У писању текста коришћени су уџбеници
Књижевност и српски језик, П. Пијановић
Књижевност и српски језик, П. Лучић и Ч. Ђорђевић
Хуманизам и ренесанса представљају један од најзначајнијих културних и друштвених покрета на тлу Европе, који је у потпуности променио хиљаду година утврђиван вредносни систем средњега века и извео неку врсту духовног преврата који је целокупно друштво усмерио у правцу напретка, развоја и стваралаштва на свим пољима живота. Прве идеје о промени утемељеног, догматског начина мишљења [Догма (грч. δόγμα) је опште прихваћено и јасно формулисано мишљење или учење које не допушта да се у њега сумња нити оставља могућност да буде оповргнуто или да о њему буде дискутовано. Често се помиње уз религију.] јављају се у 14. веку, а покрет доживљава експанзију и врхунац током 15. и 16. века. У неким земљама, у којима се касније јавио, траје и почетком 17. века. Колевка хуманизма и ренесансе је Италија, одакле се идеје и стваралачки узори новог доба шире по осталим европским земљама. Значај промена које ово раздобље у култури и целокупном животу Европе доноси нарочито долази до изражаја када их посматрамо у односу према средњовековним вредностима.
Хуманизам
Средњовековни човек већ с краја 13. и почетком 14. века долази до сазнања да је у средишту стварања античких уметника, песника и мислилаца био човек, његова срећа на земљи, лепота и склад у овоземаљском животу, а не Бог и загробни живот. Слободни антички грађанин давао је значај животу; није се заговарало самоодрицање и обезвређивање свега овоземаљског као што се то чинило у средњем веку. Ново време зато испуњава одушевљење античким вредностима и жеља да се ствара и мисли на антички начин. Мислиоци и уметници сада траже и проналазе своје узоре у античком стваралаштву и филозофији. Идеал бога и страдања за веру замењује идеал људскости и стваралаштва.
Тај заокрет од средњег века ка прихватању античких вредности и развоју нових схватања о улози човека у свету назива се хуманизам (humanus - човечан, људски), а мислиоци који су изучавали и промовисали античке вредности у уметности, филозофији, науци и свакодневном животу називани су хуманистима. Образовани људи Европе у то време говоре латинским језиком, па је то био одличан предуслов за неометано ширење нових идеја и уметничких остварења. Хуманисти су увели нову употребу латинског језика у круговима образованих људи. То више није само језик католичке цркве и црквених књига. На њему су писана књижевна и филозофска дела старог Рима, која постају престижна литература новог доба. На латинском се пишу и нова дела световног садржаја, воде се интелектуалне расправе на академијама и у салонима важних личности. Негује се дух који мисли, подстиче се свестрано образовање. Развија се култура дијалога, критичког и полемичкох мишљења (веома су биле популарне књижевно-филозофске врсте трактат – расправа и епистола – посланица). Све што је потицало из епохе двеју античких култура (Грчке и Рима) представљало је израз свестране слободе и слављење живота и човека. Човек новог доба постаје homo faber (одговоран за изградњу сопствене личности и среће), а световна култура полако потискује доминацију цркве и религије. У својој чувеној драми „Хамлет“ велики ренесансни писац Шекспир овако велича човека: Како је диван створ човек! Како је племенит умом! Како неограничен по способностима! Како су дивни и изразити његови покрети и његово тело! Како по разуму наличи на бога! Украс света, узор свега живота!
Ренесанса
Појам ренесанса означава стваралачки и културни садржај епохе хуманизма. Ренесанса је реч француског порекла – renaissance / обнова, препород, процват, а подразумева велику смену у историји идеја, стваралаштва и вредности у свакодневном животу.
Са појавом хуманизма античке вредности представљале су средиште духовности и извор инспирација, али свест новог, грађанског човека која је тежила ослобађању од средњовековних догми, у ренесанси почиње да се ослобађа и од прејаког утицаја свега што је античко. Талентовани и напредни људи приметили су да је стваралаштво почело да се претвара у имитацију антике уместо у културно напредовање и развој, па су почели да трагају за новим изворима надахнућа. Они увиђају да се теме и узори могу пронаћи и у обичном животу и човеку, да савремени, стварни живот заслужује да буде тема уметности. Такође, закључују да је много природније да се о свему томе пише на народном (италијанском) уместо на латинском језику којим нико није говорио у свакодневном животу. Тако почињу да се руше дотадашња правила и табуи, а уметност и наука постају доступне и видљиве и изван привилегованих кругова имућних људи. Стичу се нова научна и животна сазнања и ствара се тип свестраног човека неограничених духовних потреба. Долази до општег препорода и свестраних промена које ће захватити и понашање људи, и начин размишљања, и науку, и уметност, и економију.
