Припремајући се за рад на часовима посвећеним роману "На Дрини ћуприја", прелистај презентацију о животу и делу нашег великог писца и потруди се
да што више информација о њему усвојиш. Препоручујем ти да прочиташ и нешто опширније на сајтовима по свом избору или на: Википедији и Растко Књижевнотеоријски појмови Постмодернизам
Постмодернизам је филозофска, естетска и књижевна школа која је израз новога духа у култури и уметности друге половине 20. века. Постмодернизам оспорава оно наслеђе модеризма које на сваки начин жели да одржи везу с књижевном врошлошћу. Ако и користе то наслеђе, постмодерни писци дају му нову улогу у интертекстуалној градњи свога дела. Чине то преплетом разних текстова, тј. у поступку који се заснива на палимпсесту. Отуд су књижевни колаж и монтажа, цитат и фрагментаризација текста битне одлике постмодерног поступка. Одлике тог псступка такође су укидање линеарне поступности, мешање жанрова и стилова у истом делу, те преплитање стварног и измаштаног. Значајан удео у постмодерном поступку има парод(рјски однос према знању и књижевној традицији. Палимпсест У основном значењу реч палимпсест (грч. palimpsestos - поново оструган) означава пергамент са којег је, због штедње скупог материјала за писање избрисан стари запис да би могао да буде написан нови текст. Но, стари запис је у траговима остајао па се с напором могао и прочитати. То преплитање старог и новог текста у основи је новог значења које се везује за палимпсест. Отуд палимпсест означава укрштање или премрежавање текстова, било да је реч о парафрази старог у новом делу, његовом иронијском ко- ментару или, чак, пародиј-ском оспоравању. Антироман Антироман је вид модерног романа који је, како и сам термин каже, по својим одликама сасвим супротан традиционалном роману: нема целовиту радњу ни причу. Развој догађаја и поступци јунака у радњи оваквог романа нису довољно образложени и осмишљени. Појава антиромана везана је за француски нови роман. Зачетник овога вида прозе је С. Бекет са делом Молоа (1951). Видан је утицај и Жан-Пол Сартра. Сам писац, његови јунаци и приповедач сматрају да је овај свет без смисла и правог уточишта. Сама прича у антироману често је разбијена и неповезана, фрагментарна, расута и декомпонована. Уместо праве и развијене приче, у антироману су врло честа есејистичка разматрања различитих питања која су тек у даљој вези са основном тематиком у делу. На сличан начин обликован је и роман тока свести, па неки теоретичари држе да је и то антироман. Роман-река Роман-река означава роман или циклус романа веома широко постављене теме, широко засноване слике света и живота, те спорог, временски обухватног и врло развијеног приповедног тока. Почеци овог вида романа везују се за прве деценије 20. века (Томас Ман: Буденброкови, 1901; Џ. Голсворти: Сага о Форсајтима, 1906-1928; М. Пруст: У трагању за изгубљеним временом, 1913-1927). У српској књижевности романи овога типа су, поред осталих, На Дрини ћуприја И. Андрића и Златно руно Б. Пекића. Тематски су ови романи обично породичне или историјске хронике у којима се јавља велики број јунака и више нараштаја. Отуда је и њихова епска матица врло широка, као што је и развој радње у таквим делима тематски везан и за историјске догађаје. У сенци тих догађаја теку и споро се развијају основна прича у роману и њена сложена композиција. Латиноамеричка књижевност Петар Пијановић, Књижевност и српски језик IV
