Песнички програм Милоша Црњанског, суматраизам, подразумева:
-нови однос према језику, речима, осећањима, мишљењу, стремљење ка будућности,
-нови дух, занос, морал,
-нови ритам реченице и језик који одражава ритам расположења,
-уместо јасних и дефинисаних ставова – лелујаве боје снова и слутњи,
-унутрашњу перспективу,
-језик ослобођен окова који открива тајне скривене у речима (синестезија...)
-тежњу за даљинама, бескрају, висинама, слободи бића,
-распетост између стремљења ка далеким просторима и чежње за завичајем.

Ево како то сам песник објашњава у свом тексту
објављеном у Српском књижевном гласнику,1920. године:


​Уредник Српског књижевног гласника, Богдан Поповић, позвао ме је, при штампању Суматре, да у облику неког додатка изложим са њом и своје „Вјерују“ о поезији.
Мада и ми, „најновији“, имамо, разуме се, своје интенсије у књижевности, не могу о њима да говорим без збуњености, јер, прво: други, одушевљенији од мене, би то боље извршили, а, осим тога, ја не верујем да убеђивање, у књижевној борби, у борби уопште, ишта помаже.
Зато, и кад бих могао да претпоставим читаоца који није циник, не бих могао да покажем оне вредности у нашој најновијој лирици, које ја, лично, држим да су врло велике. Могу само, у контирама, без синтеза, да откријем мисли које владају, са оне стране, папирнате, барикаде, где смо ми.
Најновија уметност, а особито лирика, напада се, већином, због њене „таме, неразумљивости, декадентности“ итд. О томе се не може говорити без ироније!
Већина нас, најновијих, иако се налазимо на политичкој левици, одбацује све корисне, популарне, хигијенске дужности, које поезији, код нас, људи без осећања за уметност, а препуни социолошког самољубља, тако често намећу. Социјализам, на пример, ми не бисмо ширили лирским песмама!
И тако, о тој нашој књижевној „критици“ , која је често апсурдна, ми не говоримо.
Али да најновија поезија није ни лудорија, ни декаденство, то ће сваки увидети, кад буде сазнао за утицај руских футуриста, и „декадената“, њиног, префињеног, часописа који се зове Мир искуства, у руској револуцији. Ни наша, најновија, уметност, а најмање поезија, не спава, како је често читаоци замишљају, као нека лепотица, у кули од слоноваче. Још је та кула „ебурнеа“, моћна, као станице бежичног брзојава.
Већину тих напада на најновију, нашу поезију, води бедна глупост малих средина. Баш је „популарност“ наше књижевности била узрок да је била тако устајала. Уосталом, и права популарност често је веома смешна. То знају сви они који су видели шта је оно што милиони Немаца сматрају да је велико код Гетеа.
„Расно, јасно, просто“ у уметности не помаже ништа. Све је то дао итмен, па ипак је, пола столећа, био, за Американце, будала.
Постоје неминовности. Непопуларност најновије поезије, и код нас, својевољна је! Сав овај увод био је, уосталом, потребан само зато да бих преко много чега могао прећи ћутке.
Остају противности које се не могу прећи иронично. Те се неће решити брзо. Положај, дух, наше поезије, после рата и, не могу а да не напишем, после Скерлића; сасвим је нов и измењен. Пале су идеје, форме и, хвала богу, канони!
Најновија уметност, а особито лирска поезија, претпоставља извесне, нове, осетљивости. Они који не могу да дишу изван предратне, уметничке, атмосфере, прилазе јој узалуд.
Свуд се данас осећа да су хиљаде и хиљаде прошле и крај лешина, рушевина, и обишле свет и вратиле се дома, тражећи мисли, законе и живот какви су били. Тражећи стару, навиклу, књижевност, познате, удобне, сензације, протумачене мисли. Лирску поезију вечних, свакидашњих метафора, оно драго циле-миле стихова, хризантема, које су цветале у нашим, недељним, додацима. Али су дошле нове мисли, нови заноси, нови закони, нови морали! Може се бити против нас, али против наших садржаја, и интенсија, узалуд.
 
