано (уставно, унцијално) грчко писмо, зато што је било једноставније за употребу, али су сви потребни словенски знакови преузети из глагољице. Ћирилица је садржала 40 слова и један меки знак (ъ).
Како су се језици развијали и мењали кроз историју (а међу њима и српски) потреба за постојањем неких знакова је престајала, па се тако и првобитна азбука прилагођавала новим потребама. У 19. веку Вук Караџић је довршио посао неких својих претходника (пре свега Саве Мркаља који је први реформисао српску ћирилицу) и реформисао наше писмо сводећи га на савршених 30 слова у потпуности примењујући фонетски правопис.
 
РЕДАКЦИЈЕ ИЛИ РЕЦЕНЗИЈЕ ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКОГ ЈЕЗИКА   (Кликни на наслов!)

Evo prilike i da čujete kako zvuči akadski jezik. Stihove iz Epa o Gilgamešu govori profesor Natan Vazerman.

Tекст преузет из књиге Књижевност и српски језик I,
Ч. Ђорђевић и П. Лучић

                                                Стари завет
Библија или Свето писмо је заједнички назив за књиге које Јевреји и хришћани сматрају светим књигама. Дели се на Стари и Нови  завет. Библија потиче од грчке речи библион и значи књига, спис.
Стари завет је света јеврејска књига, настала пре појаве Исуса Христа, у старом веку, а у раздобљу које се у изворима различито обележава. Дели се на четири велике целине.
 
Прва велика целина у Старом завету, којом почиње Библија, назива се Петокњижје, Закон, Тора или Мојсијеве књиге.
Петокњижје почиње Књигом постанка (или Постањем)  у којој се описује стварање света (постање), живот првих људи, живот старог човечанства све до потопа, а затим и сам потоп, па постанак израелског (јеврејског) народа и његова судбина: прогон из Ханаана (обећане земље - Палестине), одлазак у Мисир (Египат), потом бекство из Мисира и повратак у Ханаан.
 
Другу велику целину у Старом завету чине Историјске књиге. У њој се посебно издвајају: Књига о судијама, Књига о краљевима  (царевима), Књига о Рути, Књига Јездрина, Књига о Естери.
 
Трећу велику целину чине Поучне књиге (књиге мудрости) . Оне садрже моралне поуке о животу, мудрости, слављењу (величању) Бога и песме. Најпознатије књиге из ове целине су: Књига о Јову, Псалми Давидови, Соломонове приче и Песма над песмама.
 
[Песма над песмама се сматра малим ремек-делом старога века; настала је око 4. века старе ере. Приписује се краљу Соломону. Неки мисле да је то истинска љубавна песма о великој љубави девојке Суламке према драгану који је остао на селу да чува стоку, а она се вољом цара Давида нашла у његовом харему. На крају, љубав побеђује и она се поново налази са својим вољеним. Други тумачи у томе виде алегорично певање у коме је преко љубави изражена нераскидива веза између Бога и Израелаца (Јевреја).]
 
Четврту велику целину чине Пророчке књиге. У њима су иречене божје опомене Израелцима, прорицање судбине тога народа и најава доласка месије (спаситеља). Ту спадају: Књига пророка Исаије, Књига пророка Јеремије, Књига пророка Језекиља и Књига пророка Данила (Даниела), а затим следе и књиге 12 малих пророка.
 
У Старом завету су садржано је мноштво разноврсних текстова: митови о Давиду, Голијату, Соломону; затим бајке, легенде, приче, песме, обичаји, веровања; закони; историја; начин живота једног народа који је себе сматрао од Бога „изабраним народом” јер је први уведен у тајну монотеизма: успоставио савез са Богом (јединим створитељем свега постојећег) и дао завет који се кроз служење Богу и веровање у једнога Бога мора поштовати.
 