За ренесансу се обично каже да представља „златно доба” у развоју људске цивилизације. То је време уметника, мислилаца, проналазача, истраживача и вансеријских свестраних умова какав је био Леонардо да Винчи (сликар, вајар, песник, математичар, физичар, проналазач...) Ренесансни човек напросто тежи свестраном знању.
Шта је све допринело појави и развоју хуманизма и ренесансе:
- Незадовољства начином живота током средњег века и свим оним што је средњи век подразумевао: Црква је била свемоћна, утицала је на државу, одређивала је подједнако живот друштва као и појединца, њихово понашање и размишљање. Истином се сматрало само оно што је црква проповедала; земаљском животу и срећи био је супротстављен и надређен, као много важнији, загробни живот. Сви који се нису слагали са оваквим проповедима и правилима строго су кажњавани. (Позната су бројна мучења и спаљивања научника, књига, „вештица“ и сл.)
У уметности се такође неговала богобојажљивост, служење идеалима хришћанства и канонизовано стваралаштво које је пружало мало простора стваралачким заносима и слободама.
Ренесансни човек окреће се овоземаљским вредностима и потрази за истином о себи; жели да ослободи своје стваралачке и интелектуалне потенцијале; жели слободно да ствара и истражује свет око себе; жели да искуси и открије смисао живота на овом свету уместо да га се одриче зарад обећања вечне среће у загробном животу. - У Италији се ослобађају први градови од апсолутистичке власти феудалаца и цркве у (Милано, Ђенова, Фиренца, Рим, Венеција и др.) и појава прве грађанске класе, коју чине занатлије и трговци. Они желе да самостално уређују свој живот; ослобађају се феудалног ропства, што се одражава и на њихов однос према животу и начин размишљања о себи и свету који их окружује. Бављење трговином омогућава им да самостално стекну први капитал, а финансијска слобода и моћ доприноси даљем развоју и откривању нових потреба - упознавање других земаља и градова, различитих народа и култура. Све то доприноси развоју другачијих погледа на живот и свет.
Са развојем трговине појављују се и први просвећени богаташи свесни вредности уметности, науке и целокупног развоја друштва. Међу њима се развија меценатство – покровитељски однос према песницима, сликарима, вајарима, филозофима, научницима, што доприноси слободном стваралаштву талентованих људи који нису морали да брину за своју егзистенцију. Најпознатији мецена ове епохе био је Лоренцо де Медичи. - На развој хуманизма и ренесансе утичу и проналасци у области науке и технике; развијају се математика, географија, геологија, медицина, механика, астрономија; пронађени су барут, штампарска преса (1445. Јохан Гутенберг), телескоп, наочари, џепни сат, микроскоп... установљен је грегоријански календар; а са свим тим проналасцима узнапредовала је и људска мисао о устројству света. Научници врше експерименте да би доказали своје тезе, проучавају анатомију људског и других организама, истражују природу и космос.
У ово време, у Цетињу, на Ободу, 1494. прорадила је и прва јужнословенска штампарија за ћириличне књиге. Штампарија Црнојевића била је прва ћирилична штампарија на свету. (Прва штампана ћирилична књига Јужних Словена је Октоих - осмогласник.) - Научна и географска открића, у првом реду проналазак нових водених путева према Индији и откриће Америке, као и појава хелиоцентричне теорије Николе Коперника насупрот Птоломејевом геоцентризму, такође утичу на прихватање нових научних сазнања која су била у сукобу са званичним тумачењима цркве. Последица тога били су прогони научника и мислилаца као што су Никола Коперник, Галилео Галилеј, Ђордано Бруно и други. Многи су страдали или били прогоњени зато што су дошли до спознаје да је свет друкчије постављен него што је то црква вековима представљала.
- Откривање вредности античке културе: И поред енергичног реаговања цркве на све иновације и одступања од догми која је она прописивала, и поред постојања чувене инквизиције (црквеног суда), развој и напредовање људског духа нису се могли зауставити. Окружени старинама (остацима античких грађевина и делима на латинском језику), учени представници грађанског друштва почињу све више да се интересују за живот људи старога Рима и старе Грчке, као и за све облике стварања у тим древним временима (књижевност, филозофију, ликовне уметности, архитектуру...). Проучава се античка уметност и филозофија. Учи се латински језик да би се читала дела античких књижевника као што су: Хомер, Вергилије, Овидије, Хорације, Софокле, Плаут..., и филозофи: Платон, Аристотел, Цицерон, Сенека...
