Откад је настала, па до данас, књижевност се проучава и класификује на основу различитих критеријума. Делимо је по пореклу, по облику, по родовима и врстама, по стилским одликама и времену настанка.
Подела књижевности по родовима и врстама
Довољно је да насумично отворите корице неке књиге која припада књижевности (у ужем смислу) и да већ на основу изгледа текста одмах закључите о којем књижевном роду је реч. Ако је текст у облику стихова, организованих тако да чине строфе (или у виду слободних, негруписаних стихова) – реч је о лирици; ако је текст у облику прозе, а то значи да садржајем испуњава целу површину странице, или пак у стиховима који се нижу без прекида у недоглед – реч је о епици; ако је текст, било у стиху или у прози, издељен по лицима која га говоре (у дијалошкој форми) – реч је о драми.
Наравно, ово је најпростији и груб начин да се одреди припадност књижевног дела књижевном роду. Ако озбиљније приступимо истраживању увидећемо да су те поделе много суптилније и да се не морају увек подударати са правилима. Поезија (лирика) не мора бити увек у стиховима, већ се може писати и у прозном облику, а постоје и дела која имају одлике више књижевних родова као што су романи у стиховима и поеме. Истина, ово су само формална, спољашња обележја књижевних родова; суштинске разлике видљиве су тек на унутрашњем плану – у садржају.
ЛИРИКА
Лирске песме старе су вероватно колико и људске заједнице, јер је човек одувек имао потребу да изрази своје нежности, страхове, размишљања, стања... Зато не знамо како су заиста изгледале прве песме. Можда су то биле бајалице, магијске песме, или песме које су, напросто, представљале неку звуковну разбибригу уз рад (све ове умотворине, због њихове неразумљивости, називамо још и заумном поезијом), или успаванке којима су мајке умиривале своју децу, ко зна...
Сматра се да су прве лирске песме биле у нераскидивој вези са мелодијом, ритмом и плесом. Певало се и играло уз пратњу првих, примитивних, музичких инструмената, а тај спој различитих уметничких изражајних средстава у теорији се назива синкретизам. Временом, поезија постаје уметност за себе, као згодно средство индивидуалног уметничког изражавања. Не можемо је изразито везати ни за један народ, али нас писани трагови наводе на стваралаштво старих Грка као европску колевку лирике. Њен назив лирика изведен је из назива инструмента – лире, чији нежни звук је пратио извођење ове поезије.
Одлике лирске поезије:
Лирска поезија сачињена је од „мисаоних слика“ помоћу којих песник изражава своја стања, осећања, расположења, утиске и размишљања о себи и свету који га окружује. Она је врло лична (субјективна) и непосредна (проистиче из тренутка, из песничког надахнућа које је краткотрајно и може нестати ако се брзо не преточи у песму). Зато су, обично, лирске песме кратке, а њихов садржај је усредсређен на један мотив или једну тематску целину коју чини неколико тематски повезаних мотива.
Помоћу песничких слика песник дочарава своје емоције и стања (тугу, срећу, бол, патњу, горчину, бригу, чежњу, наду, безнадежност, веселост...) али не говори увек непосредно о њима, већ их често скрива у сликама света који га окружује; то могу бити описи пејзажа, градски призори, описи непосредног окружења или неког замишљеног далеког простора, звездана или морска пространства, боје, мириси, звуци, слике светлости или таме... Такође, лирском песмом се могу исказати размишљања, запажања и ставови о свету и људима, могу се критиковати ружне појаве у друштву или славити вредности и личности које заслужују поштовање. У зависности од тога који мотиви или тематске целине доминирају у песми одређујемо њену припадност некој од посебних лирских врста.
У уметничкој књижевности најзаступљеније су љубавна, описна или дескриптивна, родољубива или патриотска, мисаона или рефлексивна, социјална (што би у преводу значило друштвена) лирика, а постоје и сатиричне песме, елегије, оде, дитирамби, химне, епиграми.
Будући да је лирска песма кратка књижевна творевина, богатство њеног садржаја постиже се слојевитошћу значења речи и песничких слика употребљених у њој. Језик поезије је језгровит, вишезначан, метафоричан, испуњен симболима и алузијама помоћу којих песник преноси бројне, на први поглед невидљиве поруке. Њена драж је управо у томе што и читалац мора бити креативан у откривању њеног значења. Лепоти лирске песме доприноси и нарочити ритам и мелодичност песничког језика, па, осим што својим садржајем побуђује емоције и размишљања, она и својим звучањем изазива осећај пријатности код читалаца.
