- У којем временском раздобљу се развија културни покрет под називом хуманизам и ренесанса?
- Која земља представља колевку хуманизма и ренесансе?
- Какве промене у погледу на живот, вредности и човека, су се десиле у раздобљу које зовемо хуманизам? (Објасни разлике између средњовековног и хуманистичког погледа на човеково место у свету.)
- Чиме је подстакнут средњовековни човек да крене путем духовног ослобађања?
- Шта је представљало важан економски и политички предуслов за развој овог покрета у Италији?
- Шта све утиче на промену начина мишљења крајем средњег века?
- Шта је то хуманизам?
- Шта је то ренесанса?
- У којој културној епохи хуманисти проналазе инспирацију за своје стваралаштво?
- Наведи имена античких писаца чијим делима су се надахњивали ренесансни ствараоци.
- Наведи имена античких филозофа чијим делима су се надахњивали ренесансни мислиоци.
- Какве промене су ренесансни писци донели у подручју књижевног језика?
- Наведи имена најпознатијих ренесансних сликара.
- Наведи имена најпознатијих писаца хуманизма и ренесансе (У загради иза њихових имена напиши називе земаља из којих потичу и наведи њихова најпознатија дела.)
- Наведи имена најпознатијих европских мислилаца надахнутих хуманизмом.
- Наведи пет одлика ренесансне књижевности.
- Наведи називе књижевних родова и врста присутних у ренесансном стваралаштву.
Питања која су пред тобом, као и лекција испод њих, могу ти користити у припреми за утврђивање градива:
0 Comments
Овај текст представља компилацију текстова из два наведена извора и намењен је ученицима који нису у могућности да купе уџбеник.
Књижевност и српски језик за први разред средње школе Предраг Лучић и Часлав Ђорђевић и Књижевност и српски језик за први разред гимназија и средњих школа Петар Пијановић Хуманизам и ренесанса представљају један од најзначајнијих културних и друштвених покрета на тлу Европе, који је у потпуности променио хиљаду година утврђиван вредносни систем средњега века и извео неку врсту духовног преврата који је целокупно друштво усмерио у правцу напретка, развоја и стваралаштва на свим пољима живота. Прве идеје о промени утемељеног, догматског начина мишљења јављају се у 14. веку, а покрет доживљава експанзију и врхунац током 15. и 16. века. У неким земљама, у којима се касније јавио, траје и почетком 17. века. Колевка хуманизма и ренесансе је Италија, одакле се идеје и стваралачки узори новог доба шире по осталим европским земљама. Значај промена које ово раздобље у култури и целокупном животу Европе доноси нарочито долази до изражаја када их посматрамо у односу према средњовековним вредностима. Хуманизам Средњовековни човек већ с краја 13. и почетком 14. века долази до сазнања да је у средишту стварања античких уметника, песника и мислилаца био човек, његова срећа на земљи, лепота и склад у овоземаљском животу, а не Бог и загробни живот. Слободни антички грађанин давао је значај животу; није се заговарало самоодрицање и обезвређивање свега овоземаљског као што се то чинило у средњем веку. Ново време зато испуњава одушевљење античким вредностима и жеља да се ствара и мисли на антички начин. Мислиоци и уметници сада траже и проналазе своје узоре у античком стваралаштву и филозофији. Идеал бога и страдања за веру замењује идеал људскости и стваралаштва. Тај заокрет од средњег века ка прихватању античких вредности и развоју нових схватања о улози човека у свету назива се хуманизам (humanus - човечан, људски), а мислиоци који су изучавали и промовисали античке вредности у уметности, филозофији, науци и свакодневном животу називани су хуманистима. Образовани људи Европе у то време говоре латинским језиком, па је то био одличан предуслов за неометано ширење нових идеја и уметничких остварења. Хуманисти су увели нову употребу латинског језика у круговима образованих људи. То више није само језик католичке цркве и црквених књига. На њему су писана књижевна и филозофска дела старог Рима, која постају престижна литература новог доба. На латинском се пишу и нова дела световног садржаја, воде се интелектуалне расправе на академијама и у салонима важних личности. Негује се дух који мисли, подстиче се свестрано образовање. Развија се култура дијалога, критичког и полемичкох мишљења (веома су биле популарне књижевно-филозофске врсте трактат – расправа и епистола – посланица). Све што је потицало из епохе двеју античких култура (Грчке и Рима) представљало је израз свестране слободе и слављење живота и човека. Човек новог доба постаје homo faber (одговоран за изградњу сопствене личности и среће), а световна култура полако потискује доминацију цркве и религије. Ренесанса Појам ренесанса означава стваралачки и културни садржај епохе хуманизма. Ренесанса је реч француског порекла – renaissance / обнова, препород, процват, а подразумева велику смену у историји идеја, стваралаштва и вредности у свакодневном животу. Са појавом хуманизма античке вредности представљале су средиште духовности и извор