У тумачењу стихова из "Горског вијенца" коришћени су следећи извори: -Часлав Ђорђевић, мр Предраг Лучић, Књижевност и српски језик, Издавачка агенција Д-Ђорђевић, Нови Сад . 2009. -Ирина Деретић, "Семантика сенке у "Горском вијенцу" https://www.rastko.rs/knjizevnost/nauka_knjiz/ideretic-senka.html -Јован Деретић,Кратка историја српске књижевности http://www.rastko.rs/knjizevnost/jderetic_knjiz/jderetic-knjiz_06_c.html -Петар Пијановић, Књижевност и српски језик,ЗУНС, 2008. -Тумачење стихова "Горског вијенца" на сајту: http://www.montenegro.org.au/izbor_iz_gv.html |
Пре него што прочитате текст који је пред вама, желим да вам укажем на нешто веома битно:
-Важно је да Његошевим стиховима не приступате са становишта било какве искључивости, верске мржње и нетолеранције у савременом контексту, што се, нажалост, повремено дешава у тумачењу стихова из „Горског вијенца“. Морате их сагледати у контексту историјских и политичких околности које су их инспирисале - народ Србије и Црне Горе био је тада под отоманском окупацијом и борио се за слободу. У вези с тим, важно је да имамо на уму да све људске заједнице, одувек и свуда у свету, доживљавају као зло своје освајаче и поробљиваче (чак и када верују у исте богове и деле исте културне вредности), а мржњу према њима користе као покретач за ослобађање од ропства. О таквој мржњи реч је и у овом делу.
-Осим тога, крајем 17. и током 18. века (а негде у том раздобљу је смештена радња „Горског вијенца“) Црна Гора је била теократска држава, што значи да је земљом непосредно управљала црква на чијем челу је био владика. Отуда је разумљива верска мржња према окупатору, нарочито у ситуацијама када се део домаћег становништва (припадника православне хришћанске заједнице) одлива на страну окупатора, прихватајући његову религију (у овом случају ислам, а могла би бити и било која друга). Овде је реч о угрожавању идентитета црногорског народа (верског, националног, културног), па и о опстанку саме државе, што се доживљава и као агресија споља и као издаја изнутра.
-Обрачуни које описује Његош представљају трагичну слику братоубилачких ратова у које се увек улази страсно и са безумном мржњом која исход види једино у узајамном уништењу. Зато је у средишту „Горског вијенца“ управо морална дилема владике Данила од ког се очекује да размишља, пре свега, као владар (чији је задатак да сачува и ослободи државу којој прети уништење) и као свештеник (чији је задатак да брани хришћанску веру). Проблем је у томе што су методе које му се намећу (а то је крвави устанак и сурово уништење исламизованог дела становништва) у потпуној супротности са његовим поимањем човечности.
Позивати се на Његошеве стихове који унутар радње „Горског вијенца“ оправдавају мржњу и погром, у било ком другом, а нарочито савременом контексту, је апсолутно неприхватљиво и неосновано.
