На платформи Wizer.me припремила сам за вас један радни лист о песницима романтизма и њиховим најпознатијим делима.
Пријавите се посредством свог имејла, како бисте отворили радни лист, и проверите колико знате о овој теми. За оне који немају уџбеник!
Текст позајмљен из уџбеника Ч.Ђорђевић, О.Радуловић, М.Грдинић, Књижевност и граматика 2, Приручник за 2. разред Реализам као књижевни правац у српској књижевности почиње крајем шездесетих година 19. века, са појавом Светозара Марковића и његовим критичким текстовима о схватању књижевности уопште и стању у српској поезији и прози. Светозар Марковић је, између осталог, и покретач социјалистичких идеја у Србији. Рођен је 1846. године, али се место његовог рођења тачно не зна. По некима, рођен је у Зајечару, по другима - у Јагодини. Студирао је технику у Београду, у Петрограду и Цириху. Боравак у Русији омогућио му је да упозна идеје руских социјалдемократа, под чијим је утицајем писао своје текстове. Посебно је био одан идејама Чернишевског, које су се тицале и гледања на естетику, али и на социјалистичко организовање друштвене заједнице, у чему је нарочиту улогу имао роман Чернишевског Шта да се ради? Под утицајем овог романа Светозар Марковић је организовао и занатске задруге у Србији, како би се радништво заштитило и сачувала социјална једнакост. Светозар Марковић је у Русији упознао и књижевне идеје руских критичара Доброљубова и Писарева, што је од битног значаја за српску књижевност. Боравећи у Швајцарској, упознао је идеје модерних међународних радничких покрета на социјалистичким идејама Маркса и Енгелса. По повратку у Србију, Светозар Марковић пише разне критичке чланке о власти и економском стању у Србији, о моралу, омладини, о васпитању и образовању младих, о привреди и култури, о радницима и књижевним приликама у српској култури. Покреће и листове Раденик, Јавност и Ослобођење. Због прогресивних и реформаторских идеја и промена које заговара, бива затваран. У пожаревачком затвору проводи више месеци, што је утицало и на његово здравље. Поболева од туберкулозе и умире 1875. године у Трсту, где је тражио лек за своју болест. Најпознатије дело Светозара Марковића је Србија на Истоку, велики текст у коме свестрано разматра економске, политичке и културне прилике у ондашњој Србији. Познати његови чланци су Српске обмане, Како су нас васпитавали, Певање и мигиљење, Реалност у поезији. Светозар Марковић је подједнако присутан како у српској историји тако и у књижевности, којој је дао нови смер почетком седамдесетих година 19. века. Светозар Марковић је писао текстове о књижевности, али се никада није бавио стварањем књижевних дела. Написао је само два чланка о проблему књижевности: Певање и мишљење (1868) и Реалност у поезији (1870). Ови чланци писани су под јаким утицајем руских реалиста: Чсрнишевског, Доброљубова, Писарева и, као такви, одиграли су прекретничку улогу у српској књижевности, посебно чланак Певање и мишљење, који је постао идејни програм - манифест српског реализма. У својим критичко-теоријским текстовима Светозар Марковић разматра: • постојеће схватање о уметности и књижевности уопште, • однос књижевности и живота, • друштвену улогу књижевности и • однос писца према народу. "Певање и Мишљење" Певање и мишљење је чланак који представља осврт на српску књижевност у датом тренутку (1868). Има четири поглавља. У првом поглављу Светозар Марковић критикује схватања идеалистичке теорије о уметности, односно о песништву. По тој теорији важе следећа правила: - песничко стварање је израз божанског нацахнућа којим су обдарени само ретки појединци; - закони који владају у уметности (песништву) непроменљиви су и вечни, па се морају поштовати; њима се одређује шта је лепо, узвишено или страшно; - идеја о лепом урођена је човековом духу и јавља се као тежња да се досегне „вечна лепота”; - лепота је у облику или форми дела, али не у садржини, у ономе о чему се пише, па је уметност као таква изван свакодневног живота. Светозар Марковић оваквим теоријским тврдњама супротставља теорију реалистичког гледања на уметност, посебно на песништво. Он сматра да: • уметност и књижевност увек су „зависили од околности у којима су саздани” (социјалне, политичке, националне и културне околности); • књижевност увек одражава погледе и схватања људи на одређеном ступњу друштвеног развитка (што показују Илијада, романтичарска поезија, српска народна епска поезија и др.): Људи су писали свој живот, своја убеђења и осећања и своје потребе; • са развитком свести људи мења се и однос према књижевности; мењају се и облици и садржина књижевних дела. По мишљењу Светозара Марковића, од књижевности се захтева да износи оно што је од користи за човека и друштво у целини, а то значи: 1. књижевност треба да покреће актуелна питања, 2. у књижевности треба приказивати истински живот народни са гледишта науке, 3. Књижевност треба да буде савремена! Од писца се тражи: 1. да разуме живот људски са свим приликама што их он пружа; 2. да разуме потребе које се рађају у животу и 3. да уме да одговори на питања што их живот задаје сваким тренутком и да буде образован. Залажући се за ове ставове, Светозар Марковић је поставио теорију реализма у српској књижевности. Друго поглавље чланка доноси критику српске романтичарске поезије код нас. По мишљењу Светозара Марковића, наша дотадашња поезија била је: - смеса љубавних изјава, фантастичних сцена, празних фраза и смешних будалаштина; - у њој су присутна само два мотива: вољена драга и домовина; - празна је, извештачена у осећањима, једнолична у изразу, удаљена од правог живота (и све то он показује на примерима из листова и часописа); - свуда и у свему је само лично (приватно) осећање постављено изнад општег расположења, а оно (опште расположење) би морало бити од много веће важности за књижевност. У трећем поглављу своју критику Светозар Марковић усмерава на прозу, констатујући да је и она скучена у тематици, да је и у њој много љубави, уздаха, певања, месечине и играња; доста је прича и назови „новела”, а мало романа; у њима нема онога што је главно - нема истинског живота људског (изузетак је, донекле, стваралаштво Јакова Игњатовића). Да би у прозном делу био присутан живот, мора да се испуне неки од услова, а то су: 1. писац треба да иде отворених очију кроз живот (да слуша, гледа, запажа, бележи); 2. да интензивно доживљава живот: да га боли туђа бољка, да се радује туђој радости, да га се дотиче туђа несрећа; 3. песник мора да изучи људски или народни живот, ако жели бити прави песник; 4. писац мора да истражи узроке крупних појава „као што су опште осиромашење и опште морално и материјално пропадање народа”, а за то је најпогоднији савремени роман, и то друштвени роман, за који ће рећи да је „епос 19. века”. По мишљењу Светозара Марковића, недопустиво је да „наши песници потајно сањају, миришу ружу, гледају зору, слушају славуја, или туже неком особитом тугом, тугом ситог човека”, док „наш друштвени живот заудара трулежом”. У томе и јесте „разлика међу певањем и мишљењем”, завршава Светозар Марковић. У четвртом поглављу Светозар Марковић прави критички осврт на преводилачку књижевност са још једним освртом на домаћу поезију, издвајајући неке ретке примере ангажоване српске књижевности. По њему, такви су: Змај са сатиричном и Ђура Јакшић са родољубивом поезијом. На крају, Светозар Марковић објашњава и разлоге писања овога чланка. Циљ му није био да појединачно разматра писце и дела у српској књижевности, већ да определи (одреди) њен општи правац, што му је и пошло за руком јер су после овога чланка у српску књижевност ушли нови мотиви, неке друге теме, нове друштвене средине, нови језик и стил писаца. Дошли су и млади ствараоци који ће следити његове идеје: Војислав Илић, Милован Глишић, Јанко Веселиновић, Радоје Домановић и др. Печат идејама из чланка Певање и мшиљење дала су Марковићева размишљања из другог текста - Реалност у поезији (1870), у коме се још једном наглашава веза песника са животом, као предуслов правог стварања: Оне личности у народу које су дубље и силније осетиле све патње које тиште цео народ и које су кадре да искажу та осећања у вештачкој форми , то су прави песници, то су пробуђени делови народа, то је народна свест о себи самом и својим патњама... Таквог ствараоца он је видео у Петру Петровићу Његошу. На крају је закључак који у потпуности одређује његов поглед на књижевност: Живот народни, то је садржина - реалност поезије. Након овога, смер српске књижевности је дефинитивно одређен: започело је раздобље српског реализма. Припрема за обраду књижевног дела У случају да "књиге нема у библиотеци", кликни на слику! Нисам пронашла српски превод, али не сумњам да ћете се снаћи и са овим који је пред вама. Припрема за разговор о писцу и роману:
Како објашњаваш крај романа? Шта мислиш о преображају који нам на крају дела наговештава Ежен де Растињак? Какве поруке изводиш из дела у целини? А ево како су ваше вршњакиње на сајту https://zokaivanovic.files.wordpress.com изразиле своје утиске о романуЧича Горио.
Међу текстовима у категорији Други разред пронађи лекцију о Предговору "Људској комедији".
