Књижевност и српски језик
за први разред средње школе
Предраг Лучић и Часлав Ђорђевић
и
Књижевност и српски језик
за први разред гимназија и средњих школа
Петар Пијановић
Хуманизам и ренесанса представљају један од најзначајнијих културних и друштвених покрета на тлу Европе, који је у потпуности променио хиљаду година утврђиван вредносни систем средњега века и извео неку врсту духовног преврата који је целокупно друштво усмерио у правцу напретка, развоја и стваралаштва на свим пољима живота. Прве идеје о промени утемељеног, догматског начина мишљења јављају се у 14. веку, а покрет доживљава експанзију и врхунац током 15. и 16. века. У неким земљама, у којима се касније јавио, траје и почетком 17. века. Колевка хуманизма и ренесансе је Италија, одакле се идеје и стваралачки узори новог доба шире по осталим европским земљама. Значај промена које ово раздобље у култури и целокупном животу Европе доноси нарочито долази до изражаја када их посматрамо у односу према средњовековним вредностима.
Хуманизам
Средњовековни човек већ с краја 13. и почетком 14. века долази до сазнања да је у средишту стварања античких уметника, песника и мислилаца био човек, његова срећа на земљи, лепота и склад у овоземаљском животу, а не Бог и загробни живот. Слободни антички грађанин давао је значај животу; није се заговарало самоодрицање и обезвређивање свега овоземаљског као што се то чинило у средњем веку. Ново време зато испуњава одушевљење античким вредностима и жеља да се ствара и мисли на антички начин. Мислиоци и уметници сада траже и проналазе своје узоре у античком стваралаштву и филозофији. Идеал бога и страдања за веру замењује идеал људскости и стваралаштва.
Тај заокрет од средњег века ка прихватању античких вредности и развоју нових схватања о улози човека у свету назива се хуманизам (humanus - човечан, људски), а мислиоци који су изучавали и промовисали античке вредности у уметности, филозофији, науци и свакодневном животу називани су хуманистима. Образовани људи Европе у то време говоре латинским језиком, па је то био одличан предуслов за неометано ширење нових идеја и уметничких остварења. Хуманисти су увели нову употребу латинског језика у круговима образованих људи. То више није само језик католичке цркве и црквених књига. На њему су писана књижевна и филозофска дела старог Рима, која постају престижна литература новог доба. На латинском се пишу и нова дела световног садржаја, воде се интелектуалне расправе на академијама и у салонима важних личности. Негује се дух који мисли, подстиче се свестрано образовање. Развија се култура дијалога, критичког и полемичкох мишљења (веома су биле популарне књижевно-филозофске врсте трактат – расправа и епистола – посланица). Све што је потицало из епохе двеју античких култура (Грчке и Рима) представљало је израз свестране слободе и слављење живота и човека. Човек новог доба постаје homo faber (одговоран за изградњу сопствене личности и среће), а световна култура полако потискује доминацију цркве и религије.
Ренесанса
Појам ренесанса означава стваралачки и културни садржај епохе хуманизма. Ренесанса је реч француског порекла – renaissance / обнова, препород, процват, а подразумева велику смену у историји идеја, стваралаштва и вредности у свакодневном животу.
Са појавом хуманизма античке вредности представљале су средиште духовности и извор инспирација, али свест новог, грађанског човека која је тежила ослобађању од средњовековних догми, почиње да се ослобађа и од прејаког утицаја свега што је античко. Талентовани и напредни људи приметили су да је стваралаштво почело да се претвара у имитацију антике уместо у културно напредовање и развој, па су почели да трагају са новим изворима надахнућа. Они увиђају да се теме и узори могу пронаћи и у обичном животу и човеку, да савремени, стварни живот заслужује да буде тема уметности. Такође, закључују да је много природније да се о свему томе пише на народном (италијанском) уместо на латинском језику којим нико није говорио у свакодневном животу. Тако почињу да се руше дотадашња правила и табуи, а уметност и наука постају доступне и видљиве и изван привилегованих кругова имућних људи. Стичу се нова научна и животна сазнања и ствара се тип свестраног човека неограничених духовних потреба. Долази до општег препорода и свестраних промена које ће захватити и понашање људи, и начин размишљања, и науку, и уметност, и економију.
