Одломак из поеме "Ђачки растанак", Бранка Радичевића
Ој Карловци, место моје драго,
Као детенце дошао сам амо,
Игра беше једино ми благо,
Слатко звах ја мед и смокву само.
Дете мало — голушаво птиче,
Дође птиче па се ту навиче,
Овде, овде, где криоце мало
Први пут се сретно огледало,
Из почетка од гране до гране,
Од дрвета једног до другога,
Док је смело сетити се стране,
Сетити се неба високога,
Док је могло крила своја лака
Небу дићи тамо под облака,
Под небо се дигао птић и сада,
Ал' весео није као некада,
Гледа доле, реку, врело, луга,
Дрва, жбуне, горе и врлети,
Па му с' чине до толико друга,
До толико успомена светих,
С кима дане прелепо пробави,
Па их сада мора да остави.
Тешко му се, тешко раставити,
Али шта ће када мора бити,
За њих срце њему младо туче,
Али га нешто на далеко вуче,
Он не може више одолети,
Па се вине и у свет полети.
Шта песник ковори о свом вољеном граду, о свом детињству, о свом одрастању? Песник говори о птичици (птићу) и њеном гнезду. А на кога то још може да се односи? Зашто је тај птић (птичица) тужан?