Књижевност и српски језик, П. Пијановића и
Књижевност и граматика, Ч. Ђорђевић,
О. Радуловић, М. Грдинић
УНУТАРЊИ И СПОЉАШЊИ ПРИСТУП
Различити методи науке о књижевности помажу проучаваоцу да што потпуније протумачи књижевно дело. У дугој историји проучавања дела нагласак је стављан на разне његове аспекте. У методологији преовлађују два принципа - један ставља тежиште на само дело и унутарње чиниоце који дело чине уметничком творевином (језик, стил, сиже, композиција), док други истражује елементе који стоје изван дела али са делом остварују одређени тип веза (друштвени живот, биографија писца, културни контекст). Први приступ је унутарњи, а други спољашњи.
Унутарњи приступ на прави начин долази до изражаја у формалистичком и структуралистичком учењу. Проучаваоце који полазе од тог приступа првенствено занима поступак којим је дело створено и како, кроз однос делова и целине, функционише његова укупна структура. У том смислу, њих осим стваралачког поступка занимају језик и стил у делу, начин обликовања ликова и теме, компоција и значења. Такав приступ види дело као у себе затворену и самосвојну уметничку творевину чије разумевање и вредност не одређује спољашњи контекст. У таквом проучавању суштински су важни унутарњи елементи који су делу прирођени или иманентни.
Спољашњи приступ сагледава дело у његовим везама са чиниоцима који га споља одређују и са њим успостављају везу. Таква гледишта имају упориште у позитивизму или психолошком и социолошком методу. Није наодмет знати, али није ни сасвим довољно знати, податке из пишчеве биографије или друштвене околности у којима је дело настало да би се оно као естетско остварење могло у потпуности протумачити.
Оба поменута приступа, сваки на свој начин, показују одређена ограничења. Примењујући само унутарњи приступ лишавамо се контекста у којем дело настаје и посредно на њега утиче или помаже да се дело боље разуме. На сличан начин, применом само спољашњег приступа занемарујемо бројне важне елементе који одређују уметничку природу књижевног дела. Због ових недостатака и потребе да се објасне разнолики аспекти дела, ова два приступа упућена су један на друти. Они се прожимају и допуњују у осмишљеној, добро методолошки оствареној и зналачки вођеној интерпретацији књижевног дела.
ПОЗИТИВИСТИЧКИ МЕТОД
Позитивизам се прво јавља у филозофији у 19. веку, а потом постаје врло актуелан и у књижевности. Основао га је Огист Конт (1798 - 1851).
Овај метод заснива се на истраживању чињеница, проверљивих факата, узрочности и законитости.
Позитивизам (лат. positivus - сигуран, стваран, искуствен, позитиван) означава флозофску оријентацију која тежи да сазнање изведе из искуствено проверљивих чињеница. Позитивизам у науци о књижевности утемељен је на уверењу да се смисао књижевног дела објективно може утврдити на темељу познавања чињеница из живота аугора.
Позитивистички метод у науци о књижевности за предмет изучавања, као и остали методи и приступи, има књижевно дело или полази од дела, с тим што књижевно дело схвата као документ о аутору, његовом времену, друштвеној средини из које је потекао. То су смерови истраживања и проучавања позитивиста. Позитивизам је особит начин трагања за књижевним делом - управо за оним што је изван дела (оно што је у писцу или у средини). Такав позитивистички метод развијао је (у 19. веку) франацуски критичар Иполит Тен.
Позитивистички метод у себе укључује разна истраживачка усмерења као што су биографизам, социологизам, психологизам, ауторство текста и условљеност језика у делу. Међутим, време је показало да овај метод није могао довести до жељених и најбољих резултата зато што се није бавио оним што чини иманентну (унутрашњу) и естетску страну дела; није уочавао да је дело аутономна творевина која у себи носи један нови - уметнички свет; тај свет јесте сличан прототипу (оном свету који га је инспирисао), али је опет различит од њега, нов и непоновљив.
ПСИХОЛОШКИ МЕТОД
Овај метод у проучавању књижевног дела ослања се на психологију и психоанализу, па зато и носи назив - психолошки метод.
Психологизам је уверење да је потребно проучавати психологију аутора дела, психологију јунака или психологију људи уопште да би се разумела књижевна дела.
Подстрек теоретичарима књижевности за успостављање овог метода дали су: Сигмунд Фројд (1856-1939), са својим тумачењем снова, свесног и несвесног, и Карл Густав Јунг (1875-1961), развијајући учење о архетиповима (прасликама, праузорима, урођеним обрасцима мишљења и поступања) и колективно несвесном, наслеђеном од предака, а које се исказује преко наслеђених симбола и урођених образаца размишљања и понашања.
Психолошки метод подразумева:
-психолошко проучавање писца,
-проучавање стваралачког процеса,
-проучавање мотива и психолошких типова на које налазимо у књижевним делима, а који се мо1у повезати са психологијом ствараоца,
-деловање књижевности на читаоце.