ЕПИКА
Епика је књижевни род који подразумева приповедање о људима (књижевним јунацима) и догађајима (у којима су ти јунаци учествовали) сагледаним у времену и простору (у којима су се приказани догађаји збивали). Епски текст може бити у стиху (тако су испевани сви древни епови и наше народне епске песме) или прози (што је карактеристика уметничке књижевности).
Термин епика изведен је из грчке речи епос, што значи реч, говор, приповедање.
Мада су догађаји и јунаци у епским делима (еповима, бајкама, приповеткама, легендама, митовима, романима...) најчешће плод приповедачеве маште, он настоји да буде објективан и приказане догађаје и јунаке учини у највећој мери стварним и могућим.
Измишљање јунака и догађаја управо помаже приповедачу да у приказивању стварности буде што објективнији ; успостављајући дистанцу према стварним људима и догађајима који су га инспирисали да дело напише, он ствара услове да слободно и критички представи свет који је предмет његовог интересовања; на тај начин приповедач упоредо изражава и своје лично (субјективно) виђење стварности.
За разлику од лирике која је усмерена на унутрашњи, интимни свет или лични доживљај света, предмет епике је спољашњи свет (који може припадати прошлости, садашњости или будућности). Наравно, таква тврдња не односи се у потпуности на књижевност модерног доба, која се све више бави унутрашњим светом човека.
О б л и ц и п р и п о в е д а њ а
Постоји више облика приповедања:
-нарација (лат. narratio = причање, приповедање), подразумева излагање догађаја према хронолошком или другачије организованом редоследу,
-дескрипција (лат. descriptio = описивање, приказивање) или описивање ликова и простора појављује се у више видова:
-портретна (опис изгледа и емоционално-психолошких карактеристика књижевних ликова)
-пејзажна (опис природе)
-дескрипција ентеријера (опис унутрашњег простора, соба, кућа и сл.)
-дескрипција екстеријера (опис спољашњег простора, улица, тргова, града...);
-монолог (непосредни говор једног књижевног лика),
-унутрашњи монолог (солилоквијум) размишљање једног књижевног лика или разговор са самим собом,
-ток свести (унутрашњи монолог испуњен аутоматски праћеним мислима које нису у чврстој смисаоној вези),
-дијалог (разговор два књижевна лика или више њих),
-доживљени говор (посредно преношење говора књижевних ликова у форми приповедања у трећем лицу).
На основу позиције приповедача разликујемо:
-Приповедање у трећем лицу (такозвана „он“ форма), када приповедач настоји да нас увери у своју објективност. Оваквог приповедача обично називамо свезнајући или поуздани приповедач. Он не учествује у догађајима, али зна све о њима, укључујући и размишљања и осећања јунака.
-Приповедање у првом лицу (такозвана „ја“ форма), када приповедач говори из позиције сведока или учесника у догађајима и није му дато да зна оно што се дешава изван догађаја којима присуствује. Оваквог приповедача обично називамо непоуздани приповедач или приповедни субјект.
Важно је знати да приповедача не треба изједначавати са писцем, јер он (приповедач) припада свету уметничког дела.
На основу односа приповедача према времену радње разликујемо:
-хронолошко приповедање (од почетка радње у прошлости до њеног завршетка),
-ретроспективно приповедање (приповедање из садашњег времена, враћање у прошлост посредством сећања),
-приповедање „in medias res“ (непосредно увођење у средиште догађаја),
-симултано приповедање (истовремено приповедање о два или више догађаја).
Ф а б у л а и с и ж е
Свако епско дело има фабулу и сиже. Мада се оба термина односе на радњу, ипак немају исто значење. Фабула дословно значи прича и подразумева догађаје обухваћене причом у њиховом природном, узрочно – последичном, хронолошком редоследу. Ти догађаји, међутим, не морају бити хронолошки организовани у књижевном делу, већ их приповедач може распоређивати не поштујући тај редослед; према томе, начин приказивања догађаја у књижевној радњи (по редоследу који је изабрао писац) називамо сиже.
