- Ком књижевном правцу припада роман „Процес“?
- Ко је заслужан за објављивање Кафкиних дела?
- Како је представљено време у роману Процес?
- Како је представљен простор у роману Процес?
- Како је представљена радња у роману Процес?
- Како је представљен човек у роману „Процес“?
- Шта Јозеф К. сазнаје о слободи?
- Шта Јозеф К. сазнаје о истини?
- Која значења може имати роман „Процес“?
- Које филозофске погледе на позицију човека у свету препознајеш у роману „Процес“?
- Објасни шта је парабола и наведи пример из школске лектире.
- Објасни шта је лајтмотив у књижевности и наведи пример из школске лектире.
- Шта значи алијенација?
- Шта је апсурд?
- Како разумеш реч гротескно?
- Објасни значење Епилога у Андрићевој лирско-медитативној прози Ex Ponto.
- Објасни однос према срећи у Андрићевој лирско-медитативној прози Ex Ponto.
- Који штит Андрић бира да би се заштитио од људског зла?
- Какву композицију има поема „Стражилово“?
- Наведи примере алузија које уочаваш у поеми „Стражилово“.
- Каква расположења се преплићу у поеми „Стражилово“?
- Како се Црњански односи према времену и простору у поеми „Стражилово“?
- Наведи пет одлика суматраизма.
- Наведи бар пет мотива који се понављају у делима Милоша Црњанског.
- Наведи бар пет мотива који чине тематско-мотивски оквир романа „Сеобе“.
- Објасни зашто су „празне“ руке Аранђела Исаковича.
- Какве супротности уочаваш у лику Вука Исаковича?
- Наведи бар три разлога којима објашњаваш поступке госпоже Дафине?
- Зашто ратује Вук Исакович?
- Какво значење има Славонско-подунавски пук?
- Објасни како је нарушен идентитет дошљака у Аустроугарској на примеру књижевног јунака Туне Џинића.
- Ко су Раци?
- Ко је Бабијан Липоженчић?
- Ко је аутор песме „Туга у камену“?
- Наведи наслове пет песама Десанке Максимовић
- Објасни значење стиха „ово су речи црне од дубине, ово су песме црне и без буке“ из пете песме циклуса „Колајна“, Тина Ујевића.
- Како разумеш песничку слику бакалнице са колонијалном робом смештене крај гробља, у песми „Хана“?
- Како разумеш синтагму „крварећи лепоту“ у песми „Облак“?
- У какву везу доводи писац рад пчела са својом прозом „Људи говоре“?
- У који простор и време бисмо могли сместити садржај прозе „Људи говоре“?
- Наведи бар три мотива који повезују судбину Пипа и Ивоне.
- Ко је написао „Громобран свемира“?
- Ком жанру припада дело „Људи говоре“?
- Како се зове аутор путописа „Писма из Норвешке“?
- Ко је написао „Пантологију новије српске пеленгирике“?
- Како се зове аутор Манифеста експресионистичке школе у Србији?
- Ко је написао „Бурлеску господина Перуна бога грома“?
- У којој збирци је објављена приповетка „Госпа Нола“?
- Којe стилско средство препознајеш у следећем примеру: „Тачно и погрешно схватање једне ствари не искључују једно друго.“
- Којe стилско средство препознајеш у следећем примеру: „Запали се неколико стотина лула и намаза се неколико стотина бркова.“
- Којe стилско средство препознајеш у следећем примеру: „небеске оне боје горке и бескрајне“.