За ренесансу се обично каже да представља „златно доба” у развоју људске цивилизације. То је време уметника, мислилаца, проналазача, истраживача и вансеријских свестраних умова какав је био Леонардо да Винчи (сликар, вајар, песник, математичар, физичар, проналазач...)
Појаву хуманизма и ренесансе условило је више фактора:
- Незадовољства начином живота током средњег века и свим оним што је средњи век подразумевао: Црква је била свемоћна, утицала је на државу, одређивала је подједнако живот друштва као и појединца, њихово понашање и размишљање. Истином се сматрало само оно што је црква проповедала; земаљском животу и срећи био је супротстављен и надређен, као много важнији, загробни живот. Сви који се нису слагали са оваквим проповедима и правилима строго су кажњавани. (Позната су бројна мучења и спаљивања научника, књига, „вештица“ и сл.)
У уметности се такође неговала богобојажљивост, служење идеалима хришћанства и канонизовано стваралаштво које је пружало мало простора стваралачким заносима и слободама.
Ренесансни човек окреће се овоземаљским вредностима и потрази за истином о себи; жели да ослободи своје стваралачке и интелектуалне потенцијале; жели слободно да ствара и истражује свет око себе; жели да искуси и открије смисао живота на овом свету уместо да га се одриче зарад обећања вечне среће у загробном животу. - Ослобађање првих градова од апсолутистичке власти феудалаца и цркве у Италији (Милано, Ђенова, Фиренца, Рим, Венеција и др.) и појава прве грађанске класе, коју чине занатлије и трговци. Они теже слободи рада и праву да самостално уређују свој живот; ослобађају се феудалног ропства, што се одражава и на њихов однос према животу и начин размишљања о себи и свету који их окружује. У томе им помажу трговачки послови, који их подстичу на упознавање других земаља и градова, различитих народа и култура. Све то доприноси развоју другачијих погледа на живот и свет.
- На развој хуманизма и ренесансе утичу и проналасци у области науке и технике; развијају се математика, географија, механика, астрономија; пронађени су барут, штампа, телескоп..., а са свим тим проналасцима узнапредовала је и људска мисао о устројству света. У свему томе значајно место има повратак дуго потискиване и прикриване античке културе и уметности у јавни живот.
- Научна и географска открића, у првом реду проналазак нових водених путева према Индији и откриће Америке, као и појава хелиоцентричне теорије Николе Коперника насупрот Птоломејевом геоцентризму, такође утичу на прихватање нових научних сазнања која су била у сукобу са званичним тумачењима цркве. Последица тога били су прогони научника и мислилаца као што су Никола Коперник, Галилео Галилеј, Ђордано Бруно и други. Многи су страдали или били прогоњени зато што су дошли до спознаје да је свет друкчије постављен него што је то црква вековима представљала.
- Откривање вредности античке културе:
И поред енергичног реаговања цркве на све иновације и одступања од догми која је она прописивала, и поред постојања чувене инквизиције (црквеног суда), развој и напредовање људског духа нису се могли зауставити. Окружени старинама (остацима античких грађевина и делима на латинском језику), учени представници грађанског друштва почињу све више да се интересују за живот људи старога Рима и старе Грчке, као и за све облике стварања у тим древним временима (књижевност, филозофију, ликовне уметности, архитектуру...). Проучава се античка уметност и филозофија. Учи се латински језик да би се читала дела античких књижевника као што су: Хомер, Вергилије, Овидије, Хорације, Софокле, Плаут..., и филозофи: Платон, Аристотел, Цицерон, Сенека...