Читајући Библију сазнајемо да је Бог невидљив и свемогућ, да су га Јевреји звали Јахве. И све што постоји, све видљиво и невидљиво, створио је Бог. Све што је Бог створио има свој почетак и крај. Само је он једини вечан. Са њим долази избављење и страдање. Од нашег односа према њему зависи и наша судбина. Он је господар света. (Бог је у свему и све је у њему.)
Почетак Библије открива нам створитељску вољу и моћ Бога. Он, за шест дана, ствара свет:
први дан: небо и земљу (све је до тада било без облика), светлост, раздваја дан од ноћи;
други дан: плави небески свод;
трећи дан: океане, језера и реке, траве и дрвеће;
четврти дан: небеска тела (Сунце, Месец, звезде);
пети дан: рибе и птице;
шести дан: животињски свет и човека као круну свега што је зе- маљско;
седмога дана се Бог одмарао, а од људи захтева да тај дан, у знак захвалности проводе празнично, у молитви и уздржавајући се од рада.
Од свега што је створио по вредности се издваја човек, јер га је створио по свом лику и обличју. Сачинио га је од земље и својим дахом (светим духом) му удахнуо живот. Зато овек мора чувати своју душу (дух Божји у себи) како би остала чиста и безгрешна. Првом човеку Бог је дао име Адам (човек, начињен од земље), а дао му је и моћ да господари светом који је за њега начинио, да надева имена свему живом и неживом на том свету. Да не би био сам, од његовог ребра сачинио му је жену – Еву.
Бог (Јахве) је створио и Еденски врт или рај (тумачи се да је то било у данашњој Месопотамији, око реке Еуфрат). У њему је расло свакојако биље и дрвеће, са много цветова и плодова; кроз божански врт је протицала река и све је одисало лепотом и хармонијом. У врту су била и два стабла: дрво живота и дрво спознања добра и зла. Бог је заповедио да се од сваког стабла може убрати плод, али не и од стабла спознања (да не би људи заборавили да су од Бога, да не би имали увида у све тајне, да не би могли разликовати добро од зла).
Адам и Ева били су задовољни и срећни у рају и били су бесмртни; нису знали за невоље. Ђаво, завидан на све то, преметнувши се у змију, наговара Еву да проба плодове са тог стабла. По њеном наговору, то исто чини и Адам. Они, који су дотад били наги и нису били свесни своје нагости, одједном су спознали своју ситуацију, своју срамоту и застидели се тога. Они почињу да увиђају шта је добро а шта не ваља. Бог ће их, због прекршене забране, проклети. Она да у мукама, болу и крви рађа, и над њоме господари муж, а он да обрађује земљу „у зноју лица свога”, од земље да живи и у земљу да се врати - додељује им смртност („јер прах си (земља), у прах ћеш се вратити”). Они ће бити изгнани из раја, да им живот буде вечно страдање, мука и патња. Зато се и сва страдања човечанства тумаче као последица прародитељског греха, познатог још и као првобитни грех.
Изгнани из раја, Адам и Ева се муче и рађају децу. Прва њихова деца су старији Каин и млађи Авељ; први ће бити ратар, а други пастир; Каин, завидан и суревњив, Авељ благородан и несебичан. Каин ће, из зависти, убити Авеља, а бог Јахве ће га казнити бескућништвом и вечним лутањем. То је прва казна за родитељски грех, али и вечни симбол проклетства људског рода, који открива ривалске односе међу браћом.
После много година, када се људски род намножио, људи су заборавили Бога, па је завладало безакоње, отпадништво и неморал. Бог, гневан  и разочаран, доноси одлуку да уништи људски род. Али, да се не би затрло све што је људско и земаљско, изабрао је најправеднијег мећу људима – Ноја као спаситеља живота на земљи и родоначелника нове људске лозе.
Наредио му је и упутио га како да направи корабљу, лађу (барку, ковчег), да у њу унесе по један пар од свих живих врста и са собом поведе оне који су му најблискији. Када се то досило, Ноје је имао 600 година. Потоп је почео седамнаестог дана другог месеца. Киша је падала пуних 40 дана и подигла лађу. Воде су надолазиле и покривале копно. Сто педест дана вода је била изнад земље, а онда је почело њено повлачење. Тада се Нојева барка насукала на планину Арарат. У 601. години Нојевог живота, првог месеца и првог дана у месецу, Ноје је изашао из лађе и нови живот је могао да почне. У знак захвалности принео је Богу жртве паљенице од свих „чистих“ врста. Бог га је благословио и сажаливши се због пустоши коју је изазвао потопом, склопио са Нојем (тј. људским родом) нови савез давши обећање да више неће слати потопе на људе. Симбол тог савеза је дуга. Ноје је после потопа живео још 350 година - укупно 950 година.
Након ове прве казне, опет је људски род почео да јача, да се множи и земљу насељава. Опет је почео грех и опет заборављање на Бога. Једини који је остао поштен, праведан и са вером у једнога Бога био је Аврам, праотац Јевреја (Израелаца). Бог му је наредио да са женом Саром крене у Ханаан, у данашњи Израел. Са собом је Аврам повео и свога братића Лота. Тако започиње библијска прича о јеврејском народу и Авраму, праоцу Јевреја.
Настанивши се у Ханаану са женом Саром, Аврам је у позним годинама добио сина Исака, а Исак два сина, од којих се млађи звао Јаков. Јаков је имао 12 синова, од којих је на највећем гласу био Јосиф. Њега су браћа, из зависти, продали као роба трговцима из Египта. Захваљујући својој чедности, памети и учености, Јосифа је прихватио фараон, владар Мисира; од њега је био хваљен и вољен. Пошто је у Ханаану завладала велика глад, замолио је фараона да прими његову браћу и остали народ ханаан- ски. Фараон је то допустио и тако је започео један други живот Израелаца. И народ јеврејски је живео у миру и раду док Јосиф није умро, али након његове смрти (умро је у 110. години) започиње страдање тога народа, чије ће избављење или излазак из Египта припремати у савезу са Богом мудрац и вођа Мојсије, што је предмет друге књиге (Књиге изласка).
 