Књижевна дела обрађена у четвртом тромесечју
0 Comments
Провера знања
Ја се ноћас бојим себе и ја стрепим Сам од своје сени.“ 14.Чији су ово стихови и из које песме потичу? „Клече мршаве главе пред ликом бога свог Ишту, но тамо само ћути распети бог.“ 15. Чији су ово стихови и из које песме потичу? „Ах не реците ми није тако и моје срце да то лаже себи Јер ја бих плако, ја бих болно плако и никада се утешио не би.“ 16. Чији су ово стихови и из које песме потичу? „Можда спава са очима изван сваког зла, Изван стари, илузија, изван живота.“ 17. Чији су ово стихови и из које песме потичу? „О склопи усне, не говори ћути, остави мисли нек се мирно роје...“ 18. Чији су ово стихови и из које песме потичу? „Сумња у љубав, најтежи нам јад, мин'о и часе блажене не мути...“ 19. Ко је написао песму „Плава гробница? 20. Ко је написао песму „Долап?“ Песнички програм Милоша Црњанског, суматраизам, подразумева: -нови однос према језику, речима, осећањима, мишљењу, стремљење ка будућности, -нови дух, занос, морал, -нови ритам реченице и језик који одражава ритам расположења, -уместо јасних и дефинисаних ставова – лелујаве боје снова и слутњи, -унутрашњу перспективу, -језик ослобођен окова који открива тајне скривене у речима (синестезија...) -тежњу за даљинама, бескрају, висинама, слободи бића, -распетост између стремљења ка далеким просторима и чежње за завичајем. Ево како то сам песник објашњава у свом тексту објављеном у Српском књижевном гласнику,1920. године: Уредник Српског књижевног гласника, Богдан Поповић, позвао ме је, при штампању Суматре, да у облику неког додатка изложим са њом и своје „Вјерују“ о поезији. Мада и ми, „најновији“, имамо, разуме се, своје интенсије у књижевности, не могу о њима да говорим без збуњености, јер, прво: други, одушевљенији од мене, би то боље извршили, а, осим тога, ја не верујем да убеђивање, у књижевној борби, у борби уопште, ишта помаже. Зато, и кад бих могао да претпоставим читаоца који није циник, не бих могао да покажем оне вредности у нашој најновијој лирици, које ја, лично, држим да су врло велике. Могу само, у контирама, без синтеза, да откријем мисли које владају, са оне стране, папирнате, барикаде, где смо ми. Најновија уметност, а особито лирика, напада се, већином, због њене „таме, неразумљивости, декадентности“ итд. О томе се не може говорити без ироније! Већина нас, најновијих, иако се налазимо на политичкој левици, одбацује све корисне, популарне, хигијенске дужности, које поезији, код нас, људи без осећања за уметност, а препуни социолошког самољубља, тако често намећу. Социјализам, на пример, ми не бисмо ширили лирским песмама! И тако, о тој нашој књижевној „критици“ , која је често апсурдна, ми не говоримо. Али да најновија поезија није ни лудорија, ни декаденство, то ће сваки увидети, кад буде сазнао за утицај руских футуриста, и „декадената“, њиног, префињеног, часописа који се зове Мир искуства, у руској револуцији. Ни наша, најновија, уметност, а најмање поезија, не спава, како је често читаоци замишљају, као нека лепотица, у кули од слоноваче. Још је та кула „ебурнеа“, моћна, као станице бежичног брзојава. Већину тих напада на најновију, нашу поезију, води бедна глупост малих средина. Баш је „популарност“ наше књижевности била узрок да је била тако устајала. Уосталом, и права популарност често је веома смешна. То знају сви они који су видели шта је оно што милиони Немаца сматрају да је велико код Гетеа. „Расно, јасно, просто“ у уметности не помаже ништа. Све је то дао итмен, па ипак је, пола столећа, био, за Американце, будала. Постоје неминовности. Непопуларност најновије поезије, и код нас, својевољна је! Сав овај увод био је, уосталом, потребан само зато да бих преко много чега могао прећи ћутке. Остају противности које се не могу прећи иронично. Те се неће решити брзо. Положај, дух, наше поезије, после рата и, не могу а да не напишем, после Скерлића; сасвим је нов и измењен. Пале су идеје, форме и, хвала богу, канони! Најновија