- За који период у историји везујемо настанак и трајање романтизма?
- Каква је разлика између романтизма као метода и романтизма као правца?
- На који начин романтичари приказују човека и свет?
- Које теме су највише занимале романтичаре?
- Наведи имена најпознатијих немачких романтичара.
- Наведи бар пет најважнијих карактеристика романтизма.
- Какав однос према природи имају романтичари?
- Која је улога пејзажа у поезији романтизма?
- Наведи имена најпознатијих руских романтичара.
- Какве новине је увео Виктор Иго у драмску књижевност?
- За које друштвене вредности су се залагали романтичари?
- За шта се залаже романтизам у уметности?
- Наведи имена најпознатијих енглеских романтичара.
- У којим друштвеним околностима се јавља романтизам?
- Наведи најзаступљенија стилска средства (стилске фигуре) у књижевности романтизма.
- Који текст сматрамо уметничким манифестом романтизма?
- Наведи имена најпознатијих руских романтичара.
- Које су основне друштвене вредности које романтизам прокламује?
- Ко је увео термин „романтизам“ у књижевност?
- Наведи имена најпознатијих француских романтичара.
- Шта знаш о књижевним врстама у романтизму?
- Наведи основне карактеристике песника у романтизму.
- Које расположење преовлађује код песника романтизма?
- Какав однос према прошлости имају романтичари?
- Какав однос према себи, стварности и уметности показују романтичари?
- Наведи имена најпознатијих српских романтичара.
- Како су представљени књижевни јунаци у романтичарској прози,
- Наведи називе пет дела из епохе романтизма и имена њихових аутора.
- Како се звао најпознатији италијански песник романтичар?
- Које је било изворно име Шандора Петефија?
- Какав је стил романтичарске поезије и које речи се често у њој јављају?
- Какав однос према патњи потлачених људи имају романтичари?
- Да ли романтичари воде рачуна о форми и жанровској доследности? (објасни)
- Шта Иго говори о подражавању у уметности?
- Шта је највиша вредност драме (па и књижевности у целини) по мишљењу В. Игоа?
- Какав треба да буде језик у драмском тексту, по мишљењу В. Игоа?
Прочитај лекције о романтизму и о Предговору "Кромвелу" В. Игоа и потруди се да пронађеш одговоре на питања која су пред тобом.
0 Comments
Виктор Иго (1802 - 1885) био је велики француски песник и романописац, представник романтизма. Осим многих чувених романа (међу којима су најпознатији Богородичина црква у Паризу, Јадници, Човек који се смеје, Последњи дан осуђеника на смрт), написао је драму Кромвел (1827), а за њу и предговор који је био прихваћен као манифест романтизма, јер је у њему садржана суштина овога правца. Предговор Виктора Игоа је аналитички и врло надахнуто написан текст у коме он пише о проблему књижевног стварања, са нагласком на драми. Предговор драми Кромвел се може поделити на два дела: 1) историјски и 2) критички. Историјски део овог текста говори о развоју књижевних родова разврставајући их по историјским раздобљима: а) преисторијско доба је лирско, б) стари век - епски, в) ново доба - раздобље драме. Развој књижевности следи развој друштва. Почиње тиме што човек прво пева химне природи и лепотама које су га одушевљавале; затим долазе ратови и крупни догађаји о којима почиње да приповеда (време епске поезије) и, најзад, долази време нове књижевности, која открива истину - да све на свету и није тако лепо, да је свет, а и човек, спој супротности у којем се мешају смешно и трагично, ружно и лепо, добро и зло, светлост и тама. Предмет те праве поезије (књижевности) је стварност, тј. низ природних супротности које поезија треба да хармонизује у необичну гротескну визију или слику света. Томе, тој свеобухватности, може на најбољи начин да допринесе комедија која је, такође, део велике уметности, судећи бар по Молијеровим делима и јунацима. Критички део Предговора „Кромвелу“ садржи у себи расправу Виктора Игоа о неколико тема: а) о гротескном, б) о класицистичкој теорији драме (јединству места, времена и радње), в) о драмском језику и стилу.
-језик драме се не сме претерано дотеривати, већ мора деловати природно, мора бити оригиналан, жив и усклађен са околностима и карактером јунака, -стих драме треба да буде слободан, отворен, искрен, да избегава извештаченост и патетику (у њему треба што више тежити природном изразу чиме се драмски говор приближава прозном изражавању), -од свега се највише треба чувати узора и правила, као и подражавања туђег стила и израза, ма колико он савршен био (они који подражавају друге, колико год успешни у томе били, и даље остају само паразити), -постоје само општи закони природе и они који проистичу из самог предмета уметничког дела; први су вечни, а ови други променљиви (и свако дело има своје законитости и правила стварања); треба следити законе природе, истине и сопственог надахнућа. Tекст преузет из књиге Књижевност и српски језик I,
Ч. Ђорђевић и П. Лучић Стари завет Библија или Свето писмо је заједнички назив за књиге које Јевреји и хришћани сматрају светим књигама. Дели се на Стари и Нови завет. Библија потиче од грчке речи библион и значи књига, спис. Стари завет је света јеврејска књига, настала пре појаве Исуса Христа, у старом веку, а у раздобљу које се у изворима различито обележава. Дели се на четири велике целине. Прва велика целина у Старом завету, којом почиње Библија, назива се Петокњижје, Закон, Тора или Мојсијеве књиге. Петокњижје почиње Књигом постанка (или Постањем) у којој се описује стварање света (постање), живот првих људи, живот старог човечанства све до потопа, а затим и сам потоп, па постанак израелског (јеврејског) народа и његова судбина: прогон из Ханаана (обећане земље - Палестине), одлазак у Мисир (Египат), потом бекство из Мисира и повратак у Ханаан. Другу велику целину у Старом завету чине Историјске књиге. У њој се посебно издвајају: Књига о судијама, Књига о краљевима (царевима), Књига о Рути, Књига Јездрина, Књига о Естери. Трећу велику целину чине Поучне књиге (књиге мудрости) . Оне садрже моралне поуке о животу, мудрости, слављењу (величању) Бога и песме. Најпознатије књиге из ове целине су: Књига о Јову, Псалми Давидови, Соломонове приче и Песма над песмама. [Песма над песмама се сматра малим ремек-делом старога века; настала је око 4. века старе ере. Приписује се краљу Соломону. Неки мисле да је то истинска љубавна песма о великој љубави девојке Суламке према драгану који је остао на селу да чува стоку, а она се вољом цара Давида нашла у његовом харему. На крају, љубав побеђује и она се поново налази са својим вољеним. Други тумачи у томе виде алегорично певање у коме је преко љубави изражена нераскидива веза између Бога и Израелаца (Јевреја).] Четврту велику целину чине Пророчке књиге. У њима су иречене божје опомене Израелцима, прорицање судбине тога народа и најава доласка месије (спаситеља). Ту спадају: Књига пророка Исаије, Књига пророка Јеремије, Књига пророка Језекиља и Књига пророка Данила (Даниела), а затим следе и књиге 12 малих пророка. У Старом завету су садржано је мноштво разноврсних текстова: митови о Давиду, Голијату, Соломону; затим бајке, легенде, приче, песме, обичаји, веровања; закони; историја; начин живота једног народа који је себе сматрао од Бога „изабраним народом” јер је први уведен у тајну монотеизма: успоставио савез са Богом (јединим створитељем свега постојећег) и дао завет који се кроз служење Богу и веровање у једнога Бога мора поштовати. Читајући Библију сазнајемо да је Бог невидљив и свемогућ, да су га Јевреји звали Јахве. И све што постоји, све видљиво и невидљиво, створио је Бог. Све што је Бог створио има свој почетак и крај. Само је он једини вечан. Са њим долази избављење и страдање. Од нашег односа према њему зависи и наша судбина. Он је господар света. (Бог је у свему и све је у њему.) Почетак Библије открива нам створитељску вољу и моћ Бога. Он, за шест дана, ствара свет: први дан: небо и земљу (све је до тада било без облика), светлост, раздваја дан од ноћи; други дан: плави небески свод; трећи дан: океане, језера и реке, траве и дрвеће; четврти дан: небеска тела (Сунце, Месец, звезде); пети дан: рибе и птице; шести дан: животињски свет и човека као круну свега што је зе- маљско; седмога дана се Бог одмарао, а од људи захтева да тај дан, у знак захвалности проводе празнично, у молитви и уздржавајући се од рада. Од свега што је створио по вредности се издваја човек, јер га је створио по свом лику и обличју. Сачинио га је од земље и својим дахом (светим духом) му удахнуо живот. Зато овек мора чувати своју душу (дух Божји у себи) како би остала чиста и безгрешна. Првом човеку Бог је дао име Адам (човек, начињен од земље), а дао му је и моћ да господари светом који је за њега начинио, да надева имена свему живом и неживом на том свету. Да не би био сам, од његовог ребра сачинио му је жену – Еву. Бог (Јахве) је створио и Еденски врт или рај (тумачи се да је то било у данашњој Месопотамији, око реке Еуфрат). У њему је расло свакојако биље и дрвеће, са много цветова и плодова; кроз божански врт је протицала река и све је одисало лепотом и хармонијом. У врту су била и два стабла: дрво живота и дрво спознања добра и зла. Бог је заповедио да се од сваког стабла може убрати плод, али не и од стабла спознања (да не би људи заборавили да су од Бога, да не би имали увида у све тајне, да не би могли разликовати добро од зла). Адам и Ева били су задовољни и срећни у рају и били су бесмртни; нису знали за невоље. Ђаво, завидан на све то, преметнувши се у змију, наговара Еву да проба плодове са тог стабла. По њеном наговору, то исто чини и Адам. Они, који