Професорка књижевности, Анђелка Миладиновић, објавила је на свом сајту истраживачке задатке за своје ученике. Завирите и ви тамо, може вам користити. Довољно је да кликнете на линк Истраживачки задаци... Пикасова слика Дечак и пас позајмљена са сајта http://fake-poet.blogspot.rs/2011/02/decak-i-pas.html На сајту fake poet можете прочитати једну од најлепших прича из Кишове збирке Рани јади - "Дечак и пас"
0 Comments
Tекст преузет из књиге Књижевност и српски језик II,
Ч. Ђорђевић и П. Лучић РОМАНТИЗАМ КАО МЕТОД И ПРАВАЦ О романтизму се може говорити као о методу и правцу у књижевности и другим уметностима. Због тога, пре него што се укаже на његову појаву и одлике, потребно је објаснити шта је метод, а шта правац у књижевности. Метод је у ствари основни начин схватања, доживљавања и представљања света и човека. Он постоји независно од раздобља и идеолошких опредељења. Он је у природи човека и, као такав, није историјски условљен, нити је временски одређен. На пример, у природи је неког бића да сањари, да идеализује људе, да мења, дограђује и улепшава свет у својој машти, и врло осећајно се односи према збивањима и појединцима. Такав приступ је романтичарски, а субјекат који му прибегава је сањалица, романтик или романтичар. Насупрот оваквом методу или начину схватања и доживљавања света, постоји и други метод - реалистички, који настаје из вечне људске потребе да се буде убедљив, објективан, што ближи истини па ма каква она била. Човек који тако гледа на стварност је реалиста. Према томе, у књижевности и уметности уопште постоје само два метода - романтизам и реализам, а праваца је много. Каква је разлика између метода и правца? Правац је у односу на метод временски одређен: јавља се, траје и нестаје, да би га потом заменио неки други. Условљен обележјима времена, друштвеним приликама и заједничким погледима одређене групе људи и њихових следбеника на друштво и уметност. Ствара га група писаца (уметника) са сличним или истим погледима на живот и стваралаштво. Појаву правца најчешће прати програм или манифест који га оглашава и објашњава. Правац се означава још и као струја или уметничка (књижевна) школа. Метод може постати правац или школа у једном раздобљу ако га прихвати већа група стваралаца као једини или доминантан поступак у стварању. То се десило са романтизмом крајем 18. и са реализмом тридесетих година 19. века. Када је реч о појму метод, он може имати и друго значење, везано за науку. Тада не говоримо о уметничком већ о научном методу, који подразумева посебан поступак или прилаз у неком научном истраживању. Свака наука има своје методе, поступке у истраживањима. Појам романтизам подразумева оно што је романтично - чудесно, фантастично, маштовито, осећајно, пустоловно, изузетно и несвакидашње у својој зпојавности; нешто што је више сан и идеал него стварност. Као правац јавља се крајем 18. и почетком 19. века и траје до средине 19. века. Јавља се у време грађанских револуција, почев од 1789. године; затим у време устаничких покрета у поробљеним земљама Европе (као што је било у земљама на Балкану). Романтизам изражава дух новог, грађанског друштва и на његову појаву утицало је више фактора: а) побуна према феудалном друштву и апсолутистичком поретку; људи траже већа права - прокламује се слобода и једнакост за све људе и у свим сферама живота; б) незадовољство крутим облицима књижевног стваралаштва који су спутавали уметничке слободе, природност, спонтаност и непосредност. (Дотадашња, класицистичка књижевност неговала је строга правила која су владала у писању; такође, и просветитељска књижевност била је оличена сувопарношћу, одсуством емоција и маште, била је превише моралистичка и унсистирала је на поучности); в) потреба нових младих уметника за слободом стварања, за оригиналношћу и аутентичношћу - без узора, образаца, са пуно маште и личних стваралачких обележја. Романтизам је време револуционарних промена и у друшву и у уметности. На друштвеном плану романтизам се залаже за три важне вредности: слободу, једнакост, братство међу људима. На плану уметности залаже се за слободу стварања и одбацивање строгих критеријума и форми пређашњих епоха Термин романтичан први је у књижевност увео немачки песник Новалис. Француски песник, романсијер и драмски писац Виктор Иго био је први који руши уврежена схватања класицизма да треба стварати дела по узору и одређеним правилима. Његов предговор драми "Кромвел" сматрамо уметничким манифестом романтизма. Тематика Романтизам, по природи ствари, обрађује теме које се могу сматрати општим или вечитим, које се срећу и у претходним и у каснијим епохама - свет, човек, природа, вечност, слобода, морал, лепота. Разлика је у приступу теми, њеном уметничком доживљају и обради. Као заједничко опредељење европског романтизма могу се издвојити: Три тематска круга: човек и друштво, историја и природа. 1.Човек и друштво су у средишту интересовања европских романтичара. Присутно је незадовољство друштвеним устројством и сукоб појединца и друштва. Доминантни су текући социјални и политички проблеми. Често је затварање у интимни свет (љубав, сета, меланхолија) као вид бекства од стварности и избегавања конфликта са друштвом. На другој страни су писци чија је поезија борбена, динамична, слободоумна, у сталном покрету и тражењу решења. 2. Историјске теме су честе и у поезији и у прози и у драми. У романтизму се негује култ националне прошлости или прошлости уопште, свет историје и великих догађаја, историјских догађаја у којима маса има значајну улогу. 3. Природа је још једно широко тематско подручје у стваралаштву романтичара. Веома чест је израз одушевљења природом и њеним лепотама. Али је природа и уточиште за усамљеност па је лирика у чијем је средишту пејзаж изузетно субјективна. Остварен је савршен склад пејзајжних слика и субјективних осећања. Основне карактеристике романтизма Књижевни поступак.
