На платформи Wizer.me припремила сам за вас један радни лист о песницима романтизма и њиховим најпознатијим делима.
Пријавите се посредством свог имејла, како бисте отворили радни лист, и проверите колико знате о овој теми. Кликом на слику отворићеш књигу. Читајући драму обрати пажњу на следеће податке и смернице:
-Драма "Хамлет", Вилијема Шекспира, први пут је приказана на позорници у Лондону 1602. а штампана 1603. године. -Припада периоду високе ренесансе у Енглеској или такозваном елизабетанском добу. Књижевна грађа коју је Шекспир могао користити за настанак овог дела: -исландска легенда о Амлету објављена у оквиру текста из 12. века, Gesta Danorum (Данска историја) чији је аутор дански историчар Саксо Граматик; -Трагичке повести, Франсоа де Белфора; -драма Ur Hamlet (Пра Хамлет), Томаса Кида; -актуелни догађаји у Енглеској: изненадна смрт грофа од Есекса (чија се удовица леди Летиција одмах по смрти мужа преудала за лорда Лестера) и сумње које је о томе износио син грофа од Есекса. Жанровске одреднице драме: -Драма "Хамлет" је трагедија освете (карактеристична за елизабетанско доба). Ако је посматрамо са становишта сукоба које у њој уочавамо и проблема којима се Шекспир бави, упоредо са темом освете, можемо рећи и да је то истовремено политичка, психолошка и филозофска драма ренесансног доба. (Откриј зашто.) Драмски сукоб: Драмски сукоб уочавамо на неколико планова. -У најопштијем смислу постоји политички сукоб (узурпирано је Хамлетово право на круну, па уочавамо сукоб на релацији: осујећени престолонаследник Хамлет - узурпатор Клаудије. Такође, све време је присутна и политичка и ратна претња Данској из Норвешке: Фортинбрас - насупрот Клаудију); -Очигледан је сукоб на породичном плану: Хамлет - Гертруда, Клаудије (из чега проистичу Хамлетови сукоби са осталим ликовима); -Најснажнији је сукоб на унутрашњем (психолошком) плану: сукоб Хамлета са самим собом. Доминантни мотиви: Мотив освете, сумња, дух, истина, правда, пријатељство, издаја, глума/маске, оклевање, лудило, љубав, родоскврнуће, братоубиство, самоубиство, смрт, тамница (као Данска, свет, сам живот), згађеност над човечанством, ubi sunt... Међу поменутим мотивима препознајемо и такозване топосе (општа места, архетипски мотиви, лутајући мотиви, препознатљиви или типични мотиви у књижевности који се појављују у различитим књижевностима и различитим епохама): -мотив освете (пример је Есхилова трагедија Орестија у којој се Агамемнонов син Орест и његова сестра Електра свете убицама свог оца, мајци Клитемнестри и њеном љубавнику Огисту); -мотив родоскврнућа (Едип, Федра); -мотив узурпације власти (Антигона); -братоубиство (Каин); -Ubi sunt... мотив карактеристичан за средњовековну књижевност: Ubi sunt qui ante nos fuerent? (Где су они који су били пре нас?) Смисао овог питања је свест о смртности човека, пролазности живота, младости, лепоте и узалудности људских напора. За разлику од латинског Carpe diem! (које позива на уживање у радостима живота док још трају), ово је позив на смерност, обуздавање гордости и мирење са смртношћу као људском судбином. Овај мотив присутан је у сцени на гробљу на почетку петог чина у којој Хамлет разговара са гробарима. Два снажна мотива, која радњу упоредо покрећу и спутавају, су мотив сумње и мотив згађености над светом. (Свет је неоплевљен врт пун корова, а у њему влада човек који се оглушио о могућност дату рођењем - да буде узвишено биће, племенито умом, неограничено у способностима, у поимању сличан Богу... и претворио се у ништавног створа који је од света начинио кужно место.) Хамлет, дакле, мисли сумњајући пре Декарта (Dubito, ergo cogito, ergo sum./Сумњам, дакле мислим, дакле постојим.) и осећа велико гађење над светом пре Ничеа. (С. Стефановић) То нам говори колико је Шекспир ишао испред свог времена. Функција глуме као мотива у драми: Ако пажљиво читате, уочићете у драми "Хамлет" "троструко позориште": 1. драма у целини (у којој се глума подразумева као изражајно средство без ког нема позоришта), 2. претварање или глума самих јунака у међусобним односима (Хамлет примећује да сви око њега носе маске, па и он сам мора то да чини), 3. позоришна представа (као драма у драми). Мотив глуме је узрочно-последично повезан са мотивом истине. Сви у Елсинору глуме, али су им побуде различите: Хамлет глуми како би истину открио, а његови противници користе глуму/маске као средство за прикривање истине. Мотив лудила: Мотив лудила срећемо у два вида, а оба су (као и поменута глума) у некаквој спрези са истином. -Хамлетово глумљено лудило је у функцији откривања истине. (Оно је истовремено и његов штит од могуће ликвидације којом би био спречен да истину открије и обзнани је краљевству.) -У Офелијином стварном лудилу видимо блеске луцидности и спознаје истине о искварености света који је окружује. (Она у лудило бежи од суровости стварности.) Постоји у драми и нешто што не бисмо назвали лудилом у правом смислу те речи, већ лудост. Лудост као позив - у мотиву дворске луде пред крај драме. Будући да знамо да је дворска луда привилегована да говори истину без ограничења и санкција, Хамлета који држи Јорикову лобању у својој руци можемо видети као неког чија су права и слободе у сопственом краљевству мања од права једне луде. Оно што им је заједничко је управо потреба да кажу истину, а потрага за истином у опасном свету каква је Хамлетова Данска у којој је "нешто труло", равна је лудости. Карактеризација ликова: Шекспир гради и осветљава карактере својих ликова на више начина: Поређењем -Хамлет - принц Фортинбрас -Гертруда - Хекуба -краљ Фортинбрас - Клаудије -краљ Хамлет - Клаудије -Хамлет пре и Хамлет после очеве смрти. Непосредном карактеризацијом -исказима јунака о другима (или о себи): Офелија о Хамлету, други о Хамлету, Хамлет о Клаудију и Гертруди, Хамлет о себи. Говором Јунаци говоре у складу са својим социјалним статусом, ученошћу, намерама и осећањима: Клаудије је лепоречив, притворан, извештачено фамилијаран и надмено протоколаран; Гертруда је патетична и склона уопштавањима; Полоније је опортуниста који говор прилагођава приликама; Хамлетов говор је у складу са његовим намерама, осећањима, приликама: метафоричан, саркастичан, поетичан, реторичан, нервно растројен, са снажним емоционалним набојима, али и свакодневно неусиљен (када говори са људима којима верује); Офелијин говор је отмен, али редукован; речник гробара је прост; говор дворских службеника је протоколарно испразан... Противречностима у поступању Јунаци осећају једно, а чине друго (Хамлет; Офелија). У неку руку такав је и Полоније; он је истовремено учен човек, нежан и брижан отац, али и удворица и сплеткарош по дужности, човек који поступа по туђој вољи да би могао да живи по својој вољи. Функција монолога у драми: Шекспир користи монологе као средство за -изражавање погледа на свет (Хамлет о човеку, о свету, смрти, о вредностима) -поглед у унутрашњост душе (Хамлетови солилоквијуми, дилеме, самопрекор, презир према соственој слабости; Клаудијева исповест о непоправљивости зла које носи у души: "Речи би горе (к Богу), ал' мисао доле креће, речи без мисли до неба неће.") Хамлетов поглед на свет обухвата бројне песимистичке спознаје: -Свет је искочио из зглоба (у свету је поремећен природни поредак, у друштву влада безакоње). -Свет је гадно и смрадно сметлиште отровних испарења. -Свет је тамница (као и Данска и живот сам). -Човек је амбивалентно биће (истовремено подобан Богу и ништаван - квинтесенција прашине). -Бити или не бити, то је питање! (Пред човеком као мислећим бићем стоје тешко разрешива питања: Постојати или умрети? Бити оно што други од тебе очекују или оно што јеси? Бити Човек у вишем смислу те речи или се одрећи себе?) -Љубав је кратка и нестална. -Жена је слабо биће (непоуздана, лаковерна и превртљива). -Лепота је обмана чула. -Људи су грешни. -Црв је најмоћније биће. -У страху пред тајном смрти човек трпи овоземаљска понижења. -Смрт је једина извесност у којој се обесмишљавају све овоземаљске таштине. (Или, како гробари тврде - најбољи градитељ на свету је гробар јер његове грађевине трају до судњега дана.) Хамлетовштина: Ово је појам сложеног значења исто онолико колико је сложен Хамлетов лик. Објашњења се најчешће везују за оклевање као доминантну црту у његовом понашању. Поједностављено речено, то је неспособност делања (предузимања конкретних активности) услед пренаглашене склоности ка размишљању или "интелектом парализована воља за непосредну акцију" (С. Стефановић) А заправо, хамлетовштина је одбијање бића човека да буде део нечега што није у складу са његовим духовним устројством и што се коси са његовим моралним начелима. Хамлетов интелект не допушта страстима да га у поступању изједначе са онима према којима осећа гнушање и гађење и ма колико била снажна његова мржња и жеља за осветом, он је подређује вишем и општем циљу - утврђивању истине и правде. Хамлетовштина је, дакле, последица несклада између Хамлетове префињене, сензибилне, креативне, интелектуалне, контемплативне природе и бруталних околности у које га је живот ставио и принудио га да дела противно самоме себи. То стање сликовито је илустровао Гете упоредивши Хамлетову природу са скупоценом вазом у коју је уместо цвећа посађен храст. Књижевна дела обрађена у четвртом тромесечју
Наведи назив најстаријег сачуваног српског писаног споменика и име преписивача.
Како се звало прво словенско писмо и ко га је и када сачинио? Који текст сведочи о настанку првог словенског писма и ко је његов аутор? Који временски период називамо средњим веком? Који историјски догађаји су обележили почетак и крај средњег века? Када је и у коју сврху настао израз „средњи век“? Који је други назив за средњовековну књижевност? Која институција је заслужна за настанак и развој средњовековне књижевности? У чему је био главни извор инспирације за средњовековно стваралаштво? Опиши у неколико речи стил средњовековне књижевности. Шта је била основна намена средњовековне књижевности? Ко су, најчешће, били писци и књижевни јунаци средњовековне књижевности? Наведи пет књижевних врста заступљених у српској средњовековној књижевности. Наведи пет назива најпознатијих епова у европским књижевностима средњег века. Наведи називе пет најпопуларнијих романа средњовековне књижевности. Шта су хагиографије? Шта су апокрифи? Шта су житија? Наведи имена пет најпознатијих аутора биографија у српској средњовековној књижевности. Наведи имена аутора српских средњовековних житија који нису били монаси. Наведи назив српског средњовековног текста у којем препознајемо елементе ренесансне књижевности. Која дела у српској средњовековној књижевности су написале жене (и како су се оне звале)? Наведи пет дела које је написао Свети Сава. Које књижевне врсте спадају у литургијско песништво? На којег биографа из времена античке књижевности су се угледали средњовековни биографи? На којим језицима је писана средњовековна књижевност? Шта је пергамент? Које делове у средњовековним текстовима називамо општим местима или топосима? Шта подразумевамо под изразима западни културни утицај и источни културни утицај? Ко су били зографи? Колико познајеш дела која смо обрађивали на часу: У чему се разликује стил изражавања Светог Саве и монаха Теодосија? У Теодосијевом Житију Светог Саве има елемената авантуристичких прозних жанрова. У којим деловима прочитаног одломка их препознајеш? Каква литература је могла утицати на обликовање Теодосијевог стила? Како објашњаваш знамења у предсмртним тренуцума монаха Симеона. Која је најважнија порука коју, у Житију светог Симеона, господин Симеон упућује свом потомству? Како објашњаваш речи светог Симеона: „Право иди ногама својим и очи твоје нека право гледају. Не скрећи ни десно ни лево...“ Које стилско средство препознајемо у формирању композиције Похвале кнезу Лазару? Зашто Јефимија верује да ће молба кнеза Лазара пред Богом бити делотворна? У којим Јефимијиним речима препознајеш критику унутрашње политичке ситуације у српској кнежевини након погибије кнеза лазара? Којим стилским средствима Константин Филозоф дочарава лепоту Београда у Житију деспота Стефана Лазаревића? Које одлуке деспота Стефана Лазаревића су допринеле да Београд постане град привлачан за живот? Са чиме Константин Филозоф пореди Београд на ушћу двеју река? Препознај елементе посланице у тексту Слова љубве деспота Стефана Лазаревића. Коју вредност наводи деспот Стефана Лазаревић као најлепше дело божије? Који библијски цитат нас упућује на претпоставку да је посланица Слово љубве упућена брату? Федериго и мона Ђована |
Гистав Доре, Дон Кихот | Није био начисто ни са ранама које је дон Белијанис задавао и примао, јер мишљаше, ако су га и видали вешти видари, ипак не може да не каже да му је лице и сво тело било пуно ожељака и масница. Ипак хваљаше његовога писца због онога завршетка у књизи му, обећавши он неко недовршено збитије, па више пута дође му воља да дохвати перо и да га доврши на дну писма, као што се тамо обећава, и без сваке сумње био би то учинио и на своју част извршио би, да му нису сметале веће и недоступне мисли. Често би се дохватио са парохом из села (који је био учен човек и добио је степен докторски у Сигуенси11 око тога ко је био бољи витез, да ли Палмерин од Англије, или Амадис од Галије: али мајстор Никола, берберин из истог села, говораше да се нико не може упоредити са витезом од Феба, а ако би се баш који могао са њим барабарити, то је био дон Галаор, брат Амадиса од Галије , јер је он најподобнији за све: јер није био налицкан витез, нити онакав плачко као брат му, а што се тиче храбрости, у томе му не уступа. |
8 Оља (Olla) рећи ће уопште лонац или кувано јело; olla podrida jeло је чорбасто, у коме су главни делови месо овчије и говеђе, шунке и живина.