Објашњење одломака из „Горског вијенца“
(из Читанке за други разред средње школе)
Стихове за своје ученике тумачила Бранијета Конџуловић
Посвета успомени (или праху – земним остацима) Карађорђа Петровића који је постао „отац“ Србије подигавши Први српски устанак 1804. године, у којем је Србија поново рођена након вековног ропства под Турцима. |
......Из грмена великога лафу изаћ трудно није, у великим народима генију се гн'јездо вије: овде му је поготову материјал к славном дјелу и тријумфа дични в'јенац, да му краси главу смјелу. Ал' хероју тополскоме, Карађорђу бесмртноме, све препоне на пут бјеху, к циљу доспје великоме: диже народ, крсти земљу, а варварске ланце сруши, из мртвијех Срба дозва, дуну живот српској души...... |
.......Није ништа чудно у томе да из каквог великог грма на видело изађе лав, као ни у томе да један велики народ изроди генија, вансеријску личност. [Народ не мора бити велики само по бројности, већ и по снази свога духа, по издржљивости, историјској доследности... Те квалитете који доприносе рађању великих људи Његош види у српском народу.] Упркос бројним препрекама, Карађорђе, херој из малог шумадијског града Тополе, остварио је вековни сан српског народа о животу у слободној хришћанској земљи. Пробудио је народ који је потонуо у безнађу и дао му снаге да се избори за своју самосталност и слободу. |
Скупштина уочи Тројичина-дне на Ловћену
[Празник Свете Тројице (или Духови) означава силазак Светог Духа на апостоле и прославља се педесетог дана по васкрсењу Исуса Христа; по календару СПЦ пада у недељу, 27. маја. Слави се три дана, (духовска недеља, понедељак и уторак). Празник је познат и као Тројичин дан или Тројице, јер слави свето тројство – Бога Оца, Сина, и Светог Духа.] |
Владика Данило
А ја што ћу, али са киме ћу?
Мало руках, малена и снага,
једна сламка међу вихорове,
сирак тужни без нигђе никога...
Моје племе сном мртвијем спава,
суза моја нема родитеља,
нада мном је небо затворено,
не прима ми ни плача ни молитве;
у ад ми се свијет претворио,
а сви људи паклени духови.
Шта да чиним и на кога да се ослоним? Са тако мало људи не могу се никоме супротставити; Осећам се као сламка [стабљичица траве] коју савијају ветрови како им је воља, као сироче тужно без игде икога... Мој народ је потонуо у мртвило и безнађе. [Неосетно, без отпора и без свести о томе шта им се дешава, Црногорци су на путу да изгубе своје националне, верске и културне одлике које их чине народом.] Узалуд ми је да плачем, нема ко да ме утеши, Изгледа као да ме се и Бог одрекао и затворио небо, па не чује мој плач и молитве. Цео свет ми се претворио у пакао, а сви људи ми личе на зле духове. |
О кукавно Српство угашено,
зла надживјех твоја сваколика,
а с најгорим хоћу да се борим!
Да, кад главу раздробиш тијелу,
у мучењу издишу членови...
Ово је за мене дан несреће и зле судбине; [Владика треба да донесе одлуку која судбински (а то значи неминовно, неизбежно) води у нову несрећу.] О кукавно Српство угашено, [Владика јадикује (жали) над гашењем свести једног дела Црногораца о припадности православном српском хришћанству] Преживео сам разна зла, али ово са којим сада треба да се борим је горе од свих! Кад је глава [поглавар, предводник, заштитник, домаћин...] једног народа здробљена, [владика се осећа обезглављено, не зна шта да предузме] становници те државе су осуђени на нестајање у мукама... [Проблем пред којим се затекао владика Данило је тиха исламизација црногорског становништва у 17. веку; многи су добровољно прелазили у ислам како би обезбедили боље услове живота за своје породице; дешавало се да, након породичног договора, један брат пређе у ислам, а други остане у православној вери; нису слутили да ће, уместо сигурности и економског благостања за целу породицу, то временом донети раздор и мржњу на верској основи.] |
Али ти је мало по свијета
те си својом злошћу отровала,
но си отров адске своје душе
и на овај камен избљувала?
Мала ти је жертва сва Србија
од Дунава до мора сињега?
Куго људска, да те Бог убије! [Владика Данило се обраћа Отоманској империји називајући је „кугом“ (смртоносном, заразном болести која се брзо шири и поприма размере епидемије) јер осваја свет, шири се Европом и хришћанске народе полако преводи у своју веру.] Зар ти није довољно што си пола света „својом злошћу отровала“ [привела вери која представља претњу хришћанству, па је хришћани доживљавају као отров из пакла], него то чиниш и на овом „камену“ [маленом, каменитом, сиромашном тлу - Црној Гори]? Зар ти је мала жртва сва Србија, од Дунава до Јадранског мора? |
поносиш се скиптром крвавијем;
хулиш Бога с светога олтара,
мунар дуби на крст раздробљени!