Свет никако не жели да чује ужасну олују над нашим главама. Тамо се тресу, не политичка ситуација, нити књижевне догме, него и сам живот. То су мртви, који пружају руке! Треба их наплатити!
Као нека секта, после толико година, док је књижевност значила само разбибригу, ми сад доносимо немир, преврат, у речи, у осећању, у мишљењу. Ако га још нисмо изразили, имамо га, непосредно, у себи. Из масе, из земље, из времена нашег, прелази на нас. Не да се угушити!
Песник је био, код нас – где је Крањчевић мислио о њему као о искупитељу – фанатик нових, националних, покрета. Зар да од све те мистичне радости остане само мистика лепозвуке чегртаљке сликова? Прекинули смо са традицијом, јер се бацамо, стрмоглав, у будућност. Одбацили смо бивше законе. Вечити проблем „њеног венчања“ нас не буни!
Оделили смо се од овог живота, јер смо нашли нов. Пишемо слободним стихом, што је последица наших садржаја! Тако се надамо доћи до оригиналних, а то значи и „расних“, израза. Нисмо одговорни за своје „ја“! Не постоје непроменљиве вредности!
Без баналних четворокута и добошарске музике досадашње метрике, дајемо чист облик екстазе. Непосредно! Покушавамо да изразимо променљиви ритам расположења, који су, давно пре нас, открили. Да дамо тачну слику мисли, што спиритуалније! Да употребимо све боје, лелујаве боје, наших снова и слутњи, звук и шапутање ствари, досад презрених и мртвих. У форми то није богзна шта! Али, делимо ритам сунчаних дана, од вечерњих ритмова. Не мећемо све то у приправљене калупе.
Опет једном пуштамо да на нашу форму утичу форме космичкох облика: облака, цветова, река, потока. Звук наших речи неразумљив је, јер се навикао на мењачки, новинарски, званични, смисао речи. Давно је Бергсон оделио психолошко време од физичког. Зато је наша метрика лична, спиритуална, магловита, као мелодија. Покушавамо да нађемо ритам сваког расположења, у духу нашег језика, чији је изаз на ступњу фељтонских могућности!
Стих је наш занесена играчкица, па своје покрете чини у екстази. Своју екстазу претвара у голе покрете. У лирици то нешто вреди! Ослободили смо језик баналних окова и слушамо га како нам он сам, слободан, открива своје тајне. Није то било тако давно, кад је Дучић, исмејан, усудио се да напише да „шуште звезде“! Ми, дабогме, одосмо даље!
Можда те, формалне, новости мање занимају читаоца? О њима треба говорити други пут. Што се, пак, тиче наших, хипермодерних садржаја, ми их се не бојимо. За њима корача маса оних који су међу лешинама, под отровним гасовима, осетили и те како „хипермодерне“ сензације. Па су изгубили радост, коју им ни породица не може вратити више. Они су осетли много штошта што се назива „болесним“ у поезији. Ми изражавамо све што они још крију, што их мучи, али неизбежно сустиже. Тврдимо, фанатично, да постоје нове вредности, које поезија, одувек пре него живот, налази!
покушавамо да, свесно, покажемо те нове састојке у љубави, у страсти, у болу. Покушавамо да ослободимо, многе, бивших срамота, веза, закона и заблуда! Верујемо у те невидљиве, предестиниране, слушаоце и читаоце наше!
Као што верујемо у дубљи, космички закон и смисао, ради којег се туга, из Камоењшових сонета, кроз толика столећа, преноси у нас.
Ако су фељтони литература, онда модерна поезија постаје исповест нових вера. Иначе, сва та хрпа стихотворства, заната, не би била ништа друго до одвратно траћење времена. Али наш слободни стих, наша неразумљивост – коме је милије „болест“ – сасвим је нешто друго. Оно Аристотелово: кад смо будни имамо сви исти свет, а кад сањамо, свако свој!
Сад би требало да се упустим у метричке дискусије. Међутим, за то је, прво, још рано, а, друго, ја нисам никад био толико савестан као неки Малербов ђак. Нећу да будем ни духовит, па да употребим иронију Едгара лана Поа. Без препирке о версификацији, ја ћу, просто, да испричам како долази до тих песничких, хипермодерних, бунцања, као што је Суматра.
 