су дотад били наги и нису били свесни своје нагости, одједном су спознали своју ситуацију, своју срамоту и застидели се тога. Они почињу да увиђају шта је добро а шта не ваља. Бог ће их, због прекршене забране, проклети. Она да у мукама, болу и крви рађа, и над њоме господари муж, а он да обрађује земљу „у зноју лица свога”, од земље да живи и у земљу да се врати - додељује им смртност („јер прах си (земља), у прах ћеш се вратити”). Они ће бити изгнани из раја, да им живот буде вечно страдање, мука и патња. Зато се и сва страдања човечанства тумаче као последица прародитељског греха, познатог још и као првобитни грех. Изгнани из раја, Адам и Ева се муче и рађају децу. Прва њихова деца су старији Каин и млађи Авељ; први ће бити ратар, а други пастир; Каин, завидан и суревњив, Авељ благородан и несебичан. Каин ће, из зависти, убити Авеља, а бог Јахве ће га казнити бескућништвом и вечним лутањем. То је прва казна за родитељски грех, али и вечни симбол проклетства људског рода, који открива ривалске односе међу браћом. После много година, када се људски род намножио, људи су заборавили Бога, па је завладало безакоње, отпадништво и неморал. Бог, гневан и разочаран, доноси одлуку да уништи људски род. Али, да се не би затрло све што је људско и земаљско, изабрао је најправеднијег мећу људима – Ноја као спаситеља живота на земљи и родоначелника нове људске лозе. Наредио му је и упутио га како да направи корабљу, лађу (барку, ковчег), да у њу унесе по један пар од свих живих врста и са собом поведе оне који су му најблискији. Када се то досило, Ноје је имао 600 година. Потоп је почео седамнаестог дана другог месеца. Киша је падала пуних 40 дана и подигла лађу. Воде су надолазиле и покривале копно. Сто педест дана вода је била изнад земље, а онда је почело њено повлачење. Тада се Нојева барка насукала на планину Арарат. У 601. години Нојевог живота, првог месеца и првог дана у месецу, Ноје је изашао из лађе и нови живот је могао да почне. У знак захвалности принео је Богу жртве паљенице од свих „чистих“ врста. Бог га је благословио и сажаливши се због пустоши коју је изазвао потопом, склопио са Нојем (тј. људским родом) нови савез давши обећање да више неће слати потопе на људе. Симбол тог савеза је дуга. Ноје је после потопа живео још 350 година - укупно 950 година. Након ове прве казне, опет је људски род почео да јача, да се множи и земљу насељава. Опет је почео грех и опет заборављање на Бога. Једини који је остао поштен, праведан и са вером у једнога Бога био је Аврам, праотац Јевреја (Израелаца). Бог му је наредио да са женом Саром крене у Ханаан, у данашњи Израел. Са собом је Аврам повео и свога братића Лота. Тако започиње библијска прича о јеврејском народу и Авраму, праоцу Јевреја. Настанивши се у Ханаану са женом Саром, Аврам је у позним годинама добио сина Исака, а Исак два сина, од којих се млађи звао Јаков. Јаков је имао 12 синова, од којих је на највећем гласу био Јосиф. Њега су браћа, из зависти, продали као роба трговцима из Египта. Захваљујући својој чедности, памети и учености, Јосифа је прихватио фараон, владар Мисира; од њега је био хваљен и вољен. Пошто је у Ханаану завладала велика глад, замолио је фараона да прими његову браћу и остали народ ханаан- ски. Фараон је то допустио и тако је започео један други живот Израелаца. И народ јеврејски је живео у миру и раду док Јосиф није умро, али након његове смрти (умро је у 110. години) започиње страдање тога народа, чије ће избављење или излазак из Египта припремати у савезу са Богом мудрац и вођа Мојсије, што је предмет друге књиге (Књиге изласка). Након Јосифове смрти Египћани су почели сурово да се односе пре- ма Израелцима. Уплашени од њиховог размножавања и ширења, Египћани су.их уништавали, нарочито мушку децу, коју су бацали у реку Нил. Једно од јеврејске деце, које је требало да задеси иста судбина, био је и будући Мојсије, вођ, мудрац и законодавац. Мајка, да би га спасла сигурне смрти, тек рођеног, ставила га је у корпу и пустила низ реку Нил. Фараонова кћи, купајући се у реци, приметила је корпу са дететом, узела га и наредила да га одгаје. Кад је дете одрасло, фараонова кћи га је усвојила и дала му име Мојсије (што значи из воде извађен). Временом, он ће постати велики заштитник свога народа. Следећи Божју промисао или глас Бога у себи, Мојсије спрема излазак израелског народа из ропства у Египту. Када га је повео у земљу Ханаан, Египћани организују потеру да их врате јер нема ко да им обрађује земљу, али Бог заклања Израелце тешким и црним облаком, пресушује море да им направи пролаз и спасава их од нових страдања. После три месеца ходања по пустињи Мојсије је довео Јевреје до Синајске горе. Када се попео на брдо да изрази захвалност Богу, Бог му се обратио. Том приликом дао му је заветни ковчег у кјем је било и десет божијих заповести:
Прве читири заповести одређују наш однос према Богу, а наредних шест однос према ближњима (свим људима). Ових десет заповести чине први закон који је Мојсије донео враћајући се са Синајске горе, а познат је као почетак јеврејског законодавства, јер одмах након тога следи Књига савеза, која доноси правила (законе) о служењу Богу, о понашању у животу и казнама. Ових десет заповести основа су хришћанског морала и живота. Примајући две таблице са овим заповестима, Јевреји су дали завет да ће се по њима владати, али обећања нису одржали. Пошто је Мојсије каснио са Синаја, а сам није могао видети Бога и уверити се да је ту, јеврејски народ тражи да му Арон начини видљивог Бога коме ће се поклонити и тако захвалити за излазак из ропства. Он то и чини: прави им и као божанство нуди златно теле, идола коме приносе жртву, због чега их Бог кажњава лутањем по пустињи (40 година је то лутање трајало), што је многе довело до умирања. Умро је и сам Мојсије, изабраник израелског народа, његов предводник, човек који је донео прве законе, оснивач јеврејске цивилизације. Tекст преузет из књиге Књижевност и српски језик I,
Ч. Ђорђевић и П. Лучић Као што је историја јеврејског народа сложена, разуђена и никад до краја целовита, исто се може рећи и за јеврејску (јудејску) књижевност. По језику којим је писана називамо је хебрејска. О њеним почецима сазнајемо из археолошких открића, али посебан извор је пре свега Библија или Стари завет. Ово је света јеврејска књига која је настајала вековима, пре нове ере. О израелском народу се зна још у 20. веку пре нове ере, када почиње да насељава област познату под називом Ханаан, која ће касније бити названа Палестина. На тлу Ханаана стварана је култура, а пре свега књижевност, прво у усменом, а тек касније и у писаном облику. Првобитно су то митови и легенде преузете или настале по узору на сумерско-вавилонско стваралаштво, а у њима и представе о свету које су од старијих народа усвојили семитски народи. Народ Ханаана, сада већ јеврејски народ, говорио је хебрејским језиком и на њему стварао прве записе, законе и друге текстове све до 3. века пре нове ере, када га замењује арамејски језик. Први писани трагови потичу из 14. века пре нове ере. Коришћено је феничанско писмо, а писало се здесна налево. Многа древна предања, било усмена или писана, затим казивања о животу првих Јевреја наћи ће се у Библији. Ти најстарији записи писани су на кожи, папирусу и пергаменту. Међу најстарије пронађене, аутентичне рукописе убрајају се тзв. Кумрански рукописи, нађени у близини места Кумран, тек 1947. године. По свом настанку сматра се да су нешто млађи од Старог завета а старији од Новог завета. То је и разлог што се у њима наилази и на одломке из Библије. Стари завет је велика збирка правних записа и закона, али и митова, бајки, басни; у њему су кáже, легенде, приче, песме, изреке - сви облици књижевног стварања. У њему је сав живот и историја Јевреја од њихо- иог досељавања у Ханаан. Међутим, у свему томе најдоминатнија је песма: химне, молитве, псалми, тужбалице, љубавне песме (Песма над песмама), свадбене и песме о раду. Дакле, темељна књига хебрејске или старојеврејске књижевности је Стари завет, а у њему је садржано Петокњижје, односно Закон, Тора или Мојсијева књига. Друга, веома важна књига из древне јеврејске књижевности је Талмуд, настала много касније. Tекст преузет из књиге Књижевност и српски језик I,