Седиш на престолу који си отела и поносиш се скиптром крвавим [скиптар је богато украшен краљевски штап – одличје које симболизује власт; крвави скиптар је алузија на убиство владара – кнеза Лазара и отимање власти]. Вређаш Бога (хришћанског) проповедајући ислам у некадашњим црквама које си претворио у џамије; Тамо где је некада стајао крст сада стоји минарет (уска и висока кула која стоји уз џамију, а на врху има симбол ислама, месец и звезду). |
те је у збјег собом унијеше
међу горе за вјечну утјеху
и за спомен рода јуначкога?
Већ је у крв она прекупата
стопут твоју, а стотину нашу!
Од некадашње државе и моћне цркве (чији је симбол крст) остала је само сенка (коју су, бежећи у планине пред притисцима освајача, у својим сећањима, као утеху, понели сви они који нису хтели да се одрекну свог имена, вере и јуначке прошлости). Због те постојаности поробљеног народа у жељи да сачува свој верски идентитет проливено је много крви (и црногорске и отоманске). |
кога ђаво о свачему учи:
"Црну Гору покорит не могу
ма никако да је сасвим моја;
с њима треба овако радити..."
Па им поче демонски месија
лажне вјере пружат посластице.
А сада се зли цар [турски] досетио (а ђаво га је томе научио) како може без борбе покорити и потпуно придобити непокорну Црну Гору. Као лажни, ђавољи спаситељ, почео је да придобија становништво повластицама, привилегијама и удобностима у замену за прелазак у ислам, на шта су се многи полакомили. |
што ће турска вјера међу нама?
Куда ћете с клетвом прађедовском?
Су чим ћете изаћ пред Милоша
и пред друге српске витезове,
који живе доклен сунца грије?
Бог вас проклео прљави (или безверни/пагани) издајници! [Куне владика све оне који су се одрекли своје вере и традиције да би се приклонили вери освајача.] Зар се не бојите клетве предака? Зар вас није стид да се, кад одете на онај свет, појавите пред Милошем Обилићем и другим српским витезовима који су дали живот за хришћанску веру и вечну славу? |
Кад данашњу премислим вијећу,
распале ме ужаса пламови:
исклати се браћа међу собом,
а крвници, јаки и опаки -
затријеће сјеме у одиву.
Кад помислим на данашњу скупштину од ужаса ме захвати грозница: Ако дође до сукоба (убистава) међу браћом [јер све су то Црногорци, а неки заиста и браћа, једни који су остали верни својој цркви и други који су прешли у ислам], која (традиционално) полажу право на крвну освету, неће преостати ни плод у утроби одиве. [„Одива“ је девојка која је, удавши се, отишла из родитељске куће; млада удата жена]. |
који си ме дао на свијету!
Час проклињем лански по сто путах
у који ме Турци не смакоше,
да не варам народње надање.
Нека је проклет дан када сам се родио! Проклињем по сто пута час када су ме Турци могли убити, а нису, [лањски - прошлогодишњи] да не обмањујем народ који се нада да ћу га управо ја избавити. |
Вук Мићуновић лежи близу владике; притајио се као да спава, али све чује дивно.
Не, владико, ако Бога знадеш!
Каква те је спопала несрећа
тено кукаш као кукавица
и топиш се у српске несреће?
Да ли ово светковање није
на кому си сабра Црногорце
да чистимо земљу од некрсти?
Немој тако говорити, владико, Богом те заклињем! Каква те је спопала несрећа па кукаш као (птица) кукавица и давиш се (гушиш се) у српској несрећи? Та, зар ово није празник на који си сабрао Црногорце да очистимо земљу од од нехришћана? [оних који су нас издали и одрекли се своје вере] |
на коју се врсни момци купе
способности своје да кушају,
силу мишце и брзину ногах;
стријељањем да се надмашају
и сјечењем у опкладу плећах;
да слушају божју летурђију
и да воде коло око цркве -
да витештвом прса набрецају.