Жанрови у романтизму • У романтизму процват доживљавају дела мање или веће песничке форме (доминира лирско начело). • Од песничких жанрова ту су: љубавна и родољубива песма, елегија, ода (похвална песма), балада и епска песма, сатирични кратки облици (кроки); јавља се и поема као посебан жанр романтичарског песништва (као мешавина лирског и епског рода). Од осталих жанрова постоје: приповетка, трагедија, грађанска драма, док ће роман као највећа епска форма наћи право место тек у епохи реализма. А као последица снажних осећања, незадрживе маште и уопште велике духовне енергије која тражи начина да се што слободније и оригиналније искаже, јављају се и мешовити (хибридни, „нечисти” ) облици, за које се не може рећи да су драма или спев, да ли су лирска или епска песма. Тако, на пример, Бајрон у Путовању Чајлда Харолда преплиће лирске и епске елементе, Пушкин, у своју поему Цигани уводи лица и реплике, драмски дијалог, што подсећа на структуру драме; Петар Петровић Његош ствара Горски вијенац који је такође мешовит облик: епско-драмска форма. У том „нечистом” облику је и Гетеов Фауст. Поставља се питање: зашто има више поезије и песничких жанрова него прозе и чисте епике у романтизму? Једноставно, зато што изразито осећајној природи романтичара и њиховој бујној машти и патетичној речи одговара онај књижевни род и песнички облик који омогућује да се на најбољи начин изрази огромна духовна и емотивна енергија и непоновљив песнички субјективизам. Томе највише одговара лирска песма – у којој се све може рећи у једном даху. А када је оквир лирске песме постао мали, онда се као већа могућност јавља епска песма, поема, драма, па чак и роман, у стиху. Пошто чисти жанрови нису могли да „упију” све што мисли и осећа биће романтичног песника, прешло се на мешовите облике. Тиме су они изразили и своје схватање стваралачке слободе. Најпознатији представници европског романтизма су: Представници: У немачкој књижевности: Фридрих фон Харденберг - Новалис, Фридрих Шилер, Хајнрих Хајне, Фридрих Хелдерлин, Јохан Волфганг фон Гете; теоретичари романтизма браћа Шлегел У француској књижевности: Мадам де Стал, Андре Шеније, Алфред де Мисе, Алфред де Вињи, Алфонс де Ламартин, Рене Шатобријан, Виктор Иго У енглеској књижевности: Вилијам Вордсворт, Перси Биш Шели, Џон Китс, Семјуел Колриџ, Џорџ Гордон Бајрон, Вилијам Блејк, Валтер Скот У руској књижевности: Александар Сергејевич Пушкин, Михаил Љермонтов, Василиј Жуковски, Николај Васиљевич Гогољ (у својим раним делима, док није открио реализам као књижевни поступак). У мађарској књижевности: Шандор Петефи (песник српског порекла, рођен као Александар Петровић) У италијанској књижевности: Ђакомо Леопарди У српској књижевности представници романтизна су: Бранко Радичевић, Петар II Петровић Његош, Јован Јовановић Змај, Ђура Јакшић, Лаза Костић. Жорж Санд је можда најбоље дефинисала романтичарски однос према стварности и разлику између романтизма и реализма, обраћајући се Балзаку: "Ви узимате човека онаквим како га сами видите, а ја осећам у себи потребу да га прикажем онаквим каквог бих хтела да га видим." . Објашњење изабраних стихова
Пре него што прочитате текст који је пред вама, желим да вам укажем на нешто веома битно: -Важно је да Његошевим стиховима не приступате са становишта било какве искључивости, верске мржње и нетолеранције у савременом контексту, што се, нажалост, повремено дешава у тумачењу стихова из „Горског вијенца“. Морате их сагледати у контексту историјских и политичких околности које су их инспирисале - народ Србије и Црне Горе био је тада под отоманском окупацијом и борио се за слободу. У вези с тим, важно је да имамо на уму да све људске заједнице, одувек и свуда у свету, доживљавају као зло своје освајаче и поробљиваче (чак и када верују у исте богове и деле исте културне вредности), а мржњу према њима користе као покретач за ослобађање од ропства. О таквој мржњи реч је и у овом делу. -Осим тога, крајем 17. и током 18. века (а негде у том раздобљу је смештена радња „Горског вијенца“) Црна Гора је била теократска држава, што значи да је земљом непосредно управљала црква на чијем челу је био владика. Отуда је разумљива верска мржња према окупатору, нарочито у ситуацијама када се део домаћег становништва (припадника православне хришћанске заједнице) одлива на страну окупатора, прихватајући његову религију (у овом случају ислам, а могла би бити и било која друга). Овде је реч о угрожавању идентитета црногорског народа (верског, националног, културног), па и о опстанку саме државе, што се доживљава и као агресија споља и као издаја изнутра. -Обрачуни које описује Његош представљају трагичну слику братоубилачких ратова у које се увек улази страсно и са безумном мржњом која исход види једино у узајамном уништењу. Зато је у средишту „Горског вијенца“ управо морална дилема владике Данила од ког се очекује да размишља, пре свега, као владар (чији је задатак да сачува и ослободи државу којој прети уништење) и као свештеник (чији је задатак да брани хришћанску веру). Проблем је у томе што су методе које му се намећу (а то је крвави устанак и сурово уништење исламизованог дела становништва) у потпуној супротности са његовим поимањем човечности. Позивати се на Његошеве стихове који унутар радње „Горског вијенца“ оправдавају мржњу и погром, у било ком другом, а нарочито савременом контексту, је апсолутно неприхватљиво и неосновано. Објашњење одломака из „Горског вијенца“ |
Посвета успомени (или праху – земним остацима) Карађорђа Петровића који је постао „отац“ Србије подигавши Први српски устанак 1804. године, у којем је Србија поново рођена након вековног ропства под Турцима. |
......Из грмена великога лафу изаћ трудно није, у великим народима генију се гн'јездо вије: овде му је поготову материјал к славном дјелу и тријумфа дични в'јенац, да му краси главу смјелу. Ал' хероју тополскоме, Карађорђу бесмртноме, све препоне на пут бјеху, к циљу доспје великоме: диже народ, крсти земљу, а варварске ланце сруши, из мртвијех Срба дозва, дуну живот српској души...... |
.......Није ништа чудно у томе да из каквог великог грма на видело изађе лав, као ни у томе да један велики народ изроди генија, вансеријску личност. [Народ не мора бити велики само по бројности, већ и по снази свога духа, по издржљивости, историјској доследности... Те квалитете који доприносе рађању великих људи Његош види у српском народу.] Упркос бројним препрекама, Карађорђе, херој из малог шумадијског града Тополе, остварио је вековни сан српског народа о животу у слободној хришћанској земљи. Пробудио је народ који је потонуо у безнађу и дао му снаге да се избори за своју самосталност и слободу. |
Скупштина уочи Тројичина-дне на Ловћену
[Празник Свете Тројице (или Духови) означава силазак Светог Духа на апостоле и прославља се педесетог дана по васкрсењу Исуса Христа; по календару СПЦ пада у недељу, 27. маја. Слави се три дана, (духовска недеља, понедељак и уторак). Празник је познат и као Тројичин дан или Тројице, јер слави свето тројство – Бога Оца, Сина, и Светог Духа.] |
Владика Данило
А ја што ћу, али са киме ћу?