Ч. Ђорђевић и П. Лучић Први људи који су живели око реке Еуфрата и Тигра, на простору Месопотамије, били су Сумери, назвни тако по земљи Сумер. Сумери су знали како се зауставља вода и праве канали за наводњавање или насипи да се спрече поплаве. Земљорадња и строчарство били су њихова главна делатност, али су се бавили и занатством и трговином, градитељством и израдом украсних предмета. Градња домова, палата и великих храмова од глинене опеке било је њихово умеће. Са тим се развијало и грнчарство и друге примењене уметности. О сјају, раскоши и лепоти њихових великих храмова говоре многа археолошка открића. Стварани су велики градови, као што је легендарни град Урук око 3000. године пре н.е., пун светилишта и храмова. Пронађене су у рушевинама и многе фигурине (скулптуре), украсни предмети од сребра, бакра, али и злата. Из тог времена сачувани су и први писани споменици најстаријег писма. На глиненим плочама остале су слике животиња, божанстава и људи. Остале су забележене песме, легенде, митови о боговима, краљевима и јунацима, али и сведочанство о ондашњем човеку и његовом свакодневном животу. На глиненим плочама, врхом трске, у виду линија оштрих ивица, уцртавани су знаци налик на клинове; тако је настајало прво и најстарије нама познато - клинасто писмо, којим су стваране читаве библиотеке. Таква једна библиотека пронађена је 1850. године, у остацима древног сумерског града Ниниве; чиниле су је искључиво глинене плоче, од којих се око 20.000 данас налази у Британском музеју. Иначе, претпоставља се да је ова библиотека имала око 200.000 књига, од којих су неке имале и по више стотина „листова”, плоча. На тим плочама је било забележено целокупно знање онога времена из свих области: религије, астрономије, филозофије, историје, физике, математике, уметности; из области обичаја, веровања, друштвеног и политичког живота. Најстарији сумерски писани споменици потичу још из 3500. год. пре н. е. Најпознатији су епови Стварање света (Енума Елиш) и Гилгамеш. Сумерска култура, за коју се мисли да је најстарија култура на свету, временом полако нестаје. Уништили су је семитски народи који су били јачи и агресивнији. Центар њихове владавине и културе постаје град Вавилон (што значи „Врата Господња”). Раздобље вавилонске уметности око 13. века пре н. е., доласком Асираца, добија нови замах. Асирска уметност је посебно била богата на ликовном плану – на грађевинама има много рељефа и скулптура (чувени Крилати бикови са људским главама). Иако су Сумери нестали, сумерско клинасто писмо било је у употреби и у време вавилонско-асирског раздобља књижевног стварања. И материјал на коме се писало био је исти - глинене плоче. ЕП О ГИЛГАМЕШУ Еп о Гилгамешу је најстарији и најсавршенији еп књижевности старог века, а до нас је дошао у облику који су сачували Асирци и Вавилонци, из времена око 1700. год. пре н. е. Он је старији око 900 година од Илијаде и Одисеје и око 200 година од највреднијих индијских епских творевина. Иако је од нас старији више од 3500 година, овај еп и данас делује разумљиво, и данас је пун великих истина о животу и човеку, које су нам блиске и врло прихватљиве. А то значи да у њему има универзалног и свељудског, што му и продужава трајање. То је дело о јунаштву човека, животу, смрти, о пролазности људске славе и моћи, као што је и дело о љубави, пријатељству, о људској себичности и суровости, али и потреби да се буде са другима и са њима дели добро и зло. Еп је написан на дванаест глинених плоча. Свака плоча одговара једном певању: дванаест плоча представља дванаест певања. Главна тема епа односи се на краља Гилгамеша, „човека бола и радости”; говори о томе како је владао у граду Уруку, силан и увек усамљен, увек изнад других и никада са другима, како је чинио велике подвиге и како је, гоњен страхом од смрти, тражио лек да би постигао вечни живот и како је, не нашавши га, умро, упркос својој полубожанској природи.. Композиција епа Прва плоча. Ово је певање о Гилгамешу, краљу града/краљевства Урука, силном и неукротивом јунаку способном да чини велика дела али и велика зла. На молбу угроженог народ Урука, упућену боговима, да пошаљу спас са неба и некако умире необузданог владара, бог неба Ану заповеди богињи Аруру да створи биће равроправно по снази са њиховим владаром, како би га уразумио и умирио. Аруру створи човека од блата, оживи га својом пљувачком, да му име Енкиду и пошаље га да живи у степи покрај Урука. Енкиду се убрзо сроди са природом, заволи сва жива бића у њој и почне да их штити од замки уручких ловаца. Уручки становници покушавају да намаме Енкидуа да дође у град како би остварио њихове намере и престао да квари посао ловцима, али то им не полази за руком. Успевају тек када се неко досети да му пошаљу прелепу жену која га је завела и због које пристаје да напусти степу. Она му прича о великом Гилгамешу и позива га да са њом пође у град. Гилгамеш сања чудан сан о мегдану са неким силним јунаком и прича о томе својој видовитој мајци. Мајка Ришат му тумачи сан: биће то његов будући пријатељ, брат, човек с којим ће делити добро и зло. Друга плоча. Енкиду, обучен у ново рухо, космат и огроман, стоји пред храмом и никога не пушта. Народ му се диви и клања. Описан је мегдан измећу Гилгамеша и Енкидуа. Гилгамеш га побеђује, али га узима за пријатеља. Гилгамеш позива Енкидуа да заједно пођу у Кедрову шуму и да убију страшног Хумбабу, који је увредио Шамаша, бога сунца. Трећа плача. Енкидуа уводе у краљеву палату, пуну сјаја и раскоши, али он јадикује за степском слободом и животињама. Енкиду бежи у степу, а за њим, да га тражи, иде и Гилгамеш. Заједно се враћају у град Урук. Енкиду сања да преображен у птицу лети све дубље и дубље „у пребивалиште под земљу”, у кућу где људима не треба светло, где се хране само прахом. Гилгамеш слути несрећу и боговима приноси дарове, а то исто саветује и Енкидуу. Четврта плоча. Шамаш, бог сунца, шаље два пријатеља да убију страшног Хумбабу, јер га је увредио. Гилгамеш и Енкиду дођу до Кедрове шуме, иза које се налази Брег богова. Убију Хумбабиног чувара шуме. Опи- сан је страх и улазак у шуму. Пета плоча. Опис дугог путовања кроз шуму; одмор и Енкидуов сан. Сан је - по Гилгамешовом тумачењу - повољан: предсказује победу над Хумбабом. Пењу се на Брег богова и убијају Хумбабу. Богиња Ирнини их опомиње да се на врх Брега не сме (тамо људи не залазе) и саветује их да се врате у град Урук. Два јунака и пријатеља враћају се у град носећи Хумбабину главу. Шеста плоча. Дат је опис светковина у граду Уруку поводом победе над Хумбабом. Гилгамеш је у свечаном и светлом руху. Иштар, богиња љубави, заљубљује се у Гилгамеша, али он не прихвата ту љубав због њених многих подлости према онима које је завела. Она, љута, ступа пред оца Ануа и тражи освету: да бог Ану створи небеског бика који ће убити Гилгамеша. Појава небеског бика и борба Гилгамеша и Енкидуа са биком. Два ггријатеља убијају бика и то прослављају. Енкиду прича своје најновије снове, о којима ће бити речи у седмом певању. Седма плоча. У сну га је зграбио страшни орао и носио у висине, а онда је „падао, падао и лежао размрскан на тлу”. Гилгамеш тумачи сан као зло и наговештај несреће: умреће Енкиду. Енкиду пада болестан. Осма плоча. Енкиду умире („Тихо је истицао из уста дах његове душе”), а Гилгамеш шест дана јадикује над њим. Сахрањује пријатеља а затим очајан лута степом у којој среће ловца. Исповеда своју тугу и страх од смрти. Девета плоча. Гоњен страхом од смрти Гилгамеш тражи пут у подземље како би пронашао праоца људи Утнапиштима који му може помоћи да нађе еликсир бесмртности. Успут се среће са дивовским шкорпионима, чуварима небеске капије, пролази кроз сунчеву капију, путује кроз таму до Врта богова. Бог сунца, Шамаш, упозорава га да живот који тражи никад неће наћи и упућује га у Врт богова, код Сидури Сабиту, богиње која чува дрвеће живота и улаз у Врт богова. Описан је Врт богова (на дрвећу племенити драгуљи, под дрвећем смарагди, уместо цвећа драго камење, уместо семена плода сафир). Десета плоча. Дат је сусрет богиње Сидури Сабиту и Гилгамеша. Гилгамеш јој исповеда своју тугу и бол, страх од смрти. Богиња Сибури му говори о бесмртности богова и смртности људи, о томе како треба живе- ти: јести, пити, трајати, радовати се, веселити се уз вино, музику и игру; бити са женом. Богиња га упућује на кормилара по имену Ур Шанаби, да га он превезе преко Воде смрти. Гилгамеш налази праоца Утнапиштима и прича му о свом болу и јаду, о намери да пронађе еликсир за вечни живот. Утнапиштам говори о смртности сваког бића. Једанаеста плоча. Гилгамеш поставља питање праоцу о томе како је стекао бесмртност. Праотац прича о потопу, о вољи богова да се пра- отац спасе, о лађи и свим живим створовима које је унео у лађу; прича о великој води. Опис потопа одговара опису потопа у Библији, кад Ноје прави лађу и спасава све врсте бића, да се још једном обнови свет. Праотац Утнапиштам упућује Гилгамеша у тајну вечног живота; да на дну мора потражи травку против смртности. Гилгамеш долази до слатководног мора, рони и налази чудотворну травку, срећан што ће се испунити ”жарка тежња човекова” - да живот сачува од смрти. Док се Гилгамеш купа у језеру, змија му односи травку. Разочаран, Гилгамеш се враћа у град Урук са својим пратиоцем Ур Шанабијем, коме обећава кућу и безбрижан живот. Дванаеста нлоча. Гилгамеш је неспокојан. Захтева од свештеника и чаробњака да му призову дух Енкидуа, да га пита за судбину мртвих. Они траже од њега да се одрекне сјаја и сваке удобности и да пође у пустињу - да се преда испосништву и пустињачком начину живота. Гилгамеш долази до подземља, до прага света из кога више не излази онај ко је једном ушао, где се траје у вечној тами, где је храна само прах и блато. Долази пред велику богињу Ерешкигал, која управља подземним светом. Она позива Енкидуову сену. Енкидуова сена му говори о поражавајућој истини: свако ко умре постаје блато, прашина, постаје прах. Гилгамеш се враћа у свој град. Легао је прихвативши судбину и смрт је тада дошла и уграбила га „у сјајној дворани његове палате”. Tекст преузет из књиге Књижевност и српски језик I,
