Ч. Ђорђевић и П. Лучић
Стари завет
Библија или Свето писмо је заједнички назив за књиге које Јевреји и хришћани сматрају светим књигама. Дели се на Стари и Нови завет. Библија потиче од грчке речи библион и значи књига, спис.
Стари завет је света јеврејска књига, настала пре појаве Исуса Христа, у старом веку, а у раздобљу које се у изворима различито обележава. Дели се на четири велике целине.
Прва велика целина у Старом завету, којом почиње Библија, назива се Петокњижје, Закон, Тора или Мојсијеве књиге.
Петокњижје почиње Књигом постанка (или Постањем) у којој се описује стварање света (постање), живот првих људи, живот старог човечанства све до потопа, а затим и сам потоп, па постанак израелског (јеврејског) народа и његова судбина: прогон из Ханаана (обећане земље - Палестине), одлазак у Мисир (Египат), потом бекство из Мисира и повратак у Ханаан.
Другу велику целину у Старом завету чине Историјске књиге. У њој се посебно издвајају: Књига о судијама, Књига о краљевима (царевима), Књига о Рути, Књига Јездрина, Књига о Естери.
Трећу велику целину чине Поучне књиге (књиге мудрости) . Оне садрже моралне поуке о животу, мудрости, слављењу (величању) Бога и песме. Најпознатије књиге из ове целине су: Књига о Јову, Псалми Давидови, Соломонове приче и Песма над песмама.
[Песма над песмама се сматра малим ремек-делом старога века; настала је око 4. века старе ере. Приписује се краљу Соломону. Неки мисле да је то истинска љубавна песма о великој љубави девојке Суламке према драгану који је остао на селу да чува стоку, а она се вољом цара Давида нашла у његовом харему. На крају, љубав побеђује и она се поново налази са својим вољеним. Други тумачи у томе виде алегорично певање у коме је преко љубави изражена нераскидива веза између Бога и Израелаца (Јевреја).]
Четврту велику целину чине Пророчке књиге. У њима су иречене божје опомене Израелцима, прорицање судбине тога народа и најава доласка месије (спаситеља). Ту спадају: Књига пророка Исаије, Књига пророка Јеремије, Књига пророка Језекиља и Књига пророка Данила (Даниела), а затим следе и књиге 12 малих пророка.
У Старом завету су садржано је мноштво разноврсних текстова: митови о Давиду, Голијату, Соломону; затим бајке, легенде, приче, песме, обичаји, веровања; закони; историја; начин живота једног народа који је себе сматрао од Бога „изабраним народом” јер је први уведен у тајну монотеизма: успоставио савез са Богом (јединим створитељем свега постојећег) и дао завет који се кроз служење Богу и веровање у једнога Бога мора поштовати.
Читајући Библију сазнајемо да је Бог невидљив и свемогућ, да су га Јевреји звали Јахве. И све што постоји, све видљиво и невидљиво, створио је Бог. Све што је Бог створио има свој почетак и крај. Само је он једини вечан. Са њим долази избављење и страдање. Од нашег односа према њему зависи и наша судбина. Он је господар света. (Бог је у свему и све је у њему.)
Почетак Библије открива нам створитељску вољу и моћ Бога. Он, за шест дана, ствара свет:
први дан: небо и земљу (све је до тада било без облика), светлост, раздваја дан од ноћи;
други дан: плави небески свод;
трећи дан: океане, језера и реке, траве и дрвеће;
четврти дан: небеска тела (Сунце, Месец, звезде);
пети дан: рибе и птице;
шести дан: животињски свет и човека као круну свега што је зе- маљско;
седмога дана се Бог одмарао, а од људи захтева да тај дан, у знак захвалности проводе празнично, у молитви и уздржавајући се од рада.