9 Salpicon, јело од исецкана меса (обично од говедине) са бибером, сољу, сирћетом и црним луком, које се једе хладно.
10 Врста јела, завијача, само што јело duelos у quebrantos који се помиње у шпанском оригиналу има са јајима помешано још и мозга од телета или овце.
11 Ово је иронија. У оно време било је у Шпанији малих универзитета, који су за новац ма каквој будали давали степен докторства. Сигуенса је била на гласу да докторство даје и магарцу за два дублона.
Најзад, кад га је свест сасвим оставила, паде му на ум најнеобичнија мисао, какву је игда у свету манхит мозак излегао; наиме, учини му се сасвим прилично и потребно, како ради веће своје части, тако и ради услуге својој отаџбини, да постане лутајући витез и да пође кроз свет са својим оружјем и коњем, тражећи збитија, и да врши све оно што је био читао да су лутајући витезови чинили, исправљајући сваку неправду, замећући кавгу и бацајући се у опасности, које је желео савладати, и тако стећи вечно име и славу. Несрећник већ гледаше себе како је, због храбре своје мишице, крунисан барем као цар од Трабзонде. И тако у тим пријатним мислима, усхићен сладошћу, коју је у њима осећао, пожури да у дело приведе то што је желео.
Први му посао беше да очисти оружје, које му је остало од дедова, па зарђало и прашно, већ дуга столећа беше заборављено у једном углу. Очисти га и уреди, како је боље могао, али ту виде, да има један велики недостатак; наиме, није имао потпун шлем, но само обичну пикачу; но ту му поможе његова досетљивост, и он од хартије за корице направи нешто као пола шлема, што увеза за пикачу, те доби изглед као потпун шлем. А да би окушао је ли и довољно јак и да ли би поднео ударац, дохвати свој мач и у два маха удари га; али већ на први замах одједанпут поквари оно што је градио недељу дана; тек он ипак не изгуби из воље шлем што га је тако лако покварио, па да би се обезбедио од опасности, лати се да га наново прави, али сада подметну изнутра неколике гвоздене шипке, тако да је био задовољан његовом јачином; не марећи да учини нови опит, он нађе, да је то прекрасан и потпун шлем.
Сада му је ваљало загледати се у свога коња. Мада је овом лој кости изметао толико да је више мана имао од коња Гонелина, који је био сама кожа и кост14, њему се чинило да се с њим не може упоредити ни Букефал Александров. Тражио је каво име да му дадне: „јер (говораше у себи) нема смисла, да коњ тако славна витеза и тако ваљан већ по себи, буде без позната имена”. И тако мучаше се, да му такво име даде, које ће показивати, шта је био пре но што је постао коњ лутајућег витеза; јер то је имало смисла, кад му је господар променио стање, да промени и име и учини га славним и чувеним, као што пристоји новом реду и занимању, кога се већ држао. И тако, пошто је многа имена сачинио, избрисао и одбацио, додавао, кварио и окретао у својој памети и фантазији, најпосле га назове Росинанте15 што је име, по његовом мишљењу, високо и звучно. Означавајући оно што је био док је био мрцина, пре него што је постао ово што је сад, сада је био први међу свим мрцинама у свету.
Пошто је свом коњу дао име, тако по својој вољи науми да и себе презове, те у том премишљању проведе дугих осам дана. И најпосле одлучи да се зове Дон Кихоте. Како веле писци ове истините приповести, биће да се он у збиљи свакако звао Кихада, пре него Кезада, као што то неки други хоће да кажу16. Али сетивши се, да се ни храбри јунак Амадис није тек задовољио да се зове просто Амадис, него је додао име своје краљевине и отачаства, да би га прославио, па се назвао Амадис од Галије, тако науми и он, као сваки добар витез, да свом имену дода и име свог завичаја и назове се Дон Кихоте од Манче, чиме је, по његовом мишљењу, сасвим јасно означио своје порекло и завичај свој је частио, узимајући од њега свој надимак. Пошто је дакле очистио своје оружје, од пикаче начинио шлем, дао име своме коњу и сам себе покризмао17, учини му се, да му ништа више не фали, но још само да потражи какву госпу, у коју ће да се заљуби, јер лутајући витез без љубави био би као дрво без лишћа и без плода и тело без душе. |
13 Или Галадон. Један од дванест банова Карла Великог, прозван издајицом што је у кланцу Ронсесваљеском издао хришћанску војску Сараценима.
14 Пјетро Гонела био је дворска будала фарског дуке (војводе) Борса. Једанпут се опклади, да ће његов коњ, нека матора и јектичава мрцина, више скочити него дукин коњ; он га натера да скочи са једног балкона и тако доби опкладу.
15 Ова игра речима не може се превести. Rocin у шпанском значи мрцина, antes значи пре, раније, предње.
16 Quijote означава оклоп на бутини; quijada значи вилица; quesada, погачица са сиром. У шпанском
наставак -оте обично означава смешне ствари.
17 Католици хоће каткад приликом кризмања да промене име.
О другом поласку нашега честитог витеза Дон Кихота од Манче.
Похиташе на ову вику и урнебес и зато се не настави даљи претрес књига које су остале, те тако се мисли, да су доспеле у ватру, ни виђене ни преслушане, Каролеја и Шпањолски лав, са Царевим делима, које је сачинио Дон Лујс Авила,31 које су свакако морале бити међу заосталима, па можда не би искусиле тако строгу осуду, да их је парох био видео.
Кад стигоше до Дон Кихота, беше овај већ устао са постеље и настављаше лудо бунцање, ударајући и бодући на све стране, а био је тако будан, као да никад није тренуо. Ухватише га око паса и силом га опет положише на постељу, те пошто се беше у неколико умирио, окрену се пароху и рече му:
,,Ваистину, господине надбискупе Турпине, то је велика срамота за нас, који се зовемо дванаест банова, да тако олако пуштамо да нам дворски витезови однесу славу у овом витешком надметању, кад се зна да смо ми пустоловци однели награду у сва три ранија дана.“
,,Само ћутите, господине куме,“ рече парох; ,,даће бог, па ће се срећа окренути и што се данас изгубило, то ће се сутра добити; а засад гледајте ви своје здравље, јер ми се чини, да ћете бити и сувише уморни, ако нисте баш и тешко рањени.“
,,Рањен нисам,“ одговори Дон Кихоте; ,,али не сумњам, да сам изгруван и изломљен, јер онај копилан Дон Ролдан зло ме је изударао мочугом од храста, а то све из зависти, јер зна он да сам ја једини, који могу у храбрости да се мерим с њим. Али, тако се не звао ја Рејналдос Монталбан ако, пошто се подигнем из ове постеље, не буде он мени за све то платио. Неће му помоћи све његове мађије. А засад, дајте ми да једем, јер знам да ми то сада највише треба, па после само препустите свемени; како ћу му се осветити!“
Учинише тако: дадоше му да једе и остадоше - он по други пут да спава, а они да се диве његовој лудости.
Ону ноћ спали и сагори газдарица све књиге што су биле на дворишту и по целој кући, те су међу њима и такве изгориле, које су заслуживале да се на вечита времена сачувају; али тако донесе судбина и тромост суђајина, и тако се на њима испуни она реч, да каткад плаћају праведници за грешнике.
Један од лекова, који против болести њиховога пријатеља употребише парох и берберин, беше да зазидају и замалтеришу собу са књигама, како их не би поново нашао кад буде устао (јер можда са узроком престану и последице), а смислише да му кажу, како их је однео неки чаробњак, и собу и све. Тако и учинише са великом журбом.
После два дана устаде Дон Кихоте и први му посао беше да обиђе своје књиге, па како не нађе собу у којој их је оставио, иђаше тамо и амо тражећи је. Одлажаше тамо, где иначе беху врата и пипаше рукама и окреташе и преврташе очима на све стране, ништа не говорећи; ипак после подужа времена запита своју газдарицу, где му је соба са књигама. Газдарица, коју су већ били добро научили, шта да одговори, рече му:
,,Какву собу тражи ваша милост и не знам шта још? Нема ту више ни собе, ни књига, јер све то однео је сам ђаво.“
,,Није то био ђаво,“ прихвати синовица, ,,него некакав чаробњак, који једне ноћи, откако сте ви били одавде отишли, дође у једном облаку, па сјаха са неке змијурине, уђе у собу и не знам шта је у њој радио, тек мало затим излете кроз таваницу и остави кућу пуну дима. А кад ми дотрчасмо да видимо шта је радио, нити видесмо књиге, ни собу, само толико се сасвим добро сећамо ја и газдарица, да кад је полазио тај пакосни старац, рекао је наглас, како је због прикривене мрзности према господару тих књига и собе учинио у овој кући штету, која ће се већ касније видети. И то рече, да му је име мудри Муњатон.“
,,Биће да је казао Фрестон,“ рече Дон Кихоте.32
,,Ја не знам,“ одговори газдарица, ,,да ли се зваше Фрестон или Фритон, само знам, да му се име завршивало на тон.“
,,Тако је,“ на то ће Дон Кихоте; ,,то је мудар чаробњак, моје велики непријатељ, који је киван на мене, јер помоћу своје мајсторије и науке зна да ћу ја, у своје време, да поделим мегдан са једним витезом, коме је он наклоњен, па зато гледа да ми направи сваку пакост коју може.
Али ја му велим, да ће он мучно моћи осујетити или избегнути оно што је бог наредио.“ ,,Ко би ту посумњао?“ рече синовица. ,,Али,господине стриче, ко вас гони у такве кавге? Зар не би боље било да седите мирно код своје куће и да не идете по свету тражећи преко хлеба погаче, не рачунајући на то да многи оду по вуну, па се врате острижени?“
,,О, синовице моја!“ одговори Дон Кихоте, ,,како слабо разумеш ствар; пре него што би мене остригли, ћелави би и без длаке остали сви који би се дрзнули и једну моју длаку такнути.“
Њих две не хтеше више одговарати, јер видеше, да га обузима гњев.
И тако би, да он остаде у кући петнаест дана посве миран и не показујући ничим да хоће да понови своје раније будалаштине. За то време имао је најлепших разговора са оба своја кума, са парохом и берберином, око тога, што је он тврдио, да је у свету ствар најпрече потребна да има лутајућих витезова, те како ће он наново да пробудити лутајуће витештво у свету. Парох би му каткад противречио, а други пут би му повлађивао, јер да се није држао те лукавштине, не би могао с њим изаћи на крај.
_________________________________
32 Биће да је у Сервантесову рукопису било Фристон, како се звао чаробњак, за кога веле, да је написао Белијаниса и да је становао у шуми Смрти.
,,Гледајте, господине скитницо витеже, да не заборавите на оно што сте ми обећали, на оно острово, а ја ћу већ знати њим управљати, па ма колико оно било.“
На то одговори Дон Кихоте:
,,Ваља да знаш, брат' Санчо Панса, да је то увек био обичај у старих лутајућих витезова, да су своје коњушаре постављали за губернаторе над острвима или краљевинама што су их на мач добијали. А ја сам одлучио, да тако леп обичај не престане мојом кривицом; напротив, ја сам вољан да у томе и даље пођем, јер су они каткад, а можда и у највише прилика, чекали да им коњушари остаре, па већ кад су били сити од тога да их служе и да подносе црне дане и још црње ноћи, они су им давали какву титулу грофовску, или барем маркиску33 од какве долине или области, већ каква је била већа или мања. Али ако ти останеш жив и ја будем жив, лако може бити, да ни шест дана неће проћи, а ја ћу да задобијем какву краљевину, која ће имати и друге што зависе од ње, таман како бих те крунисао као краља над којом од њих. Па немој да мислиш да претерујем, јер таквим витезовима као што сам ја дешавају се такве ствари и случајеви, а на начин тако никад раније невиђен и незамишљен, да лако може бити да ћу ти више дати но што ти обећавам.“
,,На тај начин,“ ту ће Санчо Панса, ,,кад бих ја био краљ каквим чудом, како ви велите, онда би свакако моја женица Хуана Гутијересова постала краљицом и моја деца краљевићима.“
,,Ко би сумњао у то?“ одговори Дон Кихоте.