*
Осетих, једног дана, сву немоћ људског живота и замршеност судбине наше. Видео сам да нико не иде куда хоће и приметио сам везе, досад непосматране. Крај мене су, тог дана, пролазили Сенегалци, Анамите; срео сам једног свог доброг друга, који се враћао из рата. Кадга запитах откуд долази, он ми рече: из Букхаре!
Мати му је била умрла и комшије његове беху је сахранили. Неко му је покрао намештај, код куће. Ни постеље, вели, немам!
А кад га упитах како је путовао, он ми рече: „Преко Јапана и Енглеске, где су ме ухапсили“.
„Па шта мислиш сад?“ – питао сам га. „Не знам ни сам. Сâм сам. Ти знаш да сам се био верио. Она је отишла некуд. Можда није добијала моја писма. Ко зна шта ће и она дочекати? Не знам ни сам шта ћу, можда ћу добити место у некој банци“.
Све се то одиграло на станици у Загребу. После сам ја сео у воз и отпутовао даље. У возу је било препуно света, нарочито војника, жена у ритама, и много збуњених људи. У возу није било осветљења и виделе су се само сенке. Мала деца лежала су, на поду вагона, око наших ногу. Изнурен, нисам могао око да склопим. Док су око мене причали, приметио сам да су и ти гласови некако тешки и да љдски говор, пре, није тако звучао. Загледан у мрачне прозоре, сећао сам се како ми је мој друг описивао неке снежне планине Урала, где је провео годину дана у заробљеништву.Он је дуго, и благо, поисивао тај крај на Уралу.
Осетих тако сву ту белу, неизмерну тишину, тамо у даљини. Полако сам се насмехнуо. Где све тај човек није био! Сећам се да ми је причао и о некој жени. Из његовог описа запамтих само њено бледо лице. Он је неколико пуат понављао како ју је тако бледу последњи пут видео.
У мом сећању, нервозно, почеше тако да се мешају бледа лица жена, од којих сам се и ја растајао, или која сам видео по возовимаи бродовима. То ме је гушило, те изиђох у ходник. Воз је био стигао у Срем и пролазио испод Фрушке горе. Неке гране ударале су у окно, које је било разбијено.
Кроз њега је у воз падао влажан, мокар, хладан мирис дрвећа и чуо сам жубор неког потока. Стали смо били пред једним разривеним тунелом.
Хтео сам да сагледам тај поток што је у мраку жуборио и учинило ми се да се румени, и да је весео. Очи су ми биле уморне од неспавања, а обузела ме је била тешка слабост од дугог путовања. Помислих: гле, како никаквих веза нема у свету! Ето, тај мој друг волео је ту жену, а она је остала негде далеко у некој завејаној кући, сама, у Тоболску. Ништа не може да се задржи. И ја, куд све нисам ишао.
А ето, овде, како весело тече овај поток. Он је румен, и жубори. Наслоних, дакле, главу о разбијен простор. Неки војници, прелазили су, за то време, са крова на кров вагона. А сва та бледа лица, и сва моја жалост нестаде у жуборењу тог потока у мраку. Воз није могао даље. Ваљало је прећи, преко Чортановачког тунела, пешке.
 
Било је хладно. Ишао сам у гомили непознатих путника. Трава је била мокра, па смо клизили лагано, а неки су и падали. Кад смо се успузали на брдо, под нама се, у свитању, указао Дунав, сив, магловит. Сва та магла, иза које се назирало небо, била је неизмерна и бескрајна! Зелена брда, као острва над земљом, нестајала су још у свитању. Био сам заостао иза осталих.
А моје мисли, једако су још пратиле мог друга на оном његовом путовању о којем ми је, безбрижан, са горким хумором, причао. Плава мора, и далека острва, која не познајем, румене биљке и корали, којих сам се сетио ваљда из земљописа, једнако су ми се јављали у мислима.
Најзад, мир, мир до зоре, полако је улазио и у мене. Све што је мој друг причао, па и он сам, погурен, у похабаном, војничком шињелу, остало је заувек у мом мозгу. Одједном сам се сећао, и ја, градова, и људи, које сам ја видео, на повратку из рата. Први пут приметих неку велику проему у свету.
На другој страни тунела, чекао нас је други воз. Мада је у даљини већ свитало, у возу је опет био потпун мрак. Изнурен, опет сам сео у мрачан кут вагона, сам самцит. По неколико пута рекох сам себи: С у м а т р а, С у м а т р а !
Све је замршено. Изменили су нас. Сетих се како се пре друкчије живело. И погнух главу.
Воз је пошао и затутњао. Усоављивало ме је то да је све сад тако необично, и живот, и те огромне даљине у њему. Куд све нису стигли наши боли, шта све нисмо, у туђини, уморни, помиловали! Не само ја, и он, него и толики други. Хиљаде, милиони!
Помислих: како ли ће ме дочекати мој завичај? Трешње су сад свакако већ румене, а села су сад весела. Гле, како су и боје, чак тамо до звезда, исте, и у трешања, и у корала! Како је све у вези, на свету. „Суматра“ – рекох, опет, подругљиво, себи.
Одједном се тргох, неки немир у мени, који није стигао ни до свести, пробудио ме је. Изиђох у ходник, где је било хладно. Стајали смо опет у некој шумици. У једном вагону су певали. Негде је плакало једно дете. Али сви ти звуци допирали су до мене као из неке неизмерне даљине. Пређе ме јутарња језа.
Видео сам још Месец, сјајан, па се и нехотице осмехнух. Он је свуд исти, јер је мртвац.
Осетих сву нашу немоћ, сву своју тугу. „Суматра“, прошаптах, са извесном афектацијом.
Али, у души, дубоко, крај свег опирања да то признам, ја сам осећао неизмерну љубав према тим далеким брдима, снежним горама, чак тамо горе до ледених мора. За она далека острва, где се догађа оно што смо, можда, ми учинили. Изгубио сам страх од смрти. Везе за околину. Као у некој лудој халуцинацији, дизао сам се у те безмерне, јутарње магле, да испружим руку и помилујем далеки Урал, мора индијска, куд је отишла румен и са мог лица. Да помилујем острва, љубави, заљубљене, бледе прилике. Сва та замршеност постаде један огроман мир и безгранична утеха.
 