Ч. Ђорђевић и П. Лучић НАСТАНАК СТАРЕ УМЕТНОСТИ Археолошка истраживања јасно су показала да су прве цивилизације настале око великих река као што су Еуфрат, Тигар, Инд, Ганг и Нил. Тамо су настајале древне културе које и данас привлаче пажњу својом грандиозношћу и значајем који су имале за све културе које су настајале касније. Реч је о сумерској и асирско-вавилонској, египатској и старој индијској култури. Захваљујући рекама, води у изобиљу и плодним пољима поред река, развијали су се земљорадња и сточарство. Човек се почео везивати за одређени простор. Подизао је трајна породична станишта. Тако су настајале прве насеобине, први градови, у којима се развијало занатство и цветала трговина. Са подизањем утврђења и великих грађевина, у првом реду великих храмова, стварана су прва дела архитектуре; зидало се од осушене опеке. Тада се јавља и грнчарство. Земљане посуде и друге предмете људи украшавају разним знацима и сликама; праве облике који имају везе са виђеним и доживљеним, са оним што пружа стварност, али и машта. Настају прва дела ликовне уметности која треба да украсе и увећају сјај краљевске палате. Тако, поред архитектуре, настаје вајарство и сликарство. Јављају се први религијски системи или прва уобличена веровања у богове, а са њима и први велики књижевни облици као што су легенде и митови. Из њих говори религиозно биће древног човека. Упућен на природу, на њене дарове или пак невоље које долазе са сушама, пожарима и потопима, болестима и ратовима, човек у свему види вољу неког силног и невидљивог; види нечији гнев и освету. У свести замишља неки дух који управља људским судбинама. Стога, у својим представама, тадашњи човек ствара слике богова у људском обличју или их тако замишља. У жељи да их одобровољи и да им се на тај начин приближи, он им приноси разне жртве, смишља обреде и ритуале, подиже велелепне храмове; о њима приповеда и пева; њих дозива и њима се обраћа, са њима води замишљене разговоре. Дакле, све поприма и носи религијско обележје: архитектура, књижевност, игра и музика. Стари век је време великих духовних творевина, нарочито књижевних. У првом реду ту су епови у којима се у грандиозним сликама и представама приказује живот људи и богова, међусобно блиских, а често и у сродству, што је разлог за појаву мотова о полубоговима. Све је у додиривању и прожимању: земаљско и небеско, овоземаљско и онострано (загробно), могуће и немогуће, пролазно и вечно. У тим првим великим духовним усменим творевинама, а потом и у писаним, изражени су снови и живот човека са свим његовим радостима и недаћама, тј. људска осећања, хтења и схватања. У њима се стварају прве космогонијске представе о свету. Међу најпознатија дела књижевности овог доба спадају Еп о Гилгамешу и Енума Елиш (сумерски епови), Рамајана и Махабхарата (староиндијски епови), старојудејски зборник текстова познат као Библија (Тора или Мојсијеве књиге), Илијада и Одисеја (старогрчки епови). Тако су настале свеобухватне религиозне творевине које у себи садрже грандиозне слике о земаљском и небеском, о људима, херојима и боговима, о стварном и фантастичном - дела која имају на хиљаде и хиљаде стихова; по обиму и садржају непревазиђена до данас. На иример, индијски спев Махабхарата има 220 000 стихова (осам пута је већа од Хомерове Илијаде). Други индијски народни спев је Рамајана од 24 000 стихова. То су епови који су стварани вековима и у чијем је стварању учествовао велики број песника. У књигама старога века садржано је целокупно искуство дотадашњег човека: историја, митови, обичаји, ритуали, обреди, живот свакодневице, осећања и страсти, закони и разни облици духовног стварања. Шта је то ЕП или ЕПОПЕЈА? Зачеци епа су, вероватно, у епској песми. Више епских песама, на десетине њих (које певају о истом јунаку или једном великом догађају), временом повезаних у јединствену целину, дају еп, спев или епопеју. То су најстарије песничке творевине у којима до изражаја долази колективни дух народа. Еп или епопеја, зато што захвата све аспекте духа и живота једне заједнице (веровања, обичаје, ритуале, начин живота, схватања, однос према свету), назван је „песничком историјом” прошлости народа који га ствара, односно „прича о детињству једног народа”, настала на почетку цивилизације. У еповима се пева о краљевима, јунацима, боговима, дивовима и фантастичним стварима, о земаљском и небеском. Али увек постоји неки значајан и велики догађај око којег се групишу многи други и мање важни догађаји, као и ликови, људске судбине којих има у импозантном броју. На тај начин добија се грандиозна слика о прошлости једног народа. И баш зато, догађај у епу мора бити од изузетног значаја за једну заједницу јер преко њега треба да се изрази херојска и славна прошлост предака. И догађај и јунаци морају да покрену у читаоцу или слушаоцу осећање дивљења и заноса оним што је у средишту приповедања, утолико више што је у сваком епу пуно универзалног и свевременског. По свом настанку еп може бити колективна творевина, која је настајала у низу векова док се није показала као целина. Такви су епови: Гилгамеш (сумерски еп), старогрчки епови Илијада и Одисеја, индијски спевови Рамајана и Махабхарата, фински спев Калевала, старогермански еп Песма о Нибелунзима, француски Песма о Роланду. Много касније, по узору на древне и усмене епове, почели су настајати и уметнички или писани епови, творевине појединаца, различити по тематици: Вергилијев спев Енејида, Ослобођеии Јерусалим Торквата Таса, Изгубљени рај Џона Милтона, а код нас Његошева Луча микрокозма, Смрт Смаил-аге Ченгића Ивана Мажуранића и други. Због прегледности разгранате радње и лакшег увида у сложену унутрашњу структуру, еп се дели на мање целине - певања. Текст преузет са http://www.politika.rs/scc/clanak/343877/Mrkaljeva-i-Vukova-reforma-cirilice (Дарко Новваковић / Каленић) Аутор: Др Бранкица Чигоја недеља, 22.11.2015. у 10:05 Осамнаести век Срби су дочекали са два језичка израза: српскословенским и народним језиком. Српска православна црква добила је посебан језички израз с обзиром на тадашњи положај Срба у јужној Угарској – руску редакцију старословенског језика, тј. рускословенски језик (Србија је тражила помоћ од православне Русије у књигама и учитељима с обзиром на то да је национални, културни и верски идентитет Срба у јужној Угарској у првој половини XVIII века био озбиљно угрожен). Значајно је поменути да се класичном саставу српскословенске азбуке прикључују и слова [ћ] (за сугласнике ћ и ђ) и [џ], која означавају штокавске гласове. Не треба заборавити да Срби од друге половине XVIII века знају и за руску грађанску ћирилицу, намењену световним текстовима. У другој половини XVIII века, у складу са захтевима новог времена, са епохом просвећености која се приближавала, неразумљивост рускословенског и руског, посебно у текстовима са световном садржином, условила је настанак славеносрпског језика (мешавине рускословенског, руског књижевног, српскословенског и српског народног језика). Са употребом славеносрпског језика у последњим деценијама XVIII века осећала се све више потреба прилагођавања ћирилице особинама српског језика. Врхунац поступака у вези са правописном реформом везан је за књижевника Саву Мркаља (Сало дебелога јера либо азбукопротрес, Будим 1810). Мркаљ је у овој својој књижици насупрот дотадашњим покушајима извршио свеобухватну реформу ћирилице намењену српском књижевном језику на народној основи. Анализирајући слово по слово, Мркаљ је нека задржао, а нека предвидео само за одређену употребу. Непотребна слова је избацио. На тај начин добијена, његова реформисана азбука изгледала је овако: а, б, в, г, д, дь (=ђ), е, ж, з, и ï (=ј), к, л, ль (=љ), м, н, нь (=њ), о, п, р, с, т, ть (=ћ), у, ф, х, ц, ч, ш. О слову и гласу џ Мркаљ се није изјаснио. Мркаљева ћирилица или „мркаљица” могла се одмах примењивати јер је Мркаљ у својој реформи тражио решења у оквиру постојећег словног фонда. На тај начин штампарије нису морале резати посебна слова, што је ову ћирилицу чинило лако применљивом. Овде, свакако, треба поменути да је у Мркаљ преуредио ондашњу црквену ћирилицу, што је резултирало директним отпором цркве, али и световних власти према реформи. Четири године после Мркаљеве књижице појавио се Вук Караџић са својом Писменицом сербскога ïезика (Беч, 1814). Вук је заправо у Писменици пошао од Мркаљеве реформе, коју је високо ценио, с тенденцијом да оствари принцип један глас (фонема) = један знак. Тако је за консонанте љ, њ, ћ, ђ Мркаљеве диграме [дь], [ль], [нь], [ть] Вук свео на по један знак. Уместо диграма Вук је увео знаке: [љ], [њ], [ћ] и [дь] (спојено у једно слово) за сугласник ђ. Вук Караџић је у својој реформи пошао од Мркаљеве ћирилице, коју је усавршио нашавши графијска решења за шест слова, и то: [љ], [њ], [ћ] (раније у Писменици 1814), [ђ] (створеног модификацијом слова [ћ] по нацрту добијеном од Лукијана Мушицког, [џ] и [ј] (преузео из латинице). На тај начин Вук је у потпуности спровео принцип један глас (фонема) = једно слово. Вукову реформисану ћирилицу јавност је усвајала постепено. Званично је призната и прихваћена у Србији тек 1868. године. Како се из овог прегледа развоја српске ћирилице види, у историјском ходу времена српски црквени и књижевни језик мењао се. У њему је, заправо, записана сва историја српског народа. Са његовом судбином је уско повезана и судбина његових старословенских писама глагољице и ћирилице, а у последњем веку и латинице. Јер оно што језик памти, писмо чува. У вртлогу балканске историје судбина српског народа може стати у две речи: сеобе и деобе. Најстарија подела по вери између Срба и Хрвата, а и по религији (XV век) каснијих муслимана (данас Бошњака) стоји као симбол, нажалост, данас протумачен као симбол раздвајања. Међутим, треба имати у виду, да постоји нешто много јаче и узајамније међу овим културама. Свеће су нам различите – али нам је светлост иста. Професор Филолошког факултета Универзитета у Београду Професорка књижевности, Анђелка Миладиновић, објавила је на свом сајту истраживачке задатке за своје ученике. Завирите и ви тамо, може вам користити. Довољно је да кликнете на линк Истраживачки задаци... Пикасова слика Дечак и пас позајмљена са сајта http://fake-poet.blogspot.rs/2011/02/decak-i-pas.html На сајту fake poet можете прочитати једну од најлепших прича из Кишове збирке Рани јади - "Дечак и пас"
