Књижевнотеоријски појмови
Постмодернизам је филозофска, естетска и књижевна школа која је израз новога духа у култури и уметности друге половине 20. века. Постмодернизам оспорава оно наслеђе модеризма које на сваки начин жели да одржи везу с књижевном врошлошћу. Ако и користе то наслеђе, постмодерни писци дају му нову улогу у интертекстуалној градњи свога дела. Чине то преплетом разних текстова, тј. у поступку који се заснива на палимпсесту.
Отуд су књижевни колаж и монтажа, цитат и фрагментаризација текста битне одлике постмодерног поступка. Одлике тог псступка такође су укидање линеарне поступности, мешање жанрова и стилова у истом делу, те преплитање стварног и измаштаног. Значајан удео у постмодерном поступку има парод(рјски однос према знању и књижевној традицији.
Палимпсест
У основном значењу реч палимпсест (грч. palimpsestos - поново оструган) означава пергамент са којег је, због штедње скупог материјала за писање избрисан стари запис да би могао да буде написан нови текст. Но, стари запис је у траговима остајао па се с напором могао и прочитати. То преплитање старог и новог текста у основи је новог значења које се везује за палимпсест. Отуд палимпсест означава укрштање или премрежавање текстова, било да је реч о парафрази старог у новом делу, његовом иронијском ко- ментару или, чак, пародиј-ском оспоравању.
Антироман
Антироман је вид модерног романа који је, како и сам термин каже, по својим одликама сасвим супротан традиционалном роману: нема целовиту радњу ни причу. Развој догађаја и поступци јунака у радњи оваквог романа нису довољно образложени и осмишљени.
Појава антиромана везана је за француски нови роман. Зачетник овога вида прозе је С. Бекет са делом Молоа (1951). Видан је утицај и Жан-Пол Сартра. Сам писац, његови јунаци и приповедач сматрају да је овај свет без смисла и правог уточишта.
Сама прича у антироману често је разбијена и неповезана, фрагментарна, расута и декомпонована. Уместо праве и развијене приче, у антироману су врло честа есејистичка разматрања различитих питања која су тек у даљој вези са основном тематиком у делу. На сличан начин обликован је и роман тока свести, па неки теоретичари држе да је и то антироман.
Роман-река
Роман-река означава роман или циклус романа веома широко постављене теме, широко засноване слике света и живота, те спорог, временски обухватног и врло развијеног приповедног тока.
Почеци овог вида романа везују се за прве деценије 20. века (Томас Ман: Буденброкови, 1901; Џ. Голсворти: Сага о Форсајтима, 1906-1928; М. Пруст: У трагању за изгубљеним временом, 1913-1927). У српској књижевности романи овога типа су, поред осталих, На Дрини ћуприја И. Андрића и Златно руно Б. Пекића.
Тематски су ови романи обично породичне или историјске хронике у којима се јавља велики број јунака и више нараштаја. Отуда је и њихова епска матица врло широка, као што је и развој радње у таквим делима тематски везан и за историјске догађаје. У сенци тих догађаја теку и споро се развијају основна прича у роману и њена сложена композиција.