*После, у Новом Саду, у једној хотелској соби, направио сам од свега тога једну песму.
Београд, 1920.

​Административни стил се употребљава у зва­ничној комуникацији између друштвених и др­жавних установа, као и у њиховој комуникацији са грађанима. Изражавање је у том стилу формално, конкретно и без емоционалности, а карактеришу га устаљени ред речи и устаљени изрази.

Овај стил има уобичајену форму и да његова употреба подразумева нека правила:
Заглавље - у горњем левом углу, пишемо име институције којој се обраћамо.
Ословљавање - у пословном писму увек је формал­но и почиње са Поштовани, Уважени или Цењени...
Садржај писма - раздвајамо у пасусе. 

• Писмо се завршава неким устаљеним поздравом: С поштовањем, Срдачно, Срдачан поздрав или Очекујући Ваш одговор, срдачно Вас поздрављам и сл.
• У доњем десном углу, наводи се име па презиме пошиљаоца, а испод се ручно потписујемо.

У пословној преписци се строго морају по­штовати језичка и правописна правила! Редови треба да буду уједначени по дужини, а ред на почетку па­суса увлачи се за 1 до 3 cm. Данас сво користимо електронску преписку, па зато треба обратити пажњу и на стил изабраних слова - фонт; треба користити једноставан, неутрални стил  (уобичајен је  Times New Roman), а величина слова је обично 12.

Молба и жалба
Молбом или жалбом се појединци или правна лица обраћају државним органима, организацијама, приватним фирмама и слично, да изразе неслагање са неком одлуком или решењем.
 
И молба и жалба имају форму пословног писма, а предају се непосредно, на писарници установе, или се шаљу поштом, с повратницом.
 
Основни елементи молбе и жалбе су:
Прималац  - његов назив и адреса у горњем левом углу (заглавље);
Предмет  - разлози за упућивање дописа и оно што је потребно да прима­лац учини;
Датум и место писања  - у доњем левом углу, који су неопходни да би се евидентирало време када је молба, односно жалба упућена;
Име, презиме, адреса и место боравка подносиоца (и број телефона за кон­такт) у доњем десном углу, а испод тога – својеручни потпис, да би се потврдила аутентичност жалбе, односно молбе.

Радна биографија или, популарно - CV *на латинском curriculum vitae 

Када се конкурише за посао, сти­пендију  или нешто слично, увек се прилаже и текст који се зове радна биографија или CV. Сврха радне биографије је да вас у првом контакту представи на најбољи начин. У њој пишете о свом образовању, вештинама, радним искуствима и другим квалитетима и особинама које могу утицати на исход вашег учешћа на конкурсу. 