инспирација, али свест новог, грађанског човека која је тежила ослобађању од средњовековних догми, почиње да се ослобађа и од прејаког утицаја свега што је античко. Талентовани и напредни људи приметили су да је стваралаштво почело да се претвара у имитацију антике уместо у културно напредовање и развој, па су почели да трагају са новим изворима надахнућа. Они увиђају да се теме и узори могу пронаћи и у обичном животу и човеку, да савремени, стварни живот заслужује да буде тема уметности. Такође, закључују да је много природније да се о свему томе пише на народном (италијанском) уместо на латинском језику којим нико није говорио у свакодневном животу. Тако почињу да се руше дотадашња правила и табуи, а уметност и наука постају доступне и видљиве и изван привилегованих кругова имућних људи. Стичу се нова научна и животна сазнања и ствара се тип свестраног човека неограничених духовних потреба. Долази до општег препорода и свестраних промена које ће захватити и понашање људи, и начин размишљања, и науку, и уметност, и економију. За ренесансу се обично каже да представља „златно доба” у развоју људске цивилизације. То је време уметника, мислилаца, проналазача, истраживача и вансеријских свестраних умова какав је био Леонардо да Винчи (сликар, вајар, песник, математичар, физичар, проналазач...) Појаву хуманизма и ренесансе условило је више фактора:
Хуманизам и ренесанса подарили су свету бројне велике писце: -у Италији (већ крајем 13. и почетком 14. века): Данте Алигијери, Франческо Петрарка, Ђовани Бокачо, Лодовико Ариосто, Торквато Тасо -у Шпанији: Мигел де Сервантес, Лопе де Вега, Калдерон -у Француској: Франсоа Рабле, Пјер де Ронсар -у Португалији: Луис де Камоис -у Енглеској: Вилијем Шекспир, Џон Милтон, Едмунд Спенсер. Ово време подарило нам је ненадмашне мајсторе у области ликовних уметности: Леонардо да Винчи, Микеланђело Буонароти, Рафаел, Донатело, Тицијан, Ботичели. Мада је настао и развио се у Италији, културни покрет назван хуманизам и ренесанса, захватио је и друге европске народе. Тај утицај је најјачи у књижевности и на филозофском плану. Најпознатији европски мислиоци који су били надахнути хуманизмом били су Томас Мор, Френсис Бекон, Макијавели, Томазо Кампанела, Еразмо Ротердамски и други. ОДЛИКЕ РЕНЕСАНСНЕ КЊИЖЕВНОСТИ -Уместо бекства из живота и одрицања од радости и задовољстава на овом свету како би се заслучио вечни рај после смрти, заговара се активан живот и посвећеност животу. -Уметничка дела настају у славу човека. -Уметници су надахнути земаљском срећом. -Негује се култ љубави и лепоте: платонска љубав (представљена више као чежња него као телесна страст и додир); лепота је узвишена, често представљена у лику жене или идеализоване женске лепоте, као да није телесна и пролазна. -Уместо писања само на латинском, почиње да се ствара књижевност и на народном језику (италијанском у Италији, а потом и на другим националним језицима). -У поезији се тражи задовољство, уживање у лепоти, па ствараоци теже изграђивању духовног склада и лепоте. Сматра се да је дужност уметника да подражава лепу стварност, тј. „да измишља и приказује ствари које људе чине добрим и пуним врлина, па према томе и срећним...“ То подражавање назива се мимеза. [Мимеза (на грчком μίμησις / mīmēsis), у књижевности подразумева да писац треба да приказује „ствари које се свакодневно дешавају и о којима се у народу говори. У прилог томе, Петрарка каже: „Треба подражавати тако да дело личи на свој праузор, али да с њим ипак не буде истоветно”.] -Од свих књижевних родова најприсунтија је поезија, у првом реду љубавна песма (најчешће сонет), у којој се слави жена, лепота и љубав (често недостижна или платонска). -Веома је популарна и ренесансна драма, нарочито комедија. Наравно, присутни су и други књижевни облици као што су еп, приповетка, новела, роман, трагедија. Трагедијом се прославио велики енглески писац Вилијем Шекспир. ДЕЛА НАЈПОЗНАТИЈИХ РЕНЕСАНСНИХ ПИСАЦА Данте Алигијери: Божанствена комедија (Рај, Пакао, Чистилиште) – епови; Франческо Петрарка: Канцонијер – сонети; Ђовани Бикачо: Декамерон – новеле; Лодовико Ариосто: Бесни Орландо; Торквато Тасо: Ослобођени Јерусалим (еп) Франсоа Рабле: Гаргантуа и Пантагруел – роман (пародија); Пјер де Ронсар: Оде, Поеме, Сонети за Хелену; Луис Ваз де Камоис: еп Лузијаде (сличан Одисеји); Мигел де Сервантес: Дон Кихот – роман (пародија); Вилијем Шекспир: Ромео и Јулија, Хамлет, Отело, Краљ Лир, Магбет, Сан летње ноћи, Млетачки трговац... – драме (трагедије, комедије, историјске драме); Џон Милтон: Изгубљени рај (еп) Едмунд Спенсер: Вилинска краљица (еп са елементима романсе и алегорије посвећен краљици Елизабети) Ренесанса је постојала и у Дубровачкој књижевности. Крајем XV века појавили су се први петраркисти Шишко Менчетић и Џоре Држић, а потом се јављају и многи други писци међу којима посебно место заузима драмски писац Марин Држић („Новела од Станца“, Дундо Мароје“). |
Категорије
All
Архива
September 2020
|