Т е м а и л и к о в и
Епског књижевног дела нема без теме или предмета приповедања, али се његов садржај готово никада не може свести на само једну тему. Најчешће постоји једна главна и више споредних тема (догађаја, личних судбина јунака, стања и осећања, предмета посматрања, размишљања о појавама...) које су у функцији развоја радње и грађења ликова (или књижевних јунака). Тако је и са књижевним ликовима. У средишту књижевног дела је главни јунак као носилац радње, а око њега су споредни ликови. Сви они заједно, у интеракцији, својим поступцима, интересовањима, размишљањима, осећањима, животним судбинама... одређују тематику дела.
Поступак уметничког обликовања ликова у неком књижевном делу назова се карактеризација: Постоје различите могућности или поступци карактеризације:
Непосредна или директна карактеризација је:
-изјашњавање приповедача о особинама или поступцима јунака,
-изражавање мишљења књижевних ликова једних о другима,
-критички искази књижевног јунака о самом себи;
Посредна или индиректна карактеризација врши се:
-откривањем карактера јунака кроз поступке и односе са другим јунацима,
-описом емотивних и психичких стања кроз која јунак пролази,
-успостављањем везе (сличности) између простора (ентеријера и екстеријера) у ком јунак живи и његових особина;
Карактеризација говором:
-богатство и врста лексике коју јунак користи открива његово друштвено порекло, образовање, професију, културни ниво...
-интонација, облик реченице, нагомилавање или недостатак речи, елиптичност... говори о психичким и емотивним стањима, темпераменту, расположењу....
М о т и в и
Израз мотив у књижевности има двојако значење.
-Његово дословно значење је повод, разлог, побуда... и као такво може се односити на поступке књижевних јунака; та образложења поступака књижевних јунака прецизније називамо мотивација.
-Мотив као део књижевне структуре је најмања тематска целина коју можемо да уочимо у оквиру теме дела у ширем смислу. (Број таквих мотива није ограничен.) Међутим, постоји разлика у функцији коју поједини мотиви имају у делу. Разликујемо динамичке и статичке мотиве.
-Динамички мотиви су они који покрећу радњу унапред, уносе динамику, доприносе променама и развоју догађаја.
-Статички мотиви су они који радњу заустављају, успоравају или је привремено скрећу са главног тока. Успоравање радње назива се епска ретардација, а одступање од главног тока приповедања, уметањем веће и заокружене дескриптивне целине (опис природе, изгледа књижевних јунака, предмета...), назива се дигресија. Ако се дигресија може издвојити као посебна и самостална тематска целина називамо је – епизода.
-У статичке мотиве спадају и понављања (посебно уочљива у народној књижевности) и „лајт мотиви“ (који се јављају у једном, а понекад и у више дела једног аутора, носећи у себи нарочиту поруку или идеју коју аутор жели да нагласи).
К о м п о з и ц и ј а
Начин организовања садржаја књижевног дела назива се композиција. Разликујемо спољашњу и унутрашњу композицију. Спољашња композиција је лако уочљива: то су издвојене целине које често носе и засебне наслове или бројчане ознаке (Прва књига, VII поглавље, XXII глава; Оде Вук Исакович али за њим оде и Фрушка гора...). Унутрашња композиција видљива је на плану радње која се развија у фазама. Епску композицију чини пет фаза:
1. експозиција (увод),
2. заплет,
3. кулминација (врхунац),
4. перипетија (преокрет),
5. расплет.
Каква ће бити композиција неког романа зависи од више чинилаца: од сложености лика књижевног јунака, временског распона у којем се радња одвија и догађаја који су радњом обухваћени.
С т р у к т у р а к њ и ж е в н о г д е л а
Структуру књижевног дела чини свеукупност елемената који га чине, почев од идеје о његовом настанку и грађе која је коришћена у његовом планирању, преко фабуле и сижеа, тематике, мотива, књижевних јунака, идеје или идеја које проистичу из мисли и делања јунака, техника приповедања, композиције, до језика и стила. Истражујући структуру књижевног дела све поменуте елементе сагледавамо са становишта њихове функције и значења у делу.
И д е ј а и л и п о р у к а к њ и ж е в н о г д е л а
Нема књижевног дела без поруке или идеје. Најчешће их можемо уочити више од једне (идеја којом се руководио писац, идеје које потичу из размишљања и понашања књижевних јунака, идеја која проистиче из дела у целини...). Основну идеју обично тражимо у оквиру тематике дела (и начина њене обраде) и судбине књижевних јунака.