Основни еле­менти које садржи једна уобичајена радна биографија:

• лични подаци;
• стечено образовање (формал­но и неформално);
• практично и стручно искуство – плаћено или волонтерско;
• учешће на званичним скуповима и семинарима, у пројектима које је организовала школа или неке друге институције;
• знање страних језика;
• знање рада на рачунару;
• награде и признања (и препоруке, ако се траже);
• претходне стипендије;
• остала интересовања и хобији, ис­куства и постигнућа која су важна за посао и слично. 

Уз радну биографију или CV понекад се тражи мотивационо писмо, у којем се од вас очекује да кажете нешто о себи, разлозима зашто конкуришете и чиме можете да допринесете на најбољи начин ако ваша кандидатура буде прихваћена.
Веома је важно да ништа не измишљате и не покушавате да обманете послодавца или институцију којој се обраћате јер се сви подаци проверавају!

ПРИМЕРИ   РАЗЛИЧИТИХ   ФУНКЦИОНАЛНИХ   СТИЛОВА

Пример за књижевноуметнички стил

У вјетровитој ноћи.  Ја, човјек нестална срца, који живим, без мира и радости; горак живот у туђем хљебу, немирне прошлости, пуне лутања, несналажења и страдања, несталне, тешке садашњости и мрачне будућности, шибан страстима, потресен догађајима и мучен од људи, оборен и гажен на улазу у живот, подгрижен гријехом и борбом проти гријеху — ја жудим свом душом мир и молим ноћас од Бога живот ведар и тих, да се не кидам у себи и не ломим свијетом.   (Иво Андрић)

Пример за научни стил

Хигсов бозон или Хигсова честица је елементарна честица којом се према Стандардном моделу објашњава маса других честица, а посебно зашто су W и Z бозони толико масивни за разлику од фотона који нема масу. Хигсов бозон једна је од 17 елементарних честица у Стандардном моделу. 16 преосталих честица су: 6 кваркова, 6 лептона, фотон, глуон, W и Z бозон. Кваркови и лептони су примери скупине честица звани фермиони. Они чине сву материју коју свакодневно видимо око нас. Фотон, W, Z, глуон и Хигсов бозон су у другој скупини звани бозони. Они су одговорни за све силе у природи, осим гравитације. Научници још не знају како повезати гравитацију са Стандардним моделом.
Постојање Хигсовог бозона има велику важност у квантној физици јер би се доказало постојање хипотетског Хигсовог поља - најједноставнији од неколико предложених механизама за ломљење електрослабе симетрије, те начин на који елементарне честице добијају масу.
Постојање таквог бозона предвиђено је теоријом коју су независно и скоро истовремено предложиле 1964. године три групе истраживача: Франсоаз Енглерт и Роберт Брут, Петер Хигс, Џералд Гуралник, Kарл Хаген и Том Кибл.

Пример за новинарски стил

Руски председник Владимир Путин изјавио је да Русија види Арктик као регион који је важан за њену безбедност, наводећи да би ракети испаљеној с америчке подморнице код обала Норвешке било потребно 15 минута да стигне до Москве.
 
ТАСС преноси да је Путин то казао у интервјуу који је део филма "Путин" Андреја Кондрашова, објављеног на руским друштвеним мрежама.
 
- Ми не претимо никоме, али користећи предности које имамо, у овом конкретном случају користећи предност у територији, обезбедићемо сигурност Русији и њеном народу. Имајући то у виду, арктички регион изузетно је важан за Русију - навео је Путин.
 
Он је изнео тврдњу да Русија има најмоћнију нуклеарну флоту и додао да су америчке подморнице које носе ракете у борбеној приправности код обала Новешке.
 
Два примера за административни стил
 
 Пример пријаве на конкурс:
 
Тамара Јовановић                                                                              Дечји вртић „Гај“
Улица бреза  171                                                                                 Улица липа 199
11 000 Београд                                                                                  11 000 Београд
 
 
Предмет: Пријава на конкурс
 
На основу конкурса који је у дневном листу „Политика“ објавила ваша установа 1. априла 2018. године, пријављујем се за  радно место васпитачице за рад са предшколском групом. Сматрам да, осим одговарајућег образовања, поседујем и друге квалитете које сте навели у конкурсу и надам се позитивном одговору.
 
                                                                                                                         С поштовањем
                                                                                                                        Тамара Јовановић
                                                                                                                              (потпис)
У прилогу достављам:
1. Биографију                                  
2. Фотокопију дипломе
3. Фотокопију личне карте
4. Потврду о положеном стручном испиту
Београд, 4. априла 2018.
 