На сајту Књигољупци, на страници САДРЖАЈ налазе се лекције о европском и српском реализму. На Виблионици већ постоји ТЕСТо реализму у српској књижевности. А пред тобом је мали квиз о реализму у европској књижевности. Преостаје ти само да даш свој допринос познавању ове наставне теме. Прилагођен текст из уџбеника Књижевност и српски језик II, Петра Пијановића Српску књижевност почетком 19. века обележавају различити стилски правци и потрага за новим темама и изразом. Она покушава да надокнади заостајање за токовима европске књижевности. Културни и књижевни живот Срба под Турцима није могао нормално да се развија током неколико вековa робовања. У таквим условима, са мало школа и учених људи, и писменост се једва могла одржати. Српски романтичари зато желе да успоставе везе прекинуте у развоју наше књижевности, да отклоне заостајање до којег је дошло због неповољних историјских прилика и да што брже ухвате корак са искуствима европске и светске поезије, прозе и драме. Ови стваралачки токови поклапају се са заснивањем нове српске књижевности. Веома заслужне личности, које су својим радом допринеле настанку нове српске књижевности, па и развоју културе у целини, били су Доситеј Обрадовић и Вук Караџић. Оно што је Доситеј желео и наговештавао (стварање аутентичне српске културе и књижевности на народном српском језику) Вук је својим деловањем остварио. Доситеј народни језик више препоручује него што га и сам користи у књижевном делу, а Вук на тај језик гледа као на саму суштину којом се доказује самобитност народа и његово осећање света. Доситеју је довољно да језик буде разумљив, а Вук жели да књижевни језик постане жива творачка снага која исказује сложен и многолик човеков унутарњи свет. Вук је ту снагу и изражајност српског језика открио у српској народној књижевности и зато је то наше књижевно благо годинама сакупљао и објављивао у својим збиркама. Оне су биле сведочанство непресушне лепоте српске усмене баштине. Биле су и путоказ који је усмерио токове нове српске уметничке књижевности. Неповољне историјске и културне прилике у којима је живео српски народ на почетку 19. века имале су удела и у књижевном животу. Утицале су на стварање превратничког и ослободилачког духа који је био близак романтичарском доживљају света. У ово време Срби подижу устанке у нади да свој вековни сан о слободи преточе у стару славу и нову државу. Та нада често је на бојишту претварана у велика страдања (буне су гушене у крви, Први српски устанак је угушен, али тиме није угашен пробуђени ослободилачки дух народа). Ово време страдања и наде у обнову српске државе, обележио је нову духовност. Уметници тог доба, осим што су надахнуће проналазили у историјским догађањима у којима су учествовали, полако су постајали део европског романтичарског доживљаја света. Једна од основних тема у књижевности овога периода јесте пропаст моћног српског царства на Косову и ропство. Поезија је пуна националног заноса и чежње за слободом. Пева се о вери у победу устаника и о смислу жртве као темељу слободе и нове српске државе. Овим песницима наша народна поезија понудила је своја песничка искуства, што значи - теме, слику света, језик и облик стиха. Од тог народног песничког искуства кретало се у уметничку пустоловину, у стварање нове романтичарске поезије. Њен исход је зависио од талента, надахнућа личног стилског израза сваког песника понаособ. Будући да је у периоду од почетка 18. до почетка 19. века, на славеносерпском језику, већ настајала нова српска књижевност која се темељила на европским узорима (класицистичко песништво Лукијана Мушицког и сентименталистичка проза Милована Видаковића), књижевност ове нове, романтичарске епохе, требало је да се определи хоће ли бити заиста изворна, блиска свом народу, култури и језику или ће остати елитистичка, намењена високим друштвеним слојевима који су говорили славеносерпским језиком. Улога Вука Караџића у томе била је пресудна. О6новитељ нашег језика определио се за народни говор. Тако је тај говор постао основа и језички израз нове српске књижевности. Меру и моћ тог израза на најбољи начин потврдио је Вуков Српски рјечник. Европска књижевност имала је удела, али не и превеликог утицаја у настанку српског романтизма. Наши романтичари усклађују своје стваралаштво са европским књижевним наслеђем и савременим уметничким тежњама, али, упркос тој сродности, национална књижевност изражава и стваралачку посебност сваког, па и нашег народа, његове тежње, дух и идеал. Положај српског народа на почетку 19. века веома је неповољан. Обележавају га незавидне политичке и друштвене прилике. Прати их спор цивилизацијски развитак узрокован вековним ропством и непостојањем сопствене државе. У таквим околностима, српски народ почетком 19. века, у Првом и Другом устанку борећи се против Турака, покушава да дође до слободе и створи своју државу. Српска култура и књижевност су том периоду још су далеко од европске културе, па зато и епоха српског романтизма започиње касније него у европским књижевностима које су имале природан развитак. За разлику од Срба, већина европских народа током минулих векова има континуиран и несметан културни развој. (Не заборавите да је у време када се у Европи јављао и развијао покрет хуманизма и ренесансе српски народ пао у вековно ропство у којем је заустављен његов културни развој.) Српски романтизам траје педесет-шездесет година: од првих деценија до краја седамдесетих година 19. века. Најзначајнија дела овога раздобља настала су средином столећа, односно 1847. године. Тада су објављена изузетно значајна дела - Песме Бранка Радичевића, Горски вијенац Петра Петровића Његоша, знаменита расправа Рат за српски језик и правопис Ђуре Даничића и Вуков превод Новог завјета. Штампање ових књига прати напредак и у другим областима културног и друштвеног живота. У ово време настају и значајне установе српске културе, просвете и науке. -Тако је 1826. године у Пешти основана Матица српска. -У Крагујевцу (првој престоници књаза Милоша) основане су: Књажеско-сербска типографија (штампарија), Новине Сербске под уредништвом Димитрија Давидовића, Гимназија (1833. године), Књажеско-сербски театар (1835. године), Књажеско-сербска банда (оркестар) коју оснива Јозеф Шлезингер, Лицеум Књажества Сербског (1838. године), који 1841. премештен у Београд, а 1863. постаје Велика школа као „научно заведење за више и стручно изображење". -Средином 19. века (1853) почела је да ради и Народна библиотека. -Значајно је било и оснивање Друштва српске словесности (1842). Ова установа временом је прерасла у Српско учено друштво које ће постати Српска краљевска академија (1886), односно садашња Српска академија наука и уметности (САНУ). Уз ове научне, просветне и културне установе, кренуле су са радом и нове штампарије. Почињу да излазе српске књиге, календари, часописи и новине. -Посебан национално-културни значај за српски народ, за његово просвећивање и уздизање, имало је оснивање Српског народног позоришта у Новом Саду (1861) и Народног позоришта у Београду (1868). Карактеристике српског романтизма У епохи романтизма српски народ поново је постао делатни чинилац културне и просвећене Европе. Писци овога доба, уз Доситејево наслеђе из епохе просветитељства, коначно су утемељили нашу нову књижевност. Најзначајнија дела српског романтизма створена су у поезији. Међу песницима посебно место имају Бранко Радичевић, Петар Петровић Његош, Ђура Јакшић, Јован Јовановић Змај и Лаза Костић. У овом раздобљу велики уметнички домети остварени су у уметничкој лирици и у епској поезији, али и у народној поезији. Са успехом је писана драма у стиху и прози. Уметничка проза у романтизму спорије се развија, изузимајући путописе, дневнике и мемоаре. Почетком 19. века српски народ нема државу. Стога покушава да устанцима против Турака оствари своју вековну тежњу и поврати давно изгубљену државност. И нова српска књижевност настоји да надокнади изгубљено и да постане део савремене европске књижевности. (Таквим настојањем Доситеј Обрадовић је обележио 18. а Вук Караџић 19. век.) ВУКУ припада нарочита улога у заснивању књижевног језика на којем ће се развијати нова књижевност. Заслугом Вука Караџића славеносрпски полако нестаје и уступа место народном говору. И у језику и у књижевности овог доба уочавају се два упоредна тока. Један преузима искуства модерне европске књижевности. Други ток се заснива на основама усменог, народног стваралаштва. На том књижевном наслеђу народна поезија и народни језик добили су значајну поетску улогу. Са тог извора уметничка књижевност узима речи, изразе, језичке облике, песничку слику и стихотворство, односно разне врсте стихова и песнички поступак. Поезија Бранка Радичевића, на пример, показује како песнички говор у народном језику налази потребну изражајност, гипкост и мелодиозност. Из народне књижевности песници преузимају, такође, теме и средства уметничког изражавања. Преузимају слике и симболе као што су сунце, злато, месец, звезде, бисер, славуј, небо, гроб, зора итд. Враћање темама из прошлости и националном миту битна је одлика српског романтизма. У првој половини 19. века преовлађује косовска тематика. У њој посебно место има мотив пропасти државе због наводног сагрешења српских владара. Од средине века кривица и грех се не помињу. Слави се српско царство и велича Душан Силни. На таласу таквог расположења настају историјски документи (хронике, писма, повеље) и историографска дела (историје и историјске расправе). Исти разлози утицали су да у књижевности овог доба значајно место добије историјска драма (Стерија, Јакшић, Костић). Разнолике промене и утицаји у културном животу учинили су да и књижевност постане мешавина разноликих стилских праваца. Зато се у српском романтизму спајају разна стилска и поетичка усмерења европске књижевности - од предромантичарских до постромантичарских. Видан је утицај просветитељства, класицизма, сентиментализма и бидермајера. Под утицајем бидермајера, на пример, цвета љупка, лака, забавна књижевност и њој блиска - идилска поезија и анакреонтика (песничко стваралаштво по узору на поезију старогрчког песника Анакреонта које је било популарно у Европи током 18. века). Осим укрштања различитих праваца, наш романтизам карактерише и снажан утицај народне лирике на уметничку поезију. Супротно очекивању, књижевни рад и појаву романтизма код нас није пратила добро осмишљена и заснована романтичарска теорија. У почетку нема чак ни довољно превода из водећих књижевности европског романтизма. Први преводи са немачког објављени су у Новинама серпским и Летопису. Са немачког језика превођени су не само немачки, већ и други европски песници (Бајрон, Шекспир, Пушкин, Љермонтов). Тек од друге половине 19. века српски писци налазе узоре мећу великим европским романтичарима, као што су Бајрон, Петефи, Пушкин, Иго и Хајне. Тек тада на прави начин почиње да заживљава поетика романтизма и да се у стваралаштву наших песника негују теме блиске искуству европских стваралаца. Међу нашим песницима се тада рађа уверење да је песник творац света. И њих заокупља „светски бол" као тема, а начин на који су европски песници доживљавали свет постаје близак младим српским ствараоцима . Честе су типичне романтичарске теме - тајновитост ноћи и непознато искуство смрти, као и тема идеалне и „мртве драге". Романтизам у српској књижевности траје, приближно, до 1875. године. Та година је код нас година прелаза из романтизма у реализам. У књижевност улазе нове идеје и поступци. Прелазно доба, наравно, није означило коначни крај романтизма. Утицај овог правца и даље се осећа код појединих писаца. У њиховом делу трагови романтизма укрштају се не само са тежњама реалистичке школе, већ и са програмима нових и модернијих књижевних покрета у Европи. Српски романтизам има велики значај у развоју српске књижевности. Смањио је заостајање за европским књижевним наслеђем. Уметничке вредности остварене у овом периоду, нови стил и поступак те бројни књижевни облици потврда су тог развоја. Тек се са романтизмом код нас јавља права књижевна критика, ваљаним образложењем тумачећи нове књижевне вредности. Нове књижевне видике у романтизму временом све више отвара и преводна књижевност. Она омогућава српским песницима и читаоцима да на свом језику упознају стваралаштво водећих европских романтичара. Тако су у ово доба на српски језик превођени и објављивани Шилер, Гете, Хајне, Пушкин, Иго, Бајрон и други песници. Једно од постигнућа српског романтизма јесте велики уплив усменог стваралаштва у уметничкој књижевности. Говорна реч и анегдотски облик улазе тако у приповедање. 0 томе, на пример, сведоче и Мемоари Проте Матеје Ненадовића (1777-1854). Још више се утицај усмене речи запажа у поезији. Широк тематски распон, сасвим личне и родољубиве, космичке и филозофске теме налазе свој извор у народној песми. На тој подлози настала је и Сербијанка Симе Милутиновића Сарајлије (1791-1847). Овај песнички зборник чини циклус епских песама о Првом и Другом устанку. Дубока мисаоност, подстакнута косовским наслеђем и слободарским поривом, нашла је израз у песничком делу Петра Петровића Његоша (1813-1851). То дело прожимају лирски и драмски тонови епске повеснице и чудесна религиозна визија. Његошева поезија спаја дух народне песме са романтичарском осећајношћу. Посебну боју његовом песништву дају беседнички свечан, узвишен класицистички стил и понеки славеносрпски израз. Косово и косовски јунаци нису само Његошева опсесивна тема. Иста тема уграђена је у нашу историјску драму и трагедију. То потврђује и Јован Суботић (1817-1886), односно његова драма Милош Обилић. На истим тематским изворима често налази надахнуће и Петар Прерадовић (1818-1872). Он је песник српског рода који је деловао и стварао на другој страни, дајући допринос српско-хрватским књижевним везама. Посебан значај у развоју песничког језика и поетских врста (лирске песме, романсе, баладе и поеме) има Бранко Радичевић (1824-1853). Своје песничко искуство Радичевић темељи на народној лирици. У његовом песништву преовлађују љубавне теме (радост/туга/драга). Но, упоредо се запажају сатирични елементи, али и пародије класичног наслеђа. Интимистички тонови одликују поезију Милице Стојадиновић Српкиње (1830- 1878). Но, Српкиња није само песникиња, већ и прозни писац. У доба романтизма ствара и Ђорђе Марковић Кодер (1806- 1891), аутор необичних епова митско-алегоријске садржине (Роморанка и Сан матере српске). Песнички рад Јована Јовановића Змаја (1833-1904) веома је разнолик. У његовој љубавној поезији упоредо постоје два тона - радост (идеална драга, породична срећа) и туга (мртва драга, породична трагедија). Богат и разнолик Змајев песнички опус потврђују дечја и сатирична поезија, као и песме слободе, правде и братства. Од Змаја је другачији песник Ђура Јакшић (1832-1878). Јакшићева је поезија једнако исповедна, напета и патетична било да пева о љубави или родољубљу. Јакшић се окушао у романтичној трагедији, као и Лаза Костић (1841-1910). Костићева је заслуга што је увео новину у српски песнички израз. Романтичку традицију спојио је са класичним наспеђем, искуствима модерног европског песништва и народном поезијом. Мисаона слојевитост и савршенство песничке форме (песма „Santa Maria della Salute") учинили су Костића једним од најбољих српских песника.