Хуманизам и ренесанса подарили су свету бројне велике писце:
-у Италији (већ крајем 13. и почетком 14. века):
Данте Алигијери, Франческо Петрарка, Ђовани Бокачо, Лодовико Ариосто, Торквато Тасо
-у Шпанији: Мигел де Сервантес, Лопе де Вега, Калдерон
-у Француској: Франсоа Рабле, Пјер де Ронсар
-у Португалији: Луис де Камоис
-у Енглеској: Вилијем Шекспир, Џон Милтон, Едмунд Спенсер.
Ово време подарило нам је ненадмашне мајсторе у области ликовних уметности:
Леонардо да Винчи, Микеланђело Буонароти, Рафаел, Донатело, Тицијан, Ботичели.
Мада је настао и развио се у Италији, културни покрет назван хуманизам и ренесанса, захватио је и друге европске народе. Тај утицај је најјачи у књижевности и на филозофском плану. Најпознатији европски мислиоци који су били надахнути хуманизмом били су Томас Мор, Френсис Бекон, Макијавели, Томазо Кампанела, Еразмо Ротердамски и други.
ОДЛИКЕ РЕНЕСАНСНЕ КЊИЖЕВНОСТИ
-Уместо бекства из живота и одрицања од радости и задовољстава на овом свету како би се заслучио вечни рај после смрти, заговара се активан живот и посвећеност животу.
-Уметничка дела настају у славу човека.
-Уметници су надахнути земаљском срећом.
-Негује се култ љубави и лепоте: платонска љубав (представљена више као чежња него као телесна страст и додир); лепота је узвишена, често представљена у лику жене или идеализоване женске лепоте, као да није телесна и пролазна.
-Уместо писања само на латинском, почиње да се ствара књижевност и на народном језику (италијанском у Италији, а потом и на другим националним језицима).
-У поезији се тражи задовољство, уживање у лепоти, па ствараоци теже изграђивању духовног склада и лепоте. Сматра се да је дужност уметника да подражава лепу стварност, тј. „да измишља и приказује ствари које људе чине добрим и пуним врлина, па према томе и срећним...“ То подражавање назива се мимеза.
[Мимеза (на грчком μίμησις / mīmēsis), у књижевности подразумева да писац треба да приказује „ствари које се свакодневно дешавају и о којима се у народу говори. У прилог томе, Петрарка каже: „Треба подражавати тако да дело личи на свој праузор, али да с њим ипак не буде истоветно”.]
-Од свих књижевних родова најприсунтија је поезија, у првом реду љубавна песма (најчешће сонет), у којој се слави жена, лепота и љубав (често недостижна или платонска).
-Веома је популарна и ренесансна драма, нарочито комедија. Наравно, присутни су и други књижевни облици као што су еп, приповетка, новела, роман, трагедија. Трагедијом се прославио велики енглески писац Вилијем Шекспир.
ДЕЛА НАЈПОЗНАТИЈИХ РЕНЕСАНСНИХ ПИСАЦА
Данте Алигијери: Божанствена комедија (Рај, Пакао, Чистилиште) – епови;
Франческо Петрарка: Канцонијер – сонети;
Ђовани Бикачо: Декамерон – новеле;
Лодовико Ариосто: Бесни Орландо;
Торквато Тасо: Ослобођени Јерусалим (еп)
Франсоа Рабле: Гаргантуа и Пантагруел – роман (пародија);
Пјер де Ронсар: Оде, Поеме, Сонети за Хелену;
Луис Ваз де Камоис: еп Лузијаде (сличан Одисеји);
Мигел де Сервантес: Дон Кихот – роман (пародија);
Вилијем Шекспир: Ромео и Јулија, Хамлет, Отело, Краљ Лир, Магбет, Сан летње ноћи, Млетачки трговац... – драме (трагедије, комедије, историјске драме);
Џон Милтон: Изгубљени рај (еп)
Едмунд Спенсер: Вилинска краљица (еп са елементима романсе и алегорије посвећен краљици Елизабети)
Ренесанса је постојала и у Дубровачкој књижевности.
Крајем XV века појавили су се први петраркисти Шишко Менчетић и Џоре Држић, а потом се јављају и многи други писци међу којима посебно место заузима драмски писац Марин Држић („Новела од Станца“, Дундо Мароје“).