 
  Пример биографије: 
 
Јанко Јанковић
Миријевски венац 225
11 000 Београд
 
                                                                     Биографија
 
Рођен сам 25. јануара  1990. године у селу Заблаћу код Чачка. Након завршене основне
школе (ОШ „Владислав Петковић Дис“ у Заблаћу) уписао сам и са одличним успехом завршио Општу гимназију у Чачку.
2008. године уписао сам се на Природно-математички факултет у Београду, Одсек за нуклеарну физику.
Дипломирао сам 2013. године са просечном оценом 9,60 и исте године уписао постдипломске студије. Током студија био сам укључен као сарадник-волонтер у пројекте Нуклеарног института „Винча“. Тренутно радим докторску тезу са темом Рециклажа и неутрализација нуклеарног отпада. 
 Течно говорим енглески језик, служим се немачким и француским и добро познајем рад на рачунару.
 
                                                                                          С поштовањем,
                                                                                          Јанко Јанковић
                                                                                           (потпис)

И за крај - једна шаљива жалба

Жалба на резултате конкурса Школе лепог понашања
 
Школа лепог понашања
Улица љубичица 222
11000 Београд
 
Поштовани господине директоре,
Улажем жалбу на резултате конкурса за упис кандидата у Школу лепог понашања у школској 2017/2018 години. На списку примљених ученика, који сте објавили 31. августа 2017. на огласној табли школе,  не налази се име наше кћерке Мирне Добрић, иако она задовољава све критеријуме за упис у једну овакву школу. Као родитељ, врло сам незадовољна одговором секретара школе, да је разлог одбијања то што је моје дете на дан уписа вређало друге кандидате и поломило некакав важан експонат у холу школе. Па зар сврха Школе лепог понашања није управо то да ученике научите лепом понашању?
 
                                                                                                                       С поштовањем,
                                                                                                                       Лепа Добрић

За оне који немају уџбеник!
Текст позајмљен из уџбеника 
Ч.Ђорђевић, О.Радуловић, М.Грдинић,
Књижевност и граматика 2, Приручник за 2. разред

Реализам као књижевни правац у српској књижевности почиње крајем шездесетих година 19. века, са појавом Светозара Марковића и његовим критичким текстовима о схватању књижевности уопште и стању у српској поезији и прози.
Светозар Марковић је, између осталог, и покретач социјалистичких идеја у Србији. Рођен је 1846. године, али се место његовог рођења тачно не зна. По некима, рођен је у Зајечару, по другима - у Јагодини. Студирао је технику у Београду, у Петрограду и Цириху. Боравак у Русији омогућио му је да упозна идеје руских социјалдемократа, под чијим је утицајем писао своје текстове. Посебно је био одан идејама Чернишевског, које су се тицале и гледања на естетику, али и на социјалистичко организовање друштвене заједнице, у чему је нарочиту улогу имао роман Чернишевског Шта да се ради? Под утицајем овог романа Светозар Марковић је организовао и занатске задруге у Србији, како би се радништво заштитило и сачувала социјална једнакост. Светозар Марковић је у Русији упознао и књижевне идеје руских критичара Доброљубова и Писарева, што је од битног значаја за српску књижевност. Боравећи у Швајцарској, упознао је идеје модерних међународних радничких покрета на социјалистичким идејама Маркса и Енгелса.
По повратку у Србију, Светозар Марковић пише разне критичке чланке о власти и економском стању у Србији, о моралу, омладини, о васпитању и образовању младих, о привреди и култури, о радницима и књижевним приликама у српској култури. Покреће и листове Раденик, Јавност и Ослобођење.
Због прогресивних и реформаторских идеја и промена које заговара, бива затваран. У пожаревачком затвору проводи више месеци, што је утицало и на његово здравље. Поболева од туберкулозе и умире 1875. године у Трсту, где је тражио лек за своју болест.
Најпознатије дело Светозара Марковића је Србија на Истоку, велики текст у коме свестрано разматра економске, политичке и културне прилике у ондашњој Србији. Познати његови чланци су Српске обмане, Како су нас васпитавали, Певање и мигиљење, Реалност у поезији. Светозар Марковић је подједнако присутан како у српској историји тако и у књижевности, којој је дао нови смер почетком седамдесетих година 19. века.
​
Светозар Марковић је писао текстове о књижевности, али се никада није бавио стварањем књижевних дела. Написао је само два чланка о проблему књижевности: Певање и мишљење (1868) и Реалност у поезији (1870). Ови чланци писани су под јаким утицајем руских реалиста: Чсрнишевског, Доброљубова, Писарева и, као такви, одиграли су прекретничку улогу у српској књижевности, посебно чланак Певање и мишљење, који је постао идејни програм - манифест српског реализма.
У својим критичко-теоријским текстовима Светозар Марковић разматра:
• постојеће схватање о уметности и књижевности уопште,
• однос књижевности и живота,
• друштвену улогу књижевности и
• однос писца према народу.