Након Јосифове смрти Египћани су почели сурово да се односе пре- ма Израелцима. Уплашени од њиховог размножавања и ширења, Египћани су.их уништавали, нарочито мушку децу, коју су бацали у реку Нил. Једно од јеврејске деце, које је требало да задеси иста судбина, био је и будући Мојсије, вођ, мудрац и законодавац. Мајка, да би га спасла сигурне смрти, тек рођеног, ставила га је у корпу и пустила низ реку Нил. Фараонова кћи, купајући се у реци, приметила је корпу са дететом, узела га и наредила да га одгаје. Кад је дете одрасло, фараонова кћи га је усвојила и дала му име Мојсије (што значи из воде извађен). Временом, он ће постати велики заштитник свога народа.
 
Следећи Божју промисао или глас Бога у себи, Мојсије спрема излазак израелског народа из ропства у Египту. Када га је повео у земљу Ханаан, Египћани организују потеру да их врате јер нема ко да им обрађује земљу, али Бог заклања Израелце тешким и црним облаком, пресушује море да им направи пролаз и спасава их од нових страдања. После три месеца ходања по пустињи Мојсије је довео Јевреје до Синајске горе. Када се попео на брдо да изрази захвалност Богу, Бог му се обратио. Том приликом дао му је заветни ковчег у кјем је било и десет божијих заповести:

1. Ја сам Бог твој и немој имати других богова осим мене!
2. Не прави себи идола или какве слике, немој им се клањати нити им служити.
3. Не узимај узалуд имена Господа Бога својега.
4. Сећај се дана одмора да га светкујеш, шест дана ради, а седми дан одмора посвети Господу Богу својему.
5. Поштуј оца свога и матер своју да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи.
6. Не убиј!
7. Не чини прељубе!
8. Не кради!
9. Не сведочи лажно на ближњега свога и
10. Не пожели ништа што је туђе.

 
Прве читири заповести одређују наш однос према Богу, а наредних шест однос према ближњима (свим људима). Ових десет заповести чине први закон који је Мојсије донео враћајући се са Синајске горе, а познат је као почетак јеврејског законодавства, јер одмах након тога следи Књига савеза, која доноси правила (законе) о служењу Богу, о понашању у животу и казнама. Ових десет заповести основа су хришћанског морала и живота.
Примајући две таблице са овим заповестима, Јевреји су дали завет да ће се по њима владати, али обећања нису одржали. Пошто је Мојсије каснио са Синаја, а сам није могао видети Бога и уверити се да је ту, јеврејски народ тражи да му Арон начини видљивог Бога коме ће се поклонити и тако захвалити за излазак из ропства. Он то и чини: прави им и као божанство нуди златно теле, идола коме приносе жртву, због чега их Бог кажњава лутањем по пустињи (40 година је то лутање трајало), што је многе довело до умирања. Умро је и сам Мојсије, изабраник израелског народа, његов предводник, човек који је донео прве законе, оснивач јеврејске цивилизације.

