Књижевност и српски језик I, Петра Пијановића и
Књижевност и српски језик I, Лучић-Ђорђевић
Када су се Словени (група народа коју називамо Јужни Словени) током 6. и 7. века доселили на Балканско полуострво затекли су се окружени двема културама са развијеном писменошћу и књижевношћу – византијском и латинском. (Временом су се и сами раздвојили на народе који су прихватили обележја византијске и народе који су прихватили обележја римске културе.) У својој потреби за писањем и писменошћу у почетку су покушавали да својим језиком пишу користећи латинско и грчко писмо, али ни једно ни друго није одговарало природи словенског језика. О томе сведочи и један важан текст (прва словенска лингвистичка студија) настао почетком десетог века – Слово о писменима, Црнорисца Храбра. Из њихове потребе за писменошћу, али и из намере хришћанских народа (који настањују области Источног и Западног римског царства) да паганске Словене уведу у хришћанство, приступило се упоредо христијанизацији и описмењавању. Након договора између византијског цара Михаила III и моравског кнеза Растислава (који је по сваку цену желео да сачува културни идентитет словенских народа од агресивних насртаја германско-франачке државе и настојања да их асимилује), у словенске земље упућени су грчки мисионари са задатком да Словене описмењавају и у хришћанство уводе на словенском језику. Задатак да осмисле писмо за словенски језик, преведу прве хришћанске књиге и напишу их словенским писмом, добила су солунска браћа Константин Филозоф (касније назван Ћирило) и Методије. Прве словенске књиге писане су глагољицом, а од десетог века па надаље ћирилицом.
О животу и делу Ћирила (826/7 - 869) и Методија (815 - 885)
Кликни на ЛИНК
О мисионарској делатности Ћирила и Методија сазнајемо веома много из средњовековних текстова познатих под називом Панонске легенде (Живот светог Ћирила и Живот светог Методија).
Ћирило и Методије обављају поверени задатак почев од 863. године, дошавши у Моравску, уз велике напоре и одрицања; прогоњени под оптужбом да нарушавају свето право да се на само три света језика (латинском, грчком и хебрејском) смеју писати и проповедати хришћанске књиге и хришћанска вера, обраћају се у више наврата римском папи за помоћ и заштиту. Тек захваљујући разумевању папе Хадријана II, 867. године добијају благослов да слободно богослуже и пишу књиге на словенском језику.
Након њихове смрти мисију настављају њихови бројни ученици и следбеници међу којима су најпознатији оснивачи такозване Охридске школе – Климент и Наум Охридски.
ГЛАГОЉИЦА
Глагољица је прво словенско писмо чији је аутор Константин Филозоф (Ћирило). Назив је добила по словенском глаголу "глагољати" што значи говорити. Настала је након 861. године, када се Константин вратио са Крима, где је боравио међу Хазарима у намери да им приближи хришћанство. Путујући по просторима које су насељавали Хазари, Јевреји, Арапи, Константин је упознавао језике и писма, а стечена знања применио је у стварању писма за Словене. Узевши за основу писмо које је најбоље познавао - мало брзописно грчко писмо (минускулу) допуњавао га је преобликованим знаковима позајмљеним из арапског, самарићанског и хебрејског писма и тако добио писмо прилагођено потребама словенског језика. У то време глагољица је представљала једно од најсавршенијих писама заснованих на фонетском принципу. Садржала је 38 знакова (слова). Претпоставља да су је Ћирилови следбеници називали "кириловица", па је и ново писмо, које је глагољицу потиснуло, усвојило тај назив. Иако је то прво и најраспрострањеније словенско писмо, оно није дуго потрајало. Заменили су га ћирилица и латиница (у зависности од тога којој су се цркви поједини народи приклонили - присталице западне цркве усвојили су латински као богослужбени језик, а са њим и латиницу, а православни хришћани сачували су византијску литургију и ћирилицу). Глагољица се најдуже сачувала у Хрватском приморју у неким манастирима (код свештеника глагољаша).
ЋИРИЛИЦА
Ћирилица је словенско писмо којим данас пишу Срби, Руси, Бугари, Македонци, Белоруси, Украјинци, Русини. Настала је, како се претпоставља на граници између 9. и 10. века, а ауторство није у потпуности потврђено. Сматра се да ју је сачинио Ћирилов ученик Климент Охридски, мада има и тврдњи да је то био бугарски цар Симеон Велики. За основу овог писма узето је свечано (уставно, унцијално) грчко писмо, зато што је било једноставније за употребу, али су сви потребни словенски знакови преузети из глагољице. Ћирилица је садржала 40 слова и један меки знак (ъ).
Како су се језици развијали и мењали кроз историју (а међу њима и српски) потреба за постојањем неких знакова је престајала, па се тако и првобитна азбука прилагођавала новим потребама. У 19. веку Вук Караџић је довршио посао неких својих претходника (пре свега Саве Мркаља који је први реформисао српску ћирилицу) и реформисао наше писмо сводећи га на савршених 30 слова у потпуности примењујући фонетски правопис.
РЕДАКЦИЈЕ ИЛИ РЕЦЕНЗИЈЕ ЦРКВЕНОСЛОВЕНСКОГ ЈЕЗИКА (Кликни на наслов!)