"Певање и Мишљење"
Певање и мишљење је чланак који представља осврт на српску књижевност у датом тренутку (1868). Има четири поглавља.

У првом поглављу Светозар Марковић критикује схватања идеалистичке теорије о уметности, односно о песништву. По тој теорији важе следећа правила:

-  песничко стварање је израз божанског нацахнућа којим су обдарени само ретки појединци;
-  закони који владају у уметности (песништву) непроменљиви су и вечни, па се морају поштовати; њима се одређује шта је лепо, узвишено или страшно;
-  идеја о лепом урођена је човековом духу и јавља се као тежња да се досегне „вечна лепота”;
-  лепота је у облику или форми дела, али не у садржини, у ономе о чему се пише, па је уметност као таква изван свакодневног живота.

Светозар Марковић оваквим теоријским тврдњама супротставља теорију реалистичког гледања на уметност, посебно на песништво. Он сматра да:

•  уметност и књижевност увек су „зависили од околности у којима су саздани” (социјалне, политичке, националне и културне околности);
•  књижевност увек одражава погледе и схватања људи на одређеном ступњу друштвеног развитка (што показују Илијада, романтичарска поезија, српска народна епска поезија и др.): Људи су писали свој живот, своја убеђења и осећања и своје потребе;
•  са развитком свести људи мења се и однос према књижевности; мењају се и облици и садржина књижевних дела.
По мишљењу Светозара Марковића, од књижевности се захтева да износи оно што је од користи за човека и друштво у целини, а то значи:
1.  књижевност треба да покреће актуелна питања, 
2.  у књижевности треба приказивати истински живот народни са гледишта науке,
3.  Књижевност треба да буде савремена!
Од писца се тражи:
1. да разуме живот људски са свим приликама што их он пружа;
2. да разуме потребе које се рађају у животу  и
3. да уме да одговори на питања што их живот задаје сваким тренутком и да буде образован.
 
Залажући се за ове ставове, Светозар Марковић је поставио теорију реализма у српској књижевности.

Друго поглавље чланка доноси критику српске романтичарске поезије код нас. По мишљењу Светозара Марковића, наша дотадашња поезија била је:
- смеса љубавних изјава, фантастичних сцена, празних фраза и смешних будалаштина;
- у њој су присутна само два мотива: вољена драга и домовина;
- празна је, извештачена у осећањима, једнолична у изразу, удаљена од правог живота (и све то он показује на примерима из листова и часописа);
- свуда и у свему је само лично (приватно) осећање постављено изнад општег расположења, а оно (опште расположење) би морало бити од много веће важности за књижевност.

У трећем поглављу своју критику Светозар Марковић усмерава на прозу, констатујући да је и она скучена у тематици, да је и у њој много љубави, уздаха, певања, месечине и играња; доста је прича и назови „новела”, а мало романа; у њима нема онога што је главно - нема истинског живота људског (изузетак је, донекле, стваралаштво Јакова Игњатовића).
Да би у прозном делу био присутан живот, мора да се испуне неки од услова, а то су:
1. писац треба да иде отворених очију кроз живот (да слуша, гледа, запажа, бележи);
2. да интензивно доживљава живот: да га боли туђа бољка, да се радује туђој радости, да га се дотиче туђа несрећа;
3. песник мора да изучи људски или народни живот, ако жели бити прави песник;
4. писац мора да истражи узроке крупних појава „као што су опште осиромашење и опште морално и материјално пропадање народа”, а за то је најпогоднији савремени роман, и то друштвени роман, за који ће рећи да је „епос 19. века”.

По мишљењу Светозара Марковића, недопустиво је да „наши песници потајно сањају, миришу ружу, гледају зору, слушају славуја, или туже неком особитом тугом, тугом ситог човека”, док „наш друштвени живот заудара трулежом”. У томе и јесте „разлика међу певањем и мишљењем”, завршава Светозар Марковић.