,,Сумњам ја,“ на то ће Санчо Панса; ,,јер ми се чини кад би бог нешто пустио на земљу кишу од краљевина, опет ни једна не би како треба пристајала за главу Маре Гутијересове. Ваља да знате, сењоре, да за краљицу не вреди ама ни за два мараведа;34 грофица и некако, али и ту да бог сачува!“
,,Ослони се у томе на бога, Санчо,“ одговори Дон Кихоте; ,,он ће јој оно дати што јој најбоље приличи; али ти немој да себе тако понижаваш и да се задовољиш мањим од губернаторства.“
,,Нећу, господине,“ одговори Санчо, ,,већ ни за то, што имам таква добра господара, као што сте ви, који ћете ми знати дати оно што је за мене и што ћу моћи понети.“
____________________________
34 Мараведи је био у Шпанији златан и сребрн новац, али је временом вредност његова пала; данас је мараведи парунски новац и вреди отприлике нешто више него чаршијска пара.
О добром успеху, који је имао храбри Дон Кихотe у страховитом и нигда незамишљеном збитију са ветрењачама, уз друге догађаје достојне срећне успомене.
Кихотe чим их опази, рече свом коњушару: ,,Срећа нам руководи ствари боље но што можемо да желимо; јер погле тамо, брат’Санчо Панса, где се појављују тридесет или нешто више грдних дивова, са којима сам вољан да бијем бојак и да их све погубим и сa њиховим пленом почећемо да се богатимо; јер то је праведан рат и богу се пуно угађа, кад се таква погана трага тамани са лица земље.“
,,Какви дивови?“ запита Санчо Панса.
,,Они што их видиш тамо,“ одговори му господар; ,,они са дугим рукама, да их гдекоји имају дугачке и од две миље.“
,,Ама погледајте.“ на то ће Санчо, ,,оно што се тамо види нису дивови, него ветрењаче, и што вам се на њима чини да су руке, то су крила, које ветар окреће, те онда иде жрвањ.“
,,Види се сасвим,“ одговори Дон Кихоте, ,,да се не разумеш у пустоловинама: оно су дивови, а ако се бојиш, а ти се склони на страну и моли се богу, докле ја будем отишао да се с њ има упустим у љут и неједнак бојак.“
Па рекавши то, ободе свога коња Росинанта, не слушајући вику свога коњушара Санча који га опомињаше, да су оно без сваке сумње ветрењаче, а не дивови, на које хоће да удари. Али он беше себи тако увртео у главу да су то дивови, да нити чујаше вику свога коњушара Санча, нити виђаше, ако се већ и био прилично њима приближио, него још викаше:
,,Не бежите, подли и пудљиви гадови, јер на вас удара само један витез!“
У тај пар подиже се малко ветар и велика крила почеше кретати се, што кад опази Дон Кихоте, викну: ,,Та да мичете и више рукама, неголи див Бријарео, хоћете ми опет за то платити.“ И рекавши то, препоручи се од свега срца својој госпи Дулсинеји, молећи јој се, да му у такву страшну часу буде у помоћи, добро се заклони својим штитом, копље окоми, појури на Росинанту у највећем трку, навали на прву ветрењачу пред собом и кад је удари по крилу, ветар ово окрену са толиком силом, да се копље изломи на комађе, коњ и коњаник бише оборени и витез се подобро откотрља по земљи. Прихита му Санчо Панса у помоћ што је брже могао на свом магарцу, а када дође до њега, нађе да не може да се макне, тако се био угрувао са Росинантом.
,,Аман за бога!“ рече Санчо; ,,та зар вам нисам казао да добро пазите шта радите, јер су то ветрењаче и то само онај није видео, који их и сам има у глави!“
,,Лакше, брат' Санчо,“ одговори Дон Кихоте; ,,јер ратне ствари изложене су у вечитој промени већма него друге које, тим већма, што мислим, а тако и јесте, да је онај охоли Фрестон који ми је украо собу и књиге, ове дивове преокренуо у ветрењаче, како би ме лишио славе да сам га победио: толико је киван на мене; али најпосле слабо ће му његове проклете мајсторије помоћи против мога доброга мача.“
,,Нека би дао јаки бог!“ одговори Санчо Панса. Па помогавши му да се подигне, попе га на Росинанта, који готово да је био оронуо, и говорећи о овом збитију, упутише се према клисури Лапису, јер ту, рече Дон Кихоте, не може бити да прође без многих и различитих пустоловина, пошто тим местом пролази многи свет; само је био врло дертан, што није имао копље, па поменувши то своме коњушару, рече му: ,,Сећам се, да сам читао, како је један шпањолски витез по имену Дијего Перес Варгас сломио у неком боју мач, па је од раста одломио тешку грану или стабло и с овим тај дан таква чудеса починио и толике Арапе умецкао, да су га прозвали Мачуга (мецкало), те тако он, као и његово колено, прозваше се од тога дана и даље Варгас и Мачуга.35 То ти зато кажем, јер од првог храста на који наиђем мислим да одломим какву грану толику и такву, као и она, јер сам вољан да са њом извршим таква дела, да ћеш се ти држати за врло срећна, што си се удостојио да их гледаш и да будеш сведок таквих ствари, које ће се једва моћи веровати.“
,,У божијој смо руци,“ рече Санчо: ,,све то верујем, како ми кажете; али исправите се мало, јер као да сте се нахерили, а то ће бити, што сте се угрували кад сте пали“.
________________________________
,,Ако је тако, онда немам шта да кажем,“ на то ће Санчо; ,,али бога ми, право би ми било, кад бисте се тужили, кад вас што боли. Ја богме толико знам, да јаучем код најмањега бола, већ ако се не разуме и за коњушаре скитница витезова, да се не смеју жалити.“
Дон Кихоте не могаше да се не насмеје простоти свога коњушара, па му рече да може до милог бога јаукати како и кад хоће, била му воља на то, или без воље, јер до тога дана није ништа противно томе читао у витешким правилима.
Санчо му сада примети, да је време да се руча. Господар му одговори, да он засад не осећа потребу, а он нека једе, ако има вољу. С овим допуштењем намести се Санчо како је боље могао на свом магарцу, па вадећи из бисага што је у њих био метнуо, једући јахаше добар комад пута за својим господарем, а овда онда натегао би мешину са таквим уживањем да би му могао завидети и најсавршенији гостионичар у М алаги. И тако на тај начин убрзавајући гутљаје, не падаше му на ум никакво обећање, које му је његов господар био дао, нити је сматрао за какву муку, него за велику забаву да иде да тражи пустоловине, ма како опасне оне биле.
Најпосле ону ноћ проведоше под неким дрвима и од једног од њих одломи Дон Кихоте једну суву грану, која би му могла поднети за копљиште, и на њој намести гвожђе од копља, које се изломило.
Целу ту ноћ није тренуо Дон Кихоте мислећи на своју сењору Дулсинеју, да би се прилагодио ономе што је био читао у својим књигама, како су витезови не спавајући проводили по толике ноћи у шумама и пустињама и разговарајући се сећањем на своје сењоре. Није је тако провео и Санчо Панса, који како је био напунио стомак, и то не водом од водопије, једним ципом целу је преспава, и да га није господар му викао, не би га пробудили ни сунчеви зраци, који су му били упрли у лице, нити песма оних многих птица, које су што веселије поздрављале долазак новога дана. Кад се пробуди, помилова мешину и нађе је доста спласнуту спрам синоћ, те му се стужи у срцу, јер му се чињаше, да нису ударили путем, не коме би се ова мана тако брзо излечила. Дон Кихоте не хте да доручкује, јер како рекосмо, он се хранио сочним успоменама. |
,,Ту ћемо, брат' Санчо Панса, моћи до лаката турити руке у оно што се зову пустоловине; али те опомињем, све да ме видиш у највећој опасности у свету, да ниси узео твој мач да ме браниш, већ ако не би видео да су они, који ме вређају, лупежи и простаци, јер у том случају можеш ми сасвим помагати; али ако би били витезови, ни на који начин није ти допуштено и дозвољено да ми помажеш, докле год не будеш ређен за витеза.“
,,Не брините се, сењоре,“ одговори Санчо, ,,јер у томе хоћу вас сасвим послушати, и то тим радије, што сам ја по себи миран човек и не марим да се пачам у кијамете и кавге; али је и то истина, ако буде требало да себе браним, богме нећу много питати за те законе, јер божији и људски закони допуштају свакоме да се брани од онога, који га напаствује.“
,,Не велим ни ја иначе,“ на то ће Дон Кихоте; ,,али што се тога тиче, да мени помажеш против витезова, ту мораш држати у границама твоју природну бујност.“
,,Кажем вам, да ћу тако чинити,“ одговори Санчо, ,,и да ћу се тога прописа држати, као и свете недеље.“
,,Или се варам, или ће ово да буде најглавнија пустоловина што је игда било, јер оне црне прилике што се онамо указују морају бити без сваке сумње какви чаробњаци, који у оним кочијама воде кришом какву принцезу и зато треба да ја свом силом станем на пут овом насиљу.“
,,Биће богме ово горе од ветрењача,“ рече Санчо; ,,ма погледајте, сењоре, оно су фратрови бенедиктини, а у кочијама биће какви путници. Кажем вам, пазите се, узмите се на ум што радите, да вас не би ђаво опет преварио.“
,,Ја ти већ рекох, Санчо,“ одговори Дон Кихоте, ,,да се ти слабо разбираш у послу око пустоловина. Онако је, како ја кажем, па ћеш одмах да видиш.“
Изговоривши ово, похита у напредак и намести се на средини друма, којим су фратрови долазили, и пустивши их отприлике толико, да су му могли речи разабрати, привикну им: ,,Врашки грдни роде! овога стика пуштајте узвишене принцезе, које силом водите у оним кочијама; иначе спремите се да одмах примите смрт, као праведну казну за ваша злодела.“
Фратри затегоше узде и стадоше дивећи се како прилици Дон Кихота, тако и његовим речима, на које одговорише: ,,Господине витеже, ми нити смо врашки, ни грдни, него смо два фратра бенедиктина, који идемо својим послом, нити знамо, да ли у оним кочијама имају или немају какве принцезе под морањем.“
,,Нема код мене цилимили, јер вас ја већ знам, издајничка траго!“ викну Дон Кихоте. Па не чекајући даљег одговора, ободе Росинанта и с окомљеним копљем јурне на првога фратра са толиком јарошћу и неустрашивошћу, да би фратра оборио на земљу и против његове воље и можда зло рањена, ако не би баш и мртав пао, да се овај није сам спустио нагло са мазге. Други фратар кад виде, како се поступа са његовим другом, ободе своју добру мазгу и пусти се преко онога поља лакши и од ветра. Када Санчо Панса виде фратра на земљи, лако скочи са свога магарца и притрча му, па му стаде скидати хаљине.
У то стигоше оба фратарска момка и запиташе га, зашто га свлачи. Санчо им одговори, да је то по закону његово, као плен од битке, коју је његов господар Дон Кихоте задобио. Момци, који нису знали за шалу, нити су разумевали што о плену у биткама, видећи да је Дон Кихоте већ подаље од њих и да говори с онима, који су се возили у кочијама, кидисаше на Санча, па га оборише и не оставивши му ни длаке у бради, љуто га излемаше, а онда га оставише онако прућена на земљи без даха и свести. А фратар, не часећи ни часка, сав поплашен и збуњен и без боје у лицу опет појаха мазгу, па је ободе и полете своме другу, који подаље оданде стајаше, гледајући и чекајући, како ће да се сврши та напаст, и не марећи да виде крај целом овом почетом покору, одоше даље својим путем, крстећи се већма него да им је ђаво био усео на кркаче.
Све то, што Дон Кихоте говораше, слушаше један коњушар од оних који су пратили кочије, а био је Бискајац, па кад виде да кола не пушта, да иду даље, но да вели, да одмах окрећу у Тобозо, дође до Дон Кихота, ухвати му коље и рече му лошим кастељанским и још горим бискајским језиком овако:
,,Одлазиш, каваљер, хоћеш зло прођеш, тако ми мени бог мене ме створи, ако не пустиш каруц, хоћем тебе убијем, како јеси ту бискајски?“
Савим добро га је разумео Дон Кихоте и одговори му сасвим спокојно: ,,Да си витез, као што ниси, већ бих ти казнио будаласту беседу и продрзљивост, ти ропски створе!“
На то му одговори Бискајац: ,,Ја ниси витез? Тако мени бог, ти тако лажи како кристијано! Ако копаљу бацим и мач вуци, хоћеш видиш скоро вода како мачак бежиш. Бискајан на земља, племенит на море, племенит до ђавол, па лажиш, како видиш кажиш друга ствар.“
,,Одмах ћеш видети, казао је Аграхес,“ одговори Дон Кихоте.