Мало руках, малена и снага,
једна сламка међу вихорове,
сирак тужни без нигђе никога...
Моје племе сном мртвијем спава,
суза моја нема родитеља,
нада мном је небо затворено,
не прима ми ни плача ни молитве;
у ад ми се свијет претворио,
а сви људи паклени духови.
Шта да чиним и на кога да се ослоним? Са тако мало људи не могу се никоме супротставити; Осећам се као сламка [стабљичица траве] коју савијају ветрови како им је воља, као сироче тужно без игде икога... Мој народ је потонуо у мртвило и безнађе. [Неосетно, без отпора и без свести о томе шта им се дешава, Црногорци су на путу да изгубе своје националне, верске и културне одлике које их чине народом.] Узалуд ми је да плачем, нема ко да ме утеши, Изгледа као да ме се и Бог одрекао и затворио небо, па не чује мој плач и молитве. Цео свет ми се претворио у пакао, а сви људи ми личе на зле духове. |
О кукавно Српство угашено,
зла надживјех твоја сваколика,
а с најгорим хоћу да се борим!
Да, кад главу раздробиш тијелу,
у мучењу издишу членови...
Ово је за мене дан несреће и зле судбине; [Владика треба да донесе одлуку која судбински (а то значи неминовно, неизбежно) води у нову несрећу.] О кукавно Српство угашено, [Владика јадикује (жали) над гашењем свести једног дела Црногораца о припадности православном српском хришћанству] Преживео сам разна зла, али ово са којим сада треба да се борим је горе од свих! Кад је глава [поглавар, предводник, заштитник, домаћин...] једног народа здробљена, [владика се осећа обезглављено, не зна шта да предузме] становници те државе су осуђени на нестајање у мукама... [Проблем пред којим се затекао владика Данило је тиха исламизација црногорског становништва у 17. веку; многи су добровољно прелазили у ислам како би обезбедили боље услове живота за своје породице; дешавало се да, након породичног договора, један брат пређе у ислам, а други остане у православној вери; нису слутили да ће, уместо сигурности и економског благостања за целу породицу, то временом донети раздор и мржњу на верској основи.] |
Али ти је мало по свијета
те си својом злошћу отровала,
но си отров адске своје душе
и на овај камен избљувала?
Мала ти је жертва сва Србија
од Дунава до мора сињега?
Куго људска, да те Бог убије! [Владика Данило се обраћа Отоманској империји називајући је „кугом“ (смртоносном, заразном болести која се брзо шири и поприма размере епидемије) јер осваја свет, шири се Европом и хришћанске народе полако преводи у своју веру.] Зар ти није довољно што си пола света „својом злошћу отровала“ [привела вери која представља претњу хришћанству, па је хришћани доживљавају као отров из пакла], него то чиниш и на овом „камену“ [маленом, каменитом, сиромашном тлу - Црној Гори]? Зар ти је мала жртва сва Србија, од Дунава до Јадранског мора? |
поносиш се скиптром крвавијем;
хулиш Бога с светога олтара,
мунар дуби на крст раздробљени!
Седиш на престолу који си отела и поносиш се скиптром крвавим [скиптар је богато украшен краљевски штап – одличје које симболизује власт; крвави скиптар је алузија на убиство владара – кнеза Лазара и отимање власти]. Вређаш Бога (хришћанског) проповедајући ислам у некадашњим црквама које си претворио у џамије; Тамо где је некада стајао крст сада стоји минарет (уска и висока кула која стоји уз џамију, а на врху има симбол ислама, месец и звезду). |
те је у збјег собом унијеше
међу горе за вјечну утјеху
и за спомен рода јуначкога?
Већ је у крв она прекупата
стопут твоју, а стотину нашу!
Од некадашње државе и моћне цркве (чији је симбол крст) остала је само сенка (коју су, бежећи у планине пред притисцима освајача, у својим сећањима, као утеху, понели сви они који нису хтели да се одрекну свог имена, вере и јуначке прошлости). Због те постојаности поробљеног народа у жељи да сачува свој верски идентитет проливено је много крви (и црногорске и отоманске). |
кога ђаво о свачему учи:
"Црну Гору покорит не могу
ма никако да је сасвим моја;
с њима треба овако радити..."
Па им поче демонски месија
лажне вјере пружат посластице.
А сада се зли цар [турски] досетио (а ђаво га је томе научио) како може без борбе покорити и потпуно придобити непокорну Црну Гору. Као лажни, ђавољи спаситељ, почео је да придобија становништво повластицама, привилегијама и удобностима у замену за прелазак у ислам, на шта су се многи полакомили. |
што ће турска вјера међу нама?
Куда ћете с клетвом прађедовском?
Су чим ћете изаћ пред Милоша
и пред друге српске витезове,
који живе доклен сунца грије?