Tекст преузет из књиге Књижевност и српски језик II,
Ч. Ђорђевић и П. Лучић РОМАНТИЗАМ КАО МЕТОД И ПРАВАЦ О романтизму се може говорити као о методу и правцу у књижевности и другим уметностима. Због тога, пре него што се укаже на његову појаву и одлике, потребно је објаснити шта је метод, а шта правац у књижевности. Метод је у ствари основни начин схватања, доживљавања и представљања света и човека. Он постоји независно од раздобља и идеолошких опредељења. Он је у природи човека и, као такав, није историјски условљен, нити је временски одређен. На пример, у природи је неког бића да сањари, да идеализује људе, да мења, дограђује и улепшава свет у својој машти, и врло осећајно се односи према збивањима и појединцима. Такав приступ је романтичарски, а субјекат који му прибегава је сањалица, романтик или романтичар. Насупрот оваквом методу или начину схватања и доживљавања света, постоји и други метод - реалистички, који настаје из вечне људске потребе да се буде убедљив, објективан, што ближи истини па ма каква она била. Човек који тако гледа на стварност је реалиста. Према томе, у књижевности и уметности уопште постоје само два метода - романтизам и реализам, а праваца је много. Каква је разлика између метода и правца? Правац је у односу на метод временски одређен: јавља се, траје и нестаје, да би га потом заменио неки други. Условљен обележјима времена, друштвеним приликама и заједничким погледима одређене групе људи и њихових следбеника на друштво и уметност. Ствара га група писаца (уметника) са сличним или истим погледима на живот и стваралаштво. Појаву правца најчешће прати програм или манифест који га оглашава и објашњава. Правац се означава још и као струја или уметничка (књижевна) школа. Метод може постати правац или школа у једном раздобљу ако га прихвати већа група стваралаца као једини или доминантан поступак у стварању. То се десило са романтизмом крајем 18. и са реализмом тридесетих година 19. века. Када је реч о појму метод, он може имати и друго значење, везано за науку. Тада не говоримо о уметничком већ о научном методу, који подразумева посебан поступак или прилаз у неком научном истраживању. Свака наука има своје методе, поступке у истраживањима. Појам романтизам подразумева оно што је романтично - чудесно, фантастично, маштовито, осећајно, пустоловно, изузетно и несвакидашње у својој зпојавности; нешто што је више сан и идеал него стварност. Као правац јавља се крајем 18. и почетком 19. века и траје до средине 19. века. Јавља се у време грађанских револуција, почев од 1789. године; затим у време устаничких покрета у поробљеним земљама Европе (као што је било у земљама на Балкану). Романтизам изражава дух новог, грађанског друштва и на његову појаву утицало је више фактора: а) побуна према феудалном друштву и апсолутистичком поретку; људи траже већа права - прокламује се слобода и једнакост за све људе и у свим сферама живота; б) незадовољство крутим облицима књижевног стваралаштва који су спутавали уметничке слободе, природност, спонтаност и непосредност. (Дотадашња, класицистичка књижевност неговала је строга правила која су владала у писању; такође, и просветитељска књижевност била је оличена сувопарношћу, одсуством емоција и маште, била је превише моралистичка и унсистирала је на поучности); в) потреба нових младих уметника за слободом стварања, за оригиналношћу и аутентичношћу - без узора, образаца, са пуно маште и личних стваралачких обележја. Романтизам је време револуционарних промена и у друшву и у уметности. На друштвеном плану романтизам се залаже за три важне вредности: слободу, једнакост, братство међу људима. На плану уметности залаже се за слободу стварања и одбацивање строгих критеријума и форми пређашњих епоха Термин романтичан први је у књижевност увео немачки песник Новалис. Француски песник, романсијер и драмски писац Виктор Иго био је први који руши уврежена схватања класицизма да треба стварати дела по узору и одређеним правилима. Његов предговор драми "Кромвел" сматрамо уметничким манифестом романтизма. Тематика Романтизам, по природи ствари, обрађује теме које се могу сматрати општим или вечитим, које се срећу и у претходним и у каснијим епохама - свет, човек, природа, вечност, слобода, морал, лепота. Разлика је у приступу теми, њеном уметничком доживљају и обради. Као заједничко опредељење европског романтизма могу се издвојити: Три тематска круга: човек и друштво, историја и природа. 1.Човек и друштво су у средишту интересовања европских романтичара. Присутно је незадовољство друштвеним устројством и сукоб појединца и друштва. Доминантни су текући социјални и политички проблеми. Често је затварање у интимни свет (љубав, сета, меланхолија) као вид бекства од стварности и избегавања конфликта са друштвом. На другој страни су писци чија је поезија борбена, динамична, слободоумна, у сталном покрету и тражењу решења. 2. Историјске теме су честе и у поезији и у прози и у драми. У романтизму се негује култ националне прошлости или прошлости уопште, свет историје и великих догађаја, историјских догађаја у којима маса има значајну улогу. 3. Природа је још једно широко тематско подручје у стваралаштву романтичара. Веома чест је израз одушевљења природом и њеним лепотама. Али је природа и уточиште за усамљеност па је лирика у чијем је средишту пејзаж изузетно субјективна. Остварен је савршен склад пејзајжних слика и субјективних осећања. Основне карактеристике романтизма Књижевни поступак.
Жанрови у романтизму • У романтизму процват доживљавају дела мање или веће песничке форме (доминира лирско начело). • Од песничких жанрова ту су: љубавна и родољубива песма, елегија, ода (похвална песма), балада и епска песма, сатирични кратки облици (кроки); јавља се и поема као посебан жанр романтичарског песништва (као мешавина лирског и епског рода). Од осталих жанрова постоје: приповетка, трагедија, грађанска драма, док ће роман као највећа епска форма наћи право место тек у епохи реализма. А као последица снажних осећања, незадрживе маште и уопште велике духовне енергије која тражи начина да се што слободније и оригиналније искаже, јављају се и мешовити (хибридни, „нечисти” ) облици, за које се не може рећи да су драма или спев, да ли су лирска или епска песма. Тако, на пример, Бајрон у Путовању Чајлда Харолда преплиће лирске и епске елементе, Пушкин, у своју поему Цигани уводи лица и реплике, драмски дијалог, што подсећа на структуру драме; Петар Петровић Његош ствара Горски вијенац који је такође мешовит облик: епско-драмска форма. У том „нечистом” облику је и Гетеов Фауст. Поставља се питање: зашто има више поезије и песничких жанрова него прозе и чисте епике у романтизму? Једноставно, зато што изразито осећајној природи романтичара и њиховој бујној машти и патетичној речи одговара онај књижевни род и песнички облик који омогућује да се на најбољи начин изрази огромна духовна и емотивна енергија и непоновљив песнички субјективизам. Томе највише одговара лирска песма – у којој се све може рећи у једном даху. А када је оквир лирске песме постао мали, онда се као већа могућност јавља епска песма, поема, драма, па чак и роман, у стиху. Пошто чисти жанрови нису могли да „упију” све што мисли и осећа биће романтичног песника, прешло се на мешовите облике. Тиме су они изразили и своје схватање стваралачке слободе. Најпознатији представници европског романтизма су: Представници: У немачкој књижевности: Фридрих фон Харденберг - Новалис, Фридрих Шилер, Хајнрих Хајне, Фридрих Хелдерлин, Јохан Волфганг фон Гете; теоретичари романтизма браћа Шлегел У француској књижевности: Мадам де Стал, Андре Шеније, Алфред де Мисе, Алфред де Вињи, Алфонс де Ламартин, Рене Шатобријан, Виктор Иго У енглеској књижевности: Вилијам Вордсворт, Перси Биш Шели, Џон Китс, Семјуел Колриџ, Џорџ Гордон Бајрон, Вилијам Блејк, Валтер Скот У руској књижевности: Александар Сергејевич Пушкин, Михаил Љермонтов, Василиј Жуковски, Николај Васиљевич Гогољ (у својим раним делима, док није открио реализам као књижевни поступак). У мађарској књижевности: Шандор Петефи (песник српског порекла, рођен као Александар Петровић) У италијанској књижевности: Ђакомо Леопарди У српској књижевности представници романтизна су: Бранко Радичевић, Петар II Петровић Његош, Јован Јовановић Змај, Ђура Јакшић, Лаза Костић. Жорж Санд је можда најбоље дефинисала романтичарски однос према стварности и разлику између романтизма и реализма, обраћајући се Балзаку: "Ви узимате човека онаквим како га сами видите, а ја осећам у себи потребу да га прикажем онаквим каквог бих хтела да га видим." . Објашњење изабраних стихова
