Tекст преузет из књиге Књижевност и српски језик,
Ч. Ђорђевић и П. Лучић
Проучавање књижевности, опште или појединачно, код нас се означава као наука о књижевности. Њу чине:
1) историја књижевености,
2) теорија књижевности,
3) књижевна критика и
4) књижевна методологија.
ИСТОРИЈА КЊИЖЕВНОСТИ проучава:
- постанак и историјски развитак књижевности уопште;
- проучава књижевност једне епохе или народа;
- проучава живот и дела појединих писаца, наглашава њихову вредност и значај у књижевности једне епохе;
- осветљава време и друштвене прилике у којима настаје нека књижевност, односно дело неког писца;
- врши систематизацију и периодизацију у историји књижевности.
Тако, на пример, вршећи систематизацију и периодизацију српске књижевности, због њене прегледности и лакшег изучавања, историја књижевности је разврстава на одређена књижевна раздобља или периоде:
1. народна (усмена) књижевност;
2. средњовековна (феудална) књижевност;
3. дубровачка (ренесансна) књижевност;
4. барокна књижевност
5. књижевност доба просветитељства;
6. књижевност доба класицизма;
7. романтизам;
8. реализам;
9. књижевно раздобље модерне;
10. међуратна књижевност;
11. послератна (савремена) књижевност ;
12. постмодернистичка (данашња) књижевност.
Историја књижевности - у зависности од обима проучавања - може бити:
а) општа историја књижевности (нпр. историја светске или европске књижевности) и
б) посебна - национална историја књижевности (нпр. историја српске књижевности).
Односе између опште и националне књижевности или између појединих националних књижевности изучава компаративна (упоредна) књижевност.
Проучавајући развој књижевности кроз време историја књижевности обједињује у себи књижевну критику и теорију књижевности.
ТЕОРИЈА КЊИЖЕВНОСТИ или ПОЕТИКА
Теоријом књижевности називамо научну дисциплину о општим особинама књижевног дела као језичког уметничког остварења. Њен задатак је да:
- проучава структуру књижевног дела као јединства форме и садржине (тема, мотиви, ликови, композиција, језик, стил);
- истражује процес уметничког стварања;
- објашњава књижевне родове и врсте (жанрове) у којима се књижевно дело јаваља.
КЊИЖЕВНА КРИТИКА
Књижевна критика је део науке о књижевности који представља везу између књижевног дела и читаоца. Она користи искуство теорије књижевности, лингвистике и естетике (оште науке о уметности). Њен задатак је да:
- открива значења, стилско-језичке и уметничке вредности у појединим делима како би олакшала боље разумевање и што потпуније уживање читалаца у њима;
- врши оцењивање књижевног дела и тако утире пут историји књижевности и помаже јој да обухвати најбоља остварења.
Постоје следећи облици критике:
1) научна критика (студије, расправе, монографије);
2) текућа критика (новинска, часописна критика);
3) есејистичка критика (есеј или оглед).
Критика, без обзира на то која је, увек је сматрана за дијалог између књижевног критичара и књижевног уметничког дела. Она је примање, доживљавање уметничког дела и доношење судова о њему јер сама реч критика је грчког порекла и њено изворно значење је: судити, одлучивати, оцењивати. Како се кроз векове мењао поглед на књижевност, на природу књижевног дела и уопште однос књижевности према стварности, тако се мењала и критика. У зависности од тога шта истражује и за шта је све заинтересована у књижевном делу, критика може бити:
1. стилистичка критика (испитује језик и стил дела);
2. социолошка критика (истражује живот, друштвене појаве и и њихов приказ у делу);
3. психолошка критика (испитује психологију — унутрашњи живот: свесно и несвесно у личностима једнога дела);
4. филозофска критика (истражује идеје и погледе на свет у делу).
Може се говорити и о низу других критика, што зависи од аспекта ипредмета истраживања у књижевном делу.
Књижевна критика подразумева велико знање и културу, изузетно познавање књижевности, теорије књижевности, историје књижевности, естетике и филозофије.
КЊИЖЕВНА МЕТОДОЛОГИЈА бави се методима или начинима проучавања (истраживања) у књижевности. Постоје разни поступци, путеви или начини у проучавању стваралаштва једног писца или проучавању књижевног дела. Који ће метод истраживач употребити, зависи од тога шта истражује. Ако истражује језик и стил, он примењује лингво-стилистички метод (поступак). Психолошки приступ ће применити ако истражује психички живот јунака. Истраживач друштвених стања у делу користи социолошки приступ.
Код примене појединих метода (поступака) истраживач се користи одређеним теоријама из појединих научних области.
