Пред вама је неколико песама које је написао Жак Превер. Прочитајте их, разми слите о њима и своје утиске и размишљања покушајте да преточите у један кратак текст. Имате слободу и да истражујете; ако сте пронашли неку другу Преверову песму која вам се више допала од понуђених, можете писати о њој.
Детаљна објашњења добили сте на часу, па нећу овде писати о томе.
Када напишете радове, уђите на страницу Тестови, задаци, анкете, увезите их у боксић који се налази на њој и пошаљите у Виблионицу на преглед.
ТА ЉУБАВ
Та љубав
Тако силна
Тако дрхтава
Тако нежна
Тако очајна
Та љубав
Лепа као дан
И ружна као време
Та љубав тако стварна
Та љубав тако дивна
Тако срећна
Тако весела
И тако јадна
Дрхтећи од страха кaо дете у мраку
А тако сигурна у себе
К'о неки спокојни човек усред ноћи
Та љубав која је изазивала страх код других
Гонила их да говоре
И приморавала да бледе
Та љубав вребана
Јер те друге ми смо вребали
Гањани рањавани гажени дотуцавани порицани
заборављени
Зато што смо ту исту љубав ми гањали рањавали газили
дотуцавали порицали заборављали
Та љубав цела целцата
Још толико жива
А сва озарена
То је твоја љубав
То је моја љубав
Она која је била
То осећање је увек ново
И није се изменило
Толико стварно као нека биљка
Толико дрхтаво као нека птица
Толико топло и живо као лето
Можемо обоје
Отићи и вратити се
Можемо заборавити
А затим поново заспати
Па пробудити се патити бдити
Па поново заспати
Сањати и смрт
Затим пробудити се осмехнути се смејати се
И подмладити се
Наша љубав застаје ту
Тврдоглава као магаре
жива као жеља
Свирепа као сећање
Глупа као кајање
Нежна као успомена
Хладна као мермер
Лепа као дан
Нежна као дете
Гледа нас смешећи се
И казује много не говорећи ништа
А ја је слушам дрхтећи
И вичем
Вичем за тебе
Вичем за себе
И преклињем те
За тебе за себе и за све оне који се воле
И који су се волели
Да ја им вичем
За тебе за себе и за све друге
Да не знам
Остани ту
Ту где си
Где си била некад
Остани ту
Не помичи се
Не иди
Ми који смо волели
Ми смо те заборавили
Али ти нас не заборави
Јер немамо другог до тебе на земљи
Не допусти нам да постанемо хладни
Да се удаљавамо све више
Одемо где било
Дај нам знак да си жива
А много доцније на ивици неког шипражја
У шуми успомена
Искрсни одједном
Пружи нам руку
И спаси нас
УВЕЛО ЛИШЋЕ
Желела бих да се увек сећаш
Срећних дана наше љубави
Тада је живот био много лепши
И сунце блиставије било но данас
Увело лишће слаже се по земљи
А ја те још нисам заборавила
Увело лишће слаже се по земљи
К'о наша туга и успомене
Хладни ветар односи их
Заједно све у ноћ заборава
А видиш ја нисам заборавила
Песму коју си ми певао
Та је песма била слична нама
Теби који си ме волео
И мени која сам те волела
Живели смо заједно
Ти који си ме волео
И ја која сам те волела
Али живот раздваја оне
Који су се много волели
Сасвим полако и без шума
Море брише трагове по песку
Корака разишлих се љубавника
КАКО СТОЈЕ СТВАРИ
У дванаест двораца добијених
за дванаест залогаја хлеба
дванаест људи рида од беса
у дванаест купатила
Тужна порука им је стигла
лоша вест из лошег краја
Негде тамо неки домородац
дигао се из пиринчаног поља
и са презиорм
шаку пиринча
бацио према небу.