Бирајући одређену тему и нарочите мотиве, обликујући књижевне јунаке (и успостављајући њихов међусобни однос), осветљавајући догађаје или личности књижевних ликова (користећи све елементе структуре дела)... писац изражава своје ставове, схватања и, неретко, критику стварности о којој у делу говори.
ДРАМА
Драма је књижевни род који је настао у античкој Грчкој у 6. веку пре нове ере. Развила се из дионизијских игара (празника посвећеног богу вина – Дионису) у оквиру којих су значајно место имале хорске свечаности. Праоблик драме настао је оног тренутка када је на сцену, уз певаче, уведен први глумац, који је са хором водио дијалог. Временом се број глумаца повећавао, што је доприносило изражајним могућностима драме и њеном издвајању и обликовању у посебну уметничку врсту.
Реч драма потиче од грчке речи δράμα, што значи – радња. Но, када кажемо „радња“ (у драмском контексту), не мислимо на радњу у којој се нижу и смењују догађаји и јунаци у неодређеном временском распону и простору, као у епском делу. У средишту драмске радње је један догађај и сукоб чији је исход доведен до крајње неизвесности, а у средишту тог догађаја је главни јунак. То је чини узбудљивом, напетом и побуђује публику да са радозналошћу и нестрпљењем ишчекује њен исход.
У античкој драми строго се поштовао принцип јединства времена, места, и радње. То је значило да се радња драме (а то значи само једна радња, без преплитања двеју или више упоредих радњи), морала догодити у јединственом, непрекинутом временском периоду, на једном, непроменљивом, месту. Зато је драмска радња сажета и интензивна.
Композиција драме садржи истих пет фаза као и епско дело: експозиција, заплет, кулминација, перипетија, расплет. Но, ипак, драма нема фабулу, већ се развија око драмског сукоба. Драмски сукоб проистиче из супротстављености (карактера, ставова, темперамента, поступака, идеја...) главног јунака и осталих учесника драме.
Главни јунак је, као и радња у драми, језгровито представљен једном, доминантном цртом свог карактера, која се огледа у свему што он ради (у дијалогу, монологу, поступцима, драмским ситуацијама).
Откад је настала, па до данас, драма се изводи на сцени или позорници (у старој Грчкој у амфитеатру). Њен садржај саопштава се у облику реплика, дијалога и монолога:
-реплика је говорна деоница једног лика,
-дијалог је сучељавање или размена реплика два или више ликова, а
-монолог је продужена реплика једног лика.
Спољашњу композицију драме чине:
-чинови (време између једног подизања и спуштања завесе),
-слике, појаве или сцене (време од појављивања до повлачења неког глумца/лика са сцене)
Битно својство драме је катарза. Катарза је оно што долази на крају драме или као њена последица. Када се трагички јунак суочи са истином и спозна грешку због које је осуђен на страдање, гледалац доживљава стање дубоког саосећања и сажаљења, а то га подстиче и на размишљање о свему што је довело до трагичног разрешења драме. Током трајања представе гледалац осећа снажну психичку напетост због помешаности страха за судбину јунака и сажаљења, па у тренутку разрешења драме доживљава олакшање, емоционално пражњење. То је врста духовног, емотивног, психичког и моралног прочишћења након којег наступа стање пријатне празнине и душевног мира.
Класична и савремена драма
У класичној драми било је онолико чинова колико и фаза у композицији, а у савременој драми има их обично три, мада их може бити и више или мање. Савремена и класична драма разликују се и у томе што је савремена драма сачувала само принцип јединства радње.
У класичној драми постојале су две драмске врсте врсте: трагедија и комедија, а њима се у савременој драми придружила и драму у ужем смислу. Све три врсте имају и своје подврсте (историјска драма, психолошка драма, комад с тезом, монодрама; комедија карактера, комедија ситуације, комедија нарави...).
У сваком драмском тексту постоје и елементи епике и лирике.
-Епски елементи су дидаскалије или ремарке. То су пишчеве напомене о изгледу драмских ликова, костимима, понашању и кретању на сцени, гестикулацији и мимици, о простору, сценографији, реквизитима, добу дана и слично.
-Лирски елементи су лирски монолози, говорне деонице испуњене наглашеним емоцијама.
Осим глумаца, о успешном сценском извођењу драме брину редитељи или режисери, костимографи, сценографи, реквизитери, мајстори за сценске ефекте (светло и звук)...
Најзаслужнији за сценску поставку драме је режисер који текст претвара у активност, покрет, интеракцију драмских јунака на сцени.