Бог вас проклео прљави (или безверни/пагани) издајници! [Куне владика све оне који су се одрекли своје вере и традиције да би се приклонили вери освајача.] Зар се не бојите клетве предака? Зар вас није стид да се, кад одете на онај свет, појавите пред Милошем Обилићем и другим српским витезовима који су дали живот за хришћанску веру и вечну славу? |
Кад данашњу премислим вијећу,
распале ме ужаса пламови:
исклати се браћа међу собом,
а крвници, јаки и опаки -
затријеће сјеме у одиву.
Кад помислим на данашњу скупштину од ужаса ме захвати грозница: Ако дође до сукоба (убистава) међу браћом [јер све су то Црногорци, а неки заиста и браћа, једни који су остали верни својој цркви и други који су прешли у ислам], која (традиционално) полажу право на крвну освету, неће преостати ни плод у утроби одиве. [„Одива“ је девојка која је, удавши се, отишла из родитељске куће; млада удата жена]. |
који си ме дао на свијету!
Час проклињем лански по сто путах
у који ме Турци не смакоше,
да не варам народње надање.
Нека је проклет дан када сам се родио! Проклињем по сто пута час када су ме Турци могли убити, а нису, [лањски - прошлогодишњи] да не обмањујем народ који се нада да ћу га управо ја избавити. |
Вук Мићуновић лежи близу владике; притајио се као да спава, али све чује дивно.
Не, владико, ако Бога знадеш!
Каква те је спопала несрећа
тено кукаш као кукавица
и топиш се у српске несреће?
Да ли ово светковање није
на кому си сабра Црногорце
да чистимо земљу од некрсти?
Немој тако говорити, владико, Богом те заклињем! Каква те је спопала несрећа па кукаш као (птица) кукавица и давиш се (гушиш се) у српској несрећи? Та, зар ово није празник на који си сабрао Црногорце да очистимо земљу од од нехришћана? [оних који су нас издали и одрекли се своје вере] |
на коју се врсни момци купе
способности своје да кушају,
силу мишце и брзину ногах;
стријељањем да се надмашају
и сјечењем у опкладу плећах;
да слушају божју летурђију
и да воде коло око цркве -
да витештвом прса набрецају.
То је тамјан свети јунацима,
то гвоздени срца у момцима!
И без тога [без намере да дижемо устанак против потурица] ово нам је слава [Света Тројица], на коју се окупљају врсни момци [они који могу служити за пример] да се такмиче [традиционално] у одмеравању способности, да се види ко је снажнији, ко је бржи, ко вештије рукује сабљом; да слушају божју литургију [православно богослужење], да играју коло око цркве- да витештвом (храброшћу) пуне своје груди. То је тамјан свети јунацима, [Све то служи за духовно прочишћење наших јунака], и чини их срчаним, снажним и одважним. |
Људи трпе, а жене наричу;
нема посла у плаха главара!
Ти нијеси саморана глава:
видиш ове пет стотин момчади,
које чудо снаге и лакоће
у њих данас овђе видијесмо?........
Одбаци те тешке, злослутне речи (мисли)! Мушкарци су ту да поднесу невоље (и супротставе им се), а плакање је за жене; нема никакве користи од брзоплетог владара [плах - лако узбудљив, раздражљив; брзоплет; плашљив, бојажљив] |
шест путах је јошт толико дома;
њина сила, то је твоја сила.
Докле Турци све њих савладају
многе ће се буле оцрнити;
борби нашој краја бити неће
до истраге турске али наше...
Осим момака који су овде, шест пута оволико их је још код својих кућа; њихова снага је твоја снага. Док Турци све њих савладају многе ће се буле ожалостити [остати без својих рођених и драгих]. [Реч „була“ означава Туркиње, муслиманке.] борби нашој краја бити неће све док не истребимо или ми њих или они нас... |
до у Бога и у своје руке;
надање се наше закопало
на Косово у једну гробницу.
У добру је лако добро бити,
на муци се познају јунаци!
Не можемо се поуздати ни у кога другог Осим у Бога и у своје руке; Наша нада закопана је на Косову (у Косовском боју) на Косову у једној гробници [када су заједно изгинули бројни српски јунаци]. У добру је лако добро бити, на муци (у невољи) се види ко је јунак, а ко кукавица! |
Не држи нас овако, владико,
но отршај оволико људства.
Свако гледа што ће чут од тебе,
а ти си се нешто замрсио:
нит' што збориш нити нас отршаш,
у образ си као земља доша;
сам се шеташ пољем без никога,
нит' што једеш нити заспат можеш.
крупно нешто учиш у памети, -
збили ти се снови на Турчина, -
а ја зебем од много мишљења.
Не држи нас овако, владико, [у неизвесности] но допуштај да се сви ови људи разиђу [без договора]. Свако гледа што ће чут од тебе, а ти си се нешто замрсио [запетљао, збунио]: нити шта говориш нити нас отпушташ [да идемо својим кућама], потамнео си у лицу као земља; сам се шеташ пољем без икога, нит' што једеш нити спавати можеш. Неке тешке, крупне мисли ти се мотају по глави, - скупили су се у њој сви снови о Турчину [бриге и размишљања о Турцима, или исламизованим Црногорцима или турском султану], а ја стрепим [бринем, бојим се] од оних који предуго размишљају. [који су толико неодлучни] |
Слушај, Вуче, и остала браћо!
Ништа ми се немојте чудити
што ме црне растезају мисли,
што ми прса кипе са ужасом.
Слушај, Вуче, и остала браћо! Ништа ми се немојте чудити што сам обузет [растрзан] црним мислима, што су ми груди препуњене осећањем ужаса. |
више види но онај под брдом;
ја повише нешто од вас видим -
то је срећа дала ал' несрећа.
Ко се бар мало уздигао изнад просечности обичнога света [Ко стварност посматра одозго, у целини, узимајући у обзир све њене чиниоце] више види но онај под брдом [онај коме су видљиве и доступне само приземне ствари и проблеми који га се лично тичу]; ја [у свему овом што нам се догађа ] видим нешто више него што ви видите - а то је можда срећа, а можда и несрећа. |
нека га је ка на гори листа,
но се бојим од зла домаћега.