уметност, а особито лирска поезија, претпоставља извесне, нове, осетљивости. Они који не могу да дишу изван предратне, уметничке, атмосфере, прилазе јој узалуд. Свуд се данас осећа да су хиљаде и хиљаде прошле и крај лешина, рушевина, и обишле свет и вратиле се дома, тражећи мисли, законе и живот какви су били. Тражећи стару, навиклу, књижевност, познате, удобне, сензације, протумачене мисли. Лирску поезију вечних, свакидашњих метафора, оно драго циле-миле стихова, хризантема, које су цветале у нашим, недељним, додацима. Али су дошле нове мисли, нови заноси, нови закони, нови морали! Може се бити против нас, али против наших садржаја, и интенсија, узалуд. Свет никако не жели да чује ужасну олују над нашим главама. Тамо се тресу, не политичка ситуација, нити књижевне догме, него и сам живот. То су мртви, који пружају руке! Треба их наплатити! Као нека секта, после толико година, док је књижевност значила само разбибригу, ми сад доносимо немир, преврат, у речи, у осећању, у мишљењу. Ако га још нисмо изразили, имамо га, непосредно, у себи. Из масе, из земље, из времена нашег, прелази на нас. Не да се угушити! Песник је био, код нас – где је Крањчевић мислио о њему као о искупитељу – фанатик нових, националних, покрета. Зар да од све те мистичне радости остане само мистика лепозвуке чегртаљке сликова? Прекинули смо са традицијом, јер се бацамо, стрмоглав, у будућност. Одбацили смо бивше законе. Вечити проблем „њеног венчања“ нас не буни! Оделили смо се од овог живота, јер смо нашли нов. Пишемо слободним стихом, што је последица наших садржаја! Тако се надамо доћи до оригиналних, а то значи и „расних“, израза. Нисмо одговорни за своје „ја“! Не постоје непроменљиве вредности! Без баналних четворокута и добошарске музике досадашње метрике, дајемо чист облик екстазе. Непосредно! Покушавамо да изразимо променљиви ритам расположења, који су, давно пре нас, открили. Да дамо тачну слику мисли, што спиритуалније! Да употребимо све боје, лелујаве боје, наших снова и слутњи, звук и шапутање ствари, досад презрених и мртвих. У форми то није богзна шта! Али, делимо ритам сунчаних дана, од вечерњих ритмова. Не мећемо све то у приправљене калупе. Опет једном пуштамо да на нашу форму утичу форме космичкох облика: облака, цветова, река, потока. Звук наших речи неразумљив је, јер се навикао на мењачки, новинарски, званични, смисао речи. Давно је Бергсон оделио психолошко време од физичког. Зато је наша метрика лична, спиритуална, магловита, као мелодија. Покушавамо да нађемо ритам сваког расположења, у духу нашег језика, чији је изаз на ступњу фељтонских могућности! Стих је наш занесена играчкица, па своје покрете чини у екстази. Своју екстазу претвара у голе покрете. У лирици то нешто вреди! Ослободили смо језик баналних окова и слушамо га како нам он сам, слободан, открива своје тајне. Није то било тако давно, кад је Дучић, исмејан, усудио се да напише да „шуште звезде“! Ми, дабогме, одосмо даље! Можда те, формалне, новости мање занимају читаоца? О њима треба говорити други пут. Што се, пак, тиче наших, хипермодерних садржаја, ми их се не бојимо. За њима корача маса оних који су међу лешинама, под отровним гасовима, осетили и те како „хипермодерне“ сензације. Па су изгубили радост, коју им ни породица не може вратити више. Они су осетли много штошта што се назива „болесним“ у поезији. Ми изражавамо све што они још крију, што их мучи, али неизбежно сустиже. Тврдимо, фанатично, да постоје нове вредности, које поезија, одувек пре него живот, налази! покушавамо да, свесно, покажемо те нове састојке у љубави, у страсти, у болу. Покушавамо да ослободимо, многе, бивших срамота, веза, закона и заблуда! Верујемо у те невидљиве, предестиниране, слушаоце и читаоце наше! Као што верујемо у дубљи, космички закон и смисао, ради којег се туга, из Камоењшових сонета, кроз толика столећа, преноси у нас. Ако су фељтони литература, онда модерна поезија постаје исповест нових вера. Иначе, сва та хрпа стихотворства, заната, не