У четвртом поглављу Светозар Марковић прави критички осврт на преводилачку књижевност са још једним освртом на домаћу поезију, издвајајући неке ретке примере ангажоване српске књижевности. По њему, такви су: Змај са сатиричном и Ђура Јакшић са родољубивом поезијом.
На крају, Светозар Марковић објашњава и разлоге писања овога чланка. Циљ му није био да појединачно разматра писце и дела у српској књижевности, већ да определи (одреди) њен општи правац, што му је и пошло за руком јер су после овога чланка у српску књижевност ушли нови мотиви, неке друге теме, нове друштвене средине, нови језик и стил писаца. Дошли су и млади ствараоци који ће следити његове идеје: Војислав Илић, Милован Глишић, Јанко Веселиновић, Радоје Домановић и др.

Печат идејама из чланка Певање и мшиљење дала су Марковићева размишљања из другог текста - Реалност у поезији (1870), у коме се још једном наглашава веза песника са животом, као предуслов правог стварања: Оне личности у народу које су дубље и силније осетиле све патње које тиште цео народ и које су кадре да искажу та осећања у вештачкој форми , то су прави песници, то су пробуђени делови народа, то је народна свест о себи самом и својим патњама... Таквог ствараоца он је видео у Петру Петровићу Његошу. На крају је закључак који у потпуности одређује његов поглед на књижевност: Живот народни, то је садржина - реалност поезије.
Након овога, смер српске књижевности је дефинитивно одређен: започело је раздобље српског реализма.

Припрема за разговор о писцу и роману:

• Шта сте научили о Балзакаовом делу и његовом значају за француску књижевност и књижевност реализма уопште? Када и где је рођен Оноре де Балзак? Који је његов значај за француску књижевност? За које његове романе сте чули? 

Време, простор, тема, мотиви, однос стварности и уметничке надградње у делу

• На основу тематике и приступа књижевној грађи, одредите у које типове романа можемо уврстити роман Чича Горио? На основу чега можемо извести тај закључак? 
• У ком времену и простору се дешава радња? Колико радња траје ? 
• Постоји ли веза између ликова у роману и стварних представника из живота тог времена?
• Шта би могла бити тема овог романа?
• Који мотиви преовлађују у делу?

Приповедачки поступак

•  Коју врсту приповедача и које приповедачке поступке користи Балзак у делу?
•  Какву функцију у делу има такав приказ простора и људи?
• Можемо ли да повезујемо карактеристике простора са јунацима?
• Какве закључке изводимо када их поредимо?
• Покушајте да издвојите кључне композиционе целине у роману: експозиција, заплет, кулминација, перипетија, расплет.

Смисао дела

•  Кроз размишљања неколико ликова веома сликовито и критички је приказано друштво. Који су то ликови?
•  Какав закључак можете да изведете о париском високом друштву и вредностима које оно признаје, на основу исказа књижевних јунака? Да ли је приказана стварност иста када је сагледавамо споља и из унутрашње перспективе учесника у њој?
•   Како је приказан свет сиромашних људи? Какве снове и какве проблеме они имају? Постоји ли нешто што сиромашни имају, а богати немају?
•   Које супротности су јасно уочљиве у роману и који ликови их представљају?
  -Материјално сиромаштво : духовно богатство.
  -Mатеријално богатство : духовно сиромаштво.
• Шта је то заједничко свим ликовима? Шта их одређује, условљава да буду такви какви јесу, шта их покреће и до чега их све то доводи?

Универзалне поруке и критика друштва
Како објашњаваш крај романа?
Шта мислиш о преображају који нам на крају дела наговештава Ежен де Растињак?
Какве поруке изводиш из дела  у целини?
   

А ево како су ваше вршњакиње на сајту https://zokaivanovic.files.wordpress.com изразиле своје утиске о романуЧича Горио.

Међу текстовима у категорији Други разред пронађи лекцију о Предговору "Људској комедији".
На сајту Књигољупци, на страници САДРЖАЈ налазе се лекције о европском и српском реализму.
​На Виблионици већ постоји ТЕСТо реализму у српској књижевности. 
А пред тобом је мали квиз о реализму у европској књижевности.

Преостаје ти само да даш свој допринос познавању ове наставне теме.