Латиноамеричка књижевност
Латиноамеричка књижевност доживела је велики успех у другој половини 20. века. Томе је посебно допринела проза, односно магични реализам као поступак у којем се свакидашње искуство прелама у чудесним причама и митској свести јунака.
Видан допринос латиноамеричкој и савременој светској књижевности даје и Габријел Гарсија Маркес (1928). Маркес је колумбијски писац који се прочуо као аутор три кратка романа (Лишће на ветру, Пуковнику нема ко да пише и Зла коб) и збирком приповедака Сахрана Велике Маме. Ова дела Маркес је уобличио у једну целину под насловом Сто година самоће. То је породична сага у којој се на хуморан и парадоксалан начин одсликава латиноамеричка цивилизација.
Време диктатуре и насиље као обележје модерног доба Маркес приказује у делима Јесен патријарха и Хроника најављене смрти. У роману Љубав у доба колере љубавна прича необичног обрта исприповедана је на фељтонистички начин.
Маркес приказује стварност преломљену кроз митско искуство. У основи приказа је прича која користи згуснуто, циклично време и вечно враћање истог. Тако све оно што је познато и локално у причи добија универзални смисао.
Савремену латиноамеричку поезију обележио је чилеански песник Пабло Неруда (1904-1973). У његовим песмама преплићу се сетна љубавна чежња и слике јаке чулне страсти (Двадесет љубавних и једна очајна песма). Такође се преплићу мит и предање, епска драма домородачких племена са сви- репом снагом освајача јужне Америке (Општа песма). Ипак, у највећем броју песама Нерудин лирски јунак моћно осећа живот и његове радости.
У прози мексичког писца Карлоса Фуентеса (1928) људске драме ствара социјално раслојавање. Његов приповедачки поступак у разбијеној хронологији спаја разнолике прозне и поетске делове текста. Друштвено зло, несавршеност појединаца и њихове личне жртве тематска су подлога Фуентесовог најбољег дела Смрт Артемија Круза.
Значајни аргентински прозни писци су Ернесто Сабато Ферари (1911) и Хулио Кортасар (1914-1984). Сабато рељефнио описује људску драму коју не стварају само тежак живот пустош велеграда. Она настаје и у души осетљивог човека. Сабатов искошени свет приказују слике стварности, као и апокалиптичне, тј. надреалне визије јунака.
Кортасарову прозу обележавају метафизичка тескоба и игра као слободна акција духа. Најпознатије му је дело антироман Школице који слика хаос овога света и необичне ликове. У бекству од света, Кортасарови јунаци постају пасивни посматрачи онога што се дешава у животу.
Од свих латиноамеричких писаца у светској књижевности највећи значај и утицај има аргентински приповедач и песник, есејиста и антологичар Хорхе Луис Борхес (1899-1986). У његровој прози и поезији дошла је до изражаја ерудиција, односно сви гени његове лектире. Борхесов ерудитни свет озрачен је мистиком и митологијом, сном и паралелном стварношћу, као и вером у вечно враћање истог. Књижевни рад Борхес је почео шзмеђу два светска рата када му излази и чувена збирка приповедака Општа историја бешчашћа. Од великог су значаја и приче у књигама Врт са стазама које се рачвају, Маштарије и Пешчаник, те приповетке и песме у збирци Творитељ. Борхес је један од утемељивача постмодернизма у књижевности који текст граде на палимпсесту.