Ч. Ђорђевић и П. Лучић
РОМАНТИЗАМ КАО МЕТОД И ПРАВАЦ
О романтизму се може говорити као о методу и правцу у књижевности и другим уметностима. Због тога, пре него што се укаже на његову појаву и одлике, потребно је објаснити шта је метод, а шта правац у књижевности.
Метод је у ствари основни начин схватања, доживљавања и представљања света и човека. Он постоји независно од раздобља и идеолошких опредељења. Он је у природи човека и, као такав, није историјски условљен, нити је временски одређен. На пример, у природи је неког бића да сањари, да идеализује људе, да мења, дограђује и улепшава свет у својој машти, и врло осећајно се односи према збивањима и појединцима. Такав приступ је романтичарски, а субјекат који му прибегава је сањалица, романтик или романтичар. Насупрот оваквом методу или начину схватања и доживљавања света, постоји и други метод - реалистички, који настаје из вечне људске потребе да се буде убедљив, објективан, што ближи истини па ма каква она била. Човек који тако гледа на стварност је реалиста.
Према томе, у књижевности и уметности уопште постоје само два метода - романтизам и реализам, а праваца је много.
Каква је разлика између метода и правца?
Правац је у односу на метод временски одређен: јавља се, траје и нестаје, да би га потом заменио неки други. Условљен обележјима времена, друштвеним приликама и заједничким погледима одређене групе људи и њихових следбеника на друштво и уметност. Ствара га група писаца (уметника) са сличним или истим погледима на живот и стваралаштво. Појаву правца најчешће прати програм или манифест који га оглашава и објашњава. Правац се означава још и као струја или уметничка (књижевна) школа.
Метод може постати правац или школа у једном раздобљу ако га прихвати већа група стваралаца као једини или доминантан поступак у стварању. То се десило са романтизмом крајем 18. и са реализмом тридесетих година 19. века.
Када је реч о појму метод, он може имати и друго значење, везано за науку. Тада не говоримо о уметничком већ о научном методу, који подразумева посебан поступак или прилаз у неком научном истраживању. Свака наука има своје методе, поступке у истраживањима.
Појам романтизам подразумева оно што је романтично - чудесно, фантастично, маштовито, осећајно, пустоловно, изузетно и несвакидашње у својој зпојавности; нешто што је више сан и идеал него стварност. Као правац јавља се крајем 18. и почетком 19. века и траје до средине 19. века. Јавља се у време грађанских револуција, почев од 1789. године; затим у време устаничких покрета у поробљеним земљама Европе (као што је било у земљама на Балкану).
Романтизам изражава дух новог, грађанског друштва
и на његову појаву утицало је више фактора:
а) побуна према феудалном друштву и апсолутистичком поретку; људи траже већа права - прокламује се слобода и једнакост за све људе и у свим сферама живота;
б) незадовољство крутим облицима књижевног стваралаштва који су спутавали уметничке слободе, природност, спонтаност и непосредност. (Дотадашња, класицистичка књижевност неговала је строга правила која су владала у писању; такође, и просветитељска књижевност била је оличена сувопарношћу, одсуством емоција и маште, била је превише моралистичка и унсистирала је на поучности);
в) потреба нових младих уметника за слободом стварања, за оригиналношћу и аутентичношћу - без узора, образаца, са пуно маште и личних стваралачких обележја.
Романтизам је време револуционарних промена и у друшву и у уметности.
На друштвеном плану романтизам се залаже за три важне вредности: слободу, једнакост, братство међу људима. На плану уметности залаже се за слободу стварања и одбацивање строгих критеријума и форми пређашњих епоха
Термин романтичан први је у књижевност увео немачки песник Новалис. Француски песник, романсијер и драмски писац Виктор Иго био је први који руши уврежена схватања класицизма да треба стварати дела по узору и одређеним правилима. Његов предговор драми "Кромвел" сматрамо уметничким манифестом романтизма.
