Текст позајмљен из уџбеника
Ч.Ђорђевић, О.Радуловић, М.Грдинић,
Књижевност и граматика 2, Приручник за 2. разред
Реализам као књижевни правац у српској књижевности почиње крајем шездесетих година 19. века, са појавом Светозара Марковића и његовим критичким текстовима о схватању књижевности уопште и стању у српској поезији и прози.
Светозар Марковић је, између осталог, и покретач социјалистичких идеја у Србији. Рођен је 1846. године, али се место његовог рођења тачно не зна. По некима, рођен је у Зајечару, по другима - у Јагодини. Студирао је технику у Београду, у Петрограду и Цириху. Боравак у Русији омогућио му је да упозна идеје руских социјалдемократа, под чијим је утицајем писао своје текстове. Посебно је био одан идејама Чернишевског, које су се тицале и гледања на естетику, али и на социјалистичко организовање друштвене заједнице, у чему је нарочиту улогу имао роман Чернишевског Шта да се ради? Под утицајем овог романа Светозар Марковић је организовао и занатске задруге у Србији, како би се радништво заштитило и сачувала социјална једнакост. Светозар Марковић је у Русији упознао и књижевне идеје руских критичара Доброљубова и Писарева, што је од битног значаја за српску књижевност. Боравећи у Швајцарској, упознао је идеје модерних међународних радничких покрета на социјалистичким идејама Маркса и Енгелса.
По повратку у Србију, Светозар Марковић пише разне критичке чланке о власти и економском стању у Србији, о моралу, омладини, о васпитању и образовању младих, о привреди и култури, о радницима и књижевним приликама у српској култури. Покреће и листове Раденик, Јавност и Ослобођење.
Због прогресивних и реформаторских идеја и промена које заговара, бива затваран. У пожаревачком затвору проводи више месеци, што је утицало и на његово здравље. Поболева од туберкулозе и умире 1875. године у Трсту, где је тражио лек за своју болест.
Најпознатије дело Светозара Марковића је Србија на Истоку, велики текст у коме свестрано разматра економске, политичке и културне прилике у ондашњој Србији. Познати његови чланци су Српске обмане, Како су нас васпитавали, Певање и мигиљење, Реалност у поезији. Светозар Марковић је подједнако присутан како у српској историји тако и у књижевности, којој је дао нови смер почетком седамдесетих година 19. века.
Светозар Марковић је писао текстове о књижевности, али се никада није бавио стварањем књижевних дела. Написао је само два чланка о проблему књижевности: Певање и мишљење (1868) и Реалност у поезији (1870). Ови чланци писани су под јаким утицајем руских реалиста: Чсрнишевског, Доброљубова, Писарева и, као такви, одиграли су прекретничку улогу у српској књижевности, посебно чланак Певање и мишљење, који је постао идејни програм - манифест српског реализма.
У својим критичко-теоријским текстовима Светозар Марковић разматра:
• постојеће схватање о уметности и књижевности уопште,
• однос књижевности и живота,
• друштвену улогу књижевности и
• однос писца према народу.
"Певање и Мишљење"
Певање и мишљење је чланак који представља осврт на српску књижевност у датом тренутку (1868). Има четири поглавља.
У првом поглављу Светозар Марковић критикује схватања идеалистичке теорије о уметности, односно о песништву. По тој теорији важе следећа правила:
- песничко стварање је израз божанског нацахнућа којим су обдарени само ретки појединци;
- закони који владају у уметности (песништву) непроменљиви су и вечни, па се морају поштовати; њима се одређује шта је лепо, узвишено или страшно;
- идеја о лепом урођена је човековом духу и јавља се као тежња да се досегне „вечна лепота”;
- лепота је у облику или форми дела, али не у садржини, у ономе о чему се пише, па је уметност као таква изван свакодневног живота.
Светозар Марковић оваквим теоријским тврдњама супротставља теорију реалистичког гледања на уметност, посебно на песништво. Он сматра да:
• уметност и књижевност увек су „зависили од околности у којима су саздани” (социјалне, политичке, националне и културне околности);
• књижевност увек одражава погледе и схватања људи на одређеном ступњу друштвеног развитка (што показују Илијада, романтичарска поезија, српска народна епска поезија и др.): Људи су писали свој живот, своја убеђења и осећања и своје потребе;
• са развитком свести људи мења се и однос према књижевности; мењају се и облици и садржина књижевних дела.