Tекст преузет из књиге Књижевност и српски језик I,
Ч. Ђорђевић и П. Лучић

Као што је историја јеврејског народа сложена, разуђена и никад до краја целовита, исто се може рећи и за јеврејску (јудејску) књижевност. По језику којим је писана називамо је хебрејска.  О њеним почецима сазнајемо из археолошких открића, али посебан извор је пре свега Библија или Стари завет. Ово је света јеврејска књига која је настајала вековима, пре  нове ере.
О израелском народу се зна још у 20. веку пре нове ере, када почиње да насељава област познату под називом Ханаан, која ће касније бити названа Палестина.  На тлу Ханаана стварана је култура, а пре свега књижевност, прво у усменом, а тек касније и у писаном облику. Првобитно су то митови и легенде преузете или настале по узору на сумерско-вавилонско стваралаштво, а у њима и представе о свету које су од старијих народа усвојили семитски народи. Народ Ханаана, сада већ јеврејски народ, говорио је хебрејским језиком и на њему стварао прве записе, законе и друге текстове све до 3. века пре нове ере, када га замењује арамејски језик.
Први писани трагови потичу из 14. века пре нове ере. Коришћено је феничанско писмо, а писало се здесна налево. Многа древна предања, било усмена или писана, затим казивања о животу првих Јевреја наћи ће се у Библији. Ти најстарији записи писани су на кожи, папирусу и пергаменту. Међу најстарије пронађене, аутентичне рукописе убрајају се тзв. Кумрански рукописи, нађени у близини места Кумран,  тек 1947. године. По свом настанку сматра се да су нешто млађи од Старог завета а старији од Новог завета. То је и разлог што се у њима наилази и на одломке из Библије.
Стари завет је велика збирка правних записа и закона, али и митова, бајки, басни; у њему су кáже, легенде, приче, песме, изреке - сви облици књижевног стварања. У њему је сав живот и историја Јевреја од њихо- иог досељавања у Ханаан. Међутим, у свему томе најдоминатнија је песма: химне, молитве, псалми, тужбалице, љубавне песме (Песма над песмама), свадбене и песме о раду.
Дакле, темељна књига хебрејске или старојеврејске књижевности је Стари завет, а у њему је садржано Петокњижје, односно Закон, Тора или Мојсијева књига.
Друга, веома важна књига из древне јеврејске књижевности је Талмуд, настала много касније.