ДЕЦА СЕ ВОЛЕ
Деца кад се воле љубе се стојећи
По капијама ноћи
Док пролазници указују прстом на њих
Али децу кад се воле
Баш је брига да ли их ко види
Јер ту су само њихове сенке
Трепераве у ноћи
И које изазивају код пролазника
Бес презир смех и завист
Деца кад се воле нису овде ни за кога
Тада си даље одавде него што је ноћ
И много даље него што је дан
Она су
У заслепљујућој светлости
Прве љубави
СТАРО ВИНО
Наранџа на столу
Твоја хаљина на поду
А ти у мојој постељи
Благи поклон тренутка
Свежина ноћи
Топлота мога живота
Pater nostri
(Оче наш)
Оче наш на небеси
Остани где јеси
А ми ћемо остати на земљи
Која је некад баш лепа
Са тајнама Њујорка
Са тајнама Париза
Које нису ништа горе од тајни Светог Тројства
Са оним малим каналом Урк
Са великим Кинеским зидом
Са речицом Морле
Са ментол бомбонама
Са Великим или Тихим океаном
И са она два базена у Тиљеријама
Са добром и неваљалом децом
Са других триста чуда
Која су ту
Тек тако
Разбацана
Сваком надохват
Што се и сама некад чуде што су толика чуда
Па се просто крију
К'о гола лепотица што не сме да се покаже
Са непрегледним легијама
Недаћа света
Са легионарима
Са мучитељима
Са шефовима овога света
Са шефовима и њиховим блефовима
Са годишњим добима
Са годинама
Са дивним девојкама и маторим будалама
Са сиротињом која је храна топовима.
ТАМНИЧАРЕВА ПЕСМА
Куда лепи тамничару
Са тим кључем попрсканим крвљу
Идем да ослободим ону коју волим
Ако још има времена
А њу сам затворио
И нежно и свирепо
На најскровитијем месту својих жеља
На најдубљем месту својих немира
У лажи будућности
У глупости заклињања
Хоћу да је ослободим
Јер хоћу да је слободна
По цену и да ме заборави
По цену и да оде
Па чак и да се врати
И да ме још воли
Или да заволи другог
А ако јој се тај допадне
Па она оде
И ја останем сам
Сачуваћу само
Сачуваћу вечно
На својим длановима
До последњег даха
Благост њених дојки извајаних љубављу.
И ТО МИ ЈЕ НЕКА РАЗОНОДА
И то ми је нека разонода писати
и то ми је нека разонода сањати
Ето тај лист
био је потпуно бео
пре неколико секунди
Ни минут
још није прошао
а ево на шта то личи.
БАРБАРА
Сећаш ли се Барбара, падала је киша непрестана
над Брестом тога дана, а ти си ишла насмејана
покисла, озарена, очарана, под крупним капима кише.
Сети се Барбара, сретох те у улици Сијама,
смејала си се, и ја сам се смејао.
Сећаш ли се Барбара?
Нисам те познавао, ниси ни ти мене
сећаш ли се, сећаш ли се тога дана
и не заборави га.
Један човек испод неке капије, заклоњен
викнуо је твоје име, Барбара,
а ти си потрчала њему по киши,
покисла, озарена, очарана
и бацила си му се у загрљај.
Сећаш ли се Барбара?
Не љути се што ти кажем Ти
јер Ти кажем сваком кога волим
па чак и ако га не познајем.
Сећаш ли се Барбара
и не заборави никад
ту кишу тако бледу и тако срећну
ту кишу над морем, над арсеналом
над бродом из Цезана
Ох, Барбара
велика је свињарија тај Рат.
И шта је са собом сада
под кишом од гвожђа, ватре, челика, крви?
А онај који те је стезао у загрљају, заљубљено
да ли је умро, нестао ил' је још жив?
Ох, Барбара
још увијек киша пада над Брестом
као што је падала некада,
Али није то исто, јер све је порушено
То су само посмртне капи кише, ужасне и очајне
а није ни онај потоп кише, гвожђа, челика, крви
већ просто киша из облака који нестају као пси,
као пси које доноси водена струја из Бреста
да иструну негде далеко, врло далеко од Бреста,
од кога није остало ништа.