Бранијета Конџуловић
Подела књижевности по родовима и врстама
Довољно је да насумично отворите корице неке књиге која припада књижевности (у ужем смислу) и да већ на основу изгледа текста одмах закључите о којем књижевном роду је реч. Ако је текст у облику стихова, организованих тако да чине строфе (или у виду слободних, негруписаних стихова) – реч је о лирици; ако је текст у облику прозе, а то значи да садржајем испуњава целу површину странице, или пак у стиховима који се нижу без прекида у недоглед – реч је о епици; ако је текст, било у стиху или у прози, издељен по лицима која га говоре (у дијалошкој форми) – реч је о драми.
Наравно, ово је најпростији и груб начин да се одреди припадност књижевног дела књижевном роду. Ако озбиљније приступимо истраживању увидећемо да су те поделе много суптилније и да се не морају увек подударати са правилима. Поезија (лирика) не мора бити увек у стиховима, већ се може писати и у прозном облику, а постоје и дела која имају одлике више књижевних родова као што су романи у стиховима и поеме. Истина, ово су само формална, спољашња обележја књижевних родова; суштинске разлике видљиве су тек на унутрашњем плану – у садржају.
ЛИРИКА
Лирске песме старе су вероватно колико и људске заједнице, јер је човек одувек имао потребу да изрази своје нежности, страхове, размишљања, стања... Зато не знамо како су заиста изгледале прве песме. Можда су то биле бајалице, магијске песме, или песме које су, напросто, представљале неку звуковну разбибригу уз рад (све ове умотворине, због њихове неразумљивости, називамо још и заумном поезијом), или успаванке којима су мајке умиривале своју децу, ко зна...
Сматра се да су прве лирске песме биле у нераскидивој вези са мелодијом, ритмом и плесом. Певало се и играло уз пратњу првих, примитивних, музичких инструмената, а тај спој различитих уметничких изражајних средстава у теорији се назива синкретизам. Временом, поезија постаје уметност за себе, као згодно средство индивидуалног уметничког изражавања. Не можемо је изразито везати ни за један народ, али нас писани трагови наводе на стваралаштво старих Грка као европску колевку лирике. Њен назив лирика изведен је из назива инструмента – лире, чији нежни звук је пратио извођење ове поезије.
Одлике лирске поезије:
Лирска поезија сачињена је од „мисаоних слика“ помоћу којих песник изражава своја стања, осећања, расположења, утиске и размишљања о себи и свету који га окружује. Она је врло лична (субјективна) и непосредна (проистиче из тренутка, из песничког надахнућа које је краткотрајно и може нестати ако се брзо не преточи у песму). Зато су, обично, лирске песме кратке, а њихов садржај је усредсређен на један мотив или једну тематску целину коју чини неколико тематски повезаних мотива.
Помоћу песничких слика песник дочарава своје емоције и стања (тугу, срећу, бол, патњу, горчину, бригу, чежњу, наду, безнадежност, веселост...) али не говори увек непосредно о њима, већ их често скрива у сликама света који га окружује; то могу бити описи пејзажа, градски призори, описи непосредног окружења или неког замишљеног далеког простора, звездана или морска пространства, боје, мириси, звуци, слике светлости или таме... Такође, лирском песмом се могу исказати размишљања, запажања и ставови о свету и људима, могу се критиковати ружне појаве у друштву или славити вредности и личности које заслужују поштовање. У зависности од тога који мотиви или тематске целине доминирају у песми одређујемо њену припадност некој од посебних лирских врста.
У уметничкој књижевности најзаступљеније су љубавна, описна или дескриптивна, родољубива или патриотска, мисаона или рефлексивна, социјална (што би у преводу значило друштвена) лирика, а постоје и сатиричне песме, елегије, оде, дитирамби, химне, епиграми.
Будући да је лирска песма кратка књижевна творевина, богатство њеног садржаја постиже се слојевитошћу значења речи и песничких слика употребљених у њој. Језик поезије је језгровит, вишезначан, метафоричан, испуњен симболима и алузијама помоћу којих песник преноси бројне, на први поглед невидљиве поруке. Њена драж је управо у томе што и читалац мора бити креативан у откривању њеног значења. Лепоти лирске песме доприноси и нарочити ритам и мелодичност песничког језика, па, осим што својим садржајем побуђује емоције и размишљања, она и својим звучањем изазива осећај пријатности код читалаца.