Латиноамеричка књижевност доживела је велики успех у другој половини 20. века. Томе је посебно допринела проза, односно магични реализам као поступак у којем се свакидашње искуство прелама у чудесним причама и митској свести јунака. Видан допринос латиноамеричкој и савременој светској књижевности даје и Габријел Гарсија Маркес (1928). Маркес је колумбијски писац који се прочуо као аутор три кратка романа (Лишће на ветру, Пуковнику нема ко да пише и Зла коб) и збирком приповедака Сахрана Велике Маме. Ова дела Маркес је уобличио у једну целину под насловом Сто година самоће. То је породична сага у којој се на хуморан и парадоксалан начин одсликава латиноамеричка цивилизација. Време диктатуре и насиље као обележје модерног доба Маркес приказује у делима Јесен патријарха и Хроника најављене смрти. У роману Љубав у доба колере љубавна прича необичног обрта исприповедана је на фељтонистички начин. Маркес приказује стварност преломљену кроз митско искуство. У основи приказа је прича која користи згуснуто, циклично време и вечно враћање истог. Тако све оно што је познато и локално у причи добија универзални смисао. Савремену латиноамеричку поезију обележио је чилеански песник Пабло Неруда (1904-1973). У његовим песмама преплићу се сетна љубавна чежња и слике јаке чулне страсти (Двадесет љубавних и једна очајна песма). Такође се преплићу мит и предање, епска драма домородачких племена са сви- репом снагом освајача јужне Америке (Општа песма). Ипак, у највећем броју песама Нерудин лирски јунак моћно осећа живот и његове радости. У прози мексичког писца Карлоса Фуентеса (1928) људске драме ствара социјално раслојавање. Његов приповедачки поступак у разбијеној хронологији спаја разнолике прозне и поетске делове текста. Друштвено зло, несавршеност појединаца и њихове личне жртве тематска су подлога Фуентесовог најбољег дела Смрт Артемија Круза. Америчка књижевност Петар Пијановић, Књижевност и српски језик IV
У америчкој књижевности после Првог светског рата јављају се значајне новине и ствараоци. Тада делује и тзв. изгубљена генерација. Ту групу најбоље представљају писци Ернест Хемингвеј (1899-1961), Џон Дос Пасос (1896-1970) и Вилијем Фокнер (1897-1962). Они користе реалистички поступак, али се у њиховом делу запажају примесе натурализма, као и утицаји новијих књижевних техника. Зато се приповедачке поетике које они користе некад битно разликују. То показује да је роман већ у првој половини 20. века у великом превирању и обнови. Реалистички приказана радња и јунаци понекад налазе допуну у сасвим модерном доживљају и приказу света, односно роману тока свести. Савременик „изгубљене генерације“ је и песник Езра Паунд (1885-1972). Дуго живећи у Паризу и у Италији, Паунд је прихватао и искуства авангардне европске поезије. Посебан значај у његовом опусу имају Певања Езре Паунда, настајала током пола века - од 1919. до 1970. године. Певања чине слике, фрагменти, колажи и разнолика „грађа“. У свему томе укрштају се подаци из песниковог живота са наслеђем његове лектире. Значајан удео у америчкој књижевности има и Тенеси Вилијамс (1911-1983), драмски и прозни писац. У његовом делу издвајају се драме Стаклена менажерија, Трамвај звани жеља и Мачка на усијаном лименом крову. То су психолошке драме у чијем су средишту породичне теме. У радњи се појављују јунаци који не желе да прихвате малограђански начин живота. Међу бројним жанровима савремене америчке књижевности значајан је и жанр научне фантастике. У овом жанру нарочито су успешни Исак Асимов (1920-1992) и Реј Бредбери (1920). Проза Трумана Капота (1924-1984) налази своје теме у бизарним догађајима. Њени јунаци су чудаци склони преступу и злочину. На тој тематској основи Капот пише и роман Хладнокрвно. У роману машту надомешта приказ радње који је огољен до детаља и заснован на стварности. Склон је инциденту и прекорачењу дозвољених грађанских норми и Чарлс Буковски (1920-1994), песник и прозни писац. Његову прозу одликује свежа и неконвенионална слика људских порока - коцке и разврата (Забелешке једног покварењака). Буковском је, по необузданој слободи у опису интимног живота и беспоштедној критици моралних вредности на којима почива западна цивилизација, близак Хенри Милер (1891-1980). И Сол Белоу (1915-2005) у својој прози приказује појединца и његова искушења у отуђеном америчком друштву. Та искушења и заблуде, слике злочина и насиља могу се наћи и у роману Амерички сан Нормана Мајлера (1923-2007). Други његов роман - Голи и мртви - изузетно је потресна слика Другог светског рата. На мотивима из истог рата Ирвин Шо (1913-1980) гради роман Млади лавови. Савременој америчкој стварности ближи је Џон Апдајк (1932-2009) својим романом Бежи, Зеко, бежи. У овом роману Апдајк описује пут главног јунака из сиве малограђанске свакодневице у свет предузимљивих и имућних људи. Европска књижевност Петар Пијановић, Књижевност и српски језик IV