Не бојим се ја самих Турака, нека их има колико и лишћа у шуми, већ се бојим Црногораца који су им се придружили. |
тек домаће нападнемо Турке,
свој својега никад пуштат неће;
разлучи се земља на племена,
крвава се исклати племена,
враг ђаволу доћи у сватове
те свијећу српску угасити!
[Читава] бесна (обесна) братства [племенске заједнице ] прешла су у ислам; ако сада нападнемо своје домаће „Турке“ [муслимане] свак ће се окомити на неког свог рођака; земља ће се поцепати на зараћена племена, убијаће се међусобно, враг ће ђаволу доћи у сватове [скупиће се зло са обе стране; неће се знати на којој страни је веће зло], све док се не угаси и последње српско огњиште (док не нестане све што је српско)! [угашена свећа може бити и посмртна свећа која се гаси након опела] |
ко се топи хвата се за пјену;
над главом се надодају руке!
Зло се трпи у страху од још већег зла. Дављеник се и за пену хвата [Дављеник се и за сламку хвата; човек у невољи хвата се за све што му може личити на спас]; пружа руке изнад главе у нади да ће однекуд стићи помоћ! |
Без муке се пјесна не испоја,
без муке се сабља не сакова!
Јунаштво је цар зла свакојега,
а и пиће најслађе душевно,
којијем се пјане покољења.
Без муке се песма не испева, без муке се сабља не сакова! [Нема подвига и успеха, на било ком пољу, без труда и одрицања] Јунаштво је господар над злом, какво год оно било, А мисао о њему (јунаштву) опија душе бројних генерација кроз историју. |
имао се рашта и родити!
Вјечна зубља вјечне помрчине
нит' догори нити свјетлост губи.
Благо ономе ко својим делом заслужи да га заувек памте, јер његов живот заиста има смисла! Такви људи су као светионик у тами, обнављање сећања на њих одржава их у вечном животу. |
(говори замишљено као да је сам)
Ђе је зрно клицу заметнуло,
онде нека и плодом почине.
је ли инстинкт ал' духовни вођа,
Овде људско запире познање!
Тамо где се ко родио и где је одгојен онде треба и да остане до краја живота. [са својим народом] Да ли је узрок томе инстинкт [сва друга жива бића, осим човека, остају увек верна простору у којем су рођена; чак и када, попут птица селица, привремено напусте свој дом, увек му се враћају] или су у питању неки виши (божански) разлози, то човек није у стању да сазна! |
ка тирјанин на слаба човјека.
Ал' тирјанству стати ногом за врат,
довести га к познанију права,
то је људска дужност најсветија!.........
Исто као што вук сматра да има право да поједе овцу тако и тиранин мисли да има право да злоставља слабијег од себе. Али супротставити се тиранству и победити га Суочити га са правдом и судити му за злочине, то је људска дужност најсветија! |
Неки један, то је ка ниједан,
нако да је више мученија.
Вражја сила одсвуд оклопила;
да је игђе брата у свијету
да пожали, ка да би помога.
Страшно племе, докле ћеш спавати? [Страшна је та равнодушност, несвесност, препуштеност судбини која је захватила цео народ.] Неки један, то је ка ниједан, нако да је више мученија. [Тек понеки међу вама је свестан шта нам се дешава, али они су, као појединци, немоћни да било шта учине осим да очајавају и пате.] Вражја сила (притисци и превођење у туђу веру) нас је окружила са свих страна; да је игде има неког добронамерног у свету [Можда владика мисли на неког државника, брата по вери – хришћанина који би му могао пружити подршку у борби за ослобођење...] И саме речи подршке, разумевања, сажаљења... биле би вредне као помоћ. |
мјесец ми је сунце заступио.
Ух, што мислим, куд сам запливао?
Све око мене прекрио је мрак [мрак ропства, културне стагнације, безнађа... ] месец [луна – симбол ислама] ми је сунце [светлост – симбол хришћанства] заклонио. Ух, што мислим, куд сам запливао? [владика се тргнуо из мрачних, песимистичких размишљања] |
пређе рока дошла ти је жњетва.
Дивне жертве видим на гомиле
пред олтаром цркве и племена;
чујем лелек ђе горе пролама.
Млади, недозрели младићи спремите се да одрастете пре времена, вама је прерано дошло време за умирање. Видим ту предивну младост како се жртвује у гомилама за своју хришћанску веру и свој народ; чујем лелек (вриску, плач, јаук мајки, сестара...) како одјекује кроз планине. |
нека буде борба непрестана,
нека буде што бити не може -
нек ад прождре, покоси сатана!
На гробљу ће изнићи цвијеће
за далеко неко покољење.
Треба поступати часно, достојанствено (упркос свему) и достојно имена свог народа, нека започне борба непрестана, нека се догоди оно што сада изгледа немогуће [да у тој неравноправној борби победимо непријатеља] нек све што не ваља прогута пакао, покоси сатана! На гробовима наших жртава ће изнићи цвеће [симбол обновљеног живота, симбол сећања на жртве] као знак сећања на нашу славу и жртву за неке будуће генерације. |
У подсвести Вука Мандушића скривена је слика коју он потискује из својих мисли, али му се она враћа кроз сан. То је слика уноси немир у његову душу јер нарушава вредносне норме патријархалне културе: Вук је потајно заљубљен у снаху свога кума и мада зна да је то неприхватљиво и нечасно не може да потисне чежњу за њом. |
Ал' је ђаво, али су мађије,
али нешто теже од обоје?
Кад је виђу да се смије млада,
свијет ми се око главе врти.
Да ли ме је то ђаво запосео, или ме је неко омађијао (бацио на мене зле чини, зачарао ме), или је нешто теже од обоје? Кад је видех да се смеје млада, свет ми се завртео око главе. |
но ме ђаво једну вечер нагна,
у колибу ноћих Милоњића.