ЕПИКА
Епика је књижевни род који подразумева приповедање о људима (књижевним јунацима) и догађајима (у којима су ти јунаци учествовали) сагледаним у времену и простору (у којима су се приказани догађаји збивали). Епски текст може бити у стиху (тако су испевани сви древни епови и наше народне епске песме) или прози (што је карактеристика уметничке књижевности).
Термин епика изведен је из грчке речи епос, што значи реч, говор, приповедање.
Мада су догађаји и јунаци у епским делима (еповима, бајкама, приповеткама, легендама, митовима, романима...) најчешће плод приповедачеве маште, он настоји да буде објективан и приказане догађаје и јунаке учини у највећој мери стварним и могућим.
Измишљање јунака и догађаја управо помаже приповедачу да у приказивању стварности буде што објективнији ; успостављајући дистанцу према стварним људима и догађајима који су га инспирисали да дело напише, он ствара услове да слободно и критички представи свет који је предмет његовог интересовања; на тај начин приповедач упоредо изражава и своје лично (субјективно) виђење стварности.
За разлику од лирике која је усмерена на унутрашњи, интимни свет или лични доживљај света, предмет епике је спољашњи свет (који може припадати прошлости, садашњости или будућности). Наравно, таква тврдња не односи се у потпуности на књижевност модерног доба, која се све више бави унутрашњим светом човека.
О б л и ц и п р и п о в е д а њ а
Постоји више облика приповедања:
-нарација (лат. narratio = причање, приповедање), подразумева излагање догађаја према хронолошком или другачије организованом редоследу,
-дескрипција (лат. descriptio = описивање, приказивање) или описивање ликова и простора појављује се у више видова:
-портретна (опис изгледа и емоционално-психолошких карактеристика књижевних ликова)
-пејзажна (опис природе)
-дескрипција ентеријера (опис унутрашњег простора, соба, кућа и сл.)
-дескрипција екстеријера (опис спољашњег простора, улица, тргова, града...);
-монолог (непосредни говор једног књижевног лика),
-унутрашњи монолог (солилоквијум) размишљање једног књижевног лика или разговор са самим собом,
-ток свести (унутрашњи монолог испуњен аутоматски праћеним мислима које нису у чврстој смисаоној вези),
-дијалог (разговор два књижевна лика или више њих),
-доживљени говор (посредно преношење говора књижевних ликова у форми приповедања у трећем лицу).
На основу позиције приповедача разликујемо:
-Приповедање у трећем лицу (такозвана „он“ форма), када приповедач настоји да нас увери у своју објективност. Оваквог приповедача обично називамо свезнајући или поуздани приповедач. Он не учествује у догађајима, али зна све о њима, укључујући и размишљања и осећања јунака.
-Приповедање у првом лицу (такозвана „ја“ форма), када приповедач говори из позиције сведока или учесника у догађајима и није му дато да зна оно што се дешава изван догађаја којима присуствује. Оваквог приповедача обично називамо непоуздани приповедач или приповедни субјект.
Важно је знати да приповедача не треба изједначавати са писцем, јер он (приповедач) припада свету уметничког дела.
На основу односа приповедача према времену радње разликујемо:
-хронолошко приповедање (од почетка радње у прошлости до њеног завршетка),
-ретроспективно приповедање (приповедање из садашњег времена, враћање у прошлост посредством сећања),
-приповедање „in medias res“ (непосредно увођење у средиште догађаја),
-симултано приповедање (истовремено приповедање о два или више догађаја).
Ф а б у л а и с и ж е
Свако епско дело има фабулу и сиже. Мада се оба термина односе на радњу, ипак немају исто значење. Фабула дословно значи прича и подразумева догађаје обухваћене причом у њиховом природном, узрочно – последичном, хронолошком редоследу. Ти догађаји, међутим, не морају бити хронолошки организовани у књижевном делу, већ их приповедач може распоређивати не поштујући тај редослед; према томе, начин приказивања догађаја у књижевној радњи (по редоследу који је изабрао писац) називамо сиже.
Т е м а и л и к о в и
Епског књижевног дела нема без теме или предмета приповедања, али се његов садржај готово никада не може свести на само једну тему. Најчешће постоји једна главна и више споредних тема (догађаја, личних судбина јунака, стања и осећања, предмета посматрања, размишљања о појавама...) које су у функцији развоја радње и грађења ликова (или књижевних јунака). Тако је и са књижевним ликовима. У средишту књижевног дела је главни јунак као носилац радње, а око њега су споредни ликови. Сви они заједно, у интеракцији, својим поступцима, интересовањима, размишљањима, осећањима, животним судбинама... одређују тематику дела.
