Ч. Ђорђевић и П. Лучић
НАСТАНАК СТАРЕ УМЕТНОСТИ
Археолошка истраживања јасно су показала да су прве цивилизације настале око великих река као што су Еуфрат, Тигар, Инд, Ганг и Нил. Тамо су настајале древне културе које и данас привлаче пажњу својом грандиозношћу и значајем који су имале за све културе које су настајале касније. Реч је о сумерској и асирско-вавилонској, египатској и старој индијској култури.
Захваљујући рекама, води у изобиљу и плодним пољима поред река, развијали су се земљорадња и сточарство. Човек се почео везивати за одређени простор. Подизао је трајна породична станишта. Тако су настајале прве насеобине, први градови, у којима се развијало занатство и цветала трговина. Са подизањем утврђења и великих грађевина, у првом реду великих храмова, стварана су прва дела архитектуре; зидало се од осушене опеке. Тада се јавља и грнчарство. Земљане посуде и друге предмете људи украшавају разним знацима и сликама; праве облике који имају везе са виђеним и доживљеним, са оним што пружа стварност, али и машта. Настају прва дела ликовне уметности која треба да украсе и увећају сјај краљевске палате. Тако, поред архитектуре, настаје вајарство и сликарство. Јављају се први религијски системи или прва уобличена веровања у богове, а са њима и први велики књижевни облици као што су легенде и митови. Из њих говори религиозно биће древног човека.
Упућен на природу, на њене дарове или пак невоље које долазе са сушама, пожарима и потопима, болестима и ратовима, човек у свему види вољу неког силног и невидљивог; види нечији гнев и освету. У свести замишља неки дух који управља људским судбинама. Стога, у својим представама, тадашњи човек ствара слике богова у људском обличју или их тако замишља. У жељи да их одобровољи и да им се на тај начин приближи, он им приноси разне жртве, смишља обреде и ритуале, подиже велелепне храмове; о њима приповеда и пева; њих дозива и њима се обраћа, са њима води замишљене разговоре. Дакле, све поприма и носи религијско обележје: архитектура, књижевност, игра и музика.
Стари век је време великих духовних творевина, нарочито књижевних. У првом реду ту су епови у којима се у грандиозним сликама и представама приказује живот људи и богова, међусобно блиских, а често и у сродству, што је разлог за појаву мотова о полубоговима. Све је у додиривању и прожимању: земаљско и небеско, овоземаљско и онострано (загробно), могуће и немогуће, пролазно и вечно. У тим првим великим духовним усменим творевинама, а потом и у писаним, изражени су снови и живот човека са свим његовим радостима и недаћама, тј. људска осећања, хтења и схватања. У њима се стварају прве космогонијске представе о свету. Међу најпознатија дела књижевности овог доба спадају Еп о Гилгамешу и Енума Елиш (сумерски епови), Рамајана и Махабхарата (староиндијски епови), старојудејски зборник текстова познат као Библија (Тора или Мојсијеве књиге), Илијада и Одисеја (старогрчки епови).
Тако су настале свеобухватне религиозне творевине које у себи садрже грандиозне слике о земаљском и небеском, о људима, херојима и боговима, о стварном и фантастичном - дела која имају на хиљаде и хиљаде стихова; по обиму и садржају непревазиђена до данас. На иример, индијски спев Махабхарата има 220 000 стихова (осам пута је већа од Хомерове Илијаде). Други индијски народни спев је Рамајана од 24 000 стихова. То су епови који су стварани вековима и у чијем је стварању учествовао велики број песника.
У књигама старога века садржано је целокупно искуство дотадашњег човека: историја, митови, обичаји, ритуали, обреди, живот свакодневице, осећања и страсти, закони и разни облици духовног стварања.
Шта је то ЕП или ЕПОПЕЈА?
Зачеци епа су, вероватно, у епској песми. Више епских песама, на десетине њих (које певају о истом јунаку или једном великом догађају), временом повезаних у јединствену целину, дају еп, спев или епопеју. То су најстарије песничке творевине у којима до изражаја долази колективни дух народа. Еп или епопеја, зато што захвата све аспекте духа и живота једне заједнице (веровања, обичаје, ритуале, начин живота, схватања, однос према свету), назван је „песничком историјом” прошлости народа који га ствара, односно „прича о детињству једног народа”, настала на почетку цивилизације.
У еповима се пева о краљевима, јунацима, боговима, дивовима и фантастичним стварима, о земаљском и небеском. Али увек постоји неки значајан и велики догађај око којег се групишу многи други и мање важни догађаји, као и ликови, људске судбине којих има у импозантном броју. На тај начин добија се грандиозна слика о прошлости једног народа. И баш зато, догађај у епу мора бити од изузетног значаја за једну заједницу јер преко њега треба да се изрази херојска и славна прошлост предака. И догађај и јунаци морају да покрену у читаоцу или слушаоцу осећање дивљења и заноса оним што је у средишту приповедања, утолико више што је у сваком епу пуно универзалног и свевременског.
По свом настанку еп може бити колективна творевина, која је настајала у низу векова док се није показала као целина. Такви су епови: Гилгамеш (сумерски еп), старогрчки епови Илијада и Одисеја, индијски спевови Рамајана и Махабхарата, фински спев Калевала, старогермански еп Песма о Нибелунзима, француски Песма о Роланду.
Много касније, по узору на древне и усмене епове, почели су настајати и уметнички или писани епови, творевине појединаца, различити по тематици: Вергилијев спев Енејида, Ослобођеии Јерусалим Торквата Таса, Изгубљени рај Џона Милтона, а код нас Његошева Луча микрокозма, Смрт Смаил-аге Ченгића Ивана Мажуранића и други.
Због прегледности разгранате радње и лакшег увида у сложену унутрашњу структуру, еп се дели на мање целине - певања.