-у Италији (већ крајем 13. и почетком 14. века): Данте Алигијери,
Франческо Петрарка, Ђовани Бокачо, Торквато Тасо, Лодовико Ариосто
-у Шпанији: Мигел де Сервантес, Лопе де Вега, Калдерон
-у Француској: Франсоа Рабле, Пјер де Ронсар
-у Португалији: Луис де Камоис
-у Енглеској: Вилијем Шекспир, Џон Милтон, Едмунд Спенсер.
Ово време подарило нам је ненадмашне мајсторе у области сликарства: Леонардо да Винчи, Микеланђело Буонароти, Рафаел, Тицијан, Ботичели, Јан ван Ајк, Дирер...; вајарства: Микеланђело Буонароти, Донатело...; и архитектуре: Филипо Брунелески, Донато Брамaнте и опет Микеланђело Буонароти.
Мада је настао и развио се у Италији, културни покрет назван хуманизам и ренесанса, захватио је и друге европске народе (Шпанија, Француска, Енглеска, Немачка,Холандија, Пољска, а на Балкану простор Далмације). Тај утицај је најјачи у књижевности и на филозофском плану. Најпознатији европски мислиоци који су били надахнути хуманизмом били су Томас Мор (Утопија), Френсис Бекон ( Нови органон), Макијавели (Владалац), Томазо Кампанела (Град сунца), Еразмо Ротердамски (Похвала лудости) и други.
ОДЛИКЕ РЕНЕСАНСНЕ КЊИЖЕВНОСТИ
-Уместо бекства из живота и одрицања од радости и задовољстава на овом свету како би се заслучио вечни рај после смрти, заговара се активан живот и посвећеност животу.
-Уметничка дела настају у славу човека.
-Уметници су надахнути земаљском срећом.
-Негује се култ љубави и лепоте: платонска љубав (представљена више као чежња него као телесна страст и додир); лепота је узвишена, често представљена у лику жене или идеализоване женске лепоте, као да није телесна и пролазна.
-Уместо писања само на латинском, почиње да се ствара књижевност и на народном језику (италијанском у Италији, а потом и на другим националним језицима).
-У поезији се тражи задовољство, уживање у лепоти, па ствараоци теже изграђивању духовног склада и лепоте. Сматра се да је дужност уметника да подражава лепу стварност, тј. „да измишља и приказује ствари које људе чине добрим и пуним врлина, па према томе и срећним...“ То подражавање назива се мимеза.
[Мимеза (на грчком μίμησις / mīmēsis), у књижевности подразумева да писац треба да приказује „ствари које се свакодневно дешавају и о којима се у народу говори. У прилог томе, Петрарка каже: „Треба подражавати тако да дело личи на свој праузор, али да с њим ипак не буде истоветно”.]
-Од свих књижевних родова најприсунтија је лирика, у првом реду љубавна песма (најчешће сонет), у којој се слави жена, лепота и љубав (недостижна, забрањена, неузвраћена или платонска).
-Веома је популарна и ренесансна драма (пасторална драма, комедија, фарса али и трагедија којом се прославио велики енглески писац Вилијем Шекспир). Наравно, присутни су и други књижевни облици као што су еп, приповетка, новела, елегија, епиграм, роман (пасторални али и нарочито важан пародијски роман који се критички односио према средњовековним ритерским романима), есеј као књижевно-научна врста (Мишел де Монтењ)...
ДЕЛА НАЈПОЗНАТИЈИХ РЕНЕСАНСНИХ ПИСАЦА
Данте Алигијери: Божанствена комедија (Рај, Пакао, Чистилиште) – епови;
Франческо Петрарка: Канцонијер – сонети;
Ђовани Бикачо: Декамерон – новеле;
Торквато Тасо: Ослобођени Јерусалим - спев
Лодовико Ариосто: Бесни Орландо - спев
Франсоа Рабле: Гаргантуа и Пантагруел – роман (пародија);
Пјер де Ронсар: Оде, Поеме, Сонети за Хелену;
Луис Ваз де Камоис: еп Лузијаде (сличан Одисеји);
Мигел де Сервантес: Дон Кихот – роман (пародија);
Вилијем Шекспир: Ромео и Јулија, Хамлет, Отело, Краљ Лир, Магбет, Сан летње ноћи, Млетачки трговац... – драме (трагедије, комедије, историјске драме);
Џон Милтон: Изгубљени рај (еп)
Едмунд Спенсер: Вилинска краљица (еп са елементима романсе и алегорије посвећен краљици Елизабети)
Ренесанса је постојала и у дубровачкој књижевности.