Поступак уметничког обликовања ликова у неком књижевном делу назова се карактеризација: Постоје различите могућности или поступци карактеризације:
Непосредна или директна карактеризација је:
-изјашњавање приповедача о особинама или поступцима јунака,
-изражавање мишљења књижевних ликова једних о другима,
-критички искази књижевног јунака о самом себи;
Посредна или индиректна карактеризација врши се:
-откривањем карактера јунака кроз поступке и односе са другим јунацима,
-описом емотивних и психичких стања кроз која јунак пролази,
-успостављањем везе (сличности) између простора (ентеријера и екстеријера) у ком јунак живи и његових особина;
Карактеризација говором:
-богатство и врста лексике коју јунак користи открива његово друштвено порекло, образовање, професију, културни ниво...
-интонација, облик реченице, нагомилавање или недостатак речи, елиптичност... говори о психичким и емотивним стањима, темпераменту, расположењу....
М о т и в и
Израз мотив у књижевности има двојако значење.
-Његово дословно значење је повод, разлог, побуда... и као такво може се односити на поступке књижевних јунака; та образложења поступака књижевних јунака прецизније називамо мотивација.
-Мотив као део књижевне структуре је најмања тематска целина коју можемо да уочимо у оквиру теме дела у ширем смислу. (Број таквих мотива није ограничен.) Међутим, постоји разлика у функцији коју поједини мотиви имају у делу. Разликујемо динамичке и статичке мотиве.
-Динамички мотиви су они који покрећу радњу унапред, уносе динамику, доприносе променама и развоју догађаја.
-Статички мотиви су они који радњу заустављају, успоравају или је привремено скрећу са главног тока. Успоравање радње назива се епска ретардација, а одступање од главног тока приповедања, уметањем веће и заокружене дескриптивне целине (опис природе, изгледа књижевних јунака, предмета...), назива се дигресија. Ако се дигресија може издвојити као посебна и самостална тематска целина називамо је – епизода.
-У статичке мотиве спадају и понављања (посебно уочљива у народној књижевности) и „лајт мотиви“ (који се јављају у једном, а понекад и у више дела једног аутора, носећи у себи нарочиту поруку или идеју коју аутор жели да нагласи).
К о м п о з и ц и ј а
Начин организовања садржаја књижевног дела назива се композиција. Разликујемо спољашњу и унутрашњу композицију. Спољашња композиција је лако уочљива: то су издвојене целине које често носе и засебне наслове или бројчане ознаке (Прва књига, VII поглавље, XXII глава; Оде Вук Исакович али за њим оде и Фрушка гора...). Унутрашња композиција видљива је на плану радње која се развија у фазама. Епску композицију чини пет фаза:
1. експозиција (увод),
2. заплет,
3. кулминација (врхунац),
4. перипетија (преокрет),
5. расплет.
Каква ће бити композиција неког романа зависи од више чинилаца: од сложености лика књижевног јунака, временског распона у којем се радња одвија и догађаја који су радњом обухваћени.
С т р у к т у р а к њ и ж е в н о г д е л а
Структуру књижевног дела чини свеукупност елемената који га чине, почев од идеје о његовом настанку и грађе која је коришћена у његовом планирању, преко фабуле и сижеа, тематике, мотива, књижевних јунака, идеје или идеја које проистичу из мисли и делања јунака, техника приповедања, композиције, до језика и стила. Истражујући структуру књижевног дела све поменуте елементе сагледавамо са становишта њихове функције и значења у делу.
И д е ј а и л и п о р у к а к њ и ж е в н о г д е л а
Нема књижевног дела без поруке или идеје. Најчешће их можемо уочити више од једне (идеја којом се руководио писац, идеје које потичу из размишљања и понашања књижевних јунака, идеја која проистиче из дела у целини...). Основну идеју обично тражимо у оквиру тематике дела (и начина њене обраде) и судбине књижевних јунака.
Бирајући одређену тему и нарочите мотиве, обликујући књижевне јунаке (и успостављајући њихов међусобни однос), осветљавајући догађаје или личности књижевних ликова (користећи све елементе структуре дела)... писац изражава своје ставове, схватања и, неретко, критику стварности о којој у делу говори.