Да би се целовитије и боље разумела савремена светска и наша књижевност корисно је навести њене главне токове, најзначајније писце и њихова најбоља дела. Различит приступ временском одређењу савремене књижевности тражи да се она сагледа у периоду који траје од треће и четврте деценије 20. века до нашег времена. Из практичних разлога токови у савременој књижевности могу се прегледније пратити ако се везују за појаве и ствараоце који су оставили битан траг. Због значаја, приоритет треба дати европској, америчкој и латиноамеричкој књижевности. При томе, треба имати у виду да ту књижевност чине ствараоци који често својим делом повезују прву и другу половину 20. века. Зато је нужно дело тих писаца сагледати у целини, што значи у његовом развоју и зрењу. Европска књижевност Као и у другим периодима, француска књижевност је значајно утицала и на токове европске књижевности 20. века. Отварајући путеве модернитета у прози, та новина запажа се у роману-есеју У трагању за изгубљеним временом Марсела Пруста (1871-1922), као и у роману идеја Ковачи лажног новца Андре Жида (1869-1951). Тај ток модерне прозе наставља током четврте и пете деценије у филозофски роман. Представници те врсте романа су Жан-Пол Сартр (1905-1980), са делом Мучнина, и Албер Ками (1913-1960) са романима Странац и Куга. Романе и драме Сартр заснива на идејама егзистенцијализма и искуству. То учење је резултат његових погледа на свет, али и филозофског утицаја Серена Кјеркегора, Карла Јасперса и Мартина Хајдегера. Према мишљењу егзистенцијалиста сазнање је субјективно па свако налази пут до себе и пут свога спасења. Тај избор, као нужност и изазов за онога ко бира, носи осећај бојазни, страха и стрепње. Тако човек бирајући задобија слободу и оптерећење које рађају брига и самопосматрачка тескоба. Ако човек и јесте бачен у свет, њему је дато да сам бира своје биће или оно што му по природи припада. Сва та стања у потрази за собом искушава у роману Мучнина Сартрово егзистенцијалистичко чедо, тј. његов јунак Рокантен. Сам роман у облику дневника бележи стање духа овога јунака и његову медитацију која рађа осећај мучнине. Рокантен је само посматрач ствари и изван живота, па му је и живот без смисла, што значи апсурдан. У савременој прози велики значај има и антироман који се, такође, везује за француску књижевност и појаву новог романа. Ова врста прозе оспорава сва она правила на којима традиционални роман почива. Најзначајнији представници антиромана су Натали Сарот (1902-1999), Ален Роб-Грије 1922) и Мишел Битор (1926). Упоредо са антироманом, јављају се антидрама и позориште апсурда. Радња, простор и сценски говор у представама сужени су и сведени на свакидашње појаве које су апсурде и нелогичне. Сцена, ликови и израз одсликавају гротескни, циркуски и бесмислен свет. Ово позориште прославило се делима Ћелава певачица и Столице Ежена Јонеска (1912-1994), односно драмама Чекајући Годоа и Крај игре Семјуела Бекета 1906-1989). Изван те модернистичке буке ствара песник Жак Превер (1900-1977), најпопуларнији француски лиричар 20. века. Осећајан, префињен и благо ироничан, Превер је песник обичних појава и свакидашњег живота. Његове песничке збирке су: Речи, Призор, Киша и лепо време, Ствари и друге ствари итд. |
Категорије
All
Архива
November 2018
|
Наставни материјали, лекције, задаци...
На овој страници делићемо нове лекције, задатке и корисне текстове који вам могу олакшати учење. Оно што на овој страници не постоји можда ћете пронаћи на сајту Књигољупци.
За лакше претраживање садржаја послужиће вам наслови у одељку Категорије.
RSS Feed