Од свега што је створио по вредности се издваја човек, јер га је створио по свом лику и обличју. Сачинио га је од земље и својим дахом (светим духом) му удахнуо живот. Зато овек мора чувати своју душу (дух Божји у себи) како би остала чиста и безгрешна. Првом човеку Бог је дао име Адам (човек, начињен од земље), а дао му је и моћ да господари светом који је за њега начинио, да надева имена свему живом и неживом на том свету. Да не би био сам, од његовог ребра сачинио му је жену – Еву.
Бог (Јахве) је створио и Еденски врт или рај (тумачи се да је то било у данашњој Месопотамији, око реке Еуфрат). У њему је расло свакојако биље и дрвеће, са много цветова и плодова; кроз божански врт је протицала река и све је одисало лепотом и хармонијом. У врту су била и два стабла: дрво живота и дрво спознања добра и зла. Бог је заповедио да се од сваког стабла може убрати плод, али не и од стабла спознања (да не би људи заборавили да су од Бога, да не би имали увида у све тајне, да не би могли разликовати добро од зла).
Адам и Ева били су задовољни и срећни у рају и били су бесмртни; нису знали за невоље. Ђаво, завидан на све то, преметнувши се у змију, наговара Еву да проба плодове са тог стабла. По њеном наговору, то исто чини и Адам. Они, који су дотад били наги и нису били свесни своје нагости, одједном су спознали своју ситуацију, своју срамоту и застидели се тога. Они почињу да увиђају шта је добро а шта не ваља. Бог ће их, због прекршене забране, проклети. Она да у мукама, болу и крви рађа, и над њоме господари муж, а он да обрађује земљу „у зноју лица свога”, од земље да живи и у земљу да се врати - додељује им смртност („јер прах си (земља), у прах ћеш се вратити”). Они ће бити изгнани из раја, да им живот буде вечно страдање, мука и патња. Зато се и сва страдања човечанства тумаче као последица прародитељског греха, познатог још и као првобитни грех.
Изгнани из раја, Адам и Ева се муче и рађају децу. Прва њихова деца су старији Каин и млађи Авељ; први ће бити ратар, а други пастир; Каин, завидан и суревњив, Авељ благородан и несебичан. Каин ће, из зависти, убити Авеља, а бог Јахве ће га казнити бескућништвом и вечним лутањем. То је прва казна за родитељски грех, али и вечни симбол проклетства људског рода, који открива ривалске односе међу браћом.
После много година, када се људски род намножио, људи су заборавили Бога, па је завладало безакоње, отпадништво и неморал. Бог, гневан и разочаран, доноси одлуку да уништи људски род. Али, да се не би затрло све што је људско и земаљско, изабрао је најправеднијег мећу људима – Ноја као спаситеља живота на земљи и родоначелника нове људске лозе.
Наредио му је и упутио га како да направи корабљу, лађу (барку, ковчег), да у њу унесе по један пар од свих живих врста и са собом поведе оне који су му најблискији. Када се то досило, Ноје је имао 600 година. Потоп је почео седамнаестог дана другог месеца. Киша је падала пуних 40 дана и подигла лађу. Воде су надолазиле и покривале копно. Сто педест дана вода је била изнад земље, а онда је почело њено повлачење. Тада се Нојева барка насукала на планину Арарат. У 601. години Нојевог живота, првог месеца и првог дана у месецу, Ноје је изашао из лађе и нови живот је могао да почне. У знак захвалности принео је Богу жртве паљенице од свих „чистих“ врста. Бог га је благословио и сажаливши се због пустоши коју је изазвао потопом, склопио са Нојем (тј. људским родом) нови савез давши обећање да више неће слати потопе на људе. Симбол тог савеза је дуга. Ноје је после потопа живео још 350 година - укупно 950 година.
Након ове прве казне, опет је људски род почео да јача, да се множи и земљу насељава. Опет је почео грех и опет заборављање на Бога. Једини који је остао поштен, праведан и са вером у једнога Бога био је Аврам, праотац Јевреја (Израелаца). Бог му је наредио да са женом Саром крене у Ханаан, у данашњи Израел. Са собом је Аврам повео и свога братића Лота. Тако започиње библијска прича о јеврејском народу и Авраму, праоцу Јевреја.
Настанивши се у Ханаану са женом Саром, Аврам је у позним годинама добио сина Исака, а Исак два сина, од којих се млађи звао Јаков. Јаков је имао 12 синова, од којих је на највећем гласу био Јосиф. Њега су браћа, из зависти, продали као роба трговцима из Египта. Захваљујући својој чедности, памети и учености, Јосифа је прихватио фараон, владар Мисира; од њега је био хваљен и вољен. Пошто је у Ханаану завладала велика глад, замолио је фараона да прими његову браћу и остали народ ханаан- ски. Фараон је то допустио и тако је започео један други живот Израелаца. И народ јеврејски је живео у миру и раду док Јосиф није умро, али након његове смрти (умро је у 110. години) започиње страдање тога народа, чије ће избављење или излазак из Египта припремати у савезу са Богом мудрац и вођа Мојсије, што је предмет друге књиге (Књиге изласка).
Након Јосифове смрти Египћани су почели сурово да се односе пре- ма Израелцима. Уплашени од њиховог размножавања и ширења, Египћани су.их уништавали, нарочито мушку децу, коју су бацали у реку Нил. Једно од јеврејске деце, које је требало да задеси иста судбина, био је и будући Мојсије, вођ, мудрац и законодавац. Мајка, да би га спасла сигурне смрти, тек рођеног, ставила га је у корпу и пустила низ реку Нил. Фараонова кћи, купајући се у реци, приметила је корпу са дететом, узела га и наредила да га одгаје. Кад је дете одрасло, фараонова кћи га је усвојила и дала му име Мојсије (што значи из воде извађен). Временом, он ће постати велики заштитник свога народа.
Следећи Божју промисао или глас Бога у себи, Мојсије спрема излазак израелског народа из ропства у Египту. Када га је повео у земљу Ханаан, Египћани организују потеру да их врате јер нема ко да им обрађује земљу, али Бог заклања Израелце тешким и црним облаком, пресушује море да им направи пролаз и спасава их од нових страдања. После три месеца ходања по пустињи Мојсије је довео Јевреје до Синајске горе. Када се попео на брдо да изрази захвалност Богу, Бог му се обратио. Том приликом дао му је заветни ковчег у кјем је било и десет божијих заповести:
- Ја сам Бог твој и немој имати других богова осим мене!
- Не прави себи идола или какве слике, немој им се клањати нити им служити.
- Не узимај узалуд имена Господа Бога својега.
- Сећај се дана одмора да га светкујеш, шест дана ради, а седми дан одмора посвети Господу Богу својему.
- Поштуј оца свога и матер своју да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи.
- Не убиј!
- Не чини прељубе!
- Не кради!
- Не сведочи лажно на ближњега свога и
- Не пожели ништа што је туђе.
Прве читири заповести одређују наш однос према Богу, а наредних шест однос према ближњима (свим људима). Ових десет заповести чине први закон који је Мојсије донео враћајући се са Синајске горе, а познат је као почетак јеврејског законодавства, јер одмах након тога следи Књига савеза, која доноси правила (законе) о служењу Богу, о понашању у животу и казнама. Ових десет заповести основа су хришћанског морала и живота.
Примајући две таблице са овим заповестима, Јевреји су дали завет да ће се по њима владати, али обећања нису одржали. Пошто је Мојсије каснио са Синаја, а сам није могао видети Бога и уверити се да је ту, јеврејски народ тражи да му Арон начини видљивог Бога коме ће се поклонити и тако захвалити за излазак из ропства. Он то и чини: прави им и као божанство нуди златно теле, идола коме приносе жртву, због чега их Бог кажњава лутањем по пустињи (40 година је то лутање трајало), што је многе довело до умирања. Умро је и сам Мојсије, изабраник израелског народа, његов предводник, човек који је донео прве законе, оснивач јеврејске цивилизације.