Стандардни или књижевни језик (Однос књижевног језика и дијалеката)

Извор: Књижевност и српски језик за први разред
П. Лучић и Ч. Ђорђевић

Језичка норма је скуп правила о употреби посебног језика. Та правила појединац усваја учећи језик, а језичка заједница их чува и с генерације на генерацију преноси учећи потомке како се говори заједничким језиком. У детињству и раној младости појединац научи матерњи језик и правила његове употребе као саставни део језичког осећања. Зависно од средине у којој живи, усвојени језик може бити стандардни језик или дијалекат матерњег језика.
 
Сваки језик: стандардни језик, дијалекти и дуги варијетети тога језика, па и језици чији припадници немају писмо и образовање — има језичку норму. Дијалекат и језик друштвене средине која нема развијену културу ни писменост нема кодификовану (системски сређену и описану у виду правила) језичку норму, али људи који говоре тим језиком у своме језичком осећању знају норму тога језика. Стандардни језик има кодификовану и друштвено прихваћену језичку норму. То, дакле, значи да постоје две врсте нормативности језика развијене културне средине: стандарднојезичка и дијалекатска норма. На пример, исказ деца идеду не одговара стандарднојезичкој норми српског језика, али одговара дијалекатској норми.

Језичку норму стандардног језика чине свеукупна правила о употреби језика, а то су следећа правила: ортоепска (правила о изговору речи), ортографска (правила о писању, правописна правила), морфолошка, синтаксичка, лексичка и стилистичка правила, али се обично говори о граматичкој и правописној норми. Главна правила једног стандардног језика утврђена су у граматици, правопису и речнику тога језика. Уопштено речено, граматичка норма стандардног језика прописује и тумачи шта је граматички правилно (граматично) или допуштено, а шта у стандардном језику није прихваћено као правилно. А правилно је оно што је опште-признато, тј. нормирано.
 
Језичка стандардизација је процес утврђивања језичке норме једне језичке заједнице и стварања стандардног (књижевног) језика. Правила утврђују познаваоци језика (лингвисти) на основу дрштвених потреба и интереса читаве језичке заједнице. То је значајно културолошко, национално и политичко питање које се у одрђеном истиријском тренутку решава на основу језичке реалности, традиције и интереса целе језичке заједнице или народа. Најчешће се за заједнички стандардни језик изабере језички варијетет који је, због одређених разлога, најприхватљивији за језичку заједницу. Стандардни језик не укида дијалекте, али говором образованих људи, употребом у школи и средствима масовне комуникације потискује дијалекатске говоре.
 
Стандардни (књижевни) језик је престижни варијетет језика којим се врши споразумевање (усмено и писмено) у свим видовима јавне употребе језика у одређеној језичкој заједници. Друкчије речено, то је језик којим се говори и пише у школи, у администрацији, у средствима масовне комуникације (штапма, радио и телевизија), тим језиком се развија култура и наука, а у књижевности је средство уметничког стварања. У односу на тај општи и строго нормиран језик, у различитим крајевима постоје увек мање или веће разлике и неправилности у дијалекатским говорима.
 
У науци о језику називи стандардни језик и књижевни језик означавају исти појам. Назив књижевни језик је старијег порекла и има културолошко значење — језик којим се пишу књиге, језик књижевности у ширем значењу (све књиге). У том значењу поклапа се са значењем назива стандардни језик. Међутим, пошто и појам књижевност има уже значење — књижевноуметничко стваралаштво, и назив књижевни језик има и уже значење: књижевноуметнички језик или језик књижевноуметничког дела. У граматици и лингвистици оба ова назива означавају престижни варијетет језика чија се граматичка и правописна правилност (норма књижевног језика) поштује и примењује обавезно у свим видовима употребе тога језика у говору и писању.
 
Нестандардни језички варијетети су облици или језички варијетети који нису усаглашени са утврђеном нормом стандардног језика. Највећа одступања су у дијалектима и жаргону. У књижевноуметничким делима ови варијетети имају стилогена својства и доприносе карактеризацији ликова. Посебну групу жаргонизама чини део професионалне терминологије у појединим стручним језицима.

Стандардни језик је књижевни језик уређен граматичким правилима и језичким нормама које су утврдили језички експерти и прихватила друштвена заједница која тим језиком говори.
У свим језицима постоје различите варијанте (дијалекти), али се књижевним језиком назива само онај језик који одговара стандардима.
Употреба стандардног или књижевног језика подразумева ПРАВИЛНО, ЧИСТО и ЈАСНО говорење и писање.
-Језичка правилност подразумева граматичку исправност у области: правописа, ортоепије (изговора),  фонетике, морфологоје, синтаксе, лексикологије и стилистике.
-Чистота језика подразумева употребу изворног, неисквареног језика, заснованог на чистом народном језику из добрих говорних средина.
-Језик је јасан ако су речи и реченице у њему логично повезане, а избор речи и израза у  потпуности одговара мислима.
​