Tекст преузет из књиге Књижевност и српски језик I,
Ч. Ђорђевић и П. Лучић

Први људи који су живели око реке Еуфрата и Тигра, на простору Месопотамије, били су Сумери, назвни тако по земљи Сумер. Сумери су знали како се зауставља вода и праве канали за наводњавање или насипи да се спрече поплаве. Земљорадња и строчарство били су њихова главна делатност, али су се бавили и занатством и трговином, градитељством и израдом украсних предмета. Градња домова, палата и великих храмова од глинене опеке било је њихово умеће. Са тим се развијало и грнчарство и друге примењене уметности. О сјају, раскоши и лепоти њихових великих храмова говоре многа археолошка открића. Стварани су велики градови, као што је легендарни град Урук око 3000. године пре н.е., пун светилишта и храмова. Пронађене су у рушевинама и многе фигурине (скулптуре), украсни предмети од сребра, бакра, али и злата. Из тог времена сачувани су и први писани споменици најстаријег писма. На глиненим плочама остале су слике животиња, божанстава и људи. Остале су забележене песме, легенде, митови о боговима, краљевима и јунацима, али и сведочанство о ондашњем човеку и његовом свакодневном животу.
На глиненим плочама, врхом трске, у виду линија оштрих ивица, уцртавани су знаци налик на клинове; тако је настајало прво и најстарије нама познато - клинасто писмо, којим су стваране читаве библиотеке. Таква једна библиотека пронађена је 1850. године, у остацима древног сумерског града Ниниве; чиниле су је искључиво глинене плоче, од којих се око 20.000 данас налази у Британском музеју. Иначе, претпоставља се да је ова библиотека имала око 200.000 књига, од којих су неке имале и по више стотина „листова”, плоча. На тим плочама је било забележено целокупно знање онога времена из свих области: религије, астрономије, филозофије, историје, физике, математике, уметности; из области обичаја, веровања, друштвеног и политичког живота. Најстарији сумерски писани споменици потичу још из 3500. год. пре н. е. Најпознатији су епови Стварање света и Гилгамеш.
Сумерска култура, за коју се мисли да је најстарија култура на свету, временом полако нестаје. Уништили су је семитски народи који су били јачи и агресивнији. Центар њихове владавине и културе постаје град Вавилон (што значи „Врата Господња”). Раздобље вавилонске уметности око 13. века пре н. е., доласком Асираца, добија нови замах. Асирска уметност је посебно била богата на ликовном плану – на грађевинама има много рељефа и скулптура (чувени Крилати бикови са људским главама). Иако су Сумери нестали, сумерско клинасто писмо било је у употреби и у време вавилонско-асирског раздобља књижевног стварања. И материјал на коме се писало био је исти - глинене плоче.
 
ЕП О ГИЛГАМЕШУ
​
Еп о Гилгамешу је најстарији и најсавршенији еп књижевности старог века, а до нас је дошао у облику који су сачували Асирци и Вавилонци, из времена око 1700. год. пре н. е. Он је старији око 900 година од Илијаде и Одисеје и око 200 година од највреднијих индијских епских творевина. Иако је од нас старији више од 3500 година, овај еп и данас делује разумљиво, и данас је пун великих истина о животу и човеку, које су нам блиске и врло прихватљиве. А то значи да у њему има универзалног и свељудског, што му и продужава трајање. То је дело о јунаштву човека, животу, смрти, о пролазности људске славе и моћи, као што је и дело о љубави, пријатељству, о људској себичности и суровости, али и потреби да се буде са другима и са њима дели добро и зло.
Еп је написан на дванаест глинених плоча. Свака плоча одговара једном певању: дванаест плоча представља дванаест певања. Главна тема епа односи се на краља Гилгамеша, „човека бола и радости”; говори о томе како је владао у граду Уруку, силан и увек усамљен, увек изнад других и никада са другима, како је чинио велике подвиге и како је, гоњен страхом од смрти, тражио лек да би постигао вечни живот и како је, не нашавши га, умро, упркос својој полубожанској природи..