Пре него што прочитате текст који је пред вама, желим да вам укажем на нешто веома битно: -Важно је да Његошевим стиховима не приступате са становишта било какве искључивости, верске мржње и нетолеранције у савременом контексту, што се, нажалост, повремено дешава у тумачењу стихова из „Горског вијенца“. Морате их сагледати у контексту историјских и политичких околности које су их инспирисале - народ Србије и Црне Горе био је тада под отоманском окупацијом и борио се за слободу. У вези с тим, важно је да имамо на уму да све људске заједнице, одувек и свуда у свету, доживљавају као зло своје освајаче и поробљиваче (чак и када верују у исте богове и деле исте културне вредности), а мржњу према њима користе као покретач за ослобађање од ропства. О таквој мржњи реч је и у овом делу. -Осим тога, крајем 17. и током 18. века (а негде у том раздобљу је смештена радња „Горског вијенца“) Црна Гора је била теократска држава, што значи да је земљом непосредно управљала црква на чијем челу је био владика. Отуда је разумљива верска мржња према окупатору, нарочито у ситуацијама када се део домаћег становништва (припадника православне хришћанске заједнице) одлива на страну окупатора, прихватајући његову религију (у овом случају ислам, а могла би бити и било која друга). Овде је реч о угрожавању идентитета црногорског народа (верског, националног, културног), па и о опстанку саме државе, што се доживљава и као агресија споља и као издаја изнутра. -Обрачуни које описује Његош представљају трагичну слику братоубилачких ратова у које се увек улази страсно и са безумном мржњом која исход види једино у узајамном уништењу. Зато је у средишту „Горског вијенца“ управо морална дилема владике Данила од ког се очекује да размишља, пре свега, као владар (чији је задатак да сачува и ослободи државу којој прети уништење) и као свештеник (чији је задатак да брани хришћанску веру). Проблем је у томе што су методе које му се намећу (а то је крвави устанак и сурово уништење исламизованог дела становништва) у потпуној супротности са његовим поимањем човечности. Позивати се на Његошеве стихове који унутар радње „Горског вијенца“ оправдавају мржњу и погром, у било ком другом, а нарочито савременом контексту, је апсолутно неприхватљиво и неосновано. Објашњење одломака из „Горског вијенца“ |
Посвета успомени (или праху – земним остацима) Карађорђа Петровића који је постао „отац“ Србије подигавши Први српски устанак 1804. године, у којем је Србија поново рођена након вековног ропства под Турцима. |
......Из грмена великога лафу изаћ трудно није, у великим народима генију се гн'јездо вије: овде му је поготову материјал к славном дјелу и тријумфа дични в'јенац, да му краси главу смјелу. Ал' хероју тополскоме, Карађорђу бесмртноме, све препоне на пут бјеху, к циљу доспје великоме: диже народ, крсти земљу, а варварске ланце сруши, из мртвијех Срба дозва, дуну живот српској души...... |
.......Није ништа чудно у томе да из каквог великог грма на видело изађе лав, као ни у томе да један велики народ изроди генија, вансеријску личност. [Народ не мора бити велики само по бројности, већ и по снази свога духа, по издржљивости, историјској доследности... Те квалитете који доприносе рађању великих људи Његош види у српском народу.] Упркос бројним препрекама, Карађорђе, херој из малог шумадијског града Тополе, остварио је вековни сан српског народа о животу у слободној хришћанској земљи. Пробудио је народ који је потонуо у безнађу и дао му снаге да се избори за своју самосталност и слободу. |
Скупштина уочи Тројичина-дне на Ловћену
[Празник Свете Тројице (или Духови) означава силазак Светог Духа на апостоле и прославља се педесетог дана по васкрсењу Исуса Христа; по календару СПЦ пада у недељу, 27. маја. Слави се три дана, (духовска недеља, понедељак и уторак). Празник је познат и као Тројичин дан или Тројице, јер слави свето тројство – Бога Оца, Сина, и Светог Духа.] |
Владика Данило
А ја што ћу, али са киме ћу?
Мало руках, малена и снага,
једна сламка међу вихорове,
сирак тужни без нигђе никога...
Моје племе сном мртвијем спава,
суза моја нема родитеља,
нада мном је небо затворено,
не прима ми ни плача ни молитве;
у ад ми се свијет претворио,
а сви људи паклени духови.
Шта да чиним и на кога да се ослоним? Са тако мало људи не могу се никоме супротставити; Осећам се као сламка [стабљичица траве] коју савијају ветрови како им је воља, као сироче тужно без игде икога... Мој народ је потонуо у мртвило и безнађе. [Неосетно, без отпора и без свести о томе шта им се дешава, Црногорци су на путу да изгубе своје националне, верске и културне одлике које их чине народом.] Узалуд ми је да плачем, нема ко да ме утеши, Изгледа као да ме се и Бог одрекао и затворио небо, па не чује мој плач и молитве. Цео свет ми се претворио у пакао, а сви људи ми личе на зле духове. |
О кукавно Српство угашено,
зла надживјех твоја сваколика,
а с најгорим хоћу да се борим!
Да, кад главу раздробиш тијелу,
у мучењу издишу членови...
Ово је за мене дан несреће и зле судбине; [Владика треба да донесе одлуку која судбински (а то значи неминовно, неизбежно) води у нову несрећу.] О кукавно Српство угашено, [Владика јадикује (жали) над гашењем свести једног дела Црногораца о припадности православном српском хришћанству] Преживео сам разна зла, али ово са којим сада треба да се борим је горе од свих! Кад је глава [поглавар, предводник, заштитник, домаћин...] једног народа здробљена, [владика се осећа обезглављено, не зна шта да предузме] становници те државе су осуђени на нестајање у мукама... [Проблем пред којим се затекао владика Данило је тиха исламизација црногорског становништва у 17. веку; многи су добровољно прелазили у ислам како би обезбедили боље услове живота за своје породице; дешавало се да, након породичног договора, један брат пређе у ислам, а други остане у православној вери; нису слутили да ће, уместо сигурности и економског благостања за целу породицу, то временом донети раздор и мржњу на верској основи.] |
Али ти је мало по свијета
те си својом злошћу отровала,
но си отров адске своје душе
и на овај камен избљувала?
Мала ти је жертва сва Србија
од Дунава до мора сињега?
Куго људска, да те Бог убије! [Владика Данило се обраћа Отоманској империји називајући је „кугом“ (смртоносном, заразном болести која се брзо шири и поприма размере епидемије) јер осваја свет, шири се Европом и хришћанске народе полако преводи у своју веру.] Зар ти није довољно што си пола света „својом злошћу отровала“ [привела вери која представља претњу хришћанству, па је хришћани доживљавају као отров из пакла], него то чиниш и на овом „камену“ [маленом, каменитом, сиромашном тлу - Црној Гори]? Зар ти је мала жртва сва Србија, од Дунава до Јадранског мора? |
поносиш се скиптром крвавијем;
хулиш Бога с светога олтара,
мунар дуби на крст раздробљени!
Седиш на престолу који си отела и поносиш се скиптром крвавим [скиптар је богато украшен краљевски штап – одличје које симболизује власт; крвави скиптар је алузија на убиство владара – кнеза Лазара и отимање власти]. Вређаш Бога (хришћанског) проповедајући ислам у некадашњим црквама које си претворио у џамије; Тамо где је некада стајао крст сада стоји минарет (уска и висока кула која стоји уз џамију, а на врху има симбол ислама, месец и звезду). |
те је у збјег собом унијеше
међу горе за вјечну утјеху
и за спомен рода јуначкога?
Већ је у крв она прекупата
стопут твоју, а стотину нашу!
Од некадашње државе и моћне цркве (чији је симбол крст) остала је само сенка (коју су, бежећи у планине пред притисцима освајача, у својим сећањима, као утеху, понели сви они који нису хтели да се одрекну свог имена, вере и јуначке прошлости). Због те постојаности поробљеног народа у жељи да сачува свој верски идентитет проливено је много крви (и црногорске и отоманске). |
кога ђаво о свачему учи:
"Црну Гору покорит не могу
ма никако да је сасвим моја;
с њима треба овако радити..."
Па им поче демонски месија
лажне вјере пружат посластице.
А сада се зли цар [турски] досетио (а ђаво га је томе научио) како може без борбе покорити и потпуно придобити непокорну Црну Гору. Као лажни, ђавољи спаситељ, почео је да придобија становништво повластицама, привилегијама и удобностима у замену за прелазак у ислам, на шта су се многи полакомили. |
што ће турска вјера међу нама?
Куда ћете с клетвом прађедовском?
Су чим ћете изаћ пред Милоша
и пред друге српске витезове,
који живе доклен сунца грије?
Бог вас проклео прљави (или безверни/пагани) издајници! [Куне владика све оне који су се одрекли своје вере и традиције да би се приклонили вери освајача.] Зар се не бојите клетве предака? Зар вас није стид да се, кад одете на онај свет, појавите пред Милошем Обилићем и другим српским витезовима који су дали живот за хришћанску веру и вечну славу? |
Кад данашњу премислим вијећу,
распале ме ужаса пламови:
исклати се браћа међу собом,
а крвници, јаки и опаки -
затријеће сјеме у одиву.
Кад помислим на данашњу скупштину од ужаса ме захвати грозница: Ако дође до сукоба (убистава) међу браћом [јер све су то Црногорци, а неки заиста и браћа, једни који су остали верни својој цркви и други који су прешли у ислам], која (традиционално) полажу право на крвну освету, неће преостати ни плод у утроби одиве. [„Одива“ је девојка која је, удавши се, отишла из родитељске куће; млада удата жена]. |
који си ме дао на свијету!
Час проклињем лански по сто путах
у који ме Турци не смакоше,
да не варам народње надање.
Нека је проклет дан када сам се родио! Проклињем по сто пута час када су ме Турци могли убити, а нису, [лањски - прошлогодишњи] да не обмањујем народ који се нада да ћу га управо ја избавити. |
Вук Мићуновић лежи близу владике; притајио се као да спава, али све чује дивно.
Не, владико, ако Бога знадеш!
Каква те је спопала несрећа
тено кукаш као кукавица
и топиш се у српске несреће?
Да ли ово светковање није
на кому си сабра Црногорце
да чистимо земљу од некрсти?
Немој тако говорити, владико, Богом те заклињем! Каква те је спопала несрећа па кукаш као (птица) кукавица и давиш се (гушиш се) у српској несрећи? Та, зар ово није празник на који си сабрао Црногорце да очистимо земљу од од нехришћана? [оних који су нас издали и одрекли се своје вере] |
на коју се врсни момци купе
способности своје да кушају,
силу мишце и брзину ногах;
стријељањем да се надмашају
и сјечењем у опкладу плећах;
да слушају божју летурђију
и да воде коло око цркве -
да витештвом прса набрецају.