То је тамјан свети јунацима,
то гвоздени срца у момцима!
И без тога [без намере да дижемо устанак против потурица] ово нам је слава [Света Тројица], на коју се окупљају врсни момци [они који могу служити за пример] да се такмиче [традиционално] у одмеравању способности, да се види ко је снажнији, ко је бржи, ко вештије рукује сабљом; да слушају божју литургију [православно богослужење], да играју коло око цркве- да витештвом (храброшћу) пуне своје груди. То је тамјан свети јунацима, [Све то служи за духовно прочишћење наших јунака], и чини их срчаним, снажним и одважним. |
Људи трпе, а жене наричу;
нема посла у плаха главара!
Ти нијеси саморана глава:
видиш ове пет стотин момчади,
које чудо снаге и лакоће
у њих данас овђе видијесмо?........
Одбаци те тешке, злослутне речи (мисли)! Мушкарци су ту да поднесу невоље (и супротставе им се), а плакање је за жене; нема никакве користи од брзоплетог владара [плах - лако узбудљив, раздражљив; брзоплет; плашљив, бојажљив] |
шест путах је јошт толико дома;
њина сила, то је твоја сила.
Докле Турци све њих савладају
многе ће се буле оцрнити;
борби нашој краја бити неће
до истраге турске али наше...
Осим момака који су овде, шест пута оволико их је још код својих кућа; њихова снага је твоја снага. Док Турци све њих савладају многе ће се буле ожалостити [остати без својих рођених и драгих]. [Реч „була“ означава Туркиње, муслиманке.] борби нашој краја бити неће све док не истребимо или ми њих или они нас... |
до у Бога и у своје руке;
надање се наше закопало
на Косово у једну гробницу.
У добру је лако добро бити,
на муци се познају јунаци!
Не можемо се поуздати ни у кога другог Осим у Бога и у своје руке; Наша нада закопана је на Косову (у Косовском боју) на Косову у једној гробници [када су заједно изгинули бројни српски јунаци]. У добру је лако добро бити, на муци (у невољи) се види ко је јунак, а ко кукавица! |
Не држи нас овако, владико,
но отршај оволико људства.
Свако гледа што ће чут од тебе,
а ти си се нешто замрсио:
нит' што збориш нити нас отршаш,
у образ си као земља доша;
сам се шеташ пољем без никога,
нит' што једеш нити заспат можеш.
крупно нешто учиш у памети, -
збили ти се снови на Турчина, -
а ја зебем од много мишљења.
Не држи нас овако, владико, [у неизвесности] но допуштај да се сви ови људи разиђу [без договора]. Свако гледа што ће чут од тебе, а ти си се нешто замрсио [запетљао, збунио]: нити шта говориш нити нас отпушташ [да идемо својим кућама], потамнео си у лицу као земља; сам се шеташ пољем без икога, нит' што једеш нити спавати можеш. Неке тешке, крупне мисли ти се мотају по глави, - скупили су се у њој сви снови о Турчину [бриге и размишљања о Турцима, или исламизованим Црногорцима или турском султану], а ја стрепим [бринем, бојим се] од оних који предуго размишљају. [који су толико неодлучни] |
Слушај, Вуче, и остала браћо!
Ништа ми се немојте чудити
што ме црне растезају мисли,
што ми прса кипе са ужасом.
Слушај, Вуче, и остала браћо! Ништа ми се немојте чудити што сам обузет [растрзан] црним мислима, што су ми груди препуњене осећањем ужаса. |
више види но онај под брдом;
ја повише нешто од вас видим -
то је срећа дала ал' несрећа.