Када проучите ову лекцију знаћете:
-како је Балзак разумео улогу књижевности, -шта је Балзак замерао историчарима, -које недостатке француског друштва је уочио и критиковао, -где је проналазио теме за своје романе, -како је Балзак приступао грађењу ликова, -који су поступци и фазе у раду реалистичког писца, -шта све треба да ради добар књижевник, -зашто је роман важан.
1.
УВОД У ЛЕКЦИЈУ Балзаков велики књижевни пројекат Људска комедија је Балзаков велики књижевни пројекат којим је желео да забележи и за будућа поколења трајно сачува истинску слику француског друштва из прве половине 19. века. Желео је да напише романе (разврстане у низ тематских циклуса) који ће представљати опсежне књижевне студије друштва. Романе је разврстао у циклусе по тематској сродности, а осим тога везу међу њима чинили су и карактеристични јунаци чији је развој пратио из дела у дело. Наслов Љуска комедија алудира на Дантеову Божанствену комедију, а Балзак то објашњава овако: “Неизмерност једног плана, који истовтемено обухвата историју и критику друштва, анализу његових зала и расправљање његових принципа, даје ми по мом мишљењу право да свом делу дам наслов под којим се оно данас објављује: Људска комедија.” Балзак је сматрао да је његов приступ књижевности допринос историји, али се он није бавио историјом већ непосредним животом генерације која му је била позната. С обзиром на то да се историја понавља, анализа једног друштва на пластичан, романескни начин и осветљавање једне епохе изнутра, кроз животе књижевних јунака, представља много веродостојнији материјал за будућа проучавања, него хладне историјске чињенице. 1842. године Балзак је написао Предговор Људској комедији. Овај текст, којим писац теоријски образлаже своју замисао и изражава свој став о улози књижевности и књижевника у целокупном систему друштвених вредности, данас се сматра манифестом реализма. 1.Колико сте запамтили? 1.Осмишљавајући Људску комедију Балзак је желео да допринесе: -развоју француске књижевности 19. века или -проучавању историје франуског друштва из прве половине 19.века 2.Бројне Балзакове романе, осим тема, у циклусе повезују и карактеристични заједнички (допуни реченицу). 3.Образлажући своје ставове о улози књижевности у Људској комедији Балзак је написао (допуни реченицу).
2.
Активан однос књижевности према човеку и друштву и наукама које се њима баве
Сматрао је да се људски карактери развијају у зависности од окружења ( природне и друштвене средине у којој човек живи и ради). Зато је тврдио да се не може веродостојно писати о књижевном јунаку ако се занемаре средина, околности, догађаји, специфичности социјалног миљеа из којег он потиче (није свеједно да ли је неко племић, сиромах, војник, робијаш, трговац, сељак...) Теме за своја дела тражио је у стварном, свакодневном, обичном животу, стварајућо тако пресек целокупног друштва од најмоћнијих до најугроженијих друштвених слојева. Захваљујући увиђању разлике међу људима из различитих друштвених слојева, код Балзака се развила идеја о типовима:
“Увидео сам да у том погледу друштво личи на природу. Зар друштво не ствара од човека, према средини у којој он развија своју делатност, толико различитих људи колико има подврста у зоологији? .......... Према томе, било је и увек ће бити друштвених врста, као што има и зоолошких врста?”.
2. Колико сте запамтили?
Идеју о типовима међу људима Балзак је добио: -поредећи материјализам и позитивизам или -поредећи људско друштво са зоолошким врстама или -поредећи књижевност и историјске науке
Click to set custom HTML
3. Реалистички поступак и фазе у стварању романа У свом озбиљном, одговорном и готово научном приступу књижевној грађи Балзак је утемељио реалистички поступак и фазе у раду једног писца реалистичке књижевности:
Балзак је сматрао да писац мора да се руководи чињеницама и истином,
а не само својом маштом, да мора да истражује, уочава и бележи. Себе је сматрао секретаром француског друштва, а та улога подразумева мноштво других улога које писац мора испуњавати: 1. сликар, 2. приповедач драма унутрашњих живота, 3. археолог друштвеног покућства, 4. набрајач занимања, 5. бележник добра и зла, 6. аналитичар узрока друштвених појава које описује, и одгонетач скривеног смисла у том огромном скупу лица, страсти и догађаја. Од свих књижевних врста Балзак је највише ценио роман. Сматрао је да се у њему не налази само проста репродукција живота, већ преображена стварност у којој су истините појединости из безбројних стварних живота повезане тако да чине једну нову, измишљену, уметничку истину. Балзак је то језгровито сажео у тврдњи да је роман “узвишена лаж истинита у свим својим појединостима; зато он представља свет бољи од постојећег“.
3.Колико сте запамтили?
1.Поређај по редоследу фазе у реалистичком стварању књижевног дела -уочавање проблема (теме), -сакупљање и пописивање књижевне грађе, -одабирање и анализа бројних чинилаца књижевне грађе, -грађење типова јунака -обликовање дела. 2.Балзак је сматрао да писац не може де се руководи само својом маштом, већ превасходно (допуни реченицу). Од свих књижевних врста највише је ценио (допуни реченицу) 3.Роман је по Балзаковом мишљењу узвишена -патња -лаж -књижевна врста
4.
План Људске комедије Предвидео је да Људска комедија садржи више од сто романа (својеврсних студија друштвених појава и људских карактера), али није у потпуности завршио свој књижевни пројекат. План Људске комедије: I. Студије нарави 19.века Студије нарави (које је сматрао најважнијима), разврстане су по темама у шест група (или слика): 1. Слике из приватног живота (Чича Горио), 2. Слике из паланачког живота (Евгенија Гранде, Изгубљене илузије), 3. Слике из париског живота (Сјај и беда куртизана, Рођака Бета, Рођак Понс), 4. Слике из политичког живота (Посланик из Арсија), 5. Слике из војничког живота (Шуани, Пуковник Шабер), 6. Слике из сеоског живота (Љиљан у долу, Сељаци). II. Филозофске студије - Шагринска кожа, Трагање за апсолутним III. Аналитичке студије - садрже само једно дело које није роман већ оглед „Физиологија брака“
4. Колико сте запамтили?
1.Људска комедија је разврстана на студије. Означи погрешан одговор! -Аналитичке студије -Политичке студије -Филозофске студије -Студије нарави 2.Роман „Чича Горио“ припада циклусу Слике из (упиши одговарајућу реч) живота.
5.
Слика друштва у Балзаковим делима Говорећи о Људској комедији Балзак је овако описао своје дело: „Моје дело има своју географију, као што има свој родослов и своје породице, своја места и своје ствари, своју чељад и своје грађане, своје занатлије и своје сељаке, своје политичаре и своје кицоше, своју војску, речју - цео свој свет!“ Под оштрицом његове критике нашло се целокупно француско друштво с половине 19. века. Ретко ко је створио тако широку лепезу ликова као Оноре де Балзак; у његовим делима место су нашли буржуји, племићи, свештеници, адвокати, лопови, просјаци, проститутке, робијаши, сељаци и занатлије, банкари, студенти, трговци, официри, министри и многи други представници друштва. Балзак је анализирао све накарадности и болести младог капитализма у којем је једна класа одумирала, а друга се бескрупулозно успињала на друштвеној лествици. Иако свако дело има своју тематику, све их повезују одлике времена у којем су настајала. Уочавајући погубност система вредности нових богаташа (буржоазије) Балзак истиче да Француском не владају ни краљ ни устав већ "свемоћна петофранка". Критикује друштвени морал свога доба, празну конвенционалност, нехуманост, одсуство правде... у земљи у којој закони изгледају као "паучина кроз коју се провлаче крупне муве, а заглављују ситне мушице".
5. Колико сте запамтили?
Да ли је тачна следећа тврдња? Балзак је веома ценио друштвени морал свог времена! Када обновиш знање о Вуку Караџићу треба да одговориш на следећа питања:
Tекст преузет из књиге Књижевност и српски језик II, Ч. Ђорђевић и П. Лучић Кликни на Read More и настави са читањем!
Прочитај лекције о романтизму и о Предговору "Кромвелу" В. Игоа и потруди се да пронађеш одговоре на питања која су пред тобом.