То је тамјан свети јунацима,
то гвоздени срца у момцима!
И без тога [без намере да дижемо устанак против потурица] ово нам је слава [Света Тројица], на коју се окупљају врсни момци [они који могу служити за пример] да се такмиче [традиционално] у одмеравању способности, да се види ко је снажнији, ко је бржи, ко вештије рукује сабљом; да слушају божју литургију [православно богослужење], да играју коло око цркве- да витештвом (храброшћу) пуне своје груди. То је тамјан свети јунацима, [Све то служи за духовно прочишћење наших јунака], и чини их срчаним, снажним и одважним. |
Људи трпе, а жене наричу;
нема посла у плаха главара!
Ти нијеси саморана глава:
видиш ове пет стотин момчади,
које чудо снаге и лакоће
у њих данас овђе видијесмо?........
Одбаци те тешке, злослутне речи (мисли)! Мушкарци су ту да поднесу невоље (и супротставе им се), а плакање је за жене; нема никакве користи од брзоплетог владара [плах - лако узбудљив, раздражљив; брзоплет; плашљив, бојажљив] |
шест путах је јошт толико дома;
њина сила, то је твоја сила.
Докле Турци све њих савладају
многе ће се буле оцрнити;
борби нашој краја бити неће
до истраге турске али наше...
Осим момака који су овде, шест пута оволико их је још код својих кућа; њихова снага је твоја снага. Док Турци све њих савладају многе ће се буле ожалостити [остати без својих рођених и драгих]. [Реч „була“ означава Туркиње, муслиманке.] борби нашој краја бити неће све док не истребимо или ми њих или они нас... |
до у Бога и у своје руке;
надање се наше закопало
на Косово у једну гробницу.
У добру је лако добро бити,
на муци се познају јунаци!
Не можемо се поуздати ни у кога другог Осим у Бога и у своје руке; Наша нада закопана је на Косову (у Косовском боју) на Косову у једној гробници [када су заједно изгинули бројни српски јунаци]. У добру је лако добро бити, на муци (у невољи) се види ко је јунак, а ко кукавица! |
Не држи нас овако, владико,
но отршај оволико људства.
Свако гледа што ће чут од тебе,
а ти си се нешто замрсио:
нит' што збориш нити нас отршаш,
у образ си као земља доша;
сам се шеташ пољем без никога,
нит' што једеш нити заспат можеш.
крупно нешто учиш у памети, -
збили ти се снови на Турчина, -
а ја зебем од много мишљења.
Не држи нас овако, владико, [у неизвесности] но допуштај да се сви ови људи разиђу [без договора]. Свако гледа што ће чут од тебе, а ти си се нешто замрсио [запетљао, збунио]: нити шта говориш нити нас отпушташ [да идемо својим кућама], потамнео си у лицу као земља; сам се шеташ пољем без икога, нит' што једеш нити спавати можеш. Неке тешке, крупне мисли ти се мотају по глави, - скупили су се у њој сви снови о Турчину [бриге и размишљања о Турцима, или исламизованим Црногорцима или турском султану], а ја стрепим [бринем, бојим се] од оних који предуго размишљају. [који су толико неодлучни] |
Слушај, Вуче, и остала браћо!
Ништа ми се немојте чудити
што ме црне растезају мисли,
што ми прса кипе са ужасом.
Слушај, Вуче, и остала браћо! Ништа ми се немојте чудити што сам обузет [растрзан] црним мислима, што су ми груди препуњене осећањем ужаса. |
више види но онај под брдом;
ја повише нешто од вас видим -
то је срећа дала ал' несрећа.
Ко се бар мало уздигао изнад просечности обичнога света [Ко стварност посматра одозго, у целини, узимајући у обзир све њене чиниоце] више види но онај под брдом [онај коме су видљиве и доступне само приземне ствари и проблеми који га се лично тичу]; ја [у свему овом што нам се догађа ] видим нешто више него што ви видите - а то је можда срећа, а можда и несрећа. |
нека га је ка на гори листа,
но се бојим од зла домаћега.
Не бојим се ја самих Турака, нека их има колико и лишћа у шуми, већ се бојим Црногораца који су им се придружили. |
тек домаће нападнемо Турке,
свој својега никад пуштат неће;
разлучи се земља на племена,
крвава се исклати племена,
враг ђаволу доћи у сватове
те свијећу српску угасити!
[Читава] бесна (обесна) братства [племенске заједнице ] прешла су у ислам; ако сада нападнемо своје домаће „Турке“ [муслимане] свак ће се окомити на неког свог рођака; земља ће се поцепати на зараћена племена, убијаће се међусобно, враг ће ђаволу доћи у сватове [скупиће се зло са обе стране; неће се знати на којој страни је веће зло], све док се не угаси и последње српско огњиште (док не нестане све што је српско)! [угашена свећа може бити и посмртна свећа која се гаси након опела] |
ко се топи хвата се за пјену;
над главом се надодају руке!
Зло се трпи у страху од још већег зла. Дављеник се и за пену хвата [Дављеник се и за сламку хвата; човек у невољи хвата се за све што му може личити на спас]; пружа руке изнад главе у нади да ће однекуд стићи помоћ! |
Без муке се пјесна не испоја,
без муке се сабља не сакова!
Јунаштво је цар зла свакојега,
а и пиће најслађе душевно,
којијем се пјане покољења.
Без муке се песма не испева, без муке се сабља не сакова! [Нема подвига и успеха, на било ком пољу, без труда и одрицања] Јунаштво је господар над злом, какво год оно било, А мисао о њему (јунаштву) опија душе бројних генерација кроз историју. |
имао се рашта и родити!
Вјечна зубља вјечне помрчине
нит' догори нити свјетлост губи.
Благо ономе ко својим делом заслужи да га заувек памте, јер његов живот заиста има смисла! Такви људи су као светионик у тами, обнављање сећања на њих одржава их у вечном животу. |
(говори замишљено као да је сам)
Ђе је зрно клицу заметнуло,
онде нека и плодом почине.
је ли инстинкт ал' духовни вођа,
Овде људско запире познање!
Тамо где се ко родио и где је одгојен онде треба и да остане до краја живота. [са својим народом] Да ли је узрок томе инстинкт [сва друга жива бића, осим човека, остају увек верна простору у којем су рођена; чак и када, попут птица селица, привремено напусте свој дом, увек му се враћају] или су у питању неки виши (божански) разлози, то човек није у стању да сазна! |
ка тирјанин на слаба човјека.
Ал' тирјанству стати ногом за врат,
довести га к познанију права,
то је људска дужност најсветија!.........
Исто као што вук сматра да има право да поједе овцу тако и тиранин мисли да има право да злоставља слабијег од себе. Али супротставити се тиранству и победити га Суочити га са правдом и судити му за злочине, то је људска дужност најсветија! |
Неки један, то је ка ниједан,
нако да је више мученија.
Вражја сила одсвуд оклопила;
да је игђе брата у свијету
да пожали, ка да би помога.
Страшно племе, докле ћеш спавати? [Страшна је та равнодушност, несвесност, препуштеност судбини која је захватила цео народ.] Неки један, то је ка ниједан, нако да је више мученија. [Тек понеки међу вама је свестан шта нам се дешава, али они су, као појединци, немоћни да било шта учине осим да очајавају и пате.] Вражја сила (притисци и превођење у туђу веру) нас је окружила са свих страна; да је игде има неког добронамерног у свету [Можда владика мисли на неког државника, брата по вери – хришћанина који би му могао пружити подршку у борби за ослобођење...] И саме речи подршке, разумевања, сажаљења... биле би вредне као помоћ. |
мјесец ми је сунце заступио.
Ух, што мислим, куд сам запливао?
Све око мене прекрио је мрак [мрак ропства, културне стагнације, безнађа... ] месец [луна – симбол ислама] ми је сунце [светлост – симбол хришћанства] заклонио. Ух, што мислим, куд сам запливао? [владика се тргнуо из мрачних, песимистичких размишљања] |
пређе рока дошла ти је жњетва.
Дивне жертве видим на гомиле
пред олтаром цркве и племена;
чујем лелек ђе горе пролама.
Млади, недозрели младићи спремите се да одрастете пре времена, вама је прерано дошло време за умирање. Видим ту предивну младост како се жртвује у гомилама за своју хришћанску веру и свој народ; чујем лелек (вриску, плач, јаук мајки, сестара...) како одјекује кроз планине. |
нека буде борба непрестана,
нека буде што бити не може -
нек ад прождре, покоси сатана!
На гробљу ће изнићи цвијеће
за далеко неко покољење.
Треба поступати часно, достојанствено (упркос свему) и достојно имена свог народа, нека започне борба непрестана, нека се догоди оно што сада изгледа немогуће [да у тој неравноправној борби победимо непријатеља] нек све што не ваља прогута пакао, покоси сатана! На гробовима наших жртава ће изнићи цвеће [симбол обновљеног живота, симбол сећања на жртве] као знак сећања на нашу славу и жртву за неке будуће генерације. |
У подсвести Вука Мандушића скривена је слика коју он потискује из својих мисли, али му се она враћа кроз сан. То је слика уноси немир у његову душу јер нарушава вредносне норме патријархалне културе: Вук је потајно заљубљен у снаху свога кума и мада зна да је то неприхватљиво и нечасно не може да потисне чежњу за њом. |
Ал' је ђаво, али су мађије,
али нешто теже од обоје?
Кад је виђу да се смије млада,
свијет ми се око главе врти.
Да ли ме је то ђаво запосео, или ме је неко омађијао (бацио на мене зле чини, зачарао ме), или је нешто теже од обоје? Кад је видех да се смеје млада, свет ми се завртео око главе. |
но ме ђаво једну вечер нагна,
у колибу ноћих Милоњића.