Кад пред зору, и ноћ је мјесечна,
ватра гори насред сјенокоса,
а она ти од некуда дође;
украј ватре сједе да се грије.
Са тим сам се некако и могао борити, али ме ђаво једне вечери наведе, да преноћим у колиби Милоњића [својих кумова] Кад пред зору, у ноћи обасјаном месечном, док је ватра горела насред сенокоса, [на покошеној ливади окруженој колибама] а она ти од некуда дође; покрај ватре седе да се греје. |
Тада она вијенац расплете,
паде коса до ниже појаса;
поче косу низ прса чешљати,
а танкијем гласом нарицати,
како славља са дубове гране.
Чувши (мислећи) да сви спавају у колибама, расплела је косу уплетену у плетенице. [и савијену око главе у облику венца] Расплетена коса пала је до испод струка; [колико је била бујна и дуга] поче косу низ груди чешљати, и нежним(љупким) гласом нарицати, [тужити, оплакивати, „певати“ тужбалицу] као славуј са дубове гране. [дуб је врста дрвета - храст] [Женска коса је у готово свим културама симбол женствености и лепоте. Такође, у патријархалним друштвима, она се сматра и симболом еротичности, па жене своју косу не расплићу пред мушкарцима, осим пред својим мужем.] |
мила сина Милоњића Бана,
који му је ланих погинуо
од Турака у дугу крваву.
Оплакује млада свог девера Андрију, [Девер има изузетно важно место у животу патријархалне жене. Он је њен духовни брат и заштитник у новом дому; зато је брат на дан венчања ритуално предаје, приликом напуштања родитељског дома, у руке деверу.] милог сина Милоњића Бана, који му је лани [прошле године] погинуо од Турака у дугу крваву. [у крвној освети; као жртва крвне освете] |
жалије му снахин в'јенац било
него главу свог сина Андрије.
Свекар снахи није дозволио да одреже косу: [Када изгубе неког из породице, нарочито ако је то син, брат, или девер, жене су одсецале косу, а неретко и наруживале лице ожиљцима, како би изразиле дубину свог неизлечивог бола.] жалије му снахин венац било него главу свог сина Андрије. [Чак је и ожалошћени Андријин отац (њен свекар) сматрао да је грех наружити такву лепоту због туге за покојником.] |
очи горе живје од пламена,
чело јој је љепше од мјесеца,-
и ја плачем ка мало дијете.
Толико жалосно нариче та млада жена, да свака њена реч изазива бол у срцу оног ко је слуша очи јој горе живље од пламена, чело јој је лепше од месеца,- [у њеним очима има толико страсти, сјаја, ватрености... њено чело, лице, кожа... има заносну лепоту попут бисерног сјаја месеца] и ја плачем као мало дете. [Посматрајући је из прикрајка, а да она то не зна, Вук са болом у души потискује морално неприхватљива осећања која га обузимају; његове сузе су израз тихе патње због љубави коју никада неће смети да покаже.] |
дивне га ли очи оплакаше,
дивна ли га уста ожалише...
Благо Андри што је погинуо- дивне га ли очи оплакаше, дивна ли га уста ожалише... [Вук Мандушић завиди младом куму Андрији што је погинуо и жали што није на његовом месту; један разлог томе је што би у том случају осећања ове младе жене била упућена њему, а други – што ће до краја живота морати да носи и скрива као грех ту љубав коју је у њему пробудила снаха бана Милоњића.] |
Што је човјек, а мора бит човјек!
Тварца једна те је земља вара,
а за њега, види, није земља.
Је ли јавје од сна смућеније?
Шта је човек, а мора бити Човек! [Игуман Стефан је у дубокој старости, а још увек није докучио шта је заправо човек и који је смисао његовог постојања. Њему је јасније шта би требало да човек буде, него шта стварно јесте; трабало би да буде Човек – одраз Божијег савршенства на земљи (ако га је већ Бог створио по свом лику и обличју...), разумно и креативно биће, мерило добра, правде, истине, љубави...] [Али човек је] Тварца једна те је земља вара; [У својој природи он има непомирљиву супротност: -он је тварца - сићушна твар (честица материје - која је пролазна, подложна кварењу и пропадању), коју лако завара све што је овоземаљско, материјално, опипљиво, видљиво (обмањујући његова чула); -али ипак, њему је дат и разум и способност да види или бар наслути да иза тог материјалног, пропадљивог, појавног света постоји неки други, виши смисао, и да човек није пао на земљу само да би се са њом, као честица материје, сјединио након кратког живота, већ да би тај смисао докучио.] Је ли јавје од сна смућеније? Да ли је то стварност (јава) нејаснија од сна (од идеала, од људског сна о савршеном свету)? [Његов идеал о човеку и човечности, о његовој мисији на земљи... је чистији и јаснији од објективног света пуног обмана, самообмана, заблуда... које је тај исти човек створио.] |
он је има рашта полазити;
а без њега - у што тада спада?
Ако заслужи часно име Човека током свог живота на земљи, његов долазак на овај свет је имао смисла. [Овде се може мислити на тежњу ка идеалу човека као узвишеног бића, али и на тежњу према патријархалном идеалу човека/мушкарца јунака, поштеног и часног човека, заштитника истине и правде и бранитеља свог дома и народа, своје вере и слободе.] Ако у томе не успе – у шта тада спада? [Или: Ако у томе не успе, може ли онда бити ишта друго осим представник још само једне биолошке врсте?] |
виле ће се грабит у вјекове
да вам в'јенце достојне саплету;
вас ће примјер учити пјевача
како треба с бесмртношћу зборит!
Поколење за песму створено, [Поколење којем је суђено да се о њему песме певају] виле ће се грабити (међусобно отимати, такмичити) кроз векове која ће вам исплести достојнији венац ; (венац достојан ваше части, славе, победнички венац...) [Можда Његош овде под вилама подразумева музе које ће надахњивати певаче, песнике...] Ваш ће пример учити певача [ви ћете служити песницима за пример] како се својим делом заслужује бесмртност! |
племе ви се све одрекло себе
те црноме работа Мамону!