Композиција епа

Прва плоча. Ово је певање о Гилгамешу, краљу града/краљевства Урука, силном и неукротивом јунаку способном да чини велика дела али и велика зла. На молбу угроженог народ Урука, упућену боговима, да пошаљу спас са неба и некако умире необузданог владара, бог неба Ану заповеди богињи Аруру да створи биће  равроправно по снази са њиховим владаром, како би га уразумио и умирио. Аруру створи човека од блата, оживи га својом пљувачком, да му име Енкиду и пошаље га да живи у степи покрај Урука. Енкиду се убрзо сроди са природом, заволи сва жива бића у њој и почне да их штити од замки уручких ловаца. Уручки становници покушавају да намаме Енкидуа да дође у град како би остварио њихове намере и престао да квари посао ловцима, али то им не полази за руком. Успевају тек када се неко досети да му пошаљу прелепу жену која га је завела и због које пристаје да напусти степу.
 Она му прича о великом Гилгамешу и позива га да са њом пође у град. Гилгамеш сања чудан сан о мегдану са неким силним јунаком и прича о томе својој видовитој мајци. Мајка Ришат му тумачи сан: биће то његов будући пријатељ, брат, човек с којим ће делити добро и зло.
Друга плоча. Енкиду, обучен у ново рухо, космат и огроман, стоји пред храмом и никога не пушта. Народ му се диви и клања. Описан је мегдан измећу Гилгамеша и Енкидуа. Гилгамеш га побеђује, али га узима за пријатеља. Гилгамеш позива Енкидуа да заједно пођу у Кедрову шуму и да убију страшног Хумбабу, који је увредио Шамаша, бога сунца.
Трећа плача. Енкидуа уводе у краљеву палату, пуну сјаја и раскоши, али он јадикује за степском слободом и животињама. Енкиду бежи у степу, а за њим, да га тражи, иде и Гилгамеш. Заједно се враћају у град Урук. Енкиду сања да преображен у птицу лети све дубље и дубље „у пребивалиште под земљу”, у кућу где људима не треба светло, где се хране само прахом. Гилгамеш слути несрећу и боговима приноси дарове, а то исто саветује и Енкидуу.
Четврта плоча. Шамаш, бог сунца, шаље два пријатеља да убију страшног Хумбабу, јер га је увредио. Гилгамеш и Енкиду дођу до Кедрове шуме, иза које се налази Брег богова. Убију Хумбабиног чувара шуме. Опи- сан је страх и улазак у шуму.
Пета плоча. Опис дугог путовања кроз шуму; одмор и Енкидуов сан. Сан је - по Гилгамешовом тумачењу - повољан: предсказује победу над Хумбабом. Пењу се на Брег богова и убијају Хумбабу. Богиња Ирнини их опомиње да се на врх Брега не сме (тамо људи не залазе) и саветује их да се врате у град Урук. Два јунака и пријатеља враћају се у град носећи Хумбабину главу.
Шеста плоча. Дат је опис светковина у граду Уруку поводом победе над Хумбабом. Гилгамеш је у свечаном и светлом руху. Иштар, богиња љубави, заљубљује се у Гилгамеша, али он не прихвата ту љубав због њених многих подлости према онима које је завела. Она, љута, ступа пред оца Ануа и тражи освету: да бог Ану створи небеског бика који ће убити Гилгамеша. Појава небеског бика и борба Гилгамеша и Енкидуа са биком. Два ггријатеља убијају бика и то прослављају. Енкиду прича своје најновије снове, о којима ће бити речи у седмом певању.