Ко се бар мало уздигао изнад просечности обичнога света [Ко стварност посматра одозго, у целини, узимајући у обзир све њене чиниоце] више види но онај под брдом [онај коме су видљиве и доступне само приземне ствари и проблеми који га се лично тичу]; ја [у свему овом што нам се догађа ] видим нешто више него што ви видите - а то је можда срећа, а можда и несрећа. |
нека га је ка на гори листа,
но се бојим од зла домаћега.
Не бојим се ја самих Турака, нека их има колико и лишћа у шуми, већ се бојим Црногораца који су им се придружили. |
тек домаће нападнемо Турке,
свој својега никад пуштат неће;
разлучи се земља на племена,
крвава се исклати племена,
враг ђаволу доћи у сватове
те свијећу српску угасити!
[Читава] бесна (обесна) братства [племенске заједнице ] прешла су у ислам; ако сада нападнемо своје домаће „Турке“ [муслимане] свак ће се окомити на неког свог рођака; земља ће се поцепати на зараћена племена, убијаће се међусобно, враг ће ђаволу доћи у сватове [скупиће се зло са обе стране; неће се знати на којој страни је веће зло], све док се не угаси и последње српско огњиште (док не нестане све што је српско)! [угашена свећа може бити и посмртна свећа која се гаси након опела] |
ко се топи хвата се за пјену;
над главом се надодају руке!
Зло се трпи у страху од још већег зла. Дављеник се и за пену хвата [Дављеник се и за сламку хвата; човек у невољи хвата се за све што му може личити на спас]; пружа руке изнад главе у нади да ће однекуд стићи помоћ! |
Без муке се пјесна не испоја,
без муке се сабља не сакова!
Јунаштво је цар зла свакојега,
а и пиће најслађе душевно,
којијем се пјане покољења.
Без муке се песма не испева, без муке се сабља не сакова! [Нема подвига и успеха, на било ком пољу, без труда и одрицања] Јунаштво је господар над злом, какво год оно било, А мисао о њему (јунаштву) опија душе бројних генерација кроз историју. |
имао се рашта и родити!
Вјечна зубља вјечне помрчине
нит' догори нити свјетлост губи.
Благо ономе ко својим делом заслужи да га заувек памте, јер његов живот заиста има смисла! Такви људи су као светионик у тами, обнављање сећања на њих одржава их у вечном животу. |
(говори замишљено као да је сам)
Ђе је зрно клицу заметнуло,
онде нека и плодом почине.
је ли инстинкт ал' духовни вођа,
Овде људско запире познање!
Тамо где се ко родио и где је одгојен онде треба и да остане до краја живота. [са својим народом] Да ли је узрок томе инстинкт [сва друга жива бића, осим човека, остају увек верна простору у којем су рођена; чак и када, попут птица селица, привремено напусте свој дом, увек му се враћају] или су у питању неки виши (божански) разлози, то човек није у стању да сазна! |
ка тирјанин на слаба човјека.
Ал' тирјанству стати ногом за врат,
довести га к познанију права,
то је људска дужност најсветија!.........
Исто као што вук сматра да има право да поједе овцу тако и тиранин мисли да има право да злоставља слабијег од себе. Али супротставити се тиранству и победити га Суочити га са правдом и судити му за злочине, то је људска дужност најсветија! |
Неки један, то је ка ниједан,
нако да је више мученија.
Вражја сила одсвуд оклопила;
да је игђе брата у свијету
да пожали, ка да би помога.
Страшно племе, докле ћеш спавати? [Страшна је та равнодушност, несвесност, препуштеност судбини која је захватила цео народ.] Неки један, то је ка ниједан, нако да је више мученија. [Тек понеки међу вама је свестан шта нам се дешава, али они су, као појединци, немоћни да било шта учине осим да очајавају и пате.] Вражја сила (притисци и превођење у туђу веру) нас је окружила са свих страна; да је игде има неког добронамерног у свету [Можда владика мисли на неког државника, брата по вери – хришћанина који би му могао пружити подршку у борби за ослобођење...] И саме речи подршке, разумевања, сажаљења... биле би вредне као помоћ. |
мјесец ми је сунце заступио.