Виктор Иго (1802 - 1885) био је велики француски песник и романописац, представник романтизма. Осим многих чувених романа (међу којима су најпознатији Богородичина црква у Паризу, Јадници, Човек који се смеје, Последњи дан осуђеника на смрт), написао је драму Кромвел (1827), а за њу и предговор који је био прихваћен као манифест романтизма, јер је у њему садржана суштина овога правца. Предговор Виктора Игоа је аналитички и врло надахнуто написан текст у коме он пише о проблему књижевног стварања, са нагласком на драми. Предговор драми Кромвел се може поделити на два дела: 1) историјски и 2) критички. Историјски део овог текста говори о развоју књижевних родова разврставајући их по историјским раздобљима: а) преисторијско доба је лирско, б) стари век - епски, в) ново доба - раздобље драме. Развој књижевности следи развој друштва. Почиње тиме што човек прво пева химне природи и лепотама које су га одушевљавале; затим долазе ратови и крупни догађаји о којима почиње да приповеда (време епске поезије) и, најзад, долази време нове књижевности, која открива истину - да све на свету и није тако лепо, да је свет, а и човек, спој супротности у којем се мешају смешно и трагично, ружно и лепо, добро и зло, светлост и тама. Предмет те праве поезије (књижевности) је стварност, тј. низ природних супротности које поезија треба да хармонизује у необичну гротескну визију или слику света. Томе, тој свеобухватности, може на најбољи начин да допринесе комедија која је, такође, део велике уметности, судећи бар по Молијеровим делима и јунацима. Критички део Предговора „Кромвелу“ садржи у себи расправу Виктора Игоа о неколико тема: а) о гротескном, б) о класицистичкој теорији драме (јединству места, времена и радње), в) о драмском језику и стилу.
-језик драме се не сме претерано дотеривати, већ мора деловати природно, мора бити оригиналан, жив и усклађен са околностима и карактером јунака, -стих драме треба да буде слободан, отворен, искрен, да избегава извештаченост и патетику (у њему треба што више тежити природном изразу чиме се драмски говор приближава прозном изражавању), -од свега се највише треба чувати узора и правила, као и подражавања туђег стила и израза, ма колико он савршен био (они који подражавају друге, колико год успешни у томе били, и даље остају само паразити), -постоје само општи закони природе и они који проистичу из самог предмета уметничког дела; први су вечни, а ови други променљиви (и свако дело има своје законитости и правила стварања); треба следити законе природе, истине и сопственог надахнућа. Текст преузет са http://www.politika.rs/scc/clanak/343877/Mrkaljeva-i-Vukova-reforma-cirilice (Дарко Новваковић / Каленић) Аутор: Др Бранкица Чигоја недеља, 22.11.2015. у 10:05 Осамнаести век Срби су дочекали са два језичка израза: српскословенским и народним језиком. Српска православна црква добила је посебан језички израз с обзиром на тадашњи положај Срба у јужној Угарској – руску редакцију старословенског језика, тј. рускословенски језик (Србија је тражила помоћ од православне Русије у књигама и учитељима с обзиром на то да је национални, културни и верски идентитет Срба у јужној Угарској у првој половини XVIII века био озбиљно угрожен). Значајно је поменути да се класичном саставу српскословенске азбуке прикључују и слова [ћ] (за сугласнике ћ и ђ) и [џ], која означавају штокавске гласове. Не треба заборавити да Срби од друге половине XVIII века знају и за руску грађанску ћирилицу, намењену световним текстовима. У другој половини XVIII века, у складу са захтевима новог времена, са епохом просвећености која се приближавала, неразумљивост рускословенског и руског, посебно у текстовима са световном садржином, условила је настанак славеносрпског језика (мешавине рускословенског, руског књижевног, српскословенског и српског народног језика). Са употребом славеносрпског језика у последњим деценијама XVIII века осећала се све више потреба прилагођавања ћирилице особинама српског језика. Врхунац поступака у вези са правописном реформом везан је за књижевника Саву Мркаља (Сало дебелога јера либо азбукопротрес, Будим 1810). Мркаљ је у овој својој књижици насупрот дотадашњим покушајима извршио свеобухватну реформу ћирилице намењену српском књижевном језику на народној основи. Анализирајући слово по слово, Мркаљ је нека задржао, а нека предвидео само за одређену употребу. Непотребна слова је избацио. На тај начин добијена, његова реформисана азбука изгледала је овако: а, б, в, г, д, дь (=ђ), е, ж, з, и ï (=ј), к, л, ль (=љ), м, н, нь (=њ), о, п, р, с, т, ть (=ћ), у, ф, х, ц, ч, ш. О слову и гласу џ Мркаљ се није изјаснио. Мркаљева ћирилица или „мркаљица” могла се одмах примењивати јер је Мркаљ у својој реформи тражио решења у оквиру постојећег словног фонда. На тај начин штампарије нису морале резати посебна слова, што је ову ћирилицу чинило лако применљивом. Овде, свакако, треба поменути да је у Мркаљ преуредио ондашњу црквену ћирилицу, што је резултирало директним отпором цркве, али и световних власти према реформи. Четири године после Мркаљеве књижице појавио се Вук Караџић са својом Писменицом сербскога ïезика (Беч, 1814). Вук је заправо у Писменици пошао од Мркаљеве реформе, коју је високо ценио, с тенденцијом да оствари принцип један глас (фонема) = један знак. Тако је за консонанте љ, њ, ћ, ђ Мркаљеве диграме [дь], [ль], [нь], [ть] Вук свео на по један знак. Уместо диграма Вук је увео знаке: [љ], [њ], [ћ] и [дь] (спојено у једно слово) за сугласник ђ. Вук Караџић је у својој реформи пошао од Мркаљеве ћирилице, коју је усавршио нашавши графијска решења за шест слова, и то: [љ], [њ], [ћ] (раније у Писменици 1814), [ђ] (створеног модификацијом слова [ћ] по нацрту добијеном од Лукијана Мушицког, [џ] и [ј] (преузео из латинице). На тај начин Вук је у потпуности спровео принцип један глас (фонема) = једно слово. Вукову реформисану ћирилицу јавност је усвајала постепено. Званично је призната и прихваћена у Србији тек 1868. године. Како се из овог прегледа развоја српске ћирилице види, у историјском ходу времена српски црквени и књижевни језик мењао се. У њему је, заправо, записана сва историја српског народа. Са његовом судбином је уско повезана и судбина његових старословенских писама глагољице и ћирилице, а у последњем веку и латинице. Јер оно што језик памти, писмо чува. У вртлогу балканске историје судбина српског народа може стати у две речи: сеобе и деобе. Најстарија подела по вери између Срба и Хрвата, а и по религији (XV век) каснијих муслимана (данас Бошњака) стоји као симбол, нажалост, данас протумачен као симбол раздвајања. Међутим, треба имати у виду, да постоји нешто много јаче и узајамније међу овим културама. Свеће су нам различите – али нам је светлост иста. Професор Филолошког факултета Универзитета у Београду Tекст преузет из књиге Књижевност и српски језик II,
Ч. Ђорђевић и П. Лучић РОМАНТИЗАМ КАО МЕТОД И ПРАВАЦ О романтизму се може говорити као о методу и правцу у књижевности и другим уметностима. Због тога, пре него што се укаже на његову појаву и одлике, потребно је објаснити шта је метод, а шта правац у књижевности. Метод је у ствари основни начин схватања, доживљавања и представљања света и човека. Он постоји независно од раздобља и идеолошких опредељења. Он је у природи човека и, као такав, није историјски условљен, нити је временски одређен. На пример, у природи је неког бића да сањари, да идеализује људе, да мења, дограђује и улепшава свет у својој машти, и врло осећајно се односи према збивањима и појединцима. Такав приступ је романтичарски, а субјекат који му прибегава је сањалица, романтик или романтичар. Насупрот оваквом методу или начину схватања и доживљавања света, постоји и други метод - реалистички, који настаје из вечне људске потребе да се буде убедљив, објективан, што ближи истини па ма каква она била. Човек који тако гледа на стварност је реалиста. Према томе, у књижевности и уметности уопште постоје само два метода - романтизам и реализам, а праваца је много. Каква је разлика између метода и правца? Правац је у односу на метод временски одређен: јавља се, траје и нестаје, да би га потом заменио неки други. Условљен обележјима времена, друштвеним приликама и заједничким погледима одређене групе људи и њихових следбеника на друштво и уметност. Ствара га група писаца (уметника) са сличним или истим погледима на живот и стваралаштво. Појаву правца најчешће прати програм или манифест који га оглашава и објашњава. Правац се означава још и као струја или уметничка (књижевна) школа. Метод може постати правац или школа у једном раздобљу ако га прихвати већа група стваралаца као једини или доминантан поступак у стварању. То се десило са романтизмом крајем 18. и са реализмом тридесетих година 19. века. Када је реч о појму метод, он може имати и друго значење, везано за науку. Тада не говоримо о уметничком већ о научном методу, који подразумева посебан поступак или прилаз у неком научном истраживању. Свака наука има своје методе, поступке у истраживањима. Појам романтизам подразумева оно што је романтично - чудесно, фантастично, маштовито, осећајно, пустоловно, изузетно и несвакидашње у својој зпојавности; нешто што је више сан и идеал него стварност. Као правац јавља се крајем 18. и почетком 19. века и траје до средине 19. века. Јавља се у време грађанских револуција, почев од 1789. године; затим у време устаничких покрета у поробљеним земљама Европе (као што је било у земљама на Балкану). Романтизам изражава дух новог, грађанског друштва и на његову појаву утицало је више фактора: а) побуна према феудалном друштву и апсолутистичком поретку; људи траже већа права - прокламује се слобода и једнакост за све људе и у свим сферама живота; б) незадовољство крутим облицима књижевног стваралаштва који су спутавали уметничке слободе, природност, спонтаност и непосредност. (Дотадашња, класицистичка књижевност неговала је строга правила која су владала у писању; такође, и просветитељска књижевност била је оличена сувопарношћу, одсуством емоција и маште, била је превише моралистичка и унсистирала је на поучности); в) потреба нових младих уметника за слободом стварања, за оригиналношћу и аутентичношћу - без узора, образаца, са пуно маште и личних стваралачких обележја. Романтизам је време револуционарних промена и у друшву и у уметности. На друштвеном плану романтизам се залаже за три важне вредности: слободу, једнакост, братство међу људима. На плану уметности залаже се за слободу стварања и одбацивање строгих критеријума и форми пређашњих епоха Термин романтичан први је у књижевност увео немачки песник Новалис. Француски песник, романсијер и драмски писац Виктор Иго био је први који руши уврежена схватања класицизма да треба стварати дела по узору и одређеним правилима. Његов предговор драми "Кромвел" сматрамо уметничким манифестом романтизма. Тематика Романтизам, по природи ствари, обрађује теме које се могу сматрати општим или вечитим, које се срећу и у претходним и у каснијим епохама - свет, човек, природа, вечност, слобода, морал, лепота. Разлика је у приступу теми, њеном уметничком доживљају и обради. Као заједничко опредељење европског романтизма могу се издвојити: Три тематска круга: човек и друштво, историја и природа. 1.Човек и друштво су у средишту интересовања европских романтичара. Присутно је незадовољство друштвеним устројством и сукоб појединца и друштва. Доминантни су текући социјални и политички проблеми. Често је затварање у интимни свет (љубав, сета, меланхолија) као вид бекства од стварности и избегавања конфликта са друштвом. На другој страни су писци чија је поезија борбена, динамична, слободоумна, у сталном покрету и тражењу решења. 2. Историјске теме су честе и у поезији и у прози и у драми. У романтизму се негује култ националне прошлости или прошлости уопште, свет историје и великих догађаја, историјских догађаја у којима маса има значајну улогу. 3. Природа је још једно широко тематско подручје у стваралаштву романтичара. Веома чест је израз одушевљења природом и њеним лепотама. Али је природа и уточиште за усамљеност па је лирика у чијем је средишту пејзаж изузетно субјективна. Остварен је савршен склад пејзајжних слика и субјективних осећања. Основне карактеристике романтизма Књижевни поступак.
