ОД ТЕБЕ ДО МЕНЕ
од тебе до мене
очи везиље два бола свјетлости
јесен и опасности мудрости болују у мојој глави
од тебе до мене
тихе арије понорница
ти моја оаза
ти крчаг сахарске воде
ти нож у грлу срне
ти лелек дурмиторски
ти јесен моја болесна
од тебе до мене
то не можеш описати нит псовком пребољети
ти враћање без повратка
ти минут на смрт осуђеног времена
ти бдење грудоболника
од тебе до мене
свe што се порећи мора
глад
хлорофил вјечног биља
од тебе до мене
зла ти мисао ко Каину ум дојила
пештерске ти суше ране
злом љетином
црним руном
као муња острошка у чеони вртлог бдиле
од тебе до мене
дамари трава и земље
ти кост и коб срца
ти мирис зелене шуме ти бол у крстима рудара
ти пожар у рафинерији нафте
ти лабуд
и моја лабудска пјесма
од тебе до мене
ожиљци тишине крваре
од тебе до мене
стопе се са сјечивом боре
од тебе до мене
године
године
године
ПЈЕСМА МОГ НАРАШТАЈА
Њихов смијешак изгнан из породичних албума
пјенуша струњен метал из њиховог даха
у пустош смјером гаврана, у димни брид зрака
игра овај вучји накот руски рулет с историјом.
У усијаном крвотоку охола равнодушност,
кристал мука, напросто
славјански тмаста зебња.
Младићи крхки, што појмили су сан,
буђење или смрт ко агрегатно стање живота.
Вазда затечени: у нехају, спокојству,
кушали суштину. Жарко.
Окове, снове и књиге на полицама. Досегли слућено
у магновењу. Бијес пророка.
Дјечаци крхки што усов им студи под кожом, под ноктом,
избивају из пакла
с Осмијехом Љуба Чупића
с Руком Принциповом.
А ишчитали слова с каменом календара
гњила писмена са лобање, мемлу срче, олује.
Већ удисали помало слеђену њежност
ка свом исходишту: у пансионима за самце
у собама од мастила,
Вјетрењаче времена, галије очас потонуле --
прска сипки тотем на вијеку,
на води; цвјетови ироније!
Час је да домаја удари благи ретуш на одсјај
нашег лица
ДЕЧАНСКА ЗВОНА ИЛИ СВЕТКОВИНА СРЦА
ћутим
вјековима ћутим твоје име
слутим како ми послије киша болујеш косу
и како од лелека звона занијемим и ослијепим потом
и ни молитве не разумијем
кад падам у бездан за твојим челом
због тебе кћери јерусалимске
све чедне а удове јесу
и утве златокриле рањавају паучину
снивају
како ти из образа кљују вино
и круне од руку дукате од чиста злата
невјестинске
чемерне кад у невакат дођу
руке ми под најдоњи камен дечански гњију
ти светац и помор библијски
ти седми светогорски монах
ти мојих девет Југовића и бол царице Милице
љепота
што је не видјеше очи ни цара ни ћесара
нит младе Гојковице
походе ли те кћери јерусалимске
љубави
руку само преко бока да ми пребациш
могла бих ја да цвјетам и бременим сваког прољећа
грло само да ми дахом опалиш
могла бих ја дојити и девет Обилића
(леле ако залелечу дечанска звона
па ти се лик са фрескама помути)
а понека птица заборави лет
остави гору и олтар сања
везиље му украду очи
на превару га преко ријеке преведу жедна
а крв би његова укротила све водопаде свијета
а клијале су под бедемима неке очи
и завидјела му Гојковица
за осјеку што дугујем крви
грешна се дому враћам
са клетвом дечанских звона у ушима
прашћај љубави