Ух, што мислим, куд сам запливао?
Све око мене прекрио је мрак [мрак ропства, културне стагнације, безнађа... ] месец [луна – симбол ислама] ми је сунце [светлост – симбол хришћанства] заклонио. Ух, што мислим, куд сам запливао? [владика се тргнуо из мрачних, песимистичких размишљања] |
пређе рока дошла ти је жњетва.
Дивне жертве видим на гомиле
пред олтаром цркве и племена;
чујем лелек ђе горе пролама.
Млади, недозрели младићи спремите се да одрастете пре времена, вама је прерано дошло време за умирање. Видим ту предивну младост како се жртвује у гомилама за своју хришћанску веру и свој народ; чујем лелек (вриску, плач, јаук мајки, сестара...) како одјекује кроз планине. |
нека буде борба непрестана,
нека буде што бити не може -
нек ад прождре, покоси сатана!
На гробљу ће изнићи цвијеће
за далеко неко покољење.
Треба поступати часно, достојанствено (упркос свему) и достојно имена свог народа, нека започне борба непрестана, нека се догоди оно што сада изгледа немогуће [да у тој неравноправној борби победимо непријатеља] нек све што не ваља прогута пакао, покоси сатана! На гробовима наших жртава ће изнићи цвеће [симбол обновљеног живота, симбол сећања на жртве] као знак сећања на нашу славу и жртву за неке будуће генерације. |
У подсвести Вука Мандушића скривена је слика коју он потискује из својих мисли, али му се она враћа кроз сан. То је слика уноси немир у његову душу јер нарушава вредносне норме патријархалне културе: Вук је потајно заљубљен у снаху свога кума и мада зна да је то неприхватљиво и нечасно не може да потисне чежњу за њом. |
Ал' је ђаво, али су мађије,
али нешто теже од обоје?
Кад је виђу да се смије млада,
свијет ми се око главе врти.
Да ли ме је то ђаво запосео, или ме је неко омађијао (бацио на мене зле чини, зачарао ме), или је нешто теже од обоје? Кад је видех да се смеје млада, свет ми се завртео око главе. |
но ме ђаво једну вечер нагна,
у колибу ноћих Милоњића.
Кад пред зору, и ноћ је мјесечна,
ватра гори насред сјенокоса,
а она ти од некуда дође;
украј ватре сједе да се грије.
Са тим сам се некако и могао борити, али ме ђаво једне вечери наведе, да преноћим у колиби Милоњића [својих кумова] Кад пред зору, у ноћи обасјаном месечном, док је ватра горела насред сенокоса, [на покошеној ливади окруженој колибама] а она ти од некуда дође; покрај ватре седе да се греје. |
Тада она вијенац расплете,
паде коса до ниже појаса;
поче косу низ прса чешљати,
а танкијем гласом нарицати,
како славља са дубове гране.
Чувши (мислећи) да сви спавају у колибама, расплела је косу уплетену у плетенице. [и савијену око главе у облику венца] Расплетена коса пала је до испод струка; [колико је била бујна и дуга] поче косу низ груди чешљати, и нежним(љупким) гласом нарицати, [тужити, оплакивати, „певати“ тужбалицу] као славуј са дубове гране. [дуб је врста дрвета - храст] [Женска коса је у готово свим културама симбол женствености и лепоте. Такође, у патријархалним друштвима, она се сматра и симболом еротичности, па жене своју косу не расплићу пред мушкарцима, осим пред својим мужем.] |
мила сина Милоњића Бана,
који му је ланих погинуо
од Турака у дугу крваву.