Тематика
Романтизам, по природи ствари, обрађује теме које се могу сматрати општим или вечитим, које се срећу и у претходним и у каснијим епохама - свет, човек, природа, вечност, слобода, морал, лепота.
Разлика је у приступу теми, њеном уметничком доживљају и обради. Као заједничко опредељење европског романтизма могу се издвојити:
Три тематска круга: човек и друштво, историја и природа.
1.Човек и друштво су у средишту интересовања европских романтичара.
Присутно је незадовољство друштвеним устројством и сукоб појединца и друштва. Доминантни су текући социјални и политички проблеми. Често је затварање у интимни свет (љубав, сета, меланхолија) као вид бекства од стварности и избегавања конфликта са друштвом. На другој страни су писци чија је поезија борбена, динамична, слободоумна, у сталном покрету и тражењу решења.
2. Историјске теме су честе и у поезији и у прози и у драми. У романтизму се негује култ националне прошлости или прошлости уопште, свет историје и великих догађаја, историјских догађаја у којима маса има значајну улогу.
3. Природа је још једно широко тематско подручје у стваралаштву романтичара. Веома чест је израз одушевљења природом и њеним лепотама. Али је природа и уточиште за усамљеност па је лирика у чијем је средишту пејзаж изузетно субјективна. Остварен је савршен склад пејзајжних слика и субјективних осећања.
Основне карактеристике романтизма
Књижевни поступак.
- Освајање потпуне и ничим ограничене слободе у стварању.
- Присутан је ироничан однос према себи, свету и уметничкој грађи. Иронија омогућава стварање дистанце између уметника и грађе из које је дело обликовано, између уметника и уметничке стварности, писца и његових књижевних ликова.
- Ствара се култ песника као генија, богом одабраног, усамЉеног и несхваћеног креативног бића.
- Велико присуство маште и јаких емоција у делима (страственост у љубави и патњи, снажна револуционарна расположења).
- Наглашена субјективност у доживљавању света и човека и у начину приповедања. Појединачно има примат над општим; јавља се занимање за човека и његову психологију.
- Опште незадовољство животом и постојећом друштвеном стварношћу, коју песникова необуздана машта или одбацује, или улепшава.
- Окренутост природи и култ природе, јер је природа извор многих тајанствених појава и лепота; она нуди неслућену слободу и спокојство песнику, за разлику од друштва у коме царује лаж, неправда, лицемерје и неслобода. Отуда потиче и жеља код романтичара за бекством у далеке и егзотичне пределе (Бајрон и његови јунаци лутају Европом, а Пушкин и Љермонтов иду на Кавказ).
- У књижевним прозним делима се стварају изузетни ликови у изузетним ситуацијама - снажне и непоновљиве личности, идеализоване и пренаглашене природе (или су крајње позитивне, или крајње негативне) - ствара се култ снаге и појединца.
- Слави се борба, слобода, хероизам и пати се због тираније и ропства свог или туђих народа, што, понекад, прелази у тзв. светски бол (Weltschmerz)
- Често враћање у прошлост и некритичко величање историје због незадовољства садашњошћу, али и зато што се она нуди као поетичнија у односу на постојећу стварност, што омогућује да се песник преда машти како би више истакао оно што је национално, борбу добра и зла, победу правде и истине.
- Снажан патриотизам - несебична љубав према властитом народу и његовој историји, према култури и посебно према језику и народним умотворинама.
- Стил је херојски, патетичан (јављају се речи као што су: громови,крв, нож, олуја, Прометеј, орао, соко, ланци, слобода, труба, стег, звезде, демон, бој, бусија, бедем и др.). Језик је богат и сликовит (епитет, метафора), речи су снажне и патетичне. Склоност преувеличавању уочљива је на свим плановима књижевног дела.
- Основни принцип романтичара је: важна је лепота дела, а не њехова садржина и порука; дело треба да покреће емоције у читаоцу, да пружи духовни ужитак, да задиви необичношћу, како форме дела тако и карактера јунака и природом света описаног у делу.