Жанрови у романтизму • У романтизму процват доживљавају дела мање или веће песничке форме (доминира лирско начело). • Од песничких жанрова ту су: љубавна и родољубива песма, елегија, ода (похвална песма), балада и епска песма, сатирични кратки облици (кроки); јавља се и поема као посебан жанр романтичарског песништва (као мешавина лирског и епског рода). Од осталих жанрова постоје: приповетка, трагедија, грађанска драма, док ће роман као највећа епска форма наћи право место тек у епохи реализма. А као последица снажних осећања, незадрживе маште и уопште велике духовне енергије која тражи начина да се што слободније и оригиналније искаже, јављају се и мешовити (хибридни, „нечисти” ) облици, за које се не може рећи да су драма или спев, да ли су лирска или епска песма. Тако, на пример, Бајрон у Путовању Чајлда Харолда преплиће лирске и епске елементе, Пушкин, у своју поему Цигани уводи лица и реплике, драмски дијалог, што подсећа на структуру драме; Петар Петровић Његош ствара Горски вијенац који је такође мешовит облик: епско-драмска форма. У том „нечистом” облику је и Гетеов Фауст. Поставља се питање: зашто има више поезије и песничких жанрова него прозе и чисте епике у романтизму? Једноставно, зато што изразито осећајној природи романтичара и њиховој бујној машти и патетичној речи одговара онај књижевни род и песнички облик који омогућује да се на најбољи начин изрази огромна духовна и емотивна енергија и непоновљив песнички субјективизам. Томе највише одговара лирска песма – у којој се све може рећи у једном даху. А када је оквир лирске песме постао мали, онда се као већа могућност јавља епска песма, поема, драма, па чак и роман, у стиху. Пошто чисти жанрови нису могли да „упију” све што мисли и осећа биће романтичног песника, прешло се на мешовите облике. Тиме су они изразили и своје схватање стваралачке слободе. Најпознатији представници европског романтизма су: Представници: У немачкој књижевности: Фридрих фон Харденберг - Новалис, Фридрих Шилер, Хајнрих Хајне, Фридрих Хелдерлин, Јохан Волфганг фон Гете; теоретичари романтизма браћа Шлегел У француској књижевности: Мадам де Стал, Андре Шеније, Алфред де Мисе, Алфред де Вињи, Алфонс де Ламартин, Рене Шатобријан, Виктор Иго У енглеској књижевности: Вилијам Вордсворт, Перси Биш Шели, Џон Китс, Семјуел Колриџ, Џорџ Гордон Бајрон, Вилијам Блејк, Валтер Скот У руској књижевности: Александар Сергејевич Пушкин, Михаил Љермонтов, Василиј Жуковски, Николај Васиљевич Гогољ (у својим раним делима, док није открио реализам као књижевни поступак). У мађарској књижевности: Шандор Петефи (песник српског порекла, рођен као Александар Петровић) У италијанској књижевности: Ђакомо Леопарди У српској књижевности представници романтизна су: Бранко Радичевић, Петар II Петровић Његош, Јован Јовановић Змај, Ђура Јакшић, Лаза Костић. Жорж Санд је можда најбоље дефинисала романтичарски однос према стварности и разлику између романтизма и реализма, обраћајући се Балзаку: "Ви узимате човека онаквим како га сами видите, а ја осећам у себи потребу да га прикажем онаквим каквог бих хтела да га видим." . Објашњење изабраних стихова
Пре него што прочитате текст који је пред вама, желим да вам укажем на нешто веома битно: -Важно је да Његошевим стиховима не приступате са становишта било какве искључивости, верске мржње и нетолеранције у савременом контексту, што се, нажалост, повремено дешава у тумачењу стихова из „Горског вијенца“. Морате их сагледати у контексту историјских и политичких околности које су их инспирисале - народ Србије и Црне Горе био је тада под отоманском окупацијом и борио се за слободу. У вези с тим, важно је да имамо на уму да све људске заједнице, одувек и свуда у свету, доживљавају као зло своје освајаче и поробљиваче (чак и када верују у исте богове и деле исте културне вредности), а мржњу према њима користе као покретач за ослобађање од ропства. О таквој мржњи реч је и у овом делу. -Осим тога, крајем 17. и током 18. века (а негде у том раздобљу је смештена радња „Горског вијенца“) Црна Гора је била теократска држава, што значи да је земљом непосредно управљала црква на чијем челу је био владика. Отуда је разумљива верска мржња према окупатору, нарочито у ситуацијама када се део домаћег становништва (припадника православне хришћанске заједнице) одлива на страну окупатора, прихватајући његову религију (у овом случају ислам, а могла би бити и било која друга). Овде је реч о угрожавању идентитета црногорског народа (верског, националног, културног), па и о опстанку саме државе, што се доживљава и као агресија споља и као издаја изнутра. -Обрачуни које описује Његош представљају трагичну слику братоубилачких ратова у које се увек улази страсно и са безумном мржњом која исход види једино у узајамном уништењу. Зато је у средишту „Горског вијенца“ управо морална дилема владике Данила од ког се очекује да размишља, пре свега, као владар (чији је задатак да сачува и ослободи државу којој прети уништење) и као свештеник (чији је задатак да брани хришћанску веру). Проблем је у томе што су методе које му се намећу (а то је крвави устанак и сурово уништење исламизованог дела становништва) у потпуној супротности са његовим поимањем човечности. Позивати се на Његошеве стихове који унутар радње „Горског вијенца“ оправдавају мржњу и погром, у било ком другом, а нарочито савременом контексту, је апсолутно неприхватљиво и неосновано. Објашњење одломака из „Горског вијенца“ |
Посвета успомени (или праху – земним остацима) Карађорђа Петровића који је постао „отац“ Србије подигавши Први српски устанак 1804. године, у којем је Србија поново рођена након вековног ропства под Турцима. |
......Из грмена великога лафу изаћ трудно није, у великим народима генију се гн'јездо вије: овде му је поготову материјал к славном дјелу и тријумфа дични в'јенац, да му краси главу смјелу. Ал' хероју тополскоме, Карађорђу бесмртноме, све препоне на пут бјеху, к циљу доспје великоме: диже народ, крсти земљу, а варварске ланце сруши, из мртвијех Срба дозва, дуну живот српској души...... |
.......Није ништа чудно у томе да из каквог великог грма на видело изађе лав, као ни у томе да један велики народ изроди генија, вансеријску личност. [Народ не мора бити велики само по бројности, већ и по снази свога духа, по издржљивости, историјској доследности... Те квалитете који доприносе рађању великих људи Његош види у српском народу.] Упркос бројним препрекама, Карађорђе, херој из малог шумадијског града Тополе, остварио је вековни сан српског народа о животу у слободној хришћанској земљи. Пробудио је народ који је потонуо у безнађу и дао му снаге да се избори за своју самосталност и слободу. |
Скупштина уочи Тројичина-дне на Ловћену
[Празник Свете Тројице (или Духови) означава силазак Светог Духа на апостоле и прославља се педесетог дана по васкрсењу Исуса Христа; по календару СПЦ пада у недељу, 27. маја. Слави се три дана, (духовска недеља, понедељак и уторак). Празник је познат и као Тројичин дан или Тројице, јер слави свето тројство – Бога Оца, Сина, и Светог Духа.] |
Владика Данило
А ја што ћу, али са киме ћу?
Мало руках, малена и снага,
једна сламка међу вихорове,
сирак тужни без нигђе никога...
Моје племе сном мртвијем спава,
суза моја нема родитеља,
нада мном је небо затворено,
не прима ми ни плача ни молитве;
у ад ми се свијет претворио,
а сви људи паклени духови.
Шта да чиним и на кога да се ослоним? Са тако мало људи не могу се никоме супротставити; Осећам се као сламка [стабљичица траве] коју савијају ветрови како им је воља, као сироче тужно без игде икога... Мој народ је потонуо у мртвило и безнађе. [Неосетно, без отпора и без свести о томе шта им се дешава, Црногорци су на путу да изгубе своје националне, верске и културне одлике које их чине народом.] Узалуд ми је да плачем, нема ко да ме утеши, Изгледа као да ме се и Бог одрекао и затворио небо, па не чује мој плач и молитве. Цео свет ми се претворио у пакао, а сви људи ми личе на зле духове. |
О кукавно Српство угашено,
зла надживјех твоја сваколика,
а с најгорим хоћу да се борим!
Да, кад главу раздробиш тијелу,
у мучењу издишу членови...
Ово је за мене дан несреће и зле судбине; [Владика треба да донесе одлуку која судбински (а то значи неминовно, неизбежно) води у нову несрећу.] О кукавно Српство угашено, [Владика јадикује (жали) над гашењем свести једног дела Црногораца о припадности православном српском хришћанству] Преживео сам разна зла, али ово са којим сада треба да се борим је горе од свих! Кад је глава [поглавар, предводник, заштитник, домаћин...] једног народа здробљена, [владика се осећа обезглављено, не зна шта да предузме] становници те државе су осуђени на нестајање у мукама... [Проблем пред којим се затекао владика Данило је тиха исламизација црногорског становништва у 17. веку; многи су добровољно прелазили у ислам како би обезбедили боље услове живота за своје породице; дешавало се да, након породичног договора, један брат пређе у ислам, а други остане у православној вери; нису слутили да ће, уместо сигурности и економског благостања за целу породицу, то временом донети раздор и мржњу на верској основи.] |
Али ти је мало по свијета
те си својом злошћу отровала,
но си отров адске своје душе
и на овај камен избљувала?
Мала ти је жертва сва Србија
од Дунава до мора сињега?
Куго људска, да те Бог убије! [Владика Данило се обраћа Отоманској империји називајући је „кугом“ (смртоносном, заразном болести која се брзо шири и поприма размере епидемије) јер осваја свет, шири се Европом и хришћанске народе полако преводи у своју веру.] Зар ти није довољно што си пола света „својом злошћу отровала“ [привела вери која представља претњу хришћанству, па је хришћани доживљавају као отров из пакла], него то чиниш и на овом „камену“ [маленом, каменитом, сиромашном тлу - Црној Гори]? Зар ти је мала жртва сва Србија, од Дунава до Јадранског мора? |
поносиш се скиптром крвавијем;
хулиш Бога с светога олтара,
мунар дуби на крст раздробљени!