Крајем XV века појавили су се први петраркисти и у приморским крајевима Балканског полуострва. Утицај италијанске ренесансе на живот и културу суседних али и осталих европских народа био је велики. Дух ренесансе осетио се и видне трагове је оставио у Далмацији, Боки Которској, а посебно у Дубровнику. Док су континентални делови Балкана били под влашћу Турака, дотле су приморски градови: Дубровник, Трогир, Сплит, Хвар, Корчула и други имали статус слободних градова, посебно Дубровник, који је био водећи по утврђености, државној изграђености, занатству и трговачкој мрежи. Дубровник је имао своју аутономију, слободу, трговачку флоту, постао је средиште културног живота и економског просперитета на Балкану у 15. веку.
На појаву ренесансе у Дубровнику и неким приморским градовима утицали су и други чиниоци: њихова близина са Италијом, живе трговачке везе са италијанским ренесансним градовима и одлазак синова имућних грађана на школовање у градовима Италије, као што су Сијена, Падова.
Постепено је изграђиван нов однос према животу; у Дубровник су из Италије довођени учитељи, градитељи и уметници. Формирању нових погледа на живот посебно су доприносили млади људи из круга властеле који су након школовања у Италији доносили нова размишљања, понашање, одевање, па и уметничке тенденције.
Дубровачка књижевност доживљава буран развој у XV и XVI веку. Ово раздобље је дало велике ствараоце као што су: Марин Држић, Шишко Менчетић, Џоре Држић, Динко Рањина, Петар Хекторовић, Марко Марулић, Мавро Ветрановић, Андрија Чубрановић, Микша Пелегриновић, Илија Цријевић, Антун Сасин, Винко Прибојевић, и други.
Јављају се и многе књижевне врсте и облици; од књижевних жанрова посебно се издвајају: љубавна лирика, маскерате, ренесансна комедија (пре свега ерудитна комедија), пасторала и спевови.
Дубровачки песници, међу којима су најпознатији Шишко (Сигисмунд) Менчетић и Џоре Држић, припадали су такозваној петраркистичкој школи. Постојале су две песничке струје - страмботисти (напуљска школа петраркизма којој је припадао Шишко Менчетић) и бембисти ( песници који су се угледали на италијанског песника Пјетра Бемба, а којима је припадао Џоре Држић). Тако је, поред класичног сонета од 14 стихова, у Дубровнику био веома популаран и страмбото, песничка творевина од осам стихова (или у броју стихова дељивом са осам). Омиљени стих дубровачких петраркиста био је двоструко римовани дванаестерац, а веома честа је и појава акростиха. Све одлике дубровачке лирике уклапале су се у италијанску ренесансну поетику, са једном разликом што су у њој антички мотиви замењивани мотивима из народног фолклора (мотиви из природе и словенске митологије - виле, извори, цветне ливаде, пролеће; упореба епитета својствених народној лирици...). Као и Петрарка, дубровачки песници стварали су такозване дневнике љубави, канцонијере, или песничке "романе" јер су им песме биле посвећене идеализованој жени или недостижној љубави.
У области драме прославио се Марин Држић. Писао је ерудитне комедије (Дундо Мароје, Помет, Аркулин, Манде, Скуп...), пасторале (Тирена), фарсе (Новела од Станца), трагедије (Хекуба)...
Из области епике, поменућемо Сплићанина Марка Марулића и његов чувени религијски спев Јудита.
О дубровачкој књижевности у својој књизи Пут српске књижевности професор Јован Деретић, бележи: „У тој (дубровачкој) књижевности налазимо први уметнички израз језика којим говори српски народ, у њој се сусрећемо с најстаријим записима наших народних песама, она је на нашим просторима и на нашем језику прва манифестација великих интелектуалних и уметничких покрета из којих је поникла модерна европска култура”; дубровачка је књижевност „по својим историјским и филолошким коренима српска”.
Дубровачка књижевност припада и хрватској и српској књижевности; писана је ћирилицом, источнохерцеговачким штокавским дијалектом икавског изговора, а многи аутори су свој језик, како је забележено у дубровачким архивима, називали упоредо дубровачким и српским.