би била ништа друго до одвратно траћење времена. Али наш слободни стих, наша неразумљивост – коме је милије „болест“ – сасвим је нешто друго. Оно Аристотелово: кад смо будни имамо сви исти свет, а кад сањамо, свако свој! Сад би требало да се упустим у метричке дискусије. Међутим, за то је, прво, још рано, а, друго, ја нисам никад био толико савестан као неки Малербов ђак. Нећу да будем ни духовит, па да употребим иронију Едгара лана Поа. Без препирке о версификацији, ја ћу, просто, да испричам како долази до тих песничких, хипермодерних, бунцања, као што је Суматра. * Осетих, једног дана, сву немоћ људског живота и замршеност судбине наше. Видео сам да нико не иде куда хоће и приметио сам везе, досад непосматране. Крај мене су, тог дана, пролазили Сенегалци, Анамите; срео сам једног свог доброг друга, који се враћао из рата. Кадга запитах откуд долази, он ми рече: из Букхаре! Мати му је била умрла и комшије његове беху је сахранили. Неко му је покрао намештај, код куће. Ни постеље, вели, немам! А кад га упитах како је путовао, он ми рече: „Преко Јапана и Енглеске, где су ме ухапсили“. „Па шта мислиш сад?“ – питао сам га. „Не знам ни сам. Сâм сам. Ти знаш да сам се био верио. Она је отишла некуд. Можда није добијала моја писма. Ко зна шта ће и она дочекати? Не знам ни сам шта ћу, можда ћу добити место у некој банци“. Све се то одиграло на станици у Загребу. После сам ја сео у воз и отпутовао даље. У возу је било препуно света, нарочито војника, жена у ритама, и много збуњених људи. У возу није било осветљења и виделе су се само сенке. Мала деца лежала су, на поду вагона, око наших ногу. Изнурен, нисам могао око да склопим. Док су око мене причали, приметио сам да су и ти гласови некако тешки и да љдски говор, пре, није тако звучао. Загледан у мрачне прозоре, сећао сам се како ми је мој друг описивао неке снежне планине Урала, где је провео годину дана у заробљеништву.Он је дуго, и благо, поисивао тај крај на Уралу. Осетих тако сву ту белу, неизмерну тишину, тамо у даљини. Полако сам се насмехнуо. Где све тај човек није био! Сећам се да ми је причао и о некој жени. Из његовог описа запамтих само њено бледо лице. Он је неколико пуат понављао како ју је тако бледу последњи пут видео. У мом сећању, нервозно, почеше тако да се мешају бледа лица жена, од којих сам се и ја растајао, или која сам видео по возовимаи бродовима. То ме је гушило, те изиђох у ходник. Воз је био стигао у Срем и пролазио испод Фрушке горе. Неке гране ударале су у окно, које је било разбијено. Кроз њега је у воз падао влажан, мокар, хладан мирис дрвећа и чуо сам жубор неког потока. Стали смо били пред једним разривеним тунелом. Хтео сам да сагледам тај поток што је у мраку жуборио и учинило ми се да се румени, и да је весео. Очи су ми биле уморне од неспавања, а обузела ме је била тешка слабост од дугог путовања. Помислих: гле, како никаквих веза нема у свету! Ето, тај мој друг волео је ту жену, а она је остала негде далеко у некој завејаној кући, сама, у Тоболску. Ништа не може да се задржи. И ја, куд све нисам ишао. А ето, овде, како весело тече овај поток. Он је румен, и жубори. Наслоних, дакле, главу о разбијен простор. Неки војници, прелазили су, за то време, са крова на кров вагона. А сва та бледа лица, и сва моја жалост нестаде у жуборењу тог потока у мраку. Воз није могао даље. Ваљало је прећи, преко Чортановачког тунела, пешке. Било је хладно. Ишао сам у гомили непознатих путника. Трава је била мокра, па смо клизили лагано, а неки су и падали. Кад смо се успузали на брдо, под нама се, у свитању, указао Дунав, сив, магловит. Сва та магла, иза које се назирало небо, била је неизмерна и бескрајна! Зелена брда, као острва над земљом, нестајала су још у свитању. Био сам заостао иза осталих. А моје мисли, једако су још пратиле мог друга на оном његовом путовању о којем ми је, безбрижан, са горким хумором, причао. Плава мора, и далека острва, која не познајем, румене биљке и корали, којих сам се