Паде на њем клетва бешчестија.
Предстоји вам преужасна борба: [борба која превазилази границе ужаса] Мноштво ваших сународника (саплеменика) одрекло се себе [свог порекла, православне вере, припадности црногорском народу] Па служи црном Мамону [демону који персонификује похлепу, чежњу за материјалним богатством] [Игуман Стефан сматра да су сви његови сународници који су прешли у ислам учинили то из користољубља.] На њих је пала клетва због бешчашћа. |
Ваша браћа од оца и мајке;
Сви уједно и доста работе.
Шта чини (целу) Босну и пола Албаније? То су ваша браћа од оца и мајке. [све су то ваша браћа – исламизовани српски, православни, хришћански народ] Када бисмо сви били на истој страни, уједињени у борби против непријатеља, тај посао (ослобађање) био би брзо окончан. |
страшне борбе с својим и с туђином!
Тежак в'јенац, ал' је воће слатко!
Воскресења не бива без смрти.
Вама је суђено да носите крст [крст у значењу судбина] страшне борбе са својима и са туђином! [Ваша је судбина да свој живот посветите борби за своју веру, слободу, народ... али је та борба утолико тежа што против себе, осим туђина, имате и део сопственог народа.] Тежак је венац који треба да понесете на својим главама, али је циљ којем води та ваша жртва сладак! [мио души] Да би неко васкрснуо прво мора умрети. [Венац представља симбол вечности и бесмртности; ово може бити и алузија на Христов венац мучеништва и страдања за спас човечанства. Овај венац је тежак зато што је његова цена (цена славе, вечности и бесмртности) веома висока – за њега треба положити живот, али очекивани плод те жртве је препород (васкрсење) народа који је на ивици изумирања. То је свесна жртва – одлазак у смрт ради живота неких будућих генерација.] |
чест, народност ђе је васкреснула
и ђе олтар на исток окренут,
ђе у њему чисти тамјан дими.
Славно мрите, кад мријет морате!
Већ вас видим под сјајним покровом, [видим како се вашој жртви одају почасти] у земљи у којој је васкрснула част и свест о својој народности, где је олтар на исток окренут, [поново се сви моле у црквама] а са олтара мирише тамјан [симбол духовног прочишћења хришћана и молитве Богу] Ако већ морате да умрете, онда умрите славно! |
Пред вама је десет цитата обележених редним бројевима. Наведите број цитата који желите да коментаришете и у продужетку напишите своје објашњење. Важно је да то урадите самостално, без коришћења туђих тумачења!
- Покољења дјела суде, што је чије дају свјема!
- Пâс свакоји своје бреме носи.
- Гониш камен бадава уз гору.
- Старо дрво сломи, не исправи.
- Кад ме жена пита ђе сам био,
Куку њојзи ако не вјерова!
- Ћуд је женска смијешна работа!
стотину ће промијенити вјерах
да учини што јој срце жуди.
- Страх животу каља образ често.
- Чашу меда јошт нико не попи,
чаша жучи иште чашу меда,
смијешане најлакше се пију.
- Мед за уста и хладна пријања,
- Све се човјек брука са човјеком:
Књиге можете слушати одавде, преко Виблионице или директно са Јутјуба, а можете и преузимати део по део и слушати их са свог мобилног телефона.
Као пример вам може послужити аудио верзија Глишићеве приповетке "Глава шећера". Кликните на слику (испод овог текста) која води ка Јутјубу, а на отвореној страници пронаћи ћете више текстова који су заступљени у школском програму. На исти начин можете пронаћи и друге потребне текстове.
Појам и назив књижевности
https://knjigoljupci.com/2012/09/10/%D0%BF%D1%80%D0%B8%D1%80%D0%BE%D0%B4%D0%B0-%D0%B8-%D1%81%D0%BC%D0%B8%D1%81%D0%B0%D0%BE-%D0%BA%D1%9A%D0%B8%D0%B6%D0%B5%D0%B2%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8/
Књижевни родови и врсте
http://viblionica.weebly.com/10591095108010861085108010941072/14
Књижевно-научне врсте
http://viblionica.weebly.com/10591095108010861085108010941072/8486724
Наука о књижевности
http://viblionica.weebly.com/10591095108010861085108010941072/-0
1. Како дефинишемо реч књижевност?
2. Шта обухвата књижевност у ужем смислу?
3. Каква књижевна дела сврставамо у литературу?
4. Шта је то белетристика?
5. Како се књижевност дели по пореклу?
5. Како делимо књижевност по облику?
7. Који родови постоје у књижевности?
8. Наведи пет лирских врста.
9. Наведи пет епских врста.
10. Наведи драмске врсте.
11. Које људске потребе задовољава научна књижевност?
12. Наведи називе књижевно-научних врста.
13. Које људске потребе задовољава уметничка књижевност?
14. Како књижевност делимо по стилским одликама и времену настанка?
15. Које научне дисциплине спадају у науке о књижевности?
16. Шта проучава историја књижевности?
17. Наведи називе бар пет књижевних епоха/раздобља (не мора бити хронолошки) које знаш.
18. Шта спада у задатак теорије књижевности или поетике?
19. Каква може бити књижевна критика у зависности од тога шта истражује и за шта је све заинтересована у књижевном делу?
20. Чиме се бави књижевна методологија?
Сам назив ове врсте књижевног стваралаштва говори нам да је реч о нечему што са налази на граници између уметности и науке. Ипак, у књижевно-научним врстама доминирају наука, чињенице, тачни подаци о теми или појму којим се аутор бави. Теме у овој области су, као и у уметничкој књижевности, бескрајно разнолике; може се писати о уметности, о разним појавама у култури и друштву, о личностима, о историјским догађајима... Превасходни циљ књижевно-научних врста је да нас о нечему информишу, да нам обогате знање и отворе интелектуалне видике. Оно што је у њима уметничко је приповедни начин излагања садржаја, лични утисци и ставови аутора о теми којом се у тексту бави, као и стил изражавања карактеристичан за сваког аутора понаособ.