Седиш на престолу који си отела и поносиш се скиптром крвавим [скиптар је богато украшен краљевски штап – одличје које симболизује власт; крвави скиптар је алузија на убиство владара – кнеза Лазара и отимање власти]. Вређаш Бога (хришћанског) проповедајући ислам у некадашњим црквама које си претворио у џамије; Тамо где је некада стајао крст сада стоји минарет (уска и висока кула која стоји уз џамију, а на врху има симбол ислама, месец и звезду). |
те је у збјег собом унијеше
међу горе за вјечну утјеху
и за спомен рода јуначкога?
Већ је у крв она прекупата
стопут твоју, а стотину нашу!
Од некадашње државе и моћне цркве (чији је симбол крст) остала је само сенка (коју су, бежећи у планине пред притисцима освајача, у својим сећањима, као утеху, понели сви они који нису хтели да се одрекну свог имена, вере и јуначке прошлости). Због те постојаности поробљеног народа у жељи да сачува свој верски идентитет проливено је много крви (и црногорске и отоманске). |
кога ђаво о свачему учи:
"Црну Гору покорит не могу
ма никако да је сасвим моја;
с њима треба овако радити..."
Па им поче демонски месија
лажне вјере пружат посластице.
А сада се зли цар [турски] досетио (а ђаво га је томе научио) како може без борбе покорити и потпуно придобити непокорну Црну Гору. Као лажни, ђавољи спаситељ, почео је да придобија становништво повластицама, привилегијама и удобностима у замену за прелазак у ислам, на шта су се многи полакомили. |
што ће турска вјера међу нама?
Куда ћете с клетвом прађедовском?
Су чим ћете изаћ пред Милоша
и пред друге српске витезове,
који живе доклен сунца грије?
Бог вас проклео прљави (или безверни/пагани) издајници! [Куне владика све оне који су се одрекли своје вере и традиције да би се приклонили вери освајача.] Зар се не бојите клетве предака? Зар вас није стид да се, кад одете на онај свет, појавите пред Милошем Обилићем и другим српским витезовима који су дали живот за хришћанску веру и вечну славу? |
Кад данашњу премислим вијећу,
распале ме ужаса пламови:
исклати се браћа међу собом,
а крвници, јаки и опаки -
затријеће сјеме у одиву.
Кад помислим на данашњу скупштину од ужаса ме захвати грозница: Ако дође до сукоба (убистава) међу браћом [јер све су то Црногорци, а неки заиста и браћа, једни који су остали верни својој цркви и други који су прешли у ислам], која (традиционално) полажу право на крвну освету, неће преостати ни плод у утроби одиве. [„Одива“ је девојка која је, удавши се, отишла из родитељске куће; млада удата жена]. |
који си ме дао на свијету!
Час проклињем лански по сто путах
у који ме Турци не смакоше,
да не варам народње надање.
Нека је проклет дан када сам се родио! Проклињем по сто пута час када су ме Турци могли убити, а нису, [лањски - прошлогодишњи] да не обмањујем народ који се нада да ћу га управо ја избавити. |
Вук Мићуновић лежи близу владике; притајио се као да спава, али све чује дивно.
Не, владико, ако Бога знадеш!
Каква те је спопала несрећа
тено кукаш као кукавица
и топиш се у српске несреће?
Да ли ово светковање није
на кому си сабра Црногорце
да чистимо земљу од некрсти?
Немој тако говорити, владико, Богом те заклињем! Каква те је спопала несрећа па кукаш као (птица) кукавица и давиш се (гушиш се) у српској несрећи? Та, зар ово није празник на који си сабрао Црногорце да очистимо земљу од од нехришћана? [оних који су нас издали и одрекли се своје вере] |
на коју се врсни момци купе
способности своје да кушају,
силу мишце и брзину ногах;
стријељањем да се надмашају
и сјечењем у опкладу плећах;
да слушају божју летурђију
и да воде коло око цркве -
да витештвом прса набрецају.
То је тамјан свети јунацима,
то гвоздени срца у момцима!
И без тога [без намере да дижемо устанак против потурица] ово нам је слава [Света Тројица], на коју се окупљају врсни момци [они који могу служити за пример] да се такмиче [традиционално] у одмеравању способности, да се види ко је снажнији, ко је бржи, ко вештије рукује сабљом; да слушају божју литургију [православно богослужење], да играју коло око цркве- да витештвом (храброшћу) пуне своје груди. То је тамјан свети јунацима, [Све то служи за духовно прочишћење наших јунака], и чини их срчаним, снажним и одважним. |
Људи трпе, а жене наричу;
нема посла у плаха главара!
Ти нијеси саморана глава:
видиш ове пет стотин момчади,
које чудо снаге и лакоће
у њих данас овђе видијесмо?........
Одбаци те тешке, злослутне речи (мисли)! Мушкарци су ту да поднесу невоље (и супротставе им се), а плакање је за жене; нема никакве користи од брзоплетог владара [плах - лако узбудљив, раздражљив; брзоплет; плашљив, бојажљив] |
шест путах је јошт толико дома;
њина сила, то је твоја сила.
Докле Турци све њих савладају
многе ће се буле оцрнити;
борби нашој краја бити неће
до истраге турске али наше...
Осим момака који су овде, шест пута оволико их је још код својих кућа; њихова снага је твоја снага. Док Турци све њих савладају многе ће се буле ожалостити [остати без својих рођених и драгих]. [Реч „була“ означава Туркиње, муслиманке.] борби нашој краја бити неће све док не истребимо или ми њих или они нас... |
до у Бога и у своје руке;
надање се наше закопало
на Косово у једну гробницу.
У добру је лако добро бити,
на муци се познају јунаци!
Не можемо се поуздати ни у кога другог Осим у Бога и у своје руке; Наша нада закопана је на Косову (у Косовском боју) на Косову у једној гробници [када су заједно изгинули бројни српски јунаци]. У добру је лако добро бити, на муци (у невољи) се види ко је јунак, а ко кукавица! |
Не држи нас овако, владико,
но отршај оволико људства.
Свако гледа што ће чут од тебе,
а ти си се нешто замрсио:
нит' што збориш нити нас отршаш,
у образ си као земља доша;
сам се шеташ пољем без никога,
нит' што једеш нити заспат можеш.
крупно нешто учиш у памети, -
збили ти се снови на Турчина, -
а ја зебем од много мишљења.
Не држи нас овако, владико, [у неизвесности] но допуштај да се сви ови људи разиђу [без договора]. Свако гледа што ће чут од тебе, а ти си се нешто замрсио [запетљао, збунио]: нити шта говориш нити нас отпушташ [да идемо својим кућама], потамнео си у лицу као земља; сам се шеташ пољем без икога, нит' што једеш нити спавати можеш. Неке тешке, крупне мисли ти се мотају по глави, - скупили су се у њој сви снови о Турчину [бриге и размишљања о Турцима, или исламизованим Црногорцима или турском султану], а ја стрепим [бринем, бојим се] од оних који предуго размишљају. [који су толико неодлучни] |
Слушај, Вуче, и остала браћо!
Ништа ми се немојте чудити
што ме црне растезају мисли,
што ми прса кипе са ужасом.
Слушај, Вуче, и остала браћо! Ништа ми се немојте чудити што сам обузет [растрзан] црним мислима, што су ми груди препуњене осећањем ужаса. |
више види но онај под брдом;
ја повише нешто од вас видим -
то је срећа дала ал' несрећа.
Ко се бар мало уздигао изнад просечности обичнога света [Ко стварност посматра одозго, у целини, узимајући у обзир све њене чиниоце] више види но онај под брдом [онај коме су видљиве и доступне само приземне ствари и проблеми који га се лично тичу]; ја [у свему овом што нам се догађа ] видим нешто више него што ви видите - а то је можда срећа, а можда и несрећа. |
нека га је ка на гори листа,
но се бојим од зла домаћега.
Не бојим се ја самих Турака, нека их има колико и лишћа у шуми, већ се бојим Црногораца који су им се придружили. |
тек домаће нападнемо Турке,
свој својега никад пуштат неће;
разлучи се земља на племена,
крвава се исклати племена,
враг ђаволу доћи у сватове
те свијећу српску угасити!
[Читава] бесна (обесна) братства [племенске заједнице ] прешла су у ислам; ако сада нападнемо своје домаће „Турке“ [муслимане] свак ће се окомити на неког свог рођака; земља ће се поцепати на зараћена племена, убијаће се међусобно, враг ће ђаволу доћи у сватове [скупиће се зло са обе стране; неће се знати на којој страни је веће зло], све док се не угаси и последње српско огњиште (док не нестане све што је српско)! [угашена свећа може бити и посмртна свећа која се гаси након опела] |
ко се топи хвата се за пјену;
над главом се надодају руке!
Зло се трпи у страху од још већег зла. Дављеник се и за пену хвата [Дављеник се и за сламку хвата; човек у невољи хвата се за све што му може личити на спас]; пружа руке изнад главе у нади да ће однекуд стићи помоћ! |
Без муке се пјесна не испоја,
без муке се сабља не сакова!
Јунаштво је цар зла свакојега,
а и пиће најслађе душевно,
којијем се пјане покољења.
Без муке се песма не испева, без муке се сабља не сакова! [Нема подвига и успеха, на било ком пољу, без труда и одрицања] Јунаштво је господар над злом, какво год оно било, А мисао о њему (јунаштву) опија душе бројних генерација кроз историју. |
имао се рашта и родити!
Вјечна зубља вјечне помрчине
нит' догори нити свјетлост губи.
Благо ономе ко својим делом заслужи да га заувек памте, јер његов живот заиста има смисла! Такви људи су као светионик у тами, обнављање сећања на њих одржава их у вечном животу. |
(говори замишљено као да је сам)
Ђе је зрно клицу заметнуло,
онде нека и плодом почине.
је ли инстинкт ал' духовни вођа,
Овде људско запире познање!
Тамо где се ко родио и где је одгојен онде треба и да остане до краја живота. [са својим народом] Да ли је узрок томе инстинкт [сва друга жива бића, осим човека, остају увек верна простору у којем су рођена; чак и када, попут птица селица, привремено напусте свој дом, увек му се враћају] или су у питању неки виши (божански) разлози, то човек није у стању да сазна! |
ка тирјанин на слаба човјека.
Ал' тирјанству стати ногом за врат,
довести га к познанију права,
то је људска дужност најсветија!.........
Исто као што вук сматра да има право да поједе овцу тако и тиранин мисли да има право да злоставља слабијег од себе. Али супротставити се тиранству и победити га Суочити га са правдом и судити му за злочине, то је људска дужност најсветија! |
Неки један, то је ка ниједан,
нако да је више мученија.
Вражја сила одсвуд оклопила;
да је игђе брата у свијету
да пожали, ка да би помога.
Страшно племе, докле ћеш спавати? [Страшна је та равнодушност, несвесност, препуштеност судбини која је захватила цео народ.] Неки један, то је ка ниједан, нако да је више мученија. [Тек понеки међу вама је свестан шта нам се дешава, али они су, као појединци, немоћни да било шта учине осим да очајавају и пате.] Вражја сила (притисци и превођење у туђу веру) нас је окружила са свих страна; да је игде има неког добронамерног у свету [Можда владика мисли на неког државника, брата по вери – хришћанина који би му могао пружити подршку у борби за ослобођење...] И саме речи подршке, разумевања, сажаљења... биле би вредне као помоћ. |
мјесец ми је сунце заступио.