- Романтичарско стварање одликује мешање тона: трагично и комично, чудесно и реално, тамно и светло.
- Меланхолија је доминантно расположење.
- Форму карактерише недоследност и недисциплина, разбијеност и недовршеност, одсуство уметничког склада и хармоније.
- Од стилских фигура најприсутније су: поређење, хипербола, реторско питање, екскламација, апострофа (директно обраћање бићима и предметима), анафора, контраст, градација
Жанрови у романтизму
• У романтизму процват доживљавају дела мање или веће песничке форме (доминира лирско начело).
• Од песничких жанрова ту су: љубавна и родољубива песма, елегија, ода (похвална песма), балада и епска песма, сатирични кратки облици (кроки); јавља се и поема као посебан жанр романтичарског песништва (као мешавина лирског и епског рода).
Од осталих жанрова постоје: приповетка, трагедија, грађанска драма, док ће роман као највећа епска форма наћи право место тек у епохи реализма. А као последица снажних осећања, незадрживе маште и уопште велике духовне енергије која тражи начина да се што слободније и оригиналније искаже, јављају се и мешовити (хибридни, „нечисти” ) облици, за које се не може рећи да су драма или спев, да ли су лирска или епска песма. Тако, на пример, Бајрон у Путовању Чајлда Харолда преплиће лирске и епске елементе, Пушкин, у своју поему Цигани уводи лица и реплике, драмски дијалог, што подсећа на структуру драме; Петар Петровић Његош ствара Горски вијенац који је такође мешовит облик: епско-драмска форма. У том „нечистом” облику је и Гетеов Фауст.
Поставља се питање: зашто има више поезије и песничких жанрова него прозе и чисте епике у романтизму? Једноставно, зато што изразито осећајној природи романтичара и њиховој бујној машти и патетичној речи одговара онај књижевни род и песнички облик који омогућује да се на најбољи начин изрази огромна духовна и емотивна енергија и непоновљив песнички субјективизам. Томе највише одговара лирска песма – у којој се све може рећи у једном даху. А када је оквир лирске песме постао мали, онда се као већа могућност јавља епска песма, поема, драма, па чак и роман, у стиху. Пошто чисти жанрови нису могли да „упију” све што мисли и осећа биће романтичног песника, прешло се на мешовите облике. Тиме су они изразили и своје схватање стваралачке слободе.
Најпознатији представници европског романтизма су:
Представници:
У немачкој књижевности: Фридрих фон Харденберг - Новалис, Фридрих Шилер, Хајнрих Хајне, Фридрих Хелдерлин, Јохан Волфганг фон Гете; теоретичари романтизма браћа Шлегел
У француској књижевности: Мадам де Стал, Андре Шеније, Алфред де Мисе, Алфред де Вињи, Алфонс де Ламартин, Рене Шатобријан, Виктор Иго
У енглеској књижевности: Вилијам Вордсворт, Перси Биш Шели, Џон Китс, Семјуел Колриџ, Џорџ Гордон Бајрон, Вилијам Блејк, Валтер Скот
У руској књижевности: Александар Сергејевич Пушкин, Михаил Љермонтов, Василиј Жуковски, Николај Васиљевич Гогољ (у својим раним делима, док није открио реализам као књижевни поступак).
У мађарској књижевности: Шандор Петефи (песник српског порекла, рођен као Александар Петровић)
У италијанској књижевности: Ђакомо Леопарди
У српској књижевности представници романтизна су: Бранко Радичевић, Петар II Петровић Његош, Јован Јовановић Змај, Ђура Јакшић, Лаза Костић.
Жорж Санд је можда најбоље дефинисала романтичарски однос према стварности и разлику између романтизма и реализма, обраћајући се Балзаку: "Ви узимате човека онаквим како га сами видите, а ја осећам у себи потребу да га прикажем онаквим каквог бих хтела да га видим."
.