Оплакује млада свог девера Андрију, [Девер има изузетно важно место у животу патријархалне жене. Он је њен духовни брат и заштитник у новом дому; зато је брат на дан венчања ритуално предаје, приликом напуштања родитељског дома, у руке деверу.] милог сина Милоњића Бана, који му је лани [прошле године] погинуо од Турака у дугу крваву. [у крвној освети; као жртва крвне освете] |
жалије му снахин в'јенац било
него главу свог сина Андрије.
Свекар снахи није дозволио да одреже косу: [Када изгубе неког из породице, нарочито ако је то син, брат, или девер, жене су одсецале косу, а неретко и наруживале лице ожиљцима, како би изразиле дубину свог неизлечивог бола.] жалије му снахин венац било него главу свог сина Андрије. [Чак је и ожалошћени Андријин отац (њен свекар) сматрао да је грех наружити такву лепоту због туге за покојником.] |
очи горе живје од пламена,
чело јој је љепше од мјесеца,-
и ја плачем ка мало дијете.
Толико жалосно нариче та млада жена, да свака њена реч изазива бол у срцу оног ко је слуша очи јој горе живље од пламена, чело јој је лепше од месеца,- [у њеним очима има толико страсти, сјаја, ватрености... њено чело, лице, кожа... има заносну лепоту попут бисерног сјаја месеца] и ја плачем као мало дете. [Посматрајући је из прикрајка, а да она то не зна, Вук са болом у души потискује морално неприхватљива осећања која га обузимају; његове сузе су израз тихе патње због љубави коју никада неће смети да покаже.] |
дивне га ли очи оплакаше,
дивна ли га уста ожалише...
Благо Андри што је погинуо- дивне га ли очи оплакаше, дивна ли га уста ожалише... [Вук Мандушић завиди младом куму Андрији што је погинуо и жали што није на његовом месту; један разлог томе је што би у том случају осећања ове младе жене била упућена њему, а други – што ће до краја живота морати да носи и скрива као грех ту љубав коју је у њему пробудила снаха бана Милоњића.] |
Што је човјек, а мора бит човјек!
Тварца једна те је земља вара,
а за њега, види, није земља.
Је ли јавје од сна смућеније?
Шта је човек, а мора бити Човек! [Игуман Стефан је у дубокој старости, а још увек није докучио шта је заправо човек и који је смисао његовог постојања. Њему је јасније шта би требало да човек буде, него шта стварно јесте; трабало би да буде Човек – одраз Божијег савршенства на земљи (ако га је већ Бог створио по свом лику и обличју...), разумно и креативно биће, мерило добра, правде, истине, љубави...] [Али човек је] Тварца једна те је земља вара; [У својој природи он има непомирљиву супротност: -он је тварца - сићушна твар (честица материје - која је пролазна, подложна кварењу и пропадању), коју лако завара све што је овоземаљско, материјално, опипљиво, видљиво (обмањујући његова чула); -али ипак, њему је дат и разум и способност да види или бар наслути да иза тог материјалног, пропадљивог, појавног света постоји неки други, виши смисао, и да човек није пао на земљу само да би се са њом, као честица материје, сјединио након кратког живота, већ да би тај смисао докучио.] Је ли јавје од сна смућеније? Да ли је то стварност (јава) нејаснија од сна (од идеала, од људског сна о савршеном свету)? [Његов идеал о човеку и човечности, о његовој мисији на земљи... је чистији и јаснији од објективног света пуног обмана, самообмана, заблуда... које је тај исти човек створио.] |
он је има рашта полазити;
а без њега - у што тада спада?
Ако заслужи часно име Човека током свог живота на земљи, његов долазак на овај свет је имао смисла. [Овде се може мислити на тежњу ка идеалу човека као узвишеног бића, али и на тежњу према патријархалном идеалу човека/мушкарца јунака, поштеног и часног човека, заштитника истине и правде и бранитеља свог дома и народа, своје вере и слободе.] Ако у томе не успе – у шта тада спада? [Или: Ако у томе не успе, може ли онда бити ишта друго осим представник још само једне биолошке врсте?] |
виле ће се грабит у вјекове
да вам в'јенце достојне саплету;
вас ће примјер учити пјевача
како треба с бесмртношћу зборит!