Седма плоча. У сну га је зграбио страшни орао и носио у висине, а онда је „падао, падао и лежао размрскан на тлу”. Гилгамеш тумачи сан као зло и наговештај несреће: умреће Енкиду. Енкиду пада болестан.
Осма плоча. Енкиду умире („Тихо је истицао из уста дах његове душе”), а Гилгамеш шест дана јадикује над њим. Сахрањује пријатеља а затим очајан лута степом у којој среће ловца. Исповеда своју тугу и страх од смрти.
Девета плоча. Гоњен страхом од смрти Гилгамеш тражи пут у подземље како би пронашао праоца људи Утнапиштима који му може помоћи да нађе еликсир бесмртности. Успут се среће са дивовским шкорпионима, чуварима небеске капије, пролази кроз сунчеву капију, путује кроз таму до Врта богова. Бог сунца, Шамаш, упозорава га да живот који тражи никад неће наћи и упућује га у Врт богова, код Сидури Сабиту, богиње која чува дрвеће живота и улаз у Врт богова. Описан је Врт богова (на дрвећу племенити драгуљи, под дрвећем смарагди, уместо цвећа драго камење, уместо семена плода сафир).
Десета плоча. Дат је сусрет богиње Сидури Сабиту и Гилгамеша. Гилгамеш јој исповеда своју тугу и бол, страх од смрти. Богиња Сибури му говори о бесмртности богова и смртности људи, о томе како треба живе- ти: јести, пити, трајати, радовати се, веселити се уз вино, музику и игру; бити са женом. Богиња га упућује на кормилара по имену Ур Шанаби, да га он превезе преко Воде смрти. Гилгамеш налази праоца Утнапиштима и прича му о свом болу и јаду, о намери да пронађе еликсир за вечни живот. Утнапиштам говори о смртности сваког бића.
Једанаеста плоча. Гилгамеш поставља питање праоцу о томе како је стекао бесмртност. Праотац прича о потопу, о вољи богова да се пра- отац спасе, о лађи и свим живим створовима које је унео у лађу; прича о великој води. Опис потопа одговара опису потопа у Библији, кад Ноје прави лађу и спасава све врсте бића, да се још једном обнови свет. Праотац Утнапиштам упућује Гилгамеша у тајну вечног живота; да на дну мора потражи травку против смртности. Гилгамеш долази до слатководног мора, рони и налази чудотворну травку, срећан што ће се испунити ”жарка тежња човекова” - да живот сачува од смрти. Док се Гилгамеш купа у језеру, змија му односи травку. Разочаран, Гилгамеш се враћа у град Урук са својим пратиоцем Ур Шанабијем, коме обећава кућу и безбрижан живот.
Дванаеста нлоча. Гилгамеш је неспокојан. Захтева од свештеника и чаробњака да му призову дух Енкидуа, да га пита за судбину мртвих. Они траже од њега да се одрекне сјаја и сваке удобности и да пође у пустињу - да се преда испосништву и пустињачком начину живота. Гилгамеш долази до подземља, до прага света из кога више не излази онај ко је једном ушао, где се траје у вечној тами, где је храна само прах и блато. Долази пред велику богињу Ерешкигал, која управља подземним светом. Она позива Енкидуову сену. Енкидуова сена му говори о поражавајућој истини: свако ко умре постаје блато, прашина, постаје прах. Гилгамеш се враћа у свој град. Легао је прихвативши судбину и смрт је тада дошла и уграбила га „у сјајној дворани његове палате”.