Ух, што мислим, куд сам запливао?
Све око мене прекрио је мрак [мрак ропства, културне стагнације, безнађа... ] месец [луна – симбол ислама] ми је сунце [светлост – симбол хришћанства] заклонио. Ух, што мислим, куд сам запливао? [владика се тргнуо из мрачних, песимистичких размишљања] |
пређе рока дошла ти је жњетва.
Дивне жертве видим на гомиле
пред олтаром цркве и племена;
чујем лелек ђе горе пролама.
Млади, недозрели младићи спремите се да одрастете пре времена, вама је прерано дошло време за умирање. Видим ту предивну младост како се жртвује у гомилама за своју хришћанску веру и свој народ; чујем лелек (вриску, плач, јаук мајки, сестара...) како одјекује кроз планине. |
нека буде борба непрестана,
нека буде што бити не може -
нек ад прождре, покоси сатана!
На гробљу ће изнићи цвијеће
за далеко неко покољење.
Треба поступати часно, достојанствено (упркос свему) и достојно имена свог народа, нека започне борба непрестана, нека се догоди оно што сада изгледа немогуће [да у тој неравноправној борби победимо непријатеља] нек све што не ваља прогута пакао, покоси сатана! На гробовима наших жртава ће изнићи цвеће [симбол обновљеног живота, симбол сећања на жртве] као знак сећања на нашу славу и жртву за неке будуће генерације. |
У подсвести Вука Мандушића скривена је слика коју он потискује из својих мисли, али му се она враћа кроз сан. То је слика уноси немир у његову душу јер нарушава вредносне норме патријархалне културе: Вук је потајно заљубљен у снаху свога кума и мада зна да је то неприхватљиво и нечасно не може да потисне чежњу за њом. |
Ал' је ђаво, али су мађије,
али нешто теже од обоје?
Кад је виђу да се смије млада,
свијет ми се око главе врти.
Да ли ме је то ђаво запосео, или ме је неко омађијао (бацио на мене зле чини, зачарао ме), или је нешто теже од обоје? Кад је видех да се смеје млада, свет ми се завртео око главе. |
но ме ђаво једну вечер нагна,
у колибу ноћих Милоњића.
Кад пред зору, и ноћ је мјесечна,
ватра гори насред сјенокоса,
а она ти од некуда дође;
украј ватре сједе да се грије.
Са тим сам се некако и могао борити, али ме ђаво једне вечери наведе, да преноћим у колиби Милоњића [својих кумова] Кад пред зору, у ноћи обасјаном месечном, док је ватра горела насред сенокоса, [на покошеној ливади окруженој колибама] а она ти од некуда дође; покрај ватре седе да се греје. |
Тада она вијенац расплете,
паде коса до ниже појаса;
поче косу низ прса чешљати,
а танкијем гласом нарицати,
како славља са дубове гране.
Чувши (мислећи) да сви спавају у колибама, расплела је косу уплетену у плетенице. [и савијену око главе у облику венца] Расплетена коса пала је до испод струка; [колико је била бујна и дуга] поче косу низ груди чешљати, и нежним(љупким) гласом нарицати, [тужити, оплакивати, „певати“ тужбалицу] као славуј са дубове гране. [дуб је врста дрвета - храст] [Женска коса је у готово свим културама симбол женствености и лепоте. Такође, у патријархалним друштвима, она се сматра и симболом еротичности, па жене своју косу не расплићу пред мушкарцима, осим пред својим мужем.] |
мила сина Милоњића Бана,
који му је ланих погинуо
од Турака у дугу крваву.
Оплакује млада свог девера Андрију, [Девер има изузетно важно место у животу патријархалне жене. Он је њен духовни брат и заштитник у новом дому; зато је брат на дан венчања ритуално предаје, приликом напуштања родитељског дома, у руке деверу.] милог сина Милоњића Бана, који му је лани [прошле године] погинуо од Турака у дугу крваву. [у крвној освети; као жртва крвне освете] |
жалије му снахин в'јенац било
него главу свог сина Андрије.
Свекар снахи није дозволио да одреже косу: [Када изгубе неког из породице, нарочито ако је то син, брат, или девер, жене су одсецале косу, а неретко и наруживале лице ожиљцима, како би изразиле дубину свог неизлечивог бола.] жалије му снахин венац било него главу свог сина Андрије. [Чак је и ожалошћени Андријин отац (њен свекар) сматрао да је грех наружити такву лепоту због туге за покојником.] |
очи горе живје од пламена,
чело јој је љепше од мјесеца,-
и ја плачем ка мало дијете.
Толико жалосно нариче та млада жена, да свака њена реч изазива бол у срцу оног ко је слуша очи јој горе живље од пламена, чело јој је лепше од месеца,- [у њеним очима има толико страсти, сјаја, ватрености... њено чело, лице, кожа... има заносну лепоту попут бисерног сјаја месеца] и ја плачем као мало дете. [Посматрајући је из прикрајка, а да она то не зна, Вук са болом у души потискује морално неприхватљива осећања која га обузимају; његове сузе су израз тихе патње због љубави коју никада неће смети да покаже.] |
дивне га ли очи оплакаше,
дивна ли га уста ожалише...
Благо Андри што је погинуо- дивне га ли очи оплакаше, дивна ли га уста ожалише... [Вук Мандушић завиди младом куму Андрији што је погинуо и жали што није на његовом месту; један разлог томе је што би у том случају осећања ове младе жене била упућена њему, а други – што ће до краја живота морати да носи и скрива као грех ту љубав коју је у њему пробудила снаха бана Милоњића.] |
Што је човјек, а мора бит човјек!
Тварца једна те је земља вара,
а за њега, види, није земља.
Је ли јавје од сна смућеније?
Шта је човек, а мора бити Човек! [Игуман Стефан је у дубокој старости, а још увек није докучио шта је заправо човек и који је смисао његовог постојања. Њему је јасније шта би требало да човек буде, него шта стварно јесте; трабало би да буде Човек – одраз Божијег савршенства на земљи (ако га је већ Бог створио по свом лику и обличју...), разумно и креативно биће, мерило добра, правде, истине, љубави...] [Али човек је] Тварца једна те је земља вара; [У својој природи он има непомирљиву супротност: -он је тварца - сићушна твар (честица материје - која је пролазна, подложна кварењу и пропадању), коју лако завара све што је овоземаљско, материјално, опипљиво, видљиво (обмањујући његова чула); -али ипак, њему је дат и разум и способност да види или бар наслути да иза тог материјалног, пропадљивог, појавног света постоји неки други, виши смисао, и да човек није пао на земљу само да би се са њом, као честица материје, сјединио након кратког живота, већ да би тај смисао докучио.] Је ли јавје од сна смућеније? Да ли је то стварност (јава) нејаснија од сна (од идеала, од људског сна о савршеном свету)? [Његов идеал о човеку и човечности, о његовој мисији на земљи... је чистији и јаснији од објективног света пуног обмана, самообмана, заблуда... које је тај исти човек створио.] |
он је има рашта полазити;
а без њега - у што тада спада?
Ако заслужи часно име Човека током свог живота на земљи, његов долазак на овај свет је имао смисла. [Овде се може мислити на тежњу ка идеалу човека као узвишеног бића, али и на тежњу према патријархалном идеалу човека/мушкарца јунака, поштеног и часног човека, заштитника истине и правде и бранитеља свог дома и народа, своје вере и слободе.] Ако у томе не успе – у шта тада спада? [Или: Ако у томе не успе, може ли онда бити ишта друго осим представник још само једне биолошке врсте?] |
виле ће се грабит у вјекове
да вам в'јенце достојне саплету;
вас ће примјер учити пјевача
како треба с бесмртношћу зборит!
Поколење за песму створено, [Поколење којем је суђено да се о њему песме певају] виле ће се грабити (међусобно отимати, такмичити) кроз векове која ће вам исплести достојнији венац ; (венац достојан ваше части, славе, победнички венац...) [Можда Његош овде под вилама подразумева музе које ће надахњивати певаче, песнике...] Ваш ће пример учити певача [ви ћете служити песницима за пример] како се својим делом заслужује бесмртност! |
племе ви се све одрекло себе
те црноме работа Мамону!
Паде на њем клетва бешчестија.
Предстоји вам преужасна борба: [борба која превазилази границе ужаса] Мноштво ваших сународника (саплеменика) одрекло се себе [свог порекла, православне вере, припадности црногорском народу] Па служи црном Мамону [демону који персонификује похлепу, чежњу за материјалним богатством] [Игуман Стефан сматра да су сви његови сународници који су прешли у ислам учинили то из користољубља.] На њих је пала клетва због бешчашћа. |
Ваша браћа од оца и мајке;
Сви уједно и доста работе.
Шта чини (целу) Босну и пола Албаније? То су ваша браћа од оца и мајке. [све су то ваша браћа – исламизовани српски, православни, хришћански народ] Када бисмо сви били на истој страни, уједињени у борби против непријатеља, тај посао (ослобађање) био би брзо окончан. |
страшне борбе с својим и с туђином!
Тежак в'јенац, ал' је воће слатко!
Воскресења не бива без смрти.
Вама је суђено да носите крст [крст у значењу судбина] страшне борбе са својима и са туђином! [Ваша је судбина да свој живот посветите борби за своју веру, слободу, народ... али је та борба утолико тежа што против себе, осим туђина, имате и део сопственог народа.] Тежак је венац који треба да понесете на својим главама, али је циљ којем води та ваша жртва сладак! [мио души] Да би неко васкрснуо прво мора умрети. [Венац представља симбол вечности и бесмртности; ово може бити и алузија на Христов венац мучеништва и страдања за спас човечанства. Овај венац је тежак зато што је његова цена (цена славе, вечности и бесмртности) веома висока – за њега треба положити живот, али очекивани плод те жртве је препород (васкрсење) народа који је на ивици изумирања. То је свесна жртва – одлазак у смрт ради живота неких будућих генерација.] |
чест, народност ђе је васкреснула
и ђе олтар на исток окренут,
ђе у њему чисти тамјан дими.
Славно мрите, кад мријет морате!
Већ вас видим под сјајним покровом, [видим како се вашој жртви одају почасти] у земљи у којој је васкрснула част и свест о својој народности, где је олтар на исток окренут, [поново се сви моле у црквама] а са олтара мирише тамјан [симбол духовног прочишћења хришћана и молитве Богу] Ако већ морате да умрете, онда умрите славно! |
Пред вама је десет цитата обележених редним бројевима. Наведите број цитата који желите да коментаришете и у продужетку напишите своје објашњење. Важно је да то урадите самостално, без коришћења туђих тумачења!
- Покољења дјела суде, што је чије дају свјема!
- Пâс свакоји своје бреме носи.