И бацивши копље на земљу, исуну свој мач и шчепа свој штит, па залете се на Бискајца са тврдом одлуком, да му узме живот. Ако је и Бискајац хтео да се спусти са мазге, која најмљена будући, није се могао у њу поуздати, али кад га виде да му тако долази не имаде кад друго да чини, но да тргне свој мач; али му срећа послужи, те се нађе близу кочија, из којих могаше узети један јастук да му буде место штита, и одмах навали један на другога, као да су била два кивна душманина. Остали људи хтедоше да их умире, али не могоше, јер Бискајац својим наопачким начином говораше, ако га не пусте да доврши своју битку, да ће он сам убити своју госпођу и све људе који су му сметали.
Госпођа у кочијама, удивљена и поплашена оним што гледаше, рече кочијашу, да мало даље оде, и издаље даде се у гледање љуте борбе, у којој у току јој Бискајац страшно удари Дон Кихота по рамену једном и по горњем крају штита, тако да би га расколио до паса, да није био заштићен. Дон Кихоте који осећаше тежину овог јаког ударца, викну говорећи:
,,О, Дулсинејо, сењоро моје душе, цвете од лепоте! притеци овом твом витезу, који да би задовољио твоју многу милошту, налази се у овом страшном боју.“
Изговорити ово, стиснути мач, добро се заклонити својим штитом и устрмити се на Бискајца – све то би у исти мах, тврдо наумивши, да све метне на коцку једног ударца. Бискајац, који га виде да тако кидише на њ, виде му срчаност по одважности, па науми да учини исто што и Дон Кихоте, дакле га очекиваше добро заклоњен својим јастуком, а не могући кренути своју мазгу ни на једну, ни на другу страну, јер ова већ и од сама умора, а невична таквим детињаријама, не могаше ни да крочи.
Дакле, како рекосмо, Дон Кихоте кидисаше на опрезнога Бискајца с издигнутим мачем и са намером, да га по средини расколи, а Бискајац од своје стране чек аше га такође са издигнутим мачем и заклоњен својим јастуком, сви пак остали стајаше у страху и стрепећи од онога што ће да буде од тих горопадних удараца, којима претише један другом; а госпођа од интова с сталим њеним служавкама заветоваше се свима иконама и црквама у Шпанији, само да бог ослободи њенога коњушара и њих из ове тако велике опасности, у којој се налажаху.
У писању текста коришћени су уџбеници
Књижевност и српски језик, П. Пијановић
Књижевност и српски језик, П. Лучић и Ч. Ђорђевић
Хуманизам и ренесанса представљају један од најзначајнијих културних и друштвених покрета на тлу Европе, који је у потпуности променио хиљаду година утврђиван вредносни систем средњега века и извео неку врсту духовног преврата који је целокупно друштво усмерио у правцу напретка, развоја и стваралаштва на свим пољима живота. Прве идеје о промени утемељеног, догматског начина мишљења [Догма (грч. δόγμα) је опште прихваћено и јасно формулисано мишљење или учење које не допушта да се у њега сумња нити оставља могућност да буде оповргнуто или да о њему буде дискутовано. Често се помиње уз религију.] јављају се у 14. веку, а покрет доживљава експанзију и врхунац током 15. и 16. века. У неким земљама, у којима се касније јавио, траје и почетком 17. века. Колевка хуманизма и ренесансе је Италија, одакле се идеје и стваралачки узори новог доба шире по осталим европским земљама. Значај промена које ово раздобље у култури и целокупном животу Европе доноси нарочито долази до изражаја када их посматрамо у односу према средњовековним вредностима.
Хуманизам
Средњовековни човек већ с краја 13. и почетком 14. века долази до сазнања да је у средишту стварања античких уметника, песника и мислилаца био човек, његова срећа на земљи, лепота и склад у овоземаљском животу, а не Бог и загробни живот. Слободни антички грађанин давао је значај животу; није се заговарало самоодрицање и обезвређивање свега овоземаљског као што се то чинило у средњем веку. Ново време зато испуњава одушевљење античким вредностима и жеља да се ствара и мисли на антички начин. Мислиоци и уметници сада траже и проналазе своје узоре у античком стваралаштву и филозофији. Идеал бога и страдања за веру замењује идеал људскости и стваралаштва.
Тај заокрет од средњег века ка прихватању античких вредности и развоју нових схватања о улози човека у свету назива се хуманизам (humanus - човечан, људски), а мислиоци који су изучавали и промовисали античке вредности у уметности, филозофији, науци и свакодневном животу називани су хуманистима. Образовани људи Европе у то време говоре латинским језиком, па је то био одличан предуслов за неометано ширење нових идеја и уметничких остварења. Хуманисти су увели нову употребу латинског језика у круговима образованих људи. То више није само језик католичке цркве и црквених књига. На њему су писана књижевна и филозофска дела старог Рима, која постају престижна литература новог доба. На латинском се пишу и нова дела световног садржаја, воде се интелектуалне расправе на академијама и у салонима важних личности. Негује се дух који мисли, подстиче се свестрано образовање. Развија се култура дијалога, критичког и полемичкох мишљења (веома су биле популарне књижевно-филозофске врсте трактат – расправа и епистола – посланица). Све што је потицало из епохе двеју античких култура (Грчке и Рима) представљало је израз свестране слободе и слављење живота и човека. Човек новог доба постаје homo faber (одговоран за изградњу сопствене личности и среће), а световна култура полако потискује доминацију цркве и религије. У својој чувеној драми „Хамлет“ велики ренесансни писац Шекспир овако велича човека: Како је диван створ човек! Како је племенит умом! Како неограничен по способностима! Како су дивни и изразити његови покрети и његово тело! Како по разуму наличи на бога! Украс света, узор свега живота!
Ренесанса
Појам ренесанса означава стваралачки и културни садржај епохе хуманизма. Ренесанса је реч француског порекла – renaissance / обнова, препород, процват, а подразумева велику смену у историји идеја, стваралаштва и вредности у свакодневном животу.
Са појавом хуманизма античке вредности представљале су средиште духовности и извор инспирација, али свест новог, грађанског човека која је тежила ослобађању од средњовековних догми, у ренесанси почиње да се ослобађа и од прејаког утицаја свега што је античко. Талентовани и напредни људи приметили су да је стваралаштво почело да се претвара у имитацију антике уместо у културно напредовање и развој, па су почели да трагају за новим изворима надахнућа. Они увиђају да се теме и узори могу пронаћи и у обичном животу и човеку, да савремени, стварни живот заслужује да буде тема уметности. Такође, закључују да је много природније да се о свему томе пише на народном (италијанском) уместо на латинском језику којим нико није говорио у свакодневном животу. Тако почињу да се руше дотадашња правила и табуи, а уметност и наука постају доступне и видљиве и изван привилегованих кругова имућних људи. Стичу се нова научна и животна сазнања и ствара се тип свестраног човека неограничених духовних потреба. Долази до општег препорода и свестраних промена које ће захватити и понашање људи, и начин размишљања, и науку, и уметност, и економију.
За ренесансу се обично каже да представља „златно доба” у развоју људске цивилизације. То је време уметника, мислилаца, проналазача, истраживача и вансеријских свестраних умова какав је био Леонардо да Винчи (сликар, вајар, песник, математичар, физичар, проналазач...) Ренесансни човек напросто тежи свестраном знању.
Шта је све допринело појави и развоју хуманизма и ренесансе:
- Незадовољства начином живота током средњег века и свим оним што је средњи век подразумевао: Црква је била свемоћна, утицала је на државу, одређивала је подједнако живот друштва као и појединца, њихово понашање и размишљање. Истином се сматрало само оно што је црква проповедала; земаљском животу и срећи био је супротстављен и надређен, као много важнији, загробни живот. Сви који се нису слагали са оваквим проповедима и правилима строго су кажњавани. (Позната су бројна мучења и спаљивања научника, књига, „вештица“ и сл.)
У уметности се такође неговала богобојажљивост, служење идеалима хришћанства и канонизовано стваралаштво које је пружало мало простора стваралачким заносима и слободама.
Ренесансни човек окреће се овоземаљским вредностима и потрази за истином о себи; жели да ослободи своје стваралачке и интелектуалне потенцијале; жели слободно да ствара и истражује свет око себе; жели да искуси и открије смисао живота на овом свету уместо да га се одриче зарад обећања вечне среће у загробном животу. - У Италији се ослобађају први градови од апсолутистичке власти феудалаца и цркве у (Милано, Ђенова, Фиренца, Рим, Венеција и др.) и појава прве грађанске класе, коју чине занатлије и трговци. Они желе да самостално уређују свој живот; ослобађају се феудалног ропства, што се одражава и на њихов однос према животу и начин размишљања о себи и свету који их окружује. Бављење трговином омогућава им да самостално стекну први капитал, а финансијска слобода и моћ доприноси даљем развоју и откривању нових потреба - упознавање других земаља и градова, различитих народа и култура. Све то доприноси развоју другачијих погледа на живот и свет.
Са развојем трговине појављују се и први просвећени богаташи свесни вредности уметности, науке и целокупног развоја друштва. Међу њима се развија меценатство – покровитељски однос према песницима, сликарима, вајарима, филозофима, научницима, што доприноси слободном стваралаштву талентованих људи који нису морали да брину за своју егзистенцију. Најпознатији мецена ове епохе био је Лоренцо де Медичи. - На развој хуманизма и ренесансе утичу и проналасци у области науке и технике; развијају се математика, географија, геологија, медицина, механика, астрономија; пронађени су барут, штампарска преса (1445. Јохан Гутенберг), телескоп, наочари, џепни сат, микроскоп... установљен је грегоријански календар; а са свим тим проналасцима узнапредовала је и људска мисао о устројству света. Научници врше експерименте да би доказали своје тезе, проучавају анатомију људског и других организама, истражују природу и космос.
У ово време, у Цетињу, на Ободу, 1494. прорадила је и прва јужнословенска штампарија за ћириличне књиге. Штампарија Црнојевића била је прва ћирилична штампарија на свету. (Прва штампана ћирилична књига Јужних Словена је Октоих - осмогласник.) - Научна и географска открића, у првом реду проналазак нових водених путева према Индији и откриће Америке, као и појава хелиоцентричне теорије Николе Коперника насупрот Птоломејевом геоцентризму, такође утичу на прихватање нових научних сазнања која су била у сукобу са званичним тумачењима цркве. Последица тога били су прогони научника и мислилаца као што су Никола Коперник, Галилео Галилеј, Ђордано Бруно и други. Многи су страдали или били прогоњени зато што су дошли до спознаје да је свет друкчије постављен него што је то црква вековима представљала.
- Откривање вредности античке културе: И поред енергичног реаговања цркве на све иновације и одступања од догми која је она прописивала, и поред постојања чувене инквизиције (црквеног суда), развој и напредовање људског духа нису се могли зауставити. Окружени старинама (остацима античких грађевина и делима на латинском језику), учени представници грађанског друштва почињу све више да се интересују за живот људи старога Рима и старе Грчке, као и за све облике стварања у тим древним временима (књижевност, филозофију, ликовне уметности, архитектуру...). Проучава се античка уметност и филозофија. Учи се латински језик да би се читала дела античких књижевника као што су: Хомер, Вергилије, Овидије, Хорације, Софокле, Плаут..., и филозофи: Платон, Аристотел, Цицерон, Сенека...
-у Италији (већ крајем 13. и почетком 14. века): Данте Алигијери,
Франческо Петрарка, Ђовани Бокачо, Торквато Тасо, Лодовико Ариосто
-у Шпанији: Мигел де Сервантес, Лопе де Вега, Калдерон
-у Француској: Франсоа Рабле, Пјер де Ронсар
-у Португалији: Луис де Камоис
-у Енглеској: Вилијем Шекспир, Џон Милтон, Едмунд Спенсер.
Ово време подарило нам је ненадмашне мајсторе у области сликарства: Леонардо да Винчи, Микеланђело Буонароти, Рафаел, Тицијан, Ботичели, Јан ван Ајк, Дирер...; вајарства: Микеланђело Буонароти, Донатело...; и архитектуре: Филипо Брунелески, Донато Брамaнте и опет Микеланђело Буонароти.
Мада је настао и развио се у Италији, културни покрет назван хуманизам и ренесанса, захватио је и друге европске народе (Шпанија, Француска, Енглеска, Немачка,Холандија, Пољска, а на Балкану простор Далмације). Тај утицај је најјачи у књижевности и на филозофском плану. Најпознатији европски мислиоци који су били надахнути хуманизмом били су Томас Мор (Утопија), Френсис Бекон ( Нови органон), Макијавели (Владалац), Томазо Кампанела (Град сунца), Еразмо Ротердамски (Похвала лудости) и други.
ОДЛИКЕ РЕНЕСАНСНЕ КЊИЖЕВНОСТИ
-Уместо бекства из живота и одрицања од радости и задовољстава на овом свету како би се заслучио вечни рај после смрти, заговара се активан живот и посвећеност животу.