НАСТАНАК СТАРЕ УМЕТНОСТИ
Археолошка истраживања јасно су показала да су прве цивилизације настале око великих река као што су Еуфрат, Тигар, Инд, Ганг и Нил. Тамо су настајале древне културе које и данас привлаче пажњу својом грандиозношћу и значајем који су имале за све културе које су настајале касније. Реч је о сумерској и асирско-вавилонској, египатској и старој индијској култури.
Захваљујући рекама, води у изобиљу и плодним пољима поред река, развијали су се земљорадња и сточарство. Човек се почео везивати за одређени простор. Подизао је трајна породична станишта. Тако су настајале прве насеобине, први градови, у којима се развијало занатство и цветала трговина. Са подизањем утврђења и великих грађевина, у првом реду великих храмова, стварана су прва дела архитектуре; зидало се од осушене опеке. Тада се јавља и грнчарство. Земљане посуде и друге предмете људи украшавају разним знацима и сликама; праве облике који имају везе са виђеним и доживљеним, са оним што пружа стварност, али и машта. Настају прва дела ликовне уметности која треба да украсе и увећају сјај краљевске палате. Тако, поред архитектуре, настаје вајарство и сликарство. Јављају се први религијски системи или прва уобличена веровања у богове, а са њима и први велики књижевни облици као што су легенде и митови. Из њих говори религиозно биће древног човека.
Упућен на природу, на њене дарове или пак невоље које долазе са сушама, пожарима и потопима, болестима и ратовима, човек у свему види вољу неког силног и невидљивог; види нечији гнев и освету. У свести замишља неки дух који управља људским судбинама. Стога, у својим представама, тадашњи човек ствара слике богова у људском обличју или их тако замишља. У жељи да их одобровољи и да им се на тај начин приближи, он им приноси разне жртве, смишља обреде и ритуале, подиже велелепне храмове; о њима приповеда и пева; њих дозива и њима се обраћа, са њима води замишљене разговоре. Дакле, све поприма и носи религиозно обележје: архитектура, књижевност, игра и музика.
Стари век је време великих духовних творевина, нарочито књижевних. У првом реду ту су епови у којима се у грандиозним сликама и представама приказује живот људи и богова, међусобно блиских, а често и у сродству, што је разлог за појаву мотова о полубоговима. Све је у додиривању и прожимању: земаљско и небеско, овоземаљско и онострано (загробно), могуће и немогуће, пролазно и вечно. У тим првим великим духовним усменим творевинама, а потом и у писаним, изражени су снови и живот човека са свим његовим радостима и недаћама, тј. људска осећања, хтења и схватања. У њима се стварају прве космогонијске представе о свету. Међу најпознатија дела књижевности овог доба спадају Еп о Гилгамешу (сумерски еп), Рамајана и Махабхарата (староиндијски епови),  старојудејски зборник текстова познат као Библија (Тора или Мојсијеве књиге),  Илијада и Одисеја (старогрчки епови).
Тако су настале свеобухватне религиозне творевине које у себи садрже грандиозне слике о земаљском и небеском, о људима, херојима и боговима, о стварном и фантастичном - дела која имају на хиљаде и хиљаде стихова; по обиму и садржају непревазиђена до данас. На иример, индијски спев Махабхарата има 220 000 стихова (осам пута је већа од Хомерове Илијаде). Други индијски народни спев је Рамајана од 24 000 стихова. То су епови који су стварани вековима и у чијем је стварању учествовао велики број песника.
У књигама старога века садржано је целокупно искуство дотадашњег човека: историја, митови, обичаји, ритуали, обреди, живот свакодневице, осећања и страсти, закони и разни облици духовног стварања.
​
Шта је то ЕП или ЕПОПЕЈА?
Зачеци епа су, вероватно, у епској песми. Више епских песама, на десетине њих (које певају о истом јунаку или једном великом догађају), временом повезаних у јединствену целину, дају еп, спев или епопеју. То су најстарије песничке творевине у којима до изражаја долази колективни дух народа. Еп или епопеја, зато што захвата све аспекте духа и живота једне заједнице (веровања, обичаје, ритуале, начин живота, схватања, однос према свету), назван је „песничком историјом” прошлости народа који га ствара, односно „прича о детињству једног народа”, настала на почетку цивилизације.
У еповима се пева о краљевима, јунацима, боговима, дивовима и фантастичним стварима, о земаљском и небеском. Али увек постоји неки значајан и велики догађај око којег се групишу многи други и мање важни догађаји, као и ликови, људске судбине којих има у импозантном броју. На тај начин добија се грандиозна слика о прошлости једног народа. И баш зато, догађај у епу мора бити од изузетног значаја за једну заједницу јер преко њега треба да се изрази херојска и славна прошлост предака. И догађај и јунаци морају да покрену у читаоцу или слушаоцу осећање дивљења и заноса оним што је у средишту приповедања, утолико више што је у сваком епу пуно универзалног и свевременског.
По свом настанку еп може бити колективна творевина, која је настајала у низу векова док се није показала као целина. Такви су епови: Гилгамеш (сумерски еп), старогрчки епови Илијада и Одисеја, индијски спевови Рамајана и Махабхарата, фински спев Калевала, старогермански еп Песма о Нибелунзима, француски Песма о Роланду. Много касније, по узору на древне и усмене епове, почели су настајати и уметнички или писани епови, творевине појединаца, различити по тематици: Вергилијев спев Енејида, Ослобођеии Јерусалим Торквата Таса, Изгубљени рај Џона Милтона, а код нас Његошева Луча микрокозма, Смрт Смаил-аге Ченгића Ивана Мажуранића и др.
Због прегледности разгранате радње и лакшег увида у сложену унутрашњу структуру, еп се дели на мање целине - певања.
 

На сајту fake poet можете прочитати једну од најлепших прича из Кишове збирке Рани јади - "Дечак и пас"

На Јутјубу постоје аудиотеке (библиотеке са звучним књигама) у којима се налазе многе књиге из школске лектире. Ако вам је већ толико тешко да читате, ви онда слушајте. Само, обратите пажњу на то да су књиге снимљене у деловима и да није довољно да одслушате само један или два, већ све делове! Да ли бисте уместо целе јакне купили само рукав и џеп или само леву ципелу и пертле? Сумњам. Е, то важи и за књиге. Када их већ не читате (што је жалосно и на вашу штету), онда бар имајте стрпљења да, од почетка до краја, саслушате како их неко други чита за вас. 

Књиге можете слушати одавде, преко Виблионице или директно са Јутјуба, а можете и преузимати део по део и слушати их са свог мобилног телефона.

Као пример вам може послужити аудио верзија Глишићеве приповетке "Глава шећера". Кликните на слику (испод овог текста) која води ка Јутјубу, а на отвореној страници пронаћи ћете више текстова који су заступљени у школском програму.  На исти начин можете пронаћи и друге потребне текстове.