- Гониш камен бадава уз гору.
- Старо дрво сломи, не исправи.
- Кад ме жена пита ђе сам био,
Куку њојзи ако не вјерова!
- Ћуд је женска смијешна работа!
стотину ће промијенити вјерах
да учини што јој срце жуди.
- Страх животу каља образ често.
- Чашу меда јошт нико не попи,
чаша жучи иште чашу меда,
смијешане најлакше се пију.
- Мед за уста и хладна пријања,
- Све се човјек брука са човјеком:
Књиге можете слушати одавде, преко Виблионице или директно са Јутјуба, а можете и преузимати део по део и слушати их са свог мобилног телефона.
Као пример вам може послужити аудио верзија Глишићеве приповетке "Глава шећера". Кликните на слику (испод овог текста) која води ка Јутјубу, а на отвореној страници пронаћи ћете више текстова који су заступљени у школском програму. На исти начин можете пронаћи и друге потребне текстове.
- Које историјско раздобље називамо доба просвећенисти или просветитељство?
- Какве личности су обележиле културу 18. века у Европи?
- Наведи имена пет најпознатијих енциклопедиста.
- Каква је била функција књижевности у епохи просветитељства?
- За ког филозофа везујемо израз “tabula rasa”? Зашто?
- Које књижевне врсте су најзаступљеније у просветитељству? (Наведи имена најпознатијих писаца који су их писали?)
- Како називамо нови књижевни правац који се у нашој књижевности развио крајем 18. в.?
- Наведи имена пет писаца сентиментализма.
- Наведи називе најважнијих књижевних дела Доситеја Обрадовића.
- Шта знаш о делу Беседа шајкашима?
- Како се назива доба у историји Аустроугарске у којем си Срби остварили прва права на културни идентитет?
- Како су се звали оснивачи првих српских школа у Аустроугарској почетком 18 века?
- Како се звао најпополарнији писац српских сентименталистичких романа?
- Чиме је Доситеј Обрадовић допринео развоју српске књижевности?
- На којим вредностима се заснива епоха просветитељства?
- Како се назива главни филозофски правац који је обележио епоху просвећености?
- Наведи имена бар пет важних мислилаца из доба просветитељства.
- О којој својој књизи говори Доситеј у Писму Харалампију?
- У којим аустроугарским градовима су се налазили центри српске културе у 18. веку?
- Шта знаш о Енциклопедији?
- Које књижевне врсте су заступљене у сентиментализму?
- Ко се залагао за увођење народног језика у школе и књиге пре Доситеја и Вука?
- Наведи пет најважнијих циљева за које се Доситеј залаже у Писму Харалампију
- Шта знаш о делу Црни биво у срцу?
- Наведи имена личности које су обележиле крај 17. и почетак 18. века у српској култури.
- Чиме је Доситеј Обрадовић допринео развоју српског образовања?
- Којим језиком је говорила и писала српска интелектуална елита у 18. веку?
- Чије су речи „Cogito ergo sum!“ и шта та мисао у преводу значи?
- Наведи назив Гетеовог дела које припада епохи сентиментализма.
- Где и када се родио Доситеј Обрадовић, када је преминуо и где почива?
У другој половини 17. века, након што су се изборили против намера цркве да поново успостави свој вредносни систем и доминацију у друштву Европе (католичка противреформација), Европом се шири напредни покрет који се заснива на здравом разуму, јасној мисли, знању и систематичности наука. Ово доба називамо доба просвећености или просветитељство.
Просветитељство велики културни и друштвени покрет који одбацује готове, канонизоване или прописане истине и отвара простор разуму и науци да до истина о стварности долазе истраживањем и критичким приступом свим појавама које окружују човека.
Читав 18. век обележили су људи напредних погледа (филозофи, научници, писци). Религијски култ потиснут је култом просвећеног разума. Главни филозофски правац овог доба називамо рационализам (ratio - ум, разум), а у основи рационалистичког метода у проучавању стварности су разум и ред у истраживању ствари и појава. Овом правцу претходили су емпиризам ( empirio – искуство) и сензуализам (sensualis-чулни) чији главни теоретичар је био енглески филозоф Џон Лок. (Џон Лок је аутор теорије сазнања коју је објаснио у делу „Огледи о људском разуму“. Сматрао је да људски дух, пре него што посредством чула стекне прва искуства о појавама из природе, изгледа као „tabula rasa“ - неисписана табла и да само кроз чулни доживљај и искуства човек моће учити и сазнавати: „Ничег нема у разуму што претходно није било у чулима”...)
У жељи да обичном човеку омогуће свеобухватно образовање француски просветитељи су 1751. објавили прву књигу свезнања - Енциклопедију. Најпознатији међу енциклопедистима били су Волтер (Франсоа Мари-Аруе), Дени Дидро, Жан Жак Русо, Бифон, Хелвецијус, Монтескије, Рене Декарт... Декарт је аутор чувене тврдње: „Cogito ergo sum!“ (Мислим дакле јесам! – основно својство које одређује човека).
Време просвећености указало је на бројне вредности:
-природно људско право на мишљење и осећање,
-право на образовање (енциклопедијски дух)
-освајање истина (критичко расуђивање о стварима и појавама) разумом и знањем - култ разума
-научна провера, истраживање,
-одбацивање предрасуда и сујеверја
-верска толеранција (трпељивост)
-слобода личности
-окретање природном човеку, васпитању, вери у опште добро
-захтев да држава штити људска и грађанска права...
Књижевност просветитељства била је у основи васпитна (дидактичка) и моралистичка. Најзаступљеније књижевне врсте биле су басна (Лафонтен), епиграм (Лесинг), сатира (Свифт, Волтер), образовни роман (К.Ф. Мориц), комични роман (Филдинг), авантуристички роман (Данијел Дефо); дидактични спев, приповест и поучна комедија.
Тежи се обичним животним темама и истинитом приказивању живота.
У другој половини 18. века диктат разума полако потискују осећања, па се развија нови правац у уметности који називамо сентиментализам (sentire -осећати). У књижевности овај се правац надахњује осећањима и маштом. Теме се траже у људској интими и осећањима, а срећа се проналази у себи самом, у свом срцу и души. Стил је дирљив, разнежен, тон је исповедни, простори у делима идилични, тежи се лепоти и моралним врлинама. Чест књижевни облик су писма и дневници, а најзаступљенија књижевна врста – роман.
У сентименталистичком роману идеализује се природа и породични живот и тражи се саосећање са људима. Ликови су често усамљени, замишљени над животом у потрази за љубављу и срећом.
Најпознатији међу писцима сентиментализма су Семјуел Ричардсон, Лоренс Стерн, Жан Жак Русо (Нова Елоиза, Емил), рани Гете (Јади младог Вертера),... а у српској књижевности Милован Видаковић.
Петар II Петровић Његош
Плава луна ведрим зраком у прелести дивно тече
испод поља звјезданије у прољећну тиху вече,
сипље зраке магическе, чувства тајна нека буди,
те смртника жедни поглед у дражести слаткој блуди.
Над њом зв’језде ројевима брилијантна кола воде,
под њом капље ројевима зажижу се ројне воде;
на грм славуј усамљени армоничку пјесну поје,
мушице се огњевите ка комете мале роје.
Ја замишљен пред шатором на шарени ћилим сједим
и с погледом внимателним сву дивоту ову гледим.
Чувства су ми сад трејазна, а мисли се разлетиле;
красота ми ова божа развијала умне силе.
Него опет к себе дођи, у ништавно људско стање,
ал’ лишено свога трона божество сам неко мање;
претчувствијем неким слатким ход Дијанин величави
душу ми је напојио – све њен в’јенац гледим плави,
О насљедство идејално, ти нам гојиш бесмртије,
те са небом душа људска има своје сношеније!
Слух и душа у надежди пливајући танко пазе
на ливади движенија – до њих хитро сви долазе!
Распрсне ли пупуљ цв’јетни али кане роса с струка –
све то слуху оштром грми, код мене је страшна хука;
затрепте ли тице крила у бусењу густе траве,
стрецања ме рајска тресу, а витлења муче главе.
Тренућ ми је сваки сахат – моје време сад не иде;
силе су ми на опазу, очи бјеже свуд – да виде.
Док ево ти дивне виле лаким кроком ђе ми лети –
завид’те ми, сви бесмртни, на тренутак овај свети!
Ход је вилин млого дични на Аврорин када шеће,
од сребрног свога прага над прољећем кад се креће;
зрак је виле младолике тако красан ка Атине,
огледало и мазање презиру јој черте фине.
Устав’ луно, б’јела кола, продужи ми часе миле,
кад су сунце над Инопом уставити могле виле.
Прелесницу како видим, загрлим је кв бог вели,
уведем је под шатором к испуњењу светој жељи.
При зракама красне луне, при свјећици запаљеној
пламена се споји душа ка душици раскаљеној
и цјеливи божествени душу с душом драгом слију.
Ах, цјеливи, божа мана, све прелести рајске лију!
Цјелителни балсам свети најмирисни аромати
што је небо земљи дало на усне јој стах сисати.
Совршенство творенија, таинствене силе боже,
ништа љепше нит’ је када нити од ње створит може!
Малена јој уста слатка, а ангелски обрашчићи –
од тисуће што чувствујем једну не знам сада рећи!
Сњежана јој прса округла, а стрецају светим пламом,
дв’је слонове јабучице на њих дубе слатким мамом;
црна коса на валове низ рајске с игра груди...
О дивото! Чудо смртни ере сада не полуди!
Б’јела прса гордија су под црнијем валовима
но планина гордељива под вјечнијем сњеговима
на излазак кад је сунца са равнине цв’јетне гледим,
кроз мрежицу танке магле величину кад јој сл’једим.
Играм јој се с јабукама – два свијета срећна важе,
к восхиштењу бесмртноме лишеника среће драже;
зној лагани с њеном косом с занешене тарем главе...
Друге среће, мало важне, за њу би да, и све славе.
Не мичу се уста с устах – цјелив један ноћи ц’јеле!
Јошт се ситан не наљубих владалице виле б’јеле;
свезала се два погледа магическом слатком силом,
као сунце с својим ликом када лети над пучином.
Луна бјежи с хоризонта и уступа Фебу владу,
тад из вида ја изгубим дивотницу моју младу!
Песма је написана 1845.
Први пут је објављена 1913. у "Босанској вили".
Категорије
All
Домаћи задаци
Други разред
Књижевнотеоријски појмови
Први разред
Провера знања
Трећи разред
Четврти разред
Архива
September 2020
May 2020
March 2020
November 2019
June 2019
May 2019
April 2019
February 2019
December 2018
November 2018
March 2018
January 2018
December 2017
November 2017
October 2017
May 2017
April 2017
March 2017
January 2017
December 2016
November 2016
October 2016
September 2016
July 2016
May 2016
March 2016
February 2016
January 2016
December 2015
November 2015
October 2015
September 2015
March 2015
February 2015
December 2014
November 2014