-Уметничка дела настају у славу човека.
-Уметници су надахнути земаљском срећом.
-Негује се култ љубави и лепоте: платонска љубав (представљена више као чежња него као телесна страст и додир); лепота је узвишена, често представљена у лику жене или идеализоване женске лепоте, као да није телесна и пролазна.
-Уместо писања само на латинском, почиње да се ствара књижевност и на народном језику (италијанском у Италији, а потом и на другим националним језицима).
-У поезији се тражи задовољство, уживање у лепоти, па ствараоци теже изграђивању духовног склада и лепоте. Сматра се да је дужност уметника да подражава лепу стварност, тј. „да измишља и приказује ствари које људе чине добрим и пуним врлина, па према томе и срећним...“ То подражавање назива се мимеза.
[Мимеза (на грчком μίμησις / mīmēsis), у књижевности подразумева да писац треба да приказује „ствари које се свакодневно дешавају и о којима се у народу говори. У прилог томе, Петрарка каже: „Треба подражавати тако да дело личи на свој праузор, али да с њим ипак не буде истоветно”.]
-Од свих књижевних родова најприсунтија је лирика, у првом реду љубавна песма (најчешће сонет), у којој се слави жена, лепота и љубав (недостижна, забрањена, неузвраћена или платонска).
-Веома је популарна и ренесансна драма (пасторална драма, комедија, фарса али и трагедија којом се прославио велики енглески писац Вилијем Шекспир). Наравно, присутни су и други књижевни облици као што су еп, приповетка, новела, елегија, епиграм, роман (пасторални али и нарочито важан пародијски роман који се критички односио према средњовековним ритерским романима), есеј као књижевно-научна врста (Мишел де Монтењ)...
ДЕЛА НАЈПОЗНАТИЈИХ РЕНЕСАНСНИХ ПИСАЦА
Данте Алигијери: Божанствена комедија (Рај, Пакао, Чистилиште) – епови;
Франческо Петрарка: Канцонијер – сонети;
Ђовани Бикачо: Декамерон – новеле;
Торквато Тасо: Ослобођени Јерусалим - спев
Лодовико Ариосто: Бесни Орландо - спев
Франсоа Рабле: Гаргантуа и Пантагруел – роман (пародија);
Пјер де Ронсар: Оде, Поеме, Сонети за Хелену;
Луис Ваз де Камоис: еп Лузијаде (сличан Одисеји);
Мигел де Сервантес: Дон Кихот – роман (пародија);
Вилијем Шекспир: Ромео и Јулија, Хамлет, Отело, Краљ Лир, Магбет, Сан летње ноћи, Млетачки трговац... – драме (трагедије, комедије, историјске драме);
Џон Милтон: Изгубљени рај (еп)
Едмунд Спенсер: Вилинска краљица (еп са елементима романсе и алегорије посвећен краљици Елизабети)
Ренесанса је постојала и у дубровачкој књижевности.
Крајем XV века појавили су се први петраркисти и у приморским крајевима Балканског полуострва. Утицај италијанске ренесансе на живот и културу суседних али и осталих европских народа био је велики. Дух ренесансе осетио се и видне трагове је оставио у Далмацији, Боки Которској, а посебно у Дубровнику. Док су континентални делови Балкана били под влашћу Турака, дотле су приморски градови: Дубровник, Трогир, Сплит, Хвар, Корчула и други имали статус слободних градова, посебно Дубровник, који је био водећи по утврђености, државној изграђености, занатству и трговачкој мрежи. Дубровник је имао своју аутономију, слободу, трговачку флоту, постао је средиште културног живота и економског просперитета на Балкану у 15. веку.
На појаву ренесансе у Дубровнику и неким приморским градовима утицали су и други чиниоци: њихова близина са Италијом, живе трговачке везе са италијанским ренесансним градовима и одлазак синова имућних грађана на школовање у градовима Италије, као што су Сијена, Падова.
Постепено је изграђиван нов однос према животу; у Дубровник су из Италије довођени учитељи, градитељи и уметници. Формирању нових погледа на живот посебно су доприносили млади људи из круга властеле који су након школовања у Италији доносили нова размишљања, понашање, одевање, па и уметничке тенденције.
Дубровачка књижевност доживљава буран развој у XV и XVI веку. Ово раздобље је дало велике ствараоце као што су: Марин Држић, Шишко Менчетић, Џоре Држић, Динко Рањина, Петар Хекторовић, Марко Марулић, Мавро Ветрановић, Андрија Чубрановић, Микша Пелегриновић, Илија Цријевић, Антун Сасин, Винко Прибојевић, и други.
Јављају се и многе књижевне врсте и облици; од књижевних жанрова посебно се издвајају: љубавна лирика, маскерате, ренесансна комедија (пре свега ерудитна комедија), пасторала и спевови.
Дубровачки песници, међу којима су најпознатији Шишко (Сигисмунд) Менчетић и Џоре Држић, припадали су такозваној петраркистичкој школи. Постојале су две песничке струје - страмботисти (напуљска школа петраркизма којој је припадао Шишко Менчетић) и бембисти ( песници који су се угледали на италијанског песника Пјетра Бемба, а којима је припадао Џоре Држић). Тако је, поред класичног сонета од 14 стихова, у Дубровнику био веома популаран и страмбото, песничка творевина од осам стихова (или у броју стихова дељивом са осам). Омиљени стих дубровачких петраркиста био је двоструко римовани дванаестерац, а веома честа је и појава акростиха. Све одлике дубровачке лирике уклапале су се у италијанску ренесансну поетику, са једном разликом што су у њој антички мотиви замењивани мотивима из народног фолклора (мотиви из природе и словенске митологије - виле, извори, цветне ливаде, пролеће; упореба епитета својствених народној лирици...). Као и Петрарка, дубровачки песници стварали су такозване дневнике љубави, канцонијере, или песничке "романе" јер су им песме биле посвећене идеализованој жени или недостижној љубави.
У области драме прославио се Марин Држић. Писао је ерудитне комедије (Дундо Мароје, Помет, Аркулин, Манде, Скуп...), пасторале (Тирена), фарсе (Новела од Станца), трагедије (Хекуба)...
Из области епике, поменућемо Сплићанина Марка Марулића и његов чувени религијски спев Јудита.
О дубровачкој књижевности у својој књизи Пут српске књижевности професор Јован Деретић, бележи: „У тој (дубровачкој) књижевности налазимо први уметнички израз језика којим говори српски народ, у њој се сусрећемо с најстаријим записима наших народних песама, она је на нашим просторима и на нашем језику прва манифестација великих интелектуалних и уметничких покрета из којих је поникла модерна европска култура”; дубровачка је књижевност „по својим историјским и филолошким коренима српска”.
Дубровачка књижевност припада и хрватској и српској књижевности; писана је ћирилицом, источнохерцеговачким штокавским дијалектом икавског изговора, а многи аутори су свој језик, како је забележено у дубровачким архивима, називали упоредо дубровачким и српским.
- Акростих је песма у којој почетна слова стихова читана одозго према доле дају неку реч. То је најчешће реч која означава тему песме, особу којој је песма намењена или име аутора. Појам акростих може означавати ту песму, али и саму реч која се добије читањем првих слова стихова.
- Александринац је француски силабички стих од 12 слогова, са цезуром иза 6. слога, сталним нагласком на 6. и 12. слогу и са парном или укрштеном римом. Назив је добио у 15. веку, према врло популарном Роману о Александру Великом, насталом крајем 12. века. Често је употребљаван у поезији ренесансе, да би, веома усавршен и строго дефинисан, преовладао у 17. и 18. веку и постао најзначајнији класични стих све до модернизма.
- Алтруизам је несебична брига за добробит других људи. То је животни став који укључује несебичност, љубав према људима и спремност да им се помогне, по цену личне штете и жртве, без икакве надокнаде и признања. Понашање у којем се интереси других стављају изнад властитих интереса.
- Донкихотовски је израз који означава узалудан и бесмислен подухват; племенито, али узалудно поступање које изазива подсмех и жаљење; супротстављање несавладивим силама или умишљеним појавама.
- Ерудитна (плаутовска, учена) комедија јесте драмска форма настала наслеђивањем традиције класичне комедиографије, чије су одређене поетичке карактеристике прилагођене захтевима ренесансног доба (теме долазе из савременог живота, индивидуализовани су типски ликови наслеђени из античке традиције итд.). Садржи најчешће пролог и пет чинова. Драмска радња развијена је у складу са драмским јединствима - времена, места и радње. Осим типских ликова преузетих из антике и донекле трансформисаних (шкрти старац, син расипник, слуга интригант, приглупи слуга, хвалисави војник итд.), ренесансна драма обухватила је и новејунаке (педант, негромант, Јеврејин, куртизана и др.). Обрађује конвенционалне теме - најчешћа је љубав са препрекама, при чему се сукоб развија између оца и сина због наклоности према истој жени. Комедија ове врсте развијала се у ренесанси подразумевајући испрва прераду Плаутових дела, потом ослањање на друге литерарне изворе (грађа је узимана из новела), да би се у зрелом облику заснивала на обликовању тема из савременог живота. У старом Дубровнику искључиво је играна ова врста комедије јер сује изводиле аматерске дружине.
- Иронија је фино исмевање помоћу двосмислености у говору; у драми то су и драмски преокрети који су у супротности са очекивањима јунака (јунаци једно мисле и желе, а друго им се спрема), али их публика јасно уочава.
- Катрен је строфа од четири стиха (четворостих). Једна од најчешће коришћених строфа у поезији. Има три облика римовања: укрштену (абаб), обгрљену (абба) и парну (аабб) риму. Комбинује се и са другим строфама (са терцетом у сонету).
- Комедија дел арте (итал. comedia dell arte) - врста ренесансне комедије. Успешност извођења ове комедије заснива се на високој умешности глумаца, који импровизују будући да не постоји драмски текст. Глумци носе типизиране маске (Доторе, Арлекино, Панталоне, Пулчинела и др.), чије је значење утврђено и публика га одмах препознаје. Таква појава условљена је непостојањем драмског текста који би поближе описивао ликове као у плаутовској комедији. Ова врста комедије није се задржала у ренесансном Дубровнику јер су је могле изводити само професионалне глумачке дружине.
- Маскерате или покладне песме настале су из карневалских игара, као израз радости и задовољства, заљубљености и опште среће. За време карневала, сви људи, старији и млађи, властела и пучани (народ), стављали су маске на лице и полазили у забаву, игру и песму, заборављајући на социјалне разлике које их деле. Зато што су носили маске, себе су називали машкарама (и данас је тај израз у употреби), а песме или стихове које су упућивали младим женама, у којима су истицали њихову лепоту и своју заљубљеност називали су - маскератама.
- Мимеза (на грчком μίμησις / mīmēsis), у књижевности подразумева опонашање стварности, то јест приказивање „ствари које се свакодневно дешавају и о којима се у народу говори“.
- Новела је кратка приповедачка врста чија фабула није развијена и разуђена, а радња је сажета и сведена на најбитније чиниоце приче. Често се бави само једним догађајем у ком учествује мали број јунака у кратком времену и ограниченом простору. У новели су у првом плану појединачне људске судбине, ситуације из живота и догађаји који су утицали на судбину и формирање карактера јунака. На крају, новела увек има неки нагли преокрет који у себи носи поуку или поенту приче.
- Пасторала је посебна драмска врста у којој се приказује живот пастира и вила, пастирица и сељака, старих и младих. Све се догађа у идиличном амбијенту: у шуми, поред извора, на ливади где је много цвећа, игре песме, љубави и радости. Све је у знаку смеха, заљубљености и смешних ситуација. У пасторали се као алегоријске теме јављају лепота, љубав, правда, слобода и домовина. Такав пасторални или буколички живот супротстављен је градском животу у коме нема мира, истине, правде, моралне чистоте и праве среће. У позадини оваквог писања садржан је критички однос према постојећем друштвеном животу.
- Пролог је уводни део књижевног дела (драме, прозе или песме), који има улогу предговора. Служи томе да нас упозна са догађајима који су претходили драмској радњи или да смести садржај дела у шири контекст тако што читаоцу даје најбитније информације неопходне за разумевање. У ренесансној комедији то је био устаљени. Изговара се пре почетка драмске радње. Садржи позив публици да у миру прати представу. Овакво обраћање никло је из практичне потребе јер су драме у Дубровнику игране најчешће на отвореном простору. У састав пролога улази и аргумент - њиме се представљају тема и сиже радње са њеним чворишним местима. Функција аргумента је да заинтересује публику за оно што ће се потом видети на сцени. Пролог је од посебног значаја уколико аутор у њему износи своја филозофска, естетска, поетичка гледишта јер она бацају нову светлост на драму која се игра након пролога или на пишчев опус уопште.
- Ренесансна комедија била је најозбиљнија и на уметничком плану најизразитија књижевна врста у дубровачкој књижевности. Стварана је под утицајем староримског комедиографа Плаута. Од њега су преузимане теме, мотиви, начин грађења комике и поступак развијања радње, и све то је осавремењавано и прилагођавано приликама у којима се живело. Зато све те комедије делују доста једнообразно, па и онда када су у питању ликови. Ликови с у типизирани и као такви препознатљиви - представници су генерације, социјалног слоја или занимања. Ту су синови који су необуздани, раскалашни, лакомислени и расипници. Оличавају млад ренесансни свет чији је идеал забава, уживање, срећа, олако арчење већ стеченог. Насупрот сину је отац. Он ради, марљиво стиче, а понекада и претерује у тврдичлуку. Он је сушта супротност сину. Оличава генерацију која не познаје нови живот и која не пристаје да се влада по новом. Оваква разлика између разметљивог сина и штедљивог оца увек је повод за конфликтне ситуације и смешна дешавања у драми. Међутим, оно што је важно и без чега не би могла да се замисли ренесансна комедија јесу слуге као ликови. Они су пратиоци својих господара; од њих су паметнији и мудрији, све заплићу и расплићу. Наизглед добронамерни, а заправо увек су смишљени, лакрдијаши који умеју свакога да насамаре, искористе и све да наплате. У овом типу комедије јавља се и жена лаког морала - куртизана, склона лаком животу (проводу); она глуми заљубљеност и тако залуђује младе људе, извлачећи им новац и скупе дарове.
- Солилоквиј је разговор који књижевни јунак води са самим собом.
- Сонет је врста лирске песме италијанског порекла која се састоји од 14 дванаестераца, распоређених у два катрена и два терцета. Катрени морају имати исту риму, а у терцетима је комбинација рима слободнија и зависи од укуса песника, с јединим условом да имају барем једну заједничку риму. Класичан распоред риме се обично приказује шемом АББА — АББА — ЦДЦ — ДЦД (или ЦДЕ — ЦДЕ). Реч потиче од провансалске речи sonet и италијанске речи sonetto које значе „мала песма“
- Терцет или терцина је врста строфе од три стиха који имају преко осам слогова. Увек иде у комбинацији са другим терцетом или са другим врстама строфе, као што је катрен (у сонету). Потиче из италијанске књижевности; у терцетима је написана Дантеова Божанствена комедија.
- Фарса је врста комедије, најчешће једночинка, која се јавља у 15. веку. Обично је заснована на анегдоти из свакодневног живота. Чини је вербална комика и груб (сиров) хумор; дијалог је пун двосмислемости, лакрдијских ефеката, ласцивних алузија и шала. Као изражајна средства најчешће користи гротеску, хиперболу и карикатуру.
Тог дана зраци сунца бледи паше –
жалише оног ко их је створио.
Ја се не чувах - ухваћен сам био –
везале су ме, Госпо, очи ваше.
Ко да ни време такво не бејаше
да бих се и ја с Амором борио –
бејах безбрижан, без сумњи и чио –
и отуд опште несреће насташe.
Разоружаног менe Амор стиже
и нађе пут што води срцу моме
кроз очи - ову капију за сузе.
Није му на част што ме у таквоме
стању ранио када стрелу диже.
Пред вашом стрелом - ја ни лук не узe.
61.
Нека је блажен дан, месец и доба.
Година, час и тренут, оно времe
И лепи онај крај и место где ме
Згодише ока два, спуташе оба.
Блажене прве патње које вежу
У слатком споју са љубављу мене,
И лук и стреле што погодише ме,
И ране које до срца ми сежу.
Блажени били сви гласови, које
Уз уздах, жудњу и сузе без броја
Просух, зовући име Госпе моје;
И блажене све хартије где пишем
У славу њену, и мисао моја
Која је њена, и ничија више.
90.
Расута по ветру златна коса беше,
Што се у безброј слатких власи сплела;
И љупка је светлост без мере горела
Очију оних што сад потамнеше;
Милосна се боја у лицу будила,
Не знам да л стварно, ил уз варку пуку;
Кад љубавног огња семе у грудима
Носих, зар је чудо што одједном букнух?
Њен ход не беше ход смртника сваког,
Већ анђеоског духа; речи њене
Не беху као грла људског звук;
Дух надземаљски, сунце васељене
Би оно што видех: и да није тако,
Не лечи рану то што спласне лук.
134.
Мира ми нема, а нема ни рата,
плашим се, надам, ледим, жар сам врели,
летим врх неба - земље ми се хвата,
Не стежем ништа а грлим свет цели.
Ја сам у њеној тамници - без врата,
не присваја ме, ал ми омчу дели,
Амор мс штсди - а ланцем својата,
жива ме неће, а спас ми не жели.
Без ока видим, без језика вичем,
за помоћ вапим - а жељан сам гроба,
сам себе мрзим - друге волим јако.
Храним се јадом, а плачући кличем;
и смрт и живот - једнаки су оба.
Све због вас, Госпо, ја трајем овако.
292.
Очи о којим тако топло зборих,
И руке, лице, стопала и длани,
Због којих свету остадох по страни
И самом себи странцем себе створих,
Увојци косе чиста сјајна злата
И блесак смешка анђеоског, што је
На земљи небо сатварао моје,
Сад све је само прегршт глувог блата;
Но ипак живим, што ми жалост ствара,
Без оног светла, милог ми толико
У бури, кад је брод без кормилара;
Нек љубавна ми песма сврши ту се,
Пресахну жица ума свеколиког,
А цитра моја у плач обрну се.
302.
Мисли ме дижу у предео где је
Она, што залуд на земљи је иштем;
Сад трећи круг је њено боравиште,
Мање је хола, а лепша ми све је.
Руку ми узе; - У том кругу, рече,
Са мном ћеш бити, не греши ли нада:
Она сам, што ти даде мноштво јада
И дан свој сконча пре нег дође вече.
Не схвата људски разум добро моје:
Чекам те, а шта волео си јако,
Мој лепи вео, доле остао је.
Зашто раствори руку, нема поста?
На звук милосних речи, чедних тако,
Замало па да на небу ја остах.
311.
Тај славуј који тако нежно тужи
Можда за децом ил супругом драгом,
Небо и поља пуни песмом благом
Где безброј вештих плачних нота кружи,
И као да ме прати целе ноћи,
И подсећа ме на мој удес зао
За који крив сам, јер сам веровао
Над богињама смрт да нема моћи.
Како се вара ко верује у се!
Зар ока два, од сунца више зрачна,
Посталу, ко би реко, земља мрачна?
Сад знам да срећа која свирепа је
Жели да плачним жићем учим ту се
Да доле нема радости што траје!
333.
Идите, болне риме, пут тог кама
где драго моје благо земља скрива;
зовите њу - што с неба се одзива –
мада јој смртни део крије јама.
И реците јој да сам већ и сама
живота пресит, вала где се плива;
ал - скупљајући своја лишћа сива
да идем лако за њеним стопама;
зборећи о њој живој, мртвој мада,
о, тако живој, ко бесмртност нека,
какву је и свет да упозна треба.
Нек пази на мој долазак одсада,
који је близу; нек ме спремно чека
и вуче к себи и зове пут неба.
Sonet je pesnička kompozicija italijanskog porekla koja se sastoji od 14 dvanaesteraca, raspoređenih u dva katrena i dva terceta. Katreni moraju imati istu rimu, a u tercetima je kombinacija rima slobodnija i zavisi od ukusa pesnika, s jedinim uslovom da imaju barem jednu zajedničku rimu. Klasičan raspored rime se obično prikazuje šemom ABBA — ABBA — CDC — DCD (ili CDE — CDE). Ponekad, u klasičnom sonetu, kvarteti mogu biti zamenjeni servantesijima ABAB — ABAB; a još ređi je slučaj kombinacija ABBA — ABAB ili ABAB — ABBA.
Reč sonet potiče od provansalske reči sonet ili italijanske reči sonetto koje označavaju kraću pesničku tvorevinu - „malu pesmu“. Do 13. veka, označavala je pesmu od 14 stihova koja je sledila striktnu šemu i logičnu strukturu, međutim, vremenom su konvencije evoluirale i postale labavije. Prvi se teorijski spisi o sonetu kao pesničkom obliku javlјaju 1332. godine, odnosno stotinak godina nakon nastanka soneta. Autor tog prvog teorijskog spisa (Summa artis rithmici vulgaris dictaminis), koji predstavlјa svojevrsni zahtev za klasifikacijom tipova soneta, jeste Antonio da Tempo.
Najpoznatiji autori soneta bili su: Dante, Petrarka i Kavalkanti (It.), Luis de Gongora (Šp.), Pjer de Ronsar (Fr.) Šekspir (En.)
Struktura soneta
Osim spolјašnje forme, sonet ima i svoju unutrašnju formu. Književni teoretičari su dugo raspravlјali o tome da li forma soneta iziskuje, sama po sebi, unutarnji smisao i raspored, odnosno koliko spolјašnja forma zavisi od unutunutrašnje i u kojoj meri sonetna struktura strofe i sonetno rimovanje sugerišu određen raspored građe i njenu sintaksičku raščlanjenost. Po mišlјenju mnogih teoretičara sonet mora imati i unutarnje, a ne samo spolјašnje sazvučje rima.
Opšti stav je da pravi sonet mora imati tačno određen spolјašnji i unutrašnji red; da sonetna struktura uklјučuje neku polaznu tačku ili uvod, razvoj, kulminaciju i rasplet. Postoje i tvrdnje da sonet mora imati i unutrašnju dramsku ili dijalektičku organizaciju:
a) tezu - prvi katren,
b) antitezu - drugi katren,
c) sintezu - dve tercine
Dvočlana struktura soneta podrazumijeva da je između katrena i tercina uspostavlјen odnos očekivanja i ostvarenja, napetosti i opuštanja, pretpostavke i zaklјučka. Ako se dijalektička struktura soneta vizuelno pokazuje u rasporedu strofa, onda se to akustički jasno pokazuje kroz raspored rima.
Drugi opet tvrde da u sonetu moraju postojati pauze (tačka na kraju svake strofe); da se nijedna značajnija reč ne sme dva puta upotrebiti; da poslednji stih mora biti klјuč za celu pesmu; da poslednja tercina mora sadržati smisaonu suštinu (poentu) soneta, a ostale strofe su samo priprema za nju; da zaklјučni stihovi moraju iznenaditi čitaoca itd. Tu su, nasuprot ovima, i neka manje rigorozna mišlјenja po kojima unutarnji red mora postojati, ali on je slobodan i raznolik, a ne strogo određen. Neki pak misle da smisaoni sled nije uopšte važan za ovaj pesnički oblik.
Spolјašnji oblik, ipak, nije sam sebi svrha. On utiče na kompozicijsku organizaciju koja, bez obzira na to da li je strogo određena ili ne, mora imati svoj tok, razvoj, povezanost, zgusnutost, smisaonu težinu i zaokruženost. I bez obzira na različita gledišta pesnika koji pišu sonete, pravim sonetima smatraju se samo oni koji odišu istinskom pesničkom i stvaralačkom snagom. Dakle, misli se uvek na ona ostvarenja koja poseduju taj unutrašnji red.
Italijanski soneti najčešće su bili pisani u jedanaestercu (ital. endecasillabo), jer je to bio italijanski nacionalni stih, a ako se javlјao neki kraći stih, poput osmerca ili šesterca, tada je bilo reči o manjem sonetu (ital. sonetto minore). U Francuskoj je pak nacionalni stih bio aleksandrinac (stih od 12 slogova sa cezurom iza šestog sloga, stalnim naglaskom na šestom i dvanaestom slogu i parnom ili ukrštenom rimom. Naziv је dobio po spevu o Aleksandru Velikom u francuskoj srednjovekovnoj književnosti; koristili su ga dubrovački renesansni pesnici; kod nas su ga obnovili modernisti J. Dučić, M. Rakić), pa je i sonet bio, mahom, pisan tim stihom. U Engleskoj tu je funkciju imao petostopni jamb, u Nemačkoj dvanaesterac, u Polјskoj trinaesterac, u hrvatskoj književnosti pretežno deseterac. Jedino su Španci i Portugalci, preuzevši u 16. veku sonet od Italijana, stvorili svoju verziju jedanaesterca (što je bilo lako s obzirom na činjenicu da su njihovi jezici srodni italijanskom), a do tada su se koristili osmercem. U skladu sa izborom stihova u sonetu, koji su se menjali od jedne do druge nacionalne književnosti, menjala se i rima:
U Italiji
Naizmenična rima okteta i dva rasporeda sesteta
ABAB/ABAB/CDC/DCD
ABAB/ABAB/CDE/CDE
Obgrlјena rima okteta i dva rasporeda sesteta
ABBA/ABBA/CDC/CDC
ABBA/ABBA/CDE/CDE
U Francuskoj
Obgrlјena rima okteta i dva rasporeda sesteta
ABBA/ABBA/CCD/EED
ABBA/ABBA/CCD/EDE
U Engleskoj
Tri katrena s naizmeničnom rimom i jedan rimovani distih
ABAB/CDCD/EFEF/GG
Napomena: Tekst je preuzet sa Vikipedije.