Психолошко проучавање уметности увек је водило у једном од два правца:
Или се изучавала психолошја аутора, ствараоца (на основу тога како се она изразила у овом или оном делу), или се изучавало оно што преживљава гледалац, читалац који прима то дело (Лав Виготски: Психолошки проблем уметности).
Психолошки метод, о коме говоримо, за предмет свога бављења узима и стваралачки процес: испитује колико у ономе што је писац створио има лично несвесног или колективног несвесног. На овај начин осветљава се и унутарњи свет јунака, мотивација њихових поступака и условљеност њихових узајамних односа. Затим, ту су и друге теме које укључује овај метод: оригиналност, инвенција, уобразиља, асоцијације и њихово порекло, потом разне верзије појединих делова књиге у укупном стваралаштву писца.
ТЕОРИЈА РЕЦЕПЦИЈЕ
Теорија рецепције као методолошки приступ књижевном делу полази од схватања да је књижевно дело упоредо „производ свога аутора и производ читаоца”.
(Назив овог метода потиче од латинске речи receptio - примање, прихватање, усвајање.)
Овај метод настао је на тлу Немачке седамдесетих година XX века. Први његов заговорник био је Ханс Роберт Јаус, познат по делу Естетика рецепције.
У основи овога приступа књижевном делу је однос читаоца према делу, то јест начин како читалац или читалачка публика прима дело. Зато је и читалац, рецептор, прималац или реципијент. Тако се тежиште тумачења помера од аутора према читаоцу.
Овакав приступ књижевном делу указује на то да се у току читања, или процеса рецепције његовог садржаја врши размена порука између дела (писца) и читаоца“. И док се раније инсистирало на присустну писца у делу, у овом случају се тражи присустно читаоца у њему, реакција читаоца (читалачке публике) на дело и покушава се сазнатн какосе конституише дело у свести читаоца.
У том смислу, теорија рецепције, као метод тумачења дела, уводи појам - хоризонт очекивања, у коме је кључ сваке рецепције. Појам подразумева скуп предзнања заснованих на књижевном искуству читаоца са којим он приступа новом књижевном остварењу. Промена хоризонта очекивања је значајна за вредносни суд и књижевну еволуцију. Жели се рећи да писац комуницира са читаоцем (читалачком публиком) у оквиру тих хоризоната очекивања. Тако један другоме постаје сабеседник, при чему хоризонт очекивања не треба да буде нити „испод”, нити „изнад”. А ако је садржај дела „испод" хоризонта очекивања читаоца, дело неће бити прихваћено јер изневерава очекивање (на плану идеја, језика, занимљивости фабуле, начина компоновања...). Ако је пак „изнад” хоризонта очекивања, дело неће бити схваћено јер се не уклапа у читалачка искуства, предзнања и могучности рецепције – па изостаје права кореспонденција (комуникација) са делом. Ипак, важно је рећи да вредно уметничко дело често превазилази естетско (читалачко) искуство публике.
ФОРМАЛИЗАМ
Формализам, као унутрашњи приступ, у првом плану занима форма дела, унутрашњи аспект, иманентна страна дела. Овај метод одбацује све што је изван дела - социолошки (друштвени) аспект, биографски утицај на дело (живот, породица, личност, васпитање писца), историјски оквир у коме дело настаје, идејне погледе аутора и томе претпоставља...
Формализам се појавио у Русији (то је руска теоријска школа тумачења у књижевности, која је трајала од 1915. до 1928, а по некима и до 1930. године). Формалисте интересује, на пример, од каквог материјала је сачињено дело, како је организована фабула дела, како функционише сиже, како композиција одређује значење и вредност дела, каква је мотивска структура текста; интересује их само приповедање и његове форме; како функционише језик и које су његове структуре, тј. језички слојеви и низ других аспеката - простор и време, ликови, жанровска заступљеност.
Формалисте нарочито занимају начела уметничког обликовања књижевног текста. Они у теорију књижевности уводе појам - очуђење (остранение), онеобичавање. Под очуђењем се подразумева одступање од обичног, очекиваног, нормалног, свакодневног, већ виђеног у реалности, бледог и неуверљивог, једноставног и не тако ефектног као уметничко решење у делу. Тражи се нешто што ће у језичком или стилском, приповедачком облику бити ново, изненађујуће, као „први пут виђено” и, као такво, донети уметничку свежину и оставити снажан утисак на читаоца. На пример, ако је нешто дато из „ишчашене” перспективе или из тачке гледишта детета, коња, пса, ако има неочекивани обрт или крај, ако није доследно жанру ком дело припада...
Познати представници формалистичког метода су: Виктор Шкловски, Јуриј Лотман, Роман Јакобсон, Борис Томашевски, Виктор Жирмунски и др. На западу се Роман Ингарден, Ролан Барт, Жорж Пуле, Цветан Тодоров, Гастон Башлар, Жан Жанет и др.
ФЕНОМЕНОЛОШКИ ПРИСТУП
(О слојевитости структуре књижевног дела)
Феноменолошки метод у средиште интересовања не ставља више ни писца, ни читаоца, него само књижевно дело. Али, не дело као на документ (о писцу, нремену и друштву), него искључиво као на естетски предмет који буди естетски (уметнички) доживљај. Феноменолози указују на начине на које сазнајемо дело као естетски предмет и како се он формира или конституише у нашој свести.
Овај метод полази од феномена, тј. појава, предмета и ствари, и то од њихових суштина, и начина како су оне уметнички предочене у делу.
Феноменолошки метод је утемељио филозоф Е. Хуслер бавећи си испитивањем начина на који спознајемо материју. Роман Ингарден, пољски теоретичар, примењујући овај метод на књижевност, испитује начин постојања књижевног дела и процес његовог сазнавања. Његово учење се заснива на опажању слојевитости дела.
По теорији о слојевима у књижевном делу, читалац открива, сазнаје дело у временским фазама, а то значи спонтано, по одређеним сегментима или слојевима. Ти слојеви су:
-слој звучања (сазвучје гласова у речима),
-слој значења (слој речи и реченица),
-слој приказаних предмета (свет у делу)
-слој аспеката из којих се предмети приказују (идеје и смисао дела).
Читање било ког књижевноуметничког дела води у сазнавање свега онога што чини то дело, а то је његова структура, односно уметнички свет од којег је сачињено дело. Да се прочита једно дело и дође до неких сазнања о њему, потребно је време дуже или краће, све зависи од форме дела. За лирску песму потребно је мање, за велико епско дело више времена. Читајући дело, ми га откривамо по фазама и у дело вима које на крају читања склапамо у целину. Наравно, свако ново читање (било истог читаоца или других лица) доводи до неких нових или измењених сазнања о једном истом делу. Читалац, у свом ставу према делу као целини или његовим деловима, увек нешто преиначава, сагледава исти проблем или појаву (феномен) из неког другог угла и тако дограђује и продубљује естетски доживљај у својој свести.
СТРУКТУРАЛИСТИЧКИ МЕТОД
Најпознатији теоретичари структурализма у науци о језику и књижевности су Роман Јакобсон и Јан Мукаржовски. Овај метод полази од чињенице да је књижевно дело сложена целина и функционише као одређена организација или структура. Структура подразумева начин на који је нека целина сложена од делова. Њу чини скуп најбитнијих композицијских, стилских, језичких особености, али и низ других околности које условљавају дело или утичу на њега. Та веза унутрашњег са спољашњим се не прекида. И зато се говори о текстуалним и вантекстуалним структурама које дело укључује у себе.
Реч структура означава начин грађења, склоп, састав, устројство предмета или дела (песме, прозе, драме и др.).
Структурализам као метод (поступак) у тумачењу дела полази од схватања да је књижевно дело структура у којој повезано функционишу мање и веће структуре, различите природе и на разним нивоима. Целина и делови су увек у узајамном односу - једно друго условљавају.
НАРАТОЛОГИЈА
На моделу тумачења књижевног дела који је близак структурализму настала је и наратологија. (Од лагинске речи narare, причати, narrator, приповедач, naratio, прича, приповетка, при- повест, приповедање, казивање и logos, реч, наука, знање).
Наратологија је теорија или наука о приповедању заснована на структуралистичком приступу књижевном тексту. Занима је начин на који је текст довршен и осмишљен у целини уметничког дела. Резултат је традиције истраживања текстова која је позната још од Аристотела, а у разним менама траје до наших дана.
Наратологија истражује начин приповедања и средства која прозни писац користи у обликовању свога дела. Пошто наративни склоп означава систем у којем је осмишљен приповедачки чин, наратологија и из ње изведена анализа треба научно да опишу уметничку логику приповедачког чина. Та логика увек се осведочава кроз низ уметничких знакова чији је исход структурисана прича.
ПЛУРАЛИЗАМ МЕТОДА
Плурализам у изучавању књижевности настао је као последица немоћи било ког појединачног метода примењиваног досад да на свестран и свеобухватан начин пружи сазнања о једном делу. Свакој методи, која је коришћена понаособ, понешто је измицало, са утиском да пружа једностран и непотпун увид у дело.
Плурализам различитих метода у тумачењу једног књижевног дела може да пружи све што би било везано за тоталитет дела јер применом разних метода упоредо задире се у све слојеве и разматрају елементи структура дела на свим нивоима.
Плурализам метода има посебну примену када су у питању прозна дела и епски жанрови. При њиховом тумачењу до изражаја може доћи и лингвостилистички метод, знаковни (семиотски), структуралистички, феноменолошки метод, затим социолошки и психолошки метод.
Плурализам метода у изучавању књижевних дела води у тип анализе познат као интерпретација, који не искључује ниједан приступ и који посеже за сваким који нуди већи учинак у сагледавању појединих структуралних елемената дела који се тумаче. Интерпретација, према томе, означава објашњење књижевног дела и проналажење значења. Зато се о интерпретацији и говори као о иманентној (унутрашњој) критици која третира све што је битно.