- Акростих је песма у којој почетна слова стихова читана одозго према доле дају неку реч. То је најчешће реч која означава тему песме, особу којој је песма намењена или име аутора. Појам акростих може означавати ту песму, али и саму реч која се добије читањем првих слова стихова.
- Александринац је француски силабички стих од 12 слогова, са цезуром иза 6. слога, сталним нагласком на 6. и 12. слогу и са парном или укрштеном римом. Назив је добио у 15. веку, према врло популарном Роману о Александру Великом, насталом крајем 12. века. Често је употребљаван у поезији ренесансе, да би, веома усавршен и строго дефинисан, преовладао у 17. и 18. веку и постао најзначајнији класични стих све до модернизма.
- Алтруизам је несебична брига за добробит других људи. То је животни став који укључује несебичност, љубав према људима и спремност да им се помогне, по цену личне штете и жртве, без икакве надокнаде и признања. Понашање у којем се интереси других стављају изнад властитих интереса.
- Донкихотовски је израз који означава узалудан и бесмислен подухват; племенито, али узалудно поступање које изазива подсмех и жаљење; супротстављање несавладивим силама или умишљеним појавама.
- Ерудитна (плаутовска, учена) комедија јесте драмска форма настала наслеђивањем традиције класичне комедиографије, чије су одређене поетичке карактеристике прилагођене захтевима ренесансног доба (теме долазе из савременог живота, индивидуализовани су типски ликови наслеђени из античке традиције итд.). Садржи најчешће пролог и пет чинова. Драмска радња развијена је у складу са драмским јединствима - времена, места и радње. Осим типских ликова преузетих из антике и донекле трансформисаних (шкрти старац, син расипник, слуга интригант, приглупи слуга, хвалисави војник итд.), ренесансна драма обухватила је и новејунаке (педант, негромант, Јеврејин, куртизана и др.). Обрађује конвенционалне теме - најчешћа је љубав са препрекама, при чему се сукоб развија између оца и сина због наклоности према истој жени. Комедија ове врсте развијала се у ренесанси подразумевајући испрва прераду Плаутових дела, потом ослањање на друге литерарне изворе (грађа је узимана из новела), да би се у зрелом облику заснивала на обликовању тема из савременог живота. У старом Дубровнику искључиво је играна ова врста комедије јер сује изводиле аматерске дружине.
- Иронија је фино исмевање помоћу двосмислености у говору; у драми то су и драмски преокрети који су у супротности са очекивањима јунака (јунаци једно мисле и желе, а друго им се спрема), али их публика јасно уочава.
- Катрен је строфа од четири стиха (четворостих). Једна од најчешће коришћених строфа у поезији. Има три облика римовања: укрштену (абаб), обгрљену (абба) и парну (аабб) риму. Комбинује се и са другим строфама (са терцетом у сонету).
- Комедија дел арте (итал. comedia dell arte) - врста ренесансне комедије. Успешност извођења ове комедије заснива се на високој умешности глумаца, који импровизују будући да не постоји драмски текст. Глумци носе типизиране маске (Доторе, Арлекино, Панталоне, Пулчинела и др.), чије је значење утврђено и публика га одмах препознаје. Таква појава условљена је непостојањем драмског текста који би поближе описивао ликове као у плаутовској комедији. Ова врста комедије није се задржала у ренесансном Дубровнику јер су је могле изводити само професионалне глумачке дружине.
- Маскерате или покладне песме настале су из карневалских игара, као израз радости и задовољства, заљубљености и опште среће. За време карневала, сви људи, старији и млађи, властела и пучани (народ), стављали су маске на лице и полазили у забаву, игру и песму, заборављајући на социјалне разлике које их деле. Зато што су носили маске, себе су називали машкарама (и данас је тај израз у употреби), а песме или стихове које су упућивали младим женама, у којима су истицали њихову лепоту и своју заљубљеност називали су - маскератама.
- Мимеза (на грчком μίμησις / mīmēsis), у књижевности подразумева опонашање стварности, то јест приказивање „ствари које се свакодневно дешавају и о којима се у народу говори“.
- Новела је кратка приповедачка врста чија фабула није развијена и разуђена, а радња је сажета и сведена на најбитније чиниоце приче. Често се бави само једним догађајем у ком учествује мали број јунака у кратком времену и ограниченом простору. У новели су у првом плану појединачне људске судбине, ситуације из живота и догађаји који су утицали на судбину и формирање карактера јунака. На крају, новела увек има неки нагли преокрет који у себи носи поуку или поенту приче.