Кад пред зору, и ноћ је мјесечна,
ватра гори насред сјенокоса,
а она ти од некуда дође;
украј ватре сједе да се грије.
Са тим сам се некако и могао борити, али ме ђаво једне вечери наведе, да преноћим у колиби Милоњића [својих кумова] Кад пред зору, у ноћи обасјаном месечном, док је ватра горела насред сенокоса, [на покошеној ливади окруженој колибама] а она ти од некуда дође; покрај ватре седе да се греје. |
Тада она вијенац расплете,
паде коса до ниже појаса;
поче косу низ прса чешљати,
а танкијем гласом нарицати,
како славља са дубове гране.
Чувши (мислећи) да сви спавају у колибама, расплела је косу уплетену у плетенице. [и савијену око главе у облику венца] Расплетена коса пала је до испод струка; [колико је била бујна и дуга] поче косу низ груди чешљати, и нежним(љупким) гласом нарицати, [тужити, оплакивати, „певати“ тужбалицу] као славуј са дубове гране. [дуб је врста дрвета - храст] [Женска коса је у готово свим културама симбол женствености и лепоте. Такође, у патријархалним друштвима, она се сматра и симболом еротичности, па жене своју косу не расплићу пред мушкарцима, осим пред својим мужем.] |
мила сина Милоњића Бана,
који му је ланих погинуо
од Турака у дугу крваву.
Оплакује млада свог девера Андрију, [Девер има изузетно важно место у животу патријархалне жене. Он је њен духовни брат и заштитник у новом дому; зато је брат на дан венчања ритуално предаје, приликом напуштања родитељског дома, у руке деверу.] милог сина Милоњића Бана, који му је лани [прошле године] погинуо од Турака у дугу крваву. [у крвној освети; као жртва крвне освете] |
жалије му снахин в'јенац било
него главу свог сина Андрије.
Свекар снахи није дозволио да одреже косу: [Када изгубе неког из породице, нарочито ако је то син, брат, или девер, жене су одсецале косу, а неретко и наруживале лице ожиљцима, како би изразиле дубину свог неизлечивог бола.] жалије му снахин венац било него главу свог сина Андрије. [Чак је и ожалошћени Андријин отац (њен свекар) сматрао да је грех наружити такву лепоту због туге за покојником.] |
очи горе живје од пламена,
чело јој је љепше од мјесеца,-
и ја плачем ка мало дијете.
Толико жалосно нариче та млада жена, да свака њена реч изазива бол у срцу оног ко је слуша очи јој горе живље од пламена, чело јој је лепше од месеца,- [у њеним очима има толико страсти, сјаја, ватрености... њено чело, лице, кожа... има заносну лепоту попут бисерног сјаја месеца] и ја плачем као мало дете. [Посматрајући је из прикрајка, а да она то не зна, Вук са болом у души потискује морално неприхватљива осећања која га обузимају; његове сузе су израз тихе патње због љубави коју никада неће смети да покаже.] |
дивне га ли очи оплакаше,
дивна ли га уста ожалише...
Благо Андри што је погинуо- дивне га ли очи оплакаше, дивна ли га уста ожалише... [Вук Мандушић завиди младом куму Андрији што је погинуо и жали што није на његовом месту; један разлог томе је што би у том случају осећања ове младе жене била упућена њему, а други – што ће до краја живота морати да носи и скрива као грех ту љубав коју је у њему пробудила снаха бана Милоњића.] |
Што је човјек, а мора бит човјек!
Тварца једна те је земља вара,
а за њега, види, није земља.
Је ли јавје од сна смућеније?
Шта је човек, а мора бити Човек! [Игуман Стефан је у дубокој старости, а још увек није докучио шта је заправо човек и који је смисао његовог постојања. Њему је јасније шта би требало да човек буде, него шта стварно јесте; трабало би да буде Човек – одраз Божијег савршенства на земљи (ако га је већ Бог створио по свом лику и обличју...), разумно и креативно биће, мерило добра, правде, истине, љубави...] [Али човек је] Тварца једна те је земља вара; [У својој природи он има непомирљиву супротност: -он је тварца - сићушна твар (честица материје - која је пролазна, подложна кварењу и пропадању), коју лако завара све што је овоземаљско, материјално, опипљиво, видљиво (обмањујући његова чула); -али ипак, њему је дат и разум и способност да види или бар наслути да иза тог материјалног, пропадљивог, појавног света постоји неки други, виши смисао, и да човек није пао на земљу само да би се са њом, као честица материје, сјединио након кратког живота, већ да би тај смисао докучио.] Је ли јавје од сна смућеније? Да ли је то стварност (јава) нејаснија од сна (од идеала, од људског сна о савршеном свету)? [Његов идеал о човеку и човечности, о његовој мисији на земљи... је чистији и јаснији од објективног света пуног обмана, самообмана, заблуда... које је тај исти човек створио.] |
он је има рашта полазити;
а без њега - у што тада спада?
Ако заслужи часно име Човека током свог живота на земљи, његов долазак на овај свет је имао смисла. [Овде се може мислити на тежњу ка идеалу човека као узвишеног бића, али и на тежњу према патријархалном идеалу човека/мушкарца јунака, поштеног и часног човека, заштитника истине и правде и бранитеља свог дома и народа, своје вере и слободе.] Ако у томе не успе – у шта тада спада? [Или: Ако у томе не успе, може ли онда бити ишта друго осим представник још само једне биолошке врсте?] |
виле ће се грабит у вјекове
да вам в'јенце достојне саплету;
вас ће примјер учити пјевача
како треба с бесмртношћу зборит!
Поколење за песму створено, [Поколење којем је суђено да се о њему песме певају] виле ће се грабити (међусобно отимати, такмичити) кроз векове која ће вам исплести достојнији венац ; (венац достојан ваше части, славе, победнички венац...) [Можда Његош овде под вилама подразумева музе које ће надахњивати певаче, песнике...] Ваш ће пример учити певача [ви ћете служити песницима за пример] како се својим делом заслужује бесмртност! |
племе ви се све одрекло себе
те црноме работа Мамону!
Паде на њем клетва бешчестија.
Предстоји вам преужасна борба: [борба која превазилази границе ужаса] Мноштво ваших сународника (саплеменика) одрекло се себе [свог порекла, православне вере, припадности црногорском народу] Па служи црном Мамону [демону који персонификује похлепу, чежњу за материјалним богатством] [Игуман Стефан сматра да су сви његови сународници који су прешли у ислам учинили то из користољубља.] На њих је пала клетва због бешчашћа. |
Ваша браћа од оца и мајке;
Сви уједно и доста работе.
Шта чини (целу) Босну и пола Албаније? То су ваша браћа од оца и мајке. [све су то ваша браћа – исламизовани српски, православни, хришћански народ] Када бисмо сви били на истој страни, уједињени у борби против непријатеља, тај посао (ослобађање) био би брзо окончан. |
страшне борбе с својим и с туђином!
Тежак в'јенац, ал' је воће слатко!
Воскресења не бива без смрти.
Вама је суђено да носите крст [крст у значењу судбина] страшне борбе са својима и са туђином! [Ваша је судбина да свој живот посветите борби за своју веру, слободу, народ... али је та борба утолико тежа што против себе, осим туђина, имате и део сопственог народа.] Тежак је венац који треба да понесете на својим главама, али је циљ којем води та ваша жртва сладак! [мио души] Да би неко васкрснуо прво мора умрети. [Венац представља симбол вечности и бесмртности; ово може бити и алузија на Христов венац мучеништва и страдања за спас човечанства. Овај венац је тежак зато што је његова цена (цена славе, вечности и бесмртности) веома висока – за њега треба положити живот, али очекивани плод те жртве је препород (васкрсење) народа који је на ивици изумирања. То је свесна жртва – одлазак у смрт ради живота неких будућих генерација.] |
чест, народност ђе је васкреснула
и ђе олтар на исток окренут,
ђе у њему чисти тамјан дими.
Славно мрите, кад мријет морате!
Већ вас видим под сјајним покровом, [видим како се вашој жртви одају почасти] у земљи у којој је васкрснула част и свест о својој народности, где је олтар на исток окренут, [поново се сви моле у црквама] а са олтара мирише тамјан [симбол духовног прочишћења хришћана и молитве Богу] Ако већ морате да умрете, онда умрите славно! |
Пред вама је десет цитата обележених редним бројевима. Наведите број цитата који желите да коментаришете и у продужетку напишите своје објашњење. Важно је да то урадите самостално, без коришћења туђих тумачења!
- Покољења дјела суде, што је чије дају свјема!
- Пâс свакоји своје бреме носи.
- Гониш камен бадава уз гору.
- Старо дрво сломи, не исправи.
- Кад ме жена пита ђе сам био,
Куку њојзи ако не вјерова!
- Ћуд је женска смијешна работа!
стотину ће промијенити вјерах
да учини што јој срце жуди.
- Страх животу каља образ често.
- Чашу меда јошт нико не попи,
чаша жучи иште чашу меда,
смијешане најлакше се пију.
- Мед за уста и хладна пријања,
- Све се човјек брука са човјеком:
Категорије
All
Домаћи задаци
Други разред
Књижевнотеоријски појмови
Први разред
Провера знања
Трећи разред
Четврти разред
Архива
September 2020
May 2020
March 2020
November 2019
June 2019
May 2019
April 2019
February 2019
December 2018
November 2018
March 2018
January 2018
December 2017
November 2017
October 2017
May 2017
April 2017
March 2017
January 2017
December 2016
November 2016
October 2016
September 2016
July 2016
May 2016
March 2016
February 2016
January 2016
December 2015
November 2015
October 2015
September 2015
March 2015
February 2015
December 2014
November 2014