Поколење за песму створено, [Поколење којем је суђено да се о њему песме певају] виле ће се грабити (међусобно отимати, такмичити) кроз векове која ће вам исплести достојнији венац ; (венац достојан ваше части, славе, победнички венац...) [Можда Његош овде под вилама подразумева музе које ће надахњивати певаче, песнике...] Ваш ће пример учити певача [ви ћете служити песницима за пример] како се својим делом заслужује бесмртност! |
племе ви се све одрекло себе
те црноме работа Мамону!
Паде на њем клетва бешчестија.
Предстоји вам преужасна борба: [борба која превазилази границе ужаса] Мноштво ваших сународника (саплеменика) одрекло се себе [свог порекла, православне вере, припадности црногорском народу] Па служи црном Мамону [демону који персонификује похлепу, чежњу за материјалним богатством] [Игуман Стефан сматра да су сви његови сународници који су прешли у ислам учинили то из користољубља.] На њих је пала клетва због бешчашћа. |
Ваша браћа од оца и мајке;
Сви уједно и доста работе.
Шта чини (целу) Босну и пола Албаније? То су ваша браћа од оца и мајке. [све су то ваша браћа – исламизовани српски, православни, хришћански народ] Када бисмо сви били на истој страни, уједињени у борби против непријатеља, тај посао (ослобађање) био би брзо окончан. |
страшне борбе с својим и с туђином!
Тежак в'јенац, ал' је воће слатко!
Воскресења не бива без смрти.
Вама је суђено да носите крст [крст у значењу судбина] страшне борбе са својима и са туђином! [Ваша је судбина да свој живот посветите борби за своју веру, слободу, народ... али је та борба утолико тежа што против себе, осим туђина, имате и део сопственог народа.] Тежак је венац који треба да понесете на својим главама, али је циљ којем води та ваша жртва сладак! [мио души] Да би неко васкрснуо прво мора умрети. [Венац представља симбол вечности и бесмртности; ово може бити и алузија на Христов венац мучеништва и страдања за спас човечанства. Овај венац је тежак зато што је његова цена (цена славе, вечности и бесмртности) веома висока – за њега треба положити живот, али очекивани плод те жртве је препород (васкрсење) народа који је на ивици изумирања. То је свесна жртва – одлазак у смрт ради живота неких будућих генерација.] |
чест, народност ђе је васкреснула
и ђе олтар на исток окренут,
ђе у њему чисти тамјан дими.
Славно мрите, кад мријет морате!
Већ вас видим под сјајним покровом, [видим како се вашој жртви одају почасти] у земљи у којој је васкрснула част и свест о својој народности, где је олтар на исток окренут, [поново се сви моле у црквама] а са олтара мирише тамјан [симбол духовног прочишћења хришћана и молитве Богу] Ако већ морате да умрете, онда умрите славно! |
Пред вама је десет цитата обележених редним бројевима. Наведите број цитата који желите да коментаришете и у продужетку напишите своје објашњење. Важно је да то урадите самостално, без коришћења туђих тумачења!
- Покољења дјела суде, што је чије дају свјема!
- Пâс свакоји своје бреме носи.
- Гониш камен бадава уз гору.
- Старо дрво сломи, не исправи.
- Кад ме жена пита ђе сам био,
Куку њојзи ако не вјерова!
- Ћуд је женска смијешна работа!
стотину ће промијенити вјерах
да учини што јој срце жуди.
- Страх животу каља образ често.
- Чашу меда јошт нико не попи,
чаша жучи иште чашу меда,
смијешане најлакше се пију.
- Мед за уста и хладна пријања,
- Све се човјек брука са човјеком: