Weeblyonica Виблионица!
  • Почетак
    • О нама
  • Садржај
  • Учионица
  • ИОП
  • Наставни пројекти
    • Укључи ме - разумећу!
    • Мисли авангардно!
    • Моја прва књига
    • Учимо да учимо
    • Правопис у слици и речи
    • Вишефронтална настава
    • О причи и причању у "Проклетој авлији" _ Креа
  • Књигољупци
  • Књигољупци на Фејсбуку
  • Контакт
  • Упитници, тестови, анкете




​Наставни материјали, лекције, задаци...

На овој страници делићемо нове лекције, задатке и корисне текстове који вам могу олакшати учење. Оно што на овој страници не постоји можда ћете пронаћи на сајту Књигољупци.

За лакше претраживање садржаја послужиће вам наслови у одељку Категорије.

Тест о савременој светској књижевности

12/17/2014

0 Comments

 
Савремена светска књижевност
0 Comments

Иво Андрић

12/15/2014

0 Comments

 

На Дрини Ћуприја

Припремајући се за рад на часовима посвећеним роману "На Дрини ћуприја", прелистај презентацију о животу и делу нашег великог писца и потруди се
да што више информација о њему усвојиш. 
Препоручујем ти да прочиташ и нешто опширније на сајтовима по свом избору 

или на: 
Википедији  и
Растко


Иво Андрић from Branijeta Kondžulović
На дрини ћуприја from Branijeta Kondžulović
0 Comments

 Из теорије књижевности

12/3/2014

0 Comments

 

Књижевнотеоријски појмови

Постмодернизам

Постмодернизам је филозофска, естетска и књижевна школа која је израз новога духа у култури и уметности друге половине 20. века. Постмодернизам оспорава оно наслеђе модеризма које на сваки начин жели да одржи везу с књижевном врошлошћу. Ако и користе то наслеђе, постмодерни писци дају му нову улогу у интертекстуалној градњи свога дела. Чине то преплетом разних текстова, тј. у поступку који се заснива на палимпсесту.

Отуд су књижевни колаж и монтажа, цитат и фрагментаризација текста битне одлике постмодерног поступка. Одлике тог псступка такође су укидање линеарне поступности, мешање жанрова и стилова у истом делу, те преплитање стварног и измаштаног. Значајан удео у постмодерном поступку има парод(рјски однос према знању и књижевној традицији.

Палимпсест

У основном значењу реч палимпсест (грч. palimpsestos - поново оструган) означава пергамент са којег је, због штедње скупог материјала за писање избрисан стари запис да би могао да буде написан нови текст. Но, стари запис је у траговима остајао па се с напором могао и прочитати. То преплитање старог и новог текста у основи је новог значења које се везује за палимпсест. Отуд палимпсест означава укрштање или премрежавање текстова, било да је реч о парафрази старог у новом делу, његовом иронијском ко- ментару или, чак, пародиј-ском оспоравању.

Антироман

Антироман  је вид модерног романа који је, како и сам термин каже, по својим одликама сасвим супротан традиционалном роману: нема целовиту радњу ни причу. Развој догађаја и поступци јунака у радњи оваквог романа нису довољно образложени и осмишљени.

Појава антиромана везана је за француски нови роман. Зачетник овога вида прозе је С. Бекет са делом Молоа (1951). Видан је утицај и Жан-Пол Сартра. Сам писац, његови јунаци и приповедач сматрају да је овај свет без смисла и правог уточишта.

Сама прича у антироману често је разбијена и неповезана, фрагментарна, расута и декомпонована. Уместо праве и развијене приче, у антироману су врло честа есејистичка разматрања различитих питања која су тек у даљој вези са основном тематиком у делу. На сличан начин обликован је и роман тока свести, па неки теоретичари држе да је и то антироман.

Роман-река

Роман-река  означава роман или циклус романа веома широко постављене теме, широко засноване слике света и живота, те спорог, временски обухватног и врло развијеног приповедног тока.

Почеци овог вида романа везују се за прве деценије 20. века (Томас Ман: Буденброкови, 1901; Џ. Голсворти: Сага о Форсајтима, 1906-1928; М. Пруст: У трагању за изгубљеним временом, 1913-1927). У српској књижевности романи овога типа су, поред осталих, На Дрини ћуприја И. Андрића и Златно руно Б. Пекића.

Тематски су ови романи обично породичне или историјске хронике у којима се јавља велики број јунака и више нараштаја. Отуда је и њихова епска матица врло широка, као што је и развој радње у таквим делима тематски везан и за историјске догађаје. У сенци тих догађаја теку и споро се развијају основна прича у роману и њена сложена композиција.

0 Comments

4. Токови, појаве и писци у савременој књижевности

12/3/2014

0 Comments

 

Латиноамеричка књижевност

Петар Пијановић, Књижевност и српски језик IV

Латиноамеричка књижевност доживела је велики успех у другој половини 20. века. Томе је посебно допринела проза, односно магични реализам као поступак у којем се свакидашње искуство прелама у чудесним причама и митској свести јунака.

Видан допринос латиноамеричкој и савременој светској књижевности даје и Габријел Гарсија Маркес (1928). Маркес је колумбијски писац који се прочуо као аутор три кратка романа (Лишће на ветру, Пуковнику нема ко да пише и Зла коб) и збирком приповедака Сахрана Велике Маме. Ова дела Маркес је уобличио у једну целину под насловом Сто година самоће. То је породична сага у којој се на хуморан и парадоксалан начин одсликава латиноамеричка цивилизација.

Време диктатуре и насиље као обележје модерног доба Маркес приказује у делима Јесен патријарха и Хроника најављене смрти. У роману Љубав у доба колере љубавна прича необичног обрта исприповедана је на фељтонистички начин.

Маркес приказује стварност преломљену кроз митско искуство. У основи приказа је прича која користи згуснуто, циклично време и вечно враћање истог. Тако све оно што је познато и локално у причи добија универзални смисао.

Савремену латиноамеричку поезију обележио је чилеански песник Пабло Неруда (1904-1973). У његовим песмама преплићу се сетна љубавна чежња и слике јаке чулне страсти (Двадесет љубавних и једна очајна песма). Такође се преплићу мит и предање, епска драма домородачких племена са сви- репом снагом освајача јужне Америке (Општа песма). Ипак, у највећем броју песама Нерудин лирски јунак моћно осећа живот и његове радости.

У прози мексичког писца Карлоса Фуентеса (1928) људске драме ствара социјално раслојавање. Његов приповедачки поступак у разбијеној хронологији спаја разнолике прозне и поетске делове текста. Друштвено зло, несавршеност појединаца и њихове личне жртве тематска су подлога Фуентесовог најбољег дела Смрт Артемија Круза.




Read More
0 Comments

3.Токови, појаве и писци у савременој књижевности

12/3/2014

0 Comments

 

Америчка књижевност


Петар Пијановић, Књижевност и српски језик IV

У америчкој књижевности после Првог светског рата јављају се значајне новине и ствараоци. Тада делује и тзв. изгубљена генерација. Ту групу најбоље представљају писци Ернест Хемингвеј (1899-1961), Џон Дос Пасос (1896-1970) и Вилијем Фокнер (1897-1962). Они користе реалистички поступак, али се у њиховом делу запажају примесе натурализма, као и утицаји новијих књижевних техника. Зато се приповедачке поетике које они користе некад битно разликују. То показује да је роман већ у првој половини 20. века у великом превирању и обнови. Реалистички приказана радња и јунаци понекад налазе допуну у сасвим модерном доживљају и приказу света, односно роману тока свести.

Савременик „изгубљене генерације“ је и песник Езра Паунд (1885-1972). Дуго живећи у Паризу и у Италији, Паунд је прихватао и искуства авангардне европске поезије. Посебан значај у његовом опусу имају Певања Езре Паунда, настајала током пола века - од 1919. до 1970. године. Певања чине слике, фрагменти, колажи и разнолика „грађа“. У свему томе укрштају се подаци из песниковог живота са наслеђем његове лектире.

Значајан удео у америчкој књижевности има и Тенеси Вилијамс (1911-1983), драмски и прозни писац. У његовом делу издвајају се драме Стаклена менажерија, Трамвај звани жеља и Мачка на усијаном лименом крову. То су психолошке драме у чијем су средишту породичне теме. У радњи се појављују јунаци који не желе да прихвате малограђански начин живота.

Међу бројним жанровима савремене америчке књижевности значајан је и жанр научне фантастике. У овом жанру нарочито су успешни Исак Асимов (1920-1992) и Реј Бредбери (1920). Проза Трумана Капота (1924-1984) налази своје теме у бизарним догађајима. Њени јунаци су чудаци склони преступу и злочину. На тој тематској основи Капот пише и роман Хладнокрвно. У роману машту надомешта приказ радње који је огољен до детаља и заснован на стварности.

Склон је инциденту и прекорачењу дозвољених грађанских норми и Чарлс Буковски (1920-1994), песник и прозни писац. Његову прозу одликује свежа и неконвенионална слика људских порока - коцке и разврата (Забелешке једног покварењака). Буковском је, по необузданој слободи у опису интимног живота и беспоштедној критици моралних вредности на којима почива западна цивилизација, близак Хенри Милер (1891-1980).

И Сол Белоу (1915-2005) у својој прози приказује појединца и његова искушења у отуђеном америчком друштву. Та искушења и заблуде, слике злочина и насиља могу се наћи и у роману Амерички сан Нормана Мајлера (1923-2007). Други његов роман - Голи и мртви - изузетно је потресна слика Другог светског рата. На мотивима из истог рата Ирвин Шо (1913-1980) гради роман Млади лавови. Савременој америчкој стварности ближи је Џон Апдајк (1932-2009) својим романом Бежи, Зеко, бежи. У овом роману Апдајк описује пут главног јунака из сиве малограђанске свакодневице у свет предузимљивих и имућних људи.

0 Comments

2. Токови, појаве и писци у савременој књижевности

12/3/2014

0 Comments

 

Европска књижевност

Петар Пијановић, Књижевност и српски језик IV

Да би се целовитије и боље разумела савремена светска и наша књижевност корисно је навести њене главне токове, најзначајније писце и њихова најбоља дела. Различит приступ временском одређењу савремене књижевности тражи да се она сагледа у периоду који траје од треће и четврте деценије 20. века до нашег времена. Из практичних разлога токови у савременој књижевности могу се прегледније пратити ако се везују за појаве и ствараоце који су оставили битан траг. Због значаја, приоритет треба дати европској, америчкој и латиноамеричкој књижевности. При томе, треба имати у виду да ту књижевност чине ствараоци који често својим делом повезују прву и другу половину 20. века. Зато је нужно дело тих писаца сагледати у целини, што значи у његовом развоју и зрењу.

Европска књижевност

Као и у другим периодима, француска књижевност је значајно утицала и на токове европске књижевности 20. века. Отварајући путеве модернитета у прози, та новина запажа се у роману-есеју  У трагању за изгубљеним временом Марсела Пруста (1871-1922), као и у роману идеја Ковачи лажног новца Андре Жида (1869-1951).

Тај ток модерне прозе наставља током четврте и пете деценије у филозофски роман. Представници те врсте романа су Жан-Пол Сартр (1905-1980), са делом Мучнина, и Албер Ками (1913-1960) са романима Странац и Куга. Романе и драме Сартр заснива на идејама егзистенцијализма  и искуству. То учење је резултат његових погледа на свет, али и филозофског утицаја Серена Кјеркегора, Карла Јасперса и Мартина Хајдегера. Према мишљењу егзистенцијалиста сазнање је субјективно па свако налази пут до себе и пут свога спасења.

Тај избор, као нужност и изазов за онога ко бира, носи осећај бојазни, страха и стрепње. Тако човек бирајући задобија слободу и оптерећење које рађају брига и самопосматрачка тескоба. Ако човек и јесте бачен у свет, њему је дато да сам бира своје биће или оно што му по природи припада. Сва та стања у потрази за собом искушава у роману Мучнина Сартрово егзистенцијалистичко чедо, тј.  његов јунак Рокантен. Сам роман у облику дневника бележи стање духа овога јунака и његову медитацију која рађа осећај мучнине. Рокантен је само посматрач ствари и изван живота, па му је и живот без смисла, што значи апсурдан.

У савременој прози велики значај има и антироман који се, такође, везује за француску књижевност и појаву новог романа. Ова врста прозе оспорава сва она правила на којима традиционални роман почива. Најзначајнији представници антиромана су Натали Сарот (1902-1999), Ален Роб-Грије 1922) и Мишел Битор (1926).

Упоредо са антироманом, јављају се антидрама и позориште апсурда. Радња, простор и сценски говор у представама сужени су и сведени на свакидашње појаве које су апсурде и нелогичне. Сцена, ликови и израз одсликавају гротескни, циркуски и бесмислен свет. Ово позориште прославило се делима Ћелава певачица и Столице Ежена Јонеска (1912-1994), односно драмама Чекајући Годоа и Крај игре Семјуела Бекета 1906-1989).

Изван те модернистичке буке ствара песник Жак Превер (1900-1977), најпопуларнији француски лиричар 20. века. Осећајан, префињен и благо ироничан, Превер је песник  обичних појава и свакидашњег живота. Његове песничке збирке су: Речи, Призор, Киша и лепо време, Ствари и друге ствари итд.


Read More
0 Comments

    Категорије

    All
    Домаћи задаци
    Други разред
    Књижевнотеоријски појмови
    Први разред
    Провера знања
    Трећи разред
    Четврти разред

    Архива

    November 2019
    June 2019
    May 2019
    April 2019
    February 2019
    December 2018
    November 2018
    April 2018
    March 2018
    January 2018
    December 2017
    November 2017
    October 2017
    May 2017
    April 2017
    March 2017
    January 2017
    December 2016
    November 2016
    October 2016
    September 2016
    July 2016
    May 2016
    March 2016
    February 2016
    January 2016
    December 2015
    November 2015
    October 2015
    September 2015
    March 2015
    February 2015
    December 2014
    November 2014

    RSS Feed

Powered by Create your own unique website with customizable templates.