Канцонијер - Created with Haiku Deck, presentation software that inspires;
Данте Алигијери је италијански песник пореклом из племићке фиретинске породице. Рођен је у Фиренци између 18. маја и 17. јуна 1256. године (сам је изјавио како је рођен кад је сунце било у знаку Близанаца). У младости се дружио с песником Кавалкантијем коме је посветио своје прво значајно дело La vita nuova (за које је инспирацију пронашао у својој дечачкој љубави према Беатриче Портинари и која је одиграла важну улогу у његовом животу и стваралаштву). Ово дело представља спој епских и лирских целина, написано је у прози и уз то садржи и једну баладу, једну сестину, 25 сонета и 4 канцоне; засновано је на идеализованом концепту љубави у духу фирентинске песничке школе dolce stil nuovo; тако је Беатриче, чију лепоту и врлине је уздигао до ванземаљског симбола, постала узор савршене лепоте и чедности.
Сматра се како је филозофију учио код фрањеваца и да му је учитељ реторике био Брунето Латини, секретар Републике Фиренце. У служби града борио се код Кампалдина (1289.), а у политичком животу града учествује као члан Већа стотине. За Фиренцу је обављао различите дипломатске послове, а као присталица политичке струје Гибелина (Белих) пружао је отпор покушајима папе Бонифација VIII (Гвелфи, Црни) да Тоскану подвргне црквеној власти. Када су се папине присталице (Црни) домогли власти (1302.), прогнан је из Фиренце, а пресудом од 10. марта исте године запрећено му је ломачом уколико се затекне на територији града Фиренце. Као избеглица живео је у Верони, Арецу, Равени, а неко време и у Паризу. Иако изгнан и у туђини Данте није губио наду да ће се једног дана вратити у родну Фиренцу. Међутим, 1315. године понуђен му је повратак, али под условом да пристане да, заједно са осталим помилованим изгнаницима, буде третиран као јавни грешнк у верским церемонијама. Данте је то понижење одбио. Материјална несигурност и тешке животне прилике присиљавале су га на тражење утицајних савезника, па је један од њих био и Хенрик VII од Луксембурга. Када је Хенрик VII умро, Данте је изгубио све наде како би нека спољна интервенција могла изменити политичко стање у Фиренци. Разочаран, све више се удаљавао и од својих политичких истомишљеника, па је од 1318. одлучио да се трајно насели у Равени где је предавао реторику и писао. Годину дана пре смрти у Верони је на латинском језику написао расправу Questio de aqua et terra. Разболео се путујући у Венецију и по повратку у Равену 1321. у ноћи између 13. на 14. септембра умро.
Божанствена комедија (La Comedia Divina)
Овај религиозни спев настао је између 1304. и 1321. године. Данте је започео писање Пакла између 1306. и 1307., а завршава га између 1309. и 1310 године. Чистилиште је писао од 1308. до 1315. године. Рај настаје између 1316. и 1321. године.
Данте је свој спев назвао комедијом, не зато што у себи садржи ишта смешно, већ зато што се, према средњовековној поетици, тако означавало приповедно дело у стиховима, написано једноставним, свима разумљивим језиком, које почиње тужно, а завршава срећно: Та приповест „на почетку је застрашујућа и смрдљива, јер говори о Паклу, али има добар крај, пожељан и пријатан, јер говори о Рају...“
Епитет божанствена (због савршене форме, композиције, језика и тематике) појављује се први пут код Бокача у његовом делу о Дантеовом животу. Од 1555. године он постаје саставни део наслова.
Божанствена комедија сматра се последњим великим књижевним делом средњег века и првим великим делом које наговештава ренесансу.
Овај велики спев састоји од 14233 стихова, писаних у једанаестерцу и сложених у римованим терцинама.
Композиција Божанствене комедије
Спев је подељен у три дела, три засебна епа који чине целину: Пакао (Inferno), Чистилисте (Purgatorio) и Рај (Paradiso).
Сваки еп чини тридесет три певања, с тим што први део, односно Пакао, има и уводно певање, тако да Божанствену комедију у целини чини сто певања.
Целокупна структура дела заснована је на броју три (симбол Светог Тројства) и савршеном броју десет:
-спев је подљен у три певања;
-строфа је терцина (строфа од три стиха; сa римом аба, бцб, цдц, дед);
-Дантеа искушавају три звери;
-кроз загробни свет воде га три водича.
Унутрашња подела је такође симетрична и заснована на броју десет:
-Пакао има девет кругова плус предворје, што чини десет делова.
-Чистилиште има девет делова које чине плажа, претчистилиште и седам кругова, плус Земаљски рај, што такође укупно даје збир десет.
-Рај има девет небеса, плус Емпиреј, што опет чини десет.
-Сваки од три епа завршава речју звезда.
-Свака шеста песма у три дела спева говори о политици и актуелним збивањима, али у све ширем смислу (на нивоу Фиренце, па Италије, па целог Светог Римског Царства).
-Душе грешника подељене су у три групе, као и душе покајника и душе блажених.
La Comedia Divina приповедана је у првом лицу и представљена као лично искуство на путовању кроз три ванземаљска (загробна) простора, које је започело на Велики петак 7. или 8. априла, (мада има и тврдњи да је то било 25. марта) 1300. године. Данте је тада имао тридесет пет година. У причу нас уводи алегоријском сликом мрачне и безизлазне шуме у којој се изгубио и лута тражећи спас. Сваки пут када му се учини да ће пронаћи излаз у томе га спречавају три звери: лав, вучица и пантер. Неочекивано, заблуделом човеку стиже помоћ захваљујући сажаљивој и чистој души Дантеове љубави из детињства – Беатриче, која из раја посматра његове муке. Она шаље омиљеног Дантеовог песника из епохе старог Рима, Вергилија, да му помогне на путу искушења и самоосвешћења. Кроз загробни простор воде га три водича: Први, Вергилије (који припада античком свету и у првом кругу пакла се нашао зато што није познавао хришћанство), води га кроз пакао и део пута кроз чистилиште. Кроз рај га води прво Беатриче, симбол чистоте и невиности, а потом Свети Бернард.
Божанствена комедија писана је фирентинским наречјем које постаје темељ италијанског стандардног језика.
- Три главна лика у Божанственој комедији су Данте, Вергилије и Беатриче
- ДАНТЕ представља симбол грешног човека.
- ВЕРГИЛИЈЕ је симбол разума и мудрости.
- БЕАТРИЧЕ је симбол божанске милости, чедности и склада телесне и духовне лепоте.
- Број 3 је мистична бројка (има магијско значење), која овде представља Свето тројство
- Број 100 је савршена бројка, и представља савршени поредак.
- Дантеово лутање по мрачној шуми на почетку спева представља алегоријски приказ грешног живота. Како би се ослободио опасних звери (злих искушења), одлучије да прати мудрог Вергилија (који је у стварном животу био Дантеов узор и који је, такође, био „познавалац“ хадских простора о којима је писао у свом епеву Енеида)
- Три звери симболизују људске пороке:
- ЛАВ - охолост
- ВУЧИЦА - похлепу
- ПАНТЕР - путеност, пожуду, страственост
Пакао, који примарно представља алегорију стања греха и отуђености од Бога, можемо схватити као алегорију земаљскога света, његових изопачености, робовања људским страстима, настраностима и пороцима.
- Састоји се од девет кругова који се нижу према средишту Земље, сужавајући се у облику левка.
- На рубовима пакленог левка урезане су стрме стазе, којима се силази из круга у круг.
- Грешници су смештени у круговима у складу са тежином греха, од најмање грешних (на врху) до најгрешнијих (на дну).
- Свако вечно испашта у кругу који одговара најтежем греху који је за живота починио, а није се покајао. Свака казна је двојака - грешник је кажњен духовно (нема могућност да види лице Бога и искуси његову милост) и физички. Однос између казне и греха је пропорционалан - што је грех већи дубље се силази у пакалени котао.
Уводни део епа:
Негде на половини живота Данте је залутао у мрачној шуми.
На пола нашег животнога пута
у мрачној ми се шуми нога створи
јер с равне стазе скренувши залута.
Дуго је лутао шумом, а након изласка из ње стигао је до неког брега. Кренуо је према врху, али су му пут препречиле три животиње: пантер (која представља путеност, пожуду), лав (користољубље) и вучица (лакомост).
Ал' истом да ћу узбрдо, кад ено
однекуд пантер брз и гибак пао,
с крзном што бјеше од пега шарено;
и није ми се више с ока дао,
већ ме у ходу пречио све јаче,
па сам се враћат више пута стао.
Тај као да је на ме доћи хтио
од глади бијесан, подигавши шију,
реко бих зрак уплашен је био,
и што изгледаше свију
пожуда сита у својој сухоћи,
и због које већ многи сузе лију.
У тренутку када се хтео вратити натраг без наде да ће из шуме икада изаћи, дошао је Вергилије који га је повео са собом. Вергилије му је објаснио како га је послала Беатриче. Данте и Вергилије су дошли до предворја пакала када је Данте спазио натпис изнад врата: Нека остави сваку наду онај ко овде улази!
Кроз нас се иде у град свију мука,
кроз нас се иде гдје се вјечно плаче,
кроз нас се иде до пропала пука.
Правда нам творца вишњега потаче;
божанска свемоћ, мудрост што све знаде,
и прва љубав градити нас заче.
Што год створења прије нас имаде
вјечно је, па смо и ми вјечна вијека;
и зато ко уђе нек изгуби све наде.
Ушавши у предворје пакла Данте чује врискове и боли душа које не припадају ни рају ни паклу. То су душе људи који су за живота били усмерени само на себе, па их сада немилосрдно гоне стршљени и осе. Кроз ту пространу равницу протиче река Ахеронт, на чијим обалама несрећне душе чекају да их седи старац, сплавар Харон превезе на другу обалу у вечну таму, ватру и лед. Будући да је Данте био жив, Харон одбија да га преведе, но Вергилије стишава Харонов бес и подсећа га да Данте путује по божјој вољи. У то се земља затресе, дигне се јак ветар, а застрашујући блесак сруши и онесвести Дантеа.
Сад стигосмо до мјеста тешких јада,
ко што ти рекох, гдје се свијет јати,
што благодати ума лишен страда.
КРУГОВИ ПАКЛА
У првом кругу - Лимбу налазе се душе некрштених. Њихове душе нису изложене физичком страдању и мучењима, а једина им је мука неиспуњива жеља да виде Бога. Ту се налазе некрштена деца и античке личности тј. сви који су се родили пре стварања хришћанства: Хомер, Сократ, Овидије, Вергилије... Осуђени су на вечну меланхолију и чежњу за рајем без икакве шансе за искупљењем.
У првом кругу су и сви они који су се током живота увек кукавички понашали и у свему се држали по страни. Њихова казна је у томе да их вечно убадају обади и пчеле.
Не питаш, добри учитељ ми рече
тко су ти дуси, пред тобом што стоје?
Прије но пођеш знај да њих не пече
Никакав гријех; ал' премало то је
да би се спасли, и уз дјела чиста,
јер су без крста, врата вјере твоје.
У другом кругу налазе се душе прељубника и оних који су за живота робовали телесним страстима, па као што су живели у вихору страсти тако их и у паклу витла паклена олуја. Овај круг чува Минос (чувени краљ са острва Крит) који уједно одмерава тежину грехова и разврстава грешнике. Он је пола репата неман, пола човек. Пред њега долазе грешне душе и исповедају своје грехе, а он им мери тежину обмотавши свој реп око њиховог тела (колико пута их реп обавије, толико кругова се спуштају у дубину пакла). Љубавници су починили грех, јер су својом необузданом љубављу или похотом уништили живот оних људи који нису били криви. Кажњени су тако што никада немају мира и све време их баца олуја са стене на стену. У другом кругу Данте среће Семирамиду, Клеопатру, Париса, Дидону, Ахила, Тристана, Франческу и Паола...
Ту Минос страшан, зубима режећ
стоји на прагу ондје гријехе испитива,
суди и шаље, репом правду кроји.
Минос нерадо пушта Дантеа у други круг пакла, али попушта на Вергилијево упозорење да се не меша у вољу Бога. Данте овде разговара с Франческом и Паолом, љубавницима из Равене, које је убио Паолов брат затекавши их у прељуби.
Паклени вихор, што без станке хуји,
ту носи душе у замаху пуну;
мучи их, бије, вртећ их у струји.
У трећем кругу се муче душе прождрљиваца и пијанаца. Њихове су муке у томе што се безнадежно ваљају у блату, по њима шиба киша и снег док их Кербер (троглави пас), митски чувар Хада, стално наново рашчетворује.
У четвртом су кругу душе расипника и шкртица. Они гурају камење, а чува их вук Плутон (некада бог богатства, а сада паклена неман).