сетио ваљда из земљописа, једнако су ми се јављали у мислима. Најзад, мир, мир до зоре, полако је улазио и у мене. Све што је мој друг причао, па и он сам, погурен, у похабаном, војничком шињелу, остало је заувек у мом мозгу. Одједном сам се сећао, и ја, градова, и људи, које сам ја видео, на повратку из рата. Први пут приметих неку велику проему у свету. На другој страни тунела, чекао нас је други воз. Мада је у даљини већ свитало, у возу је опет био потпун мрак. Изнурен, опет сам сео у мрачан кут вагона, сам самцит. По неколико пута рекох сам себи: С у м а т р а, С у м а т р а ! Све је замршено. Изменили су нас. Сетих се како се пре друкчије живело. И погнух главу. Воз је пошао и затутњао. Усоављивало ме је то да је све сад тако необично, и живот, и те огромне даљине у њему. Куд све нису стигли наши боли, шта све нисмо, у туђини, уморни, помиловали! Не само ја, и он, него и толики други. Хиљаде, милиони! Помислих: како ли ће ме дочекати мој завичај? Трешње су сад свакако већ румене, а села су сад весела. Гле, како су и боје, чак тамо до звезда, исте, и у трешања, и у корала! Како је све у вези, на свету. „Суматра“ – рекох, опет, подругљиво, себи. Одједном се тргох, неки немир у мени, који није стигао ни до свести, пробудио ме је. Изиђох у ходник, где је било хладно. Стајали смо опет у некој шумици. У једном вагону су певали. Негде је плакало једно дете. Али сви ти звуци допирали су до мене као из неке неизмерне даљине. Пређе ме јутарња језа. Видео сам још Месец, сјајан, па се и нехотице осмехнух. Он је свуд исти, јер је мртвац. Осетих сву нашу немоћ, сву своју тугу. „Суматра“, прошаптах, са извесном афектацијом. Али, у души, дубоко, крај свег опирања да то признам, ја сам осећао неизмерну љубав према тим далеким брдима, снежним горама, чак тамо горе до ледених мора. За она далека острва, где се догађа оно што смо, можда, ми учинили. Изгубио сам страх од смрти. Везе за околину. Као у некој лудој халуцинацији, дизао сам се у те безмерне, јутарње магле, да испружим руку и помилујем далеки Урал, мора индијска, куд је отишла румен и са мог лица. Да помилујем острва, љубави, заљубљене, бледе прилике. Сва та замршеност постаде један огроман мир и безгранична утеха. *После, у Новом Саду, у једној хотелској соби, направио сам од свега тога једну песму. Београд, 1920.
Pretraži mišem kartu koja je pred tobom i otkrićeš gde su se rodili najpoznatiji predstavnici evropske avangardne književnosti. Klikni na zelene kružiće i pogledaj ko se krije iza njih.
Прилагођен текст из уџбеника
Књижевност и српски језик III, Петра Пијановића На измаку 19. и на почетку 20. века дешавају се значајне промене у српској књижевности. Препород српског друштва у последњој четвртини 19. века, постепена европеизација и смањен утицај традиционалних вредности погодују развоју модернизма. Спољну слику света у дотадашњој књижевности замењује модернизам који истиче значај личне тачке гледишта, личног става и унутарњег живота човека (и о себи и о свету). Реализам слаби, губе се класични књижевни облици и поступци, стварају се сложене књижевне форме, појављује се нова осећајност и модеран израз. Српска модерна обухвата нова поетичка усмерења и књижевна дела, односно везе са европским уметничким токовима остварене у српској књижевности на размеђи два века. Родоначелник модерне у Срба је Војислав Илић (1860-1894). У његовом песништву запажају се утицаји симболизма. Поезија В. Илића и његових следбеника (војиславизам) открива да књижевност тога доба обележава постепена смена реализма модернијим поступцима. Промене се, такође, виде у књижевној теорији и критици. У првом плану није више тумачење оних чинилаца који су тек у посредној вези са делом (пишчева биографија, дух времена, слика друштвених прилика и социјална улога дела), него тумачење начина којим се дело остварује као књижевна творевина. Такав приступ делу приметан је већ у књижевној критици коју пише Љубомир Недић (1858-1902). Његова анализа превасходно је усмерена