ДРАМА
Драма је књижевни род који је настао у античкој Грчкој у 6. веку пре нове ере. Развила се из дионизијских игара (празника посвећеног богу вина – Дионису) у оквиру којих су значајно место имале хорске свечаности. Праоблик драме настао је оног тренутка када је на сцену, уз певаче, уведен први глумац, који је са хором водио дијалог. Временом се број глумаца повећавао, што је доприносило изражајним могућностима драме и њеном издвајању и обликовању у посебну уметничку врсту.
Реч драма потиче од грчке речи δράμα, што значи – радња. Но, када кажемо „радња“ (у драмском контексту), не мислимо на радњу у којој се нижу и смењују догађаји и јунаци у неодређеном временском распону и простору, као у епском делу. У средишту драмске радње је један догађај и сукоб чији је исход доведен до крајње неизвесности, а у средишту тог догађаја је главни јунак. То је чини узбудљивом, напетом и побуђује публику да са радозналошћу и нестрпљењем ишчекује њен исход.
У античкој драми строго се поштовао принцип јединства времена, места, и радње. То је значило да се радња драме (а то значи само једна радња, без преплитања двеју или више упоредих радњи), морала догодити у јединственом, непрекинутом временском периоду, на једном, непроменљивом, месту. Зато је драмска радња сажета и интензивна.
Композиција драме садржи истих пет фаза као и епско дело: експозиција, заплет, кулминација, перипетија, расплет. Но, ипак, драма нема фабулу, већ се развија око драмског сукоба. Драмски сукоб проистиче из супротстављености (карактера, ставова, темперамента, поступака, идеја...) главног јунака и осталих учесника драме.
Главни јунак је, као и радња у драми, језгровито представљен једном, доминантном цртом свог карактера, која се огледа у свему што он ради (у дијалогу, монологу, поступцима, драмским ситуацијама).
Откад је настала, па до данас, драма се изводи на сцени или позорници (у старој Грчкој у амфитеатру). Њен садржај саопштава се у облику реплика, дијалога и монолога:
-реплика је говорна деоница једног лика,
-дијалог је сучељавање или размена реплика два или више ликова, а
-монолог је продужена реплика једног лика.
Спољашњу композицију драме чине:
-чинови (време између једног подизања и спуштања завесе),
-слике, појаве или сцене (време од појављивања до повлачења неког глумца/лика са сцене)
Битно својство драме је катарза. Катарза је оно што долази на крају драме или као њена последица. Када се трагички јунак суочи са истином и спозна грешку због које је осуђен на страдање, гледалац доживљава стање дубоког саосећања и сажаљења, а то га подстиче и на размишљање о свему што је довело до трагичног разрешења драме. Током трајања представе гледалац осећа снажну психичку напетост због помешаности страха за судбину јунака и сажаљења, па у тренутку разрешења драме доживљава олакшање, емоционално пражњење. То је врста духовног, емотивног, психичког и моралног прочишћења након којег наступа стање пријатне празнине и душевног мира.
Класична и савремена драма
У класичној драми било је онолико чинова колико и фаза у композицији, а у савременој драми има их обично три, мада их може бити и више или мање. Савремена и класична драма разликују се и у томе што је савремена драма сачувала само принцип јединства радње.
У класичној драми постојале су две драмске врсте врсте: трагедија и комедија, а њима се у савременој драми придружила и драму у ужем смислу. Све три врсте имају и своје подврсте (историјска драма, психолошка драма, комад с тезом, монодрама; комедија карактера, комедија ситуације, комедија нарави...).
У сваком драмском тексту постоје и елементи епике и лирике.
-Епски елементи су дидаскалије или ремарке. То су пишчеве напомене о изгледу драмских ликова, костимима, понашању и кретању на сцени, гестикулацији и мимици, о простору, сценографији, реквизитима, добу дана и слично.
-Лирски елементи су лирски монолози, говорне деонице испуњене наглашеним емоцијама.
Осим глумаца, о успешном сценском извођењу драме брину редитељи или режисери, костимографи, сценографи, реквизитери, мајстори за сценске ефекте (светло и звук)...
Најзаслужнији за сценску поставку драме је режисер који текст претвара у активност, покрет, интеракцију драмских јунака на сцени.
Бранијета Конџуловић
RSS Feed