По мишљењу Светозара Марковића, од књижевности се захтева да износи оно што је од користи за човека и друштво у целини, а то значи:
1. књижевност треба да покреће актуелна питања,
2. у књижевности треба приказивати истински живот народни са гледишта науке,
3. Књижевност треба да буде савремена!
Од писца се тражи:
1. да разуме живот људски са свим приликама што их он пружа;
2. да разуме потребе које се рађају у животу и
3. да уме да одговори на питања што их живот задаје сваким тренутком и да буде образован.
Залажући се за ове ставове, Светозар Марковић је поставио теорију реализма у српској књижевности.
Друго поглавље чланка доноси критику српске романтичарске поезије код нас. По мишљењу Светозара Марковића, наша дотадашња поезија била је:
- смеса љубавних изјава, фантастичних сцена, празних фраза и смешних будалаштина;
- у њој су присутна само два мотива: вољена драга и домовина;
- празна је, извештачена у осећањима, једнолична у изразу, удаљена од правог живота (и све то он показује на примерима из листова и часописа);
- свуда и у свему је само лично (приватно) осећање постављено изнад општег расположења, а оно (опште расположење) би морало бити од много веће важности за књижевност.
У трећем поглављу своју критику Светозар Марковић усмерава на прозу, констатујући да је и она скучена у тематици, да је и у њој много љубави, уздаха, певања, месечине и играња; доста је прича и назови „новела”, а мало романа; у њима нема онога што је главно - нема истинског живота људског (изузетак је, донекле, стваралаштво Јакова Игњатовића).
Да би у прозном делу био присутан живот, мора да се испуне неки од услова, а то су:
1. писац треба да иде отворених очију кроз живот (да слуша, гледа, запажа, бележи);
2. да интензивно доживљава живот: да га боли туђа бољка, да се радује туђој радости, да га се дотиче туђа несрећа;
3. песник мора да изучи људски или народни живот, ако жели бити прави песник;
4. писац мора да истражи узроке крупних појава „као што су опште осиромашење и опште морално и материјално пропадање народа”, а за то је најпогоднији савремени роман, и то друштвени роман, за који ће рећи да је „епос 19. века”.
По мишљењу Светозара Марковића, недопустиво је да „наши песници потајно сањају, миришу ружу, гледају зору, слушају славуја, или туже неком особитом тугом, тугом ситог човека”, док „наш друштвени живот заудара трулежом”. У томе и јесте „разлика међу певањем и мишљењем”, завршава Светозар Марковић.
У четвртом поглављу Светозар Марковић прави критички осврт на преводилачку књижевност са још једним освртом на домаћу поезију, издвајајући неке ретке примере ангажоване српске књижевности. По њему, такви су: Змај са сатиричном и Ђура Јакшић са родољубивом поезијом.
На крају, Светозар Марковић објашњава и разлоге писања овога чланка. Циљ му није био да појединачно разматра писце и дела у српској књижевности, већ да определи (одреди) њен општи правац, што му је и пошло за руком јер су после овога чланка у српску књижевност ушли нови мотиви, неке друге теме, нове друштвене средине, нови језик и стил писаца. Дошли су и млади ствараоци који ће следити његове идеје: Војислав Илић, Милован Глишић, Јанко Веселиновић, Радоје Домановић и др.
Печат идејама из чланка Певање и мшиљење дала су Марковићева размишљања из другог текста - Реалност у поезији (1870), у коме се још једном наглашава веза песника са животом, као предуслов правог стварања: Оне личности у народу које су дубље и силније осетиле све патње које тиште цео народ и које су кадре да искажу та осећања у вештачкој форми , то су прави песници, то су пробуђени делови народа, то је народна свест о себи самом и својим патњама... Таквог ствараоца он је видео у Петру Петровићу Његошу. На крају је закључак који у потпуности одређује његов поглед на књижевност: Живот народни, то је садржина - реалност поезије.
Након овога, смер српске књижевности је дефинитивно одређен: започело је раздобље српског реализма.