на форму дела и његову естетску вредност. Све ове промене показују да у различитим жанровима српска књижевност у овом периоду следи путеве развијенијих европских књижевности. Но, у понечем је тај развој био упоредан. Раздобље српске модерне траје од деведесетих година 19. века до Првог светског рата. Српска књижевност овог доба под утицајем је немачке (српске земље под влашћу Аустро-Угарске) и француске књижевности (Краљевина Србија). Овај утицај, друштвени напредак на прелазу векова, боље културне везе са Европом и приметан стваралачки замах учиниће да модерна остави дубок траг у српској књижевности. Њен центар постаје Београд, у којем делују истакнути књижевни ствараоци. Подстицај књижевном животу даје група писаца окупљена око часописа „Српски књижевни гласник" (1901-1914. и 1920-1941). Најутицајнији међу њима је Богдан Поповић (1863-1944), естетичар, теоретичар, критичар и аутор чувене Антологије новије српске лирике (1911). Од осталих књижевних зналаца окупљених око овог часописа значајан утицај имали су и оставили дело непролазне вредности Јован Скерлић (1877-1914) и Павле Поповић (1868-19391). Скерлић је критичар и историчар књижевности, неприкосновени књижевни судија свога времена и писац чувене Историје нове сриске књижевности (1914). Велики је распон тема којима се бавио Павле Поповић, истражујући разне области српске и југословенске књижевне историје. Усредсређеност на форму и префињен књижевни израз обележили су и поезију овог времена. Посебно су обележили онај њен ток у којем се огледа модерни укрштај парнасизма и симболизма. Том току, својим претежним делом, припада и песник Јован Дучић (1874-1943). Најзначајније његове збирке (Песме, 1908. и Лирика, 1943.) под утицајем су француске поезије и симболистичке поетике. Дучић обогаћује српску поезију новим доживљајем света и новим сензибилитетом, сугестивном мелодијом стиха и префињеним изразом. Наглашен ритмички склад, уздржана емоционалност и горка лирска мисао обележавају песништво Милана Ракића 11876-1938) и његову књигу Песме (1903). Окренут песничком наслеђу, Ракић новом осећајношћу оплемењује слутњу и меланхолију лирског субјекта. Његово песничко умеће учинило је уверљивим спој љубавне тематике са дотад непознатом чулношћу коју дубоко прожима мисаона запитаност о свему што је људско и пролазно. Модеран песнички израз, тескоба као доживљај света, померене сновидне слике и сугестиван ритам, препознатљиви су стиховни знаци књига Посмртне почасти (1908) и Дани и ноћи (1912) Симе Пандуровића (1883-1960). Слика света у његовој поезији исувише је затамњена, трулежна и песимистична. Сродан је садржај и тон збирке Утопљене душе (1911) Владислава Петковића Диса (1880-1917). Дис је најпроницљивији трагалац за зонама подсвести, сна и сновидне халуцинације која свој исход налази у нирвани. Истом поетичком кругу припада и поезија Светислава Стефановића (1874-1944). Његову ерудитну лирику, којој посебан тон дају ауторова мисаоност и мисао о смрти, представља збирка Сунце и сенке (1912). У истом су поетичком кругу Вељко Петровић (1884-1967) и његова збирка На прагу (1913), те Милутин Бојић (1892-1917) са својим збиркама Песме (1914), Песме бола и поноса (1917) и поемом Каин (1915). Бојићева поезија спаја у себи симболистичку лирску нарацију и звучан, музикалан стих. Тај стих је натопљен еротиком, неспутаном младошћу и родољубивим осећањем. Меланхолија и чежња прожимају једину песничку књигу (Песме, 1903) Стевана Луковића (1877-1902), као и свеску стихова и лирске прозе (Песме и проза, 1908) Велимира Рајића (1879-1915). Тескобан доживљај света обрадио је Лазар Комарчић (1839-1909) у роману Један разорен ум (1893). Запажен допринос српској књижевности овога времена, и то књижевности која је више уроњена у традицији, дала су двојица Мостараца. Светозар Ћоровић (1875-1919) приповедач је и романсијер. Користи сугестиван израз, доброћудан хумор и једноставан приповедачки поступак. Ако је Ракић на нов начин певао о старим