Пети круг је круг душа срдитих и жестоких, који су загњурени при површини, и лењих који се даве при дну реке Стикс. Чува их Флегија.
Шести је круг круг јеретика, кривовераца и оних који нису веровали у бесмртност душе. Они су закопани у отвореним горућим гробовима града Диса. Ту Данте прича с Фаринатом и Кавалкантијем. Они проричу Дантеу да ће бити прогнан из родног града.
Седми је круг круг насилника, а подијељен је на три појаса:
- У првом појасу налазе се насилници против ближњега, а чувају их кентаури, који их, док су уроњени у Флегатон, реку од вруће крви, гађају стрелама увек када изроне.
- У другом се појасу налазе самоубице, које су претворене у отровно грање, а кљуцају их харпије (птице са женским лицима) и уједају гладне кује.
- У трећем појасу на ужареном песку налазе се насилници против Бога и природних и људских закона (богохулници, содомити и зеленаши), а засипа их огњена киша. Богохулници леже на леђима, зеленаши седе погнути, а содомити трче около. Чувар тог круга је Минотаур.
-Осми круг пакла (метаболге или зле јаруге), садржи десет ровова.
Данте и Вергилије у тај круг стижу захваљујући Гериону, змају оштрог репа и људског лица који је симбол преваре и чувар тог круга у којем се налазе варалице.
Распоред грешника по рововима:
- У првом рову су сводници и заводници жена (њих бичују ђаволи).
- У другом ласкавци (зароњени у људске фекалије).
- У трећем су рову симонисти - људи који су продавали свете тајне, трговали светињама или куповали црквене части – који се муче наглавце забодени у шупљу стену док им горе табани. Тамо Данте среће Папу Николу ИИИ.
- У четвртом се рову налазе врачеви, чаробњаци и лажни пророци, који ходају унатраг, главе окренуте наопако.
- У петом рову су сплеткароши, подмитљивци и варалице, загњурени у врелу смолу, а чувају их рогати ђаволи.
- У шестом рову су лицемери, дволични људи, ласкавци који су присиљени да ходају под дебелим позлаћеним оловним кабаницама.
- У седмом рову су варалице друштва и цркве и лопови који трче руку свезаних на леђима, а прогоне их отровне змије; змије их гризу, а они се претварају у пепео из којег се, попут феникса, поновно рађају.
- У осмом рову су зли саветници, а међу њима Данте среће Одисеја, који му описује своје последње путовање.
- У деветом рову су сејачи неслоге и раздора, које ђаво стално рањава мачем.
- У десетом рову су кривотворитељи (фалсификатори, ковачи лажног новца), кажњени страшним болестима.
(У овом кругу се нашао и краљ Милутин Немањић, као кривотворитељ. Данте именује српску државу Рашку и њеног краља, зато што је српски новац краља Милутина био на цени и тиме правио конкуренцију млетачким сребрењацима. Млеци су у страху за своју валуту забранили коришћење српских сребрењака, који су били толико слични, да су Млеци говорили да је реч о фалсификату. Тако је очигледно мислио и Данте.)
"И Норвешке краљ и Португалије
ту бити ће, па и онај из Рашке
што слабо виде новац Венеције."
Улаз у девети круг чувају три ланцима свезана гиганата, Нимрод, Ефијалт и Антеј.
Овај последњи круг подељен је на четири појаса:
- Каинов појас- издајице рођака,
- Антеноров појас- издајице домовине или странке,
- Поломејев појас- издајице гостију,
- Јудин појас- издајице својих доброчинитеља.
- У средишту деветог круга, простору вечног леда и ватре, уједно и средишту Земље, налази се горостасни Луцифер, који је до пола зароњен у лед. Има три главе, а испод сваке по пар огромних крила којима ствара хладан вјетар. Има три лица: црвено, црно и жућкасто (боје лица симболизују три људска стања у којима су прикривени највећи извори грехова - љутњу, глупост и загриженост). У устима сваке главе има по једног од три највећа грешника, издајнике – Јуду, Касија и Брута.
Вергилије се заједно са Дантеом успиње уз Луциферове ноге и стиже до јужног пола, где се (по Птоломејевом приказу загробног простора) налази Чистилиште, где душе, које су се још за живота покајале, испаштају и тако чисте своје грехове распоређене су у седам различитих кругова. Након чишћења купају се у Лети, реци заборава и Лунги, реци лепих сећања, а потом се уздижу до Едена, Земаљског Раја.
На вратима Раја Данте се опрашта од Вергилија. Будући да је очишћен до греха проласком кроз чистилиште, он сада добија дозволу да уђе у рајске ливаде. Тамо га дочекује Беатриче.
Ренесансно у делу:
-песник је пророк и критичар свога доба, оштро полемше против Цркве и поремећеног реда ствари у савременом историјском тренутку;
-истиче достојанство човека, важност његовог деловања у изградњи праведног поретка света;
-истиче нужност и вредност науке у потрази за истином и знањем;
-са много разумевања приказује слабост људске природе;
-народни (италијански) језик;
-критички тон.
Средњовековни елементи:
- средњовековна симболика у концепцији и композицији дела
- улога мистичног броја 3
- форма алегоријске визије
- разврставање грешника у складу с религиозним поимањем греха
Обликујући своје јунаке, душе које испаштају, Данте полази од тезе како је домовина душе небо. Када се човек роди душа силази из свог станишта и улази у тело. По доласку на Земљу она има два својства: разум и тежњу. Душа тежи добру, али не зна га разликовати па је принуђена да га открива кроз искуство. Зато људи греше. Из незнања се рађа зло, а оно се по Дантеу налази у материјалном, односно чулном уживању. Добро се налази у духу, а највише добро је Бог, па зато њему тежи свака душа.
Божанствена комедија, сигурно је једно од највећих дела светске књижевности чија вредност управо захваљујући својој алегоричности и универзалности теме никада не пролази. Она нема време ни генерацију. Писана је за свакога и заувек. Данте је кроз ово дело на изузетан начин успео отелотворити свој идеал вере, морала, науке и политике.
Одломак из „Пакла“ - Пето певање
На улазу у други круг пакла стоји судија Минос који свакој души одређује место мучења уврћући реп онолико пута колико жели да несрећник сиђе. Минос жели да спречи Дантеа да уђе, али га Вергилије одвраћа од тога. Песници улазе у други круг пакла где се налазе развратници у вечној олуји. Дантеу је омогућено да разговара са двоје славних љубавника античког доба - Паолом и Франческом. Паоло плаче док Франческа говори о њиховој трагичној љубави. Данте је потресен и онесвешћује се.
Тако сиђох из првог круга несреће у други мање простран где туга болнија је, па јауке изазива веће.
Ту страшни Минос режи као куга.
Када душа у којој несрећа рођена спава
пред њега дође, па се исповеди,
тај зналац грехова означава
које место у паклу јој следи;
увије реп толико пута
колико кругова ниже њен грех завреди.
Пред њега безброј душа залута
и редом долази да чују пресуду;
исповеди се. казну чује, па доле одлута.
„Ох ти што се нађе на овом страшном спруду“,
рече Минос када виде мене тада прекидајући посао на своме суду,
„пази како улазиш и комеверујеш пун јада:
нека те не заварава ширина капије.“
А мој ће му вођа: „Што вичеш сада?
Да му запречиш суђени пут добро није:
тако жели онај што када жели
може што хоће, не питај више, боље ти је.“
У тај трен почух сзук невесели да разбирам
и нађох се на оној страни где ме потресе плач васцели.
Стигох на место где не светле дани
што риче као море у олуји,
када га туку ветрови разнострани.
Паклена олуја ту вечно бруји, носи душе
у своме вртлогу, бије их и врти у својој струји.
Када на урвине ставе ногу, чују се крици,
плач и стењање, клетве свакојаке упућују богу.
Разумех да су на такво стање осуђени
они што имје било од разума јаче телесно уживање.
Као што чворак шири своје крило
зими у јату широком и густом.
тако те зле духове олујно шило
баца тамо амо у вијању пустом;
никада им ни зрачак утехе не сине
да се надају одмору, а нек моли опроштају ком.
Па као што ждралови певају жалосно кроз висине
летећи у дугоме низу дуж неба плава,
тако видех да долазе уз крике њине
сени ношене олујом што не јењава,
и зато рекох: „Учитељу, ко су ове сене
што их црни дух тако кажњава?“
„Прва о којој жели да чујеш од мене“;
рече ми, царица се звала за многе народе оновремене.
Блуду се је до те мере одала па је похоту
озаконила да спере срамоту у коју је пала.
Предање каже да је то Семирамида учинила
која наследи Нина коме би жена:
сада султан влада земљом штоје њена била.
Друга је она што се због љубави уби ојађена
и не би верна Сихејевом пепелу;
ту је и Клеопатра распаљена.
Јелену види која, с ватром у телу, толико зла дозва.
Па Ахилова тамо је сена који се
за љубав борио пред смрт невеселу.
Види Париса, Тристана, и тога трена
више од хиљаду сена ми је показао
што их од живота растави љубав снена.
Пошто сам мога учитеља саслушао
како набраја жене из давнине и витезове,
сажалих се тако да замало у несвест нисам пао.
Заустих: „Песниче, чуј речи ове,
радо бих разговарао са оно двоје
што се чини да на ватру лако плове.“
А он мени: „Када дођу близу руке твоје,
ти их замоли чим буду на твојој страни,
у име љубави што их води, и доћи ће обоје.“
Чим их ветар ка нама накани,
прозборих: „О, душе ожалошћене,
дођите да разговарамо, ако то бог не брани.“
Као што голубице жудњом привучене
уздигнутих крила у гнезђо мило би слетеле,
долетевши кроз ваздух жељом ношене,
тако су из јата, где и Дидона беше,
излетеле те душе прилазећи нам кроз ваздух пун море,
толико су моје речи љубав плеле.
"Ох, блага душо и мили створе што кроз ваздух
пун тамнога немира посећујеш нас
што свету окравависмо одоре,
да нам је пријатељ краљ свемира,
молили бисмо га да те миром обрадује,
јер си се сажалио на грехе наших греха.
О ономе што душа вам жели да каже и чује
слушаћемо и зборити са вама
док ветар, као сада, мирује.
Земља где сам рођена и ја сама тамо је
где По ка мору пристаје
да се смири са својим притокама.
Љубав којој се племенито срце брзо предаје
обузе њега због лепоте моје, које неста,
тако да и сада у мени бол траје.
Љубав што никоме ко воли не прашта то је,
па и мене таквом снагом заврти
да, као што видиш, још не напушта срце моје.
Љубав нас доведе до смрти:
Каина чека онога ко нас уби.
Тако нам рекоше у тај час шкрти.
Пошто сам разумео њихов удес груби,
погнух главу и дуго стајах у сени
све док песник не рече: „Шта ти би?“
Када се огласих, рекох: „Јао мени,
колико слатких мисли, колико жеље у срцима,
наведе њих на тај корак изгубљени!“
Затим прозборих окренувши се њима овим речима:
„Франческа, твоје муке тугу
и сажаљење буде у мојим грудима.
Реци ми: уз уздахе, те слатке звуке,
коме си и зашто љубав дала,
како су вам се у тајној жељи сплеле руке?“
А она ће мени: „Нема већег жала од сећања
на доба што срећом зраче у време јада:
то твој учитељ зна, вала!
Како је почела и расла све јаче љубав наша,
ако желиш толико да знаш,
испричаћу као биће што збори и плаче.
Читали смо једнога дана из доколице
баш о Ланселоту како га је љубав мучила:
сами смо били, не сумњајући у удес наш.
Више пута ватра ока нам се укрстила
док смо читали и бледела нам лица тога дана,
али смо на једном месту тела су нам попустила.
Када прочитасмо да на жељени осмех усана
пољубац спусти тај витез заљубљени,
овај што ме неће напустити ниједнога дана,
на усне ми положи пољубац острашћени.
Као Галеот писац књиге проводаџија је био:
тога дана више нисмо читали занесени.
Док је један дух то говорио, други је плакао
тако да од јада к'о да сам умро ја сам се онесвестио
и пао к'о што мртво тело пада.
Користан извор за разумевање Житија деспота Стефана Лазаревића које је написао Константин Филозоф.
Акценти_у_српском_књижевном_језику_-_вежбице.pdf | |
File Size: | 2207 kb |
File Type: |
Грчка, зрно, брзо (придев), брзо (прилог), брз, рт, смрт....
Категорије
All
Домаћи задаци
Други разред
Књижевнотеоријски појмови
Први разред
Провера знања
Трећи разред
Четврти разред
Архива
September 2020
May 2020
March 2020
November 2019
June 2019
May 2019
April 2019
February 2019
December 2018
November 2018
March 2018
January 2018
December 2017
November 2017
October 2017
May 2017
April 2017
March 2017
January 2017
December 2016
November 2016
October 2016
September 2016
July 2016
May 2016
March 2016
February 2016
January 2016
December 2015
November 2015
October 2015
September 2015
March 2015
February 2015
December 2014
November 2014