Ч. Ђорђевић и П. Лучић
Проучавање књижевности, опште или појединачно, код нас се означава као наука о књижевности. Њу чине:
1) историја књижевености,
2) теорија књижевности,
3) књижевна критика и
4) књижевна методологија.
ИСТОРИЈА КЊИЖЕВНОСТИ проучава:
- постанак и историјски развитак књижевности уопште;
- проучава књижевност једне епохе или народа;
- проучава живот и дела појединих писаца, наглашава њихову вредност и значај у књижевности једне епохе;
- осветљава време и друштвене прилике у којима настаје нека књижевност, односно дело неког писца;
- врши систематизацију и периодизацију у историји књижевности.
Тако, на пример, вршећи систематизацију и периодизацију српске књижевности, због њене прегледности и лакшег изучавања, историја књижевности је разврстава на одређена књижевна раздобља или периоде:
1. народна (усмена) књижевност;
2. средњовековна (феудална) књижевност;
3. дубровачка (ренесансна) књижевност;
4. барокна књижевност
5. књижевност доба просветитељства;
6. књижевност доба класицизма;
7. романтизам;
8. реализам;
9. књижевно раздобље модерне;
10. међуратна књижевност;
11. послератна (савремена) књижевност ;
12. постмодернистичка (данашња) књижевност.
Историја књижевности - у зависности од обима проучавања - може бити:
а) општа историја књижевности (нпр. историја светске или европске књижевности) и
б) посебна - национална историја књижевности (нпр. историја српске књижевности).
Односе између опште и националне књижевности или између појединих националних књижевности изучава компаративна (упоредна) књижевност.
Проучавајући развој књижевности кроз време историја књижевности обједињује у себи књижевну критику и теорију књижевности.
ТЕОРИЈА КЊИЖЕВНОСТИ или ПОЕТИКА
Теоријом књижевности називамо научну дисциплину о општим особинама књижевног дела као језичког уметничког остварења. Њен задатак је да:
- проучава структуру књижевног дела као јединства форме и садржине (тема, мотиви, ликови, композиција, језик, стил);
- истражује процес уметничког стварања;
- објашњава књижевне родове и врсте (жанрове) у којима се књижевно дело јаваља.
КЊИЖЕВНА КРИТИКА
Књижевна критика је део науке о књижевности који представља везу између књижевног дела и читаоца. Она користи искуство теорије књижевности, лингвистике и естетике (оште науке о уметности). Њен задатак је да:
- открива значења, стилско-језичке и уметничке вредности у појединим делима како би олакшала боље разумевање и што потпуније уживање читалаца у њима;
- врши оцењивање књижевног дела и тако утире пут историји књижевности и помаже јој да обухвати најбоља остварења.
Постоје следећи облици критике:
1) научна критика (студије, расправе, монографије);
2) текућа критика (новинска, часописна критика);
3) есејистичка критика (есеј или оглед).
Критика, без обзира на то која је, увек је сматрана за дијалог између књижевног критичара и књижевног уметничког дела. Она је примање, доживљавање уметничког дела и доношење судова о њему јер сама реч критика је грчког порекла и њено изворно значење је: судити, одлучивати, оцењивати. Како се кроз векове мењао поглед на књижевност, на природу књижевног дела и уопште однос књижевности према стварности, тако се мењала и критика. У зависности од тога шта истражује и за шта је све заинтересована у књижевном делу, критика може бити:
1. стилистичка критика (испитује језик и стил дела);
2. социолошка критика (истражује живот, друштвене појаве и и њихов приказ у делу);
3. психолошка критика (испитује психологију — унутрашњи живот: свесно и несвесно у личностима једнога дела);
4. филозофска критика (истражује идеје и погледе на свет у делу).
Може се говорити и о низу других критика, што зависи од аспекта ипредмета истраживања у књижевном делу.
Књижевна критика подразумева велико знање и културу, изузетно познавање књижевности, теорије књижевности, историје књижевности, естетике и филозофије.
КЊИЖЕВНА МЕТОДОЛОГИЈА бави се методима или начинима проучавања (истраживања) у књижевности. Постоје разни поступци, путеви или начини у проучавању стваралаштва једног писца или проучавању књижевног дела. Који ће метод истраживач употребити, зависи од тога шта истражује. Ако истражује језик и стил, он примењује лингво-стилистички метод (поступак). Психолошки приступ ће применити ако истражује психички живот јунака. Истраживач друштвених стања у делу користи социолошки приступ.
Код примене појединих метода (поступака) истраживач се користи одређеним теоријама из појединих научних области.
RSS Feed