темама, родољубљу, поред осталих, Алекса Шантић (1968-1924) има патриотску, љубавну и дубоко проживљену интимну лирику. Она носи знакове старог и новог песништва (Песме, 1901). У првој деценији 20. века, која већ наговештава па и доноси модерна поетичка искуства, реализам још није сасвим посустао. Наглашени лиризам и лирска драматика управо налазе своју симбиозу у овом поетичком концепту и њему примереном стилском поступку. Ова стилска одлика уграђена је и у приповедну прозу Петра Кочића (1877-1916), као што су у романима Ива Ћипика (1869-1923) приповедна импресија и епска слика далматинског поднебља укрштене са социјалним и ширим друштвеним темама (Пауци, 1909). Најзначајнији писац овога доба је Борисав Станковић (1876-1927). Са њим и почиње српска модерна проза. Унутарњи сукоб у јунаку, односно друштвени и психолошки механизми који човека воде у беспуће живота, носе фабулативни склоп романа Нечиста крв (1910) и лирскотрагички набој у драми Коштана (1902). Станковић модернизује прозни израз на српском језику. Увео је у српску књижевност сложенију фабулу, многоликије и необичније приповедачке тачке гледишта, разноврсније поступке и противуречне јунаке. Станковић је слику света учинио рељефнијом, продубио је и ојачао унутарњи доживљај са свим његовим нијансама. Томе је допринео и његов изражајни језик као вербална слика чулних отисака преосетљиве људске душе. На таквом концепту, окренутом модерном искуству, истрајава и Вељко Милићевић (1886-1929). Он слику света обликује тако што је тематски везује за осетљиву личност новог човека. Његово самотништво и несналажење у времену, слојевит и растрзан унутарњи живот дошли су до изражаја у роману Беспуће (1912). Унутарњи свет и човекову драму у нешто класичнијој нарацији исказују и приповетке Вељка Петровића. На приповедачком поступку, који романтичарску осећајност и реализам у нестајању надомешта сложеном, тескобном и растрзаном душевношћу интелектуалца и модернијом, експресивнијом сликом света, заснива свој прозни опус Милутин Ускоковић (1884-1915). Роман Дошљаци (1910) на добар и уверљив начин представља Ускоковићеву прозу. На сајту Антологија српске књижевности пронаћи ћете многе књиге заступљене у школској лектири. Међу њима је и роман "Нечиста крв" који се чита и проучава у трећем разреду средње школе. Из ове електронске библиотеке за вас сам позајмила књигу у пдф формату. Кликните на иконицу (necista_krv.pdf) и преузмите је.
Филм нипошто не може заменити читање романа.То је аутентично дело инспирисано романом "Сеобе", у којем се подразумевају стваралачке слободе драматурга и режисера. Овде је да заголица вашу знатижељу и потребу да у роману потражите све оно чега у филму нема. "Сеобе", I књига, роман Милоша ЦрњанскогУ случају да нисте пронашли роман у школској библиотеци, послужите се електронском књигом. На сајту Тамо и овде пронашла сам за вас роман Сеобе у пдф формату. Књига се отвара кликом на слику.
Провери колико знаш о европској модерни. Питања која ће ти послужити да тестираш своје знање постављена су насумично и не прате никакав хронолошки нити логички редослед. Бројеви означавају (оквирно) број података који се (у складу са предавањем које сте чули на часу) од вас очекује.
Електронска књига у пдф формату преузета је са сајта Професорка Марина
Књига се отвара кликом на слику. Кликом на слику отворићеш књигу у пдф формату. Електронска књига преузета је са сајта Професорка Марина
На Јутјубу постоје аудиотеке (библиотеке са звучним књигама) у којима се налазе многе књиге из школске лектире. Ако вам је већ толико тешко да читате, ви онда слушајте. Само, обратите пажњу на то да су књиге снимљене у деловима и да није довољно да одслушате само један или два, већ све делове! Да ли бисте уместо целе јакне купили само рукав и џеп или само леву ципелу и пертле? Сумњам. Е, то важи и за књиге. Када их већ не читате (што је жалосно и на вашу штету), онда бар имајте стрпљења да, од почетка до краја, саслушате како их неко други чита за вас.