- Пасторала је посебна драмска врста у којој се приказује живот пастира и вила, пастирица и сељака, старих и младих. Све се догађа у идиличном амбијенту: у шуми, поред извора, на ливади где је много цвећа, игре песме, љубави и радости. Све је у знаку смеха, заљубљености и смешних ситуација. У пасторали се као алегоријске теме јављају лепота, љубав, правда, слобода и домовина. Такав пасторални или буколички живот супротстављен је градском животу у коме нема мира, истине, правде, моралне чистоте и праве среће. У позадини оваквог писања садржан је критички однос према постојећем друштвеном животу.
- Пролог је уводни део књижевног дела (драме, прозе или песме), који има улогу предговора. Служи томе да нас упозна са догађајима који су претходили драмској радњи или да смести садржај дела у шири контекст тако што читаоцу даје најбитније информације неопходне за разумевање. У ренесансној комедији то је био устаљени. Изговара се пре почетка драмске радње. Садржи позив публици да у миру прати представу. Овакво обраћање никло је из практичне потребе јер су драме у Дубровнику игране најчешће на отвореном простору. У састав пролога улази и аргумент - њиме се представљају тема и сиже радње са њеним чворишним местима. Функција аргумента је да заинтересује публику за оно што ће се потом видети на сцени. Пролог је од посебног значаја уколико аутор у њему износи своја филозофска, естетска, поетичка гледишта јер она бацају нову светлост на драму која се игра након пролога или на пишчев опус уопште.
- Ренесансна комедија била је најозбиљнија и на уметничком плану најизразитија књижевна врста у дубровачкој књижевности. Стварана је под утицајем староримског комедиографа Плаута. Од њега су преузимане теме, мотиви, начин грађења комике и поступак развијања радње, и све то је осавремењавано и прилагођавано приликама у којима се живело. Зато све те комедије делују доста једнообразно, па и онда када су у питању ликови. Ликови с у типизирани и као такви препознатљиви - представници су генерације, социјалног слоја или занимања. Ту су синови који су необуздани, раскалашни, лакомислени и расипници. Оличавају млад ренесансни свет чији је идеал забава, уживање, срећа, олако арчење већ стеченог. Насупрот сину је отац. Он ради, марљиво стиче, а понекада и претерује у тврдичлуку. Он је сушта супротност сину. Оличава генерацију која не познаје нови живот и која не пристаје да се влада по новом. Оваква разлика између разметљивог сина и штедљивог оца увек је повод за конфликтне ситуације и смешна дешавања у драми. Међутим, оно што је важно и без чега не би могла да се замисли ренесансна комедија јесу слуге као ликови. Они су пратиоци својих господара; од њих су паметнији и мудрији, све заплићу и расплићу. Наизглед добронамерни, а заправо увек су смишљени, лакрдијаши који умеју свакога да насамаре, искористе и све да наплате. У овом типу комедије јавља се и жена лаког морала - куртизана, склона лаком животу (проводу); она глуми заљубљеност и тако залуђује младе људе, извлачећи им новац и скупе дарове.
- Солилоквиј је разговор који књижевни јунак води са самим собом.
- Сонет је врста лирске песме италијанског порекла која се састоји од 14 дванаестераца, распоређених у два катрена и два терцета. Катрени морају имати исту риму, а у терцетима је комбинација рима слободнија и зависи од укуса песника, с јединим условом да имају барем једну заједничку риму. Класичан распоред риме се обично приказује шемом АББА — АББА — ЦДЦ — ДЦД (или ЦДЕ — ЦДЕ). Реч потиче од провансалске речи sonet и италијанске речи sonetto које значе „мала песма“
- Терцет или терцина је врста строфе од три стиха који имају преко осам слогова. Увек иде у комбинацији са другим терцетом или са другим врстама строфе, као што је катрен (у сонету). Потиче из италијанске књижевности; у терцетима је написана Дантеова Божанствена комедија.
- Фарса је врста комедије, најчешће једночинка, која се јавља у 15. веку. Обично је заснована на анегдоти из свакодневног живота. Чини је вербална комика и груб (сиров) хумор; дијалог је пун двосмислемости, лакрдијских ефеката, ласцивних алузија и шала. Као изражајна средства најчешће користи гротеску, хиперболу и карикатуру.