Књиге можете слушати одавде, преко Виблионице или директно са Јутјуба, а можете и преузимати део по део и слушати их са свог мобилног телефона. Као пример вам може послужити аудио верзија Глишићеве приповетке "Глава шећера". Кликните на слику (испод овог текста) која води ка Јутјубу, а на отвореној страници пронаћи ћете више текстова који су заступљени у школском програму. На исти начин можете пронаћи и друге потребне текстове. Припремајући се за проверу знања о књижевности која се развијала у Европи и код нас у периоду између два светска рата, можеш користити лекције објављене на сајту Књигољупци. Питања која су пред тобом помоћи ће ти да усмераваш своје учење и провераваш да ли је то што знаш довољно или не. Групе питања повезане су линком са лекцијом у којој се налазе одговори. Питања која су пред тобом на тесту ће бити разврстана у четири групе, а у свакој ће бити по десет питања. Уколико имаш недоумица или питања у вези са овом темом, можеш их послати посредством "сандучета" за пошту на страници Контакт. Књижевност између два светска рата 1. Шта означава појам међуратна књижевност ? 2. Објасни значење речи авангарда. 3. Објасни како разумеш тврдњу да је уметничка сцена међуратног раздобља била стилски разноврсна. 4. Шта је условило појаву нових погледа на уметност у међуратном раздобљу? 5. На који начин уметници оглашавају промене у свом приступу уметничком стваралаштву током првих деценија 20. века? 6. Наведи имена десет најпознатијих европских и светских књижевника из међуратног раздобља. 7. Наведи имена десет најпознатијих српских књижевника из међуратног раздобља. Књижевни покрети и струје у првој трећини двадесетог века 1. Наведи називе најпознатијих уметничких праваца првој трећини двадесетог века. 2. Шта је то футуризам? 3. Које варијанте футуризма постоје? 4. Ко је, када и где објавио манифест футуризма? 5. Какав однос према традицији имају футуристи? 6. У чему су футуристи проналазили стваралачки подстрек и инспирацију? 7. Захваљујући чему је футуризам окарактерисан као антихумани и антикултурни покрет? 8. У чему се разликују италијански и руски футуризам? 9. Које новине су у књижевност уводили руски футуристи? 10. Наведи имена најпознатијих руских футуриста. 11. Где се и како појавио експресионизам и у којој земљи се нарочито развио као књижевни правац? 12. У каквој вези је реч „крик“ са експресионизмом као уметничким правцем? 13. Наведи десет особина по којима се препознаје експресионистички однос према стварности. 14. Наведи бар пет стилских карактеристика експресионизма. 15. Наведи бар пет имена уметника експресиониста. 16. Шта је то дадаизам и како је добио назив? 17. Ко је, када и где написао манифест дадаизма? 18. Наведи пет особина дадаизма. 19. Како је и где настао надреализам као уметнички правац? 20. Ко је и када написао манифест надреализма? 21. Чије теорије о људској подсвести су утицале на схватања уметника надреалиста? 22. Наведи најважније карактеристике надреализма. 23. Наведи бар пет имена најпознатијих европских надреалиста. Међуратна српска књижевност 1. На развој српске међуратне књижевности утицале су књижевности европских држава. Чији утицај је био доминантан и зашто? 2. Који књижевни правац је имао највише присталица? 3. Како је изгледала српска књижевна сцена у међуратном периоду? 4. Наведи називе пет најпознатијих часописа из овог времена. 5. Шта је повезивало младе српске књижевнике у међуратном периоду? 6. Који млади српски писац (и на који начин) се први супротставио традиционалистима? 7. Шта је суматраизам? 8. Ко су били представници експресионизма у српској књижевности? (Наведи бар пет имена.) 9. У чему је српски надреализам био сличан француском, а у чему се разликовао? 10. На веди бар пет имена најпознатијих српских надреалиста? Социјална литература у међуратној књижевности
1. Ком књижевном правцу је (по својим стилским одликама) била блиска социјална литература? 2. Наведи имена најважнијих представника социјалне литературе у руској књижевности. 3. Како се назива правац у који временом прераста социјална литература? 4. Коју улогу добија књижевност у соцреализму? 5. Каква је веза између друштва и књижевности по мишљењу соцреалиста? 6. Шта се потискује из књижевности, а шта се доводи у први план у совјетском соцреализму? 7. Наведи имена бар пет југословенских писаца (модерниста) који су усмерили своје стваралаштво према социјалној литератури.
Припремајући се за рад на часовима посвећеним роману "На Дрини ћуприја", прелистај презентацију о животу и делу нашег великог писца и потруди се
да што више информација о њему усвојиш. Препоручујем ти да прочиташ и нешто опширније на сајтовима по свом избору или на: Википедији и Растко |
Категорије
All
Архива
September 2020
|