У књижевно-научне врсте спадају:
- есеји,
- мемоари,
- путописи,
- репортаже,
- биографије,
- аутобиографије,
- дневници.
Есеј је књижевно-научна врста која има многе одлике уметничке књижевности јер је аутор есеја слободан да о изабраној теми пише са пуно креативности изражавајући своја размишљања, импресије, асоцијације, субјективне доживљаје. У преводу, реч есеј (фр. еssai) значи оглед или покушај. Ипак, предуслов за добар есеј је стручно познавање тематике којом се аутор есеја бави, располагање информацијама важним за предмет проучавања, познавање литературе, опште образовање, проницљивост... У есеју се може расправљати о готово свим духовним и материјалним феноменима, а најчешће се пише о неком актуелном културном питању, књижевном проблему, научном питању, друштвеној појави, моралном проблему, о новим појавама у уметности или пак о новим виђењима већ осведочених уметничких вредности (књига, слика, музике...)
Мемоари (фр. мémoires - успомене) представљају збирку сећања једног аутора везаних за одређено време или одређене догађаје. То је књижевно-научна врста у којој аутор, са временске дистанце, описује догађаје којима је био сведок или је у њима и сам учествовао. Мада бележи своја сећања, а често и осећања која та сећања побуђују, аутор мора тежити тачности података које у свом делу наводи, мора се придржавати историјских чињеница и настојати да у највећој мери буде објективан. Будући да догађаји које писац мемоара бележи у својим текстовима представљају део његовог личног живота ова књижевна врста садржи у себи и елементе аутобиографије. Аутори мемоара најћешће су познате личности, научници, глумци, државници, уметници. Мемоари су често добар извор историјских података о неком временском раздобљу.
Путопис је књижевно дело у којем аутор описује простор и људе са којима се срео на неком свом путовању. У путопису су веома живописно представљене географске одлике области кроз коју је путописац пролазио, урбане карактеристике простора у којима је боравио, архитектура екстеријера и ентеријера насеобина у којима живе становници описаних простора, њихова култура, обичаји, друштвена обележја, необичне појаве, специфичности начина живота у описаним друштвеним заједницама... Циљ путописа је да на што сугестивнији начин читаоцу дочара неки простор и атмосферу која га испуњава и зато путописци често пишу са пуно духа и уз мноштво занимљивих и упечатљивих података. У савремено доба писане путописе све више замењују телевизијске репортаже које писану реч допуњавају сликом.
Репортажа (енгл. рeportage - извештавање) је књижевни род који се најчешће везује за јавна гласила (новине, телевизију), али она може имати и уметничке карактеристике. Предмет репортаже могу бити догађаји, људи, јавне приредбе, а начин приказивања сугестиван, сликовит, надахнут. Аутор репортаже тежи да у кратком излагању што упечатљивије, аутентичније и верније дочара догађај и људе које описује. Ако је реч о новинској репортажи објективност је очекивана и подразумева се, али писац репортаже ипак има простора да изрази и свој субјективни доживљај и лични став о ситуацији коју описује и људима који у њој учествују. У уметничкој репортажи та слобода је нешто већа је писац не мора да се придржава публицистичког стила, већ о догађају и личности које описује може приповедати својим стилом.
Биографија (животопис) је књижевно дело о животу и делу личности значајних за културу, науку или неку другу област у једном друштву. Најчешће се пишу биографије научника, државника, уметника, политичара, популарних личности... Писање биографије подразумева опсежно истраживање јер се биограф мора придржавати чињеница, писаних извора и проверених сведочења како не би кривотворио нечији живот. Циљ биографије је да читаоцу што више приближи личност коју описује, да представи њен карактер, изглед, посао којим се бавила, интересовања, занимљивости из њене свакодневице, догађаје у којима је учествовала и све то са мноштвом занимљивих и аутентичних детаља.
Аутобиографија је слична биографији, али овде су аутор и предмет описивања једна личност. Аутобиограф се на неки начин исповеда настојећи да што верније представи свој живот од рођења до тренутка у којем пише. Мада би требало да се ово дело заснива на чињеницама, субјективност у писању аутобиографије далеко је присутнија неко у писању биографије јер аутор нема тако изражену критичку дистанцу према себи и догађајима у којима је учествовао. Пошто представља сећања аутора, али и његову жељу да у јавност пласира истину на начин како је сам види, увек постоји могућност да се у овим текстовима неке чињенице изоставе, а друге улепшају или преувеличају. Ипак, то није правило, па се неке аутобиографије могу користити као извор драгоцених података о неким личностима, људима које су познавали и времену у којем су живели.
Дневник је књижевно дело које настаје у дужем временском периоду. То је нека врста личне хронике о животу аутора у којој се бележе догађаји, утисци, доживљаји, стања, осећања, размишљања о себи, људима и догађајима. Понекад дневници обилују важним историјским чињеницама, датумима, описима догађаја и људи... па излазе из оквира интимног писања о животу самог аутора и постају значајни и за историчаре и друге научнике. Неки дневници имају изразиту уметничку вредност јер садрже пишчева размишљања о разним темама, надахнута запажања о животу и људима, лирски обојена сведочења о важним животним тренуцима, записе прожете личном филозофијом и универзалним истинама.
Бранијета Конџуловић
- Које историјско раздобље називамо доба просвећенисти или просветитељство?
- Какве личности су обележиле културу 18. века у Европи?
- Наведи имена пет најпознатијих енциклопедиста.
- Каква је била функција књижевности у епохи просветитељства?
- За ког филозофа везујемо израз “tabula rasa”? Зашто?
- Које књижевне врсте су најзаступљеније у просветитељству? (Наведи имена најпознатијих писаца који су их писали?)
- Како називамо нови књижевни правац који се у нашој књижевности развио крајем 18. в.?
- Наведи имена пет писаца сентиментализма.
- Наведи називе најважнијих књижевних дела Доситеја Обрадовића.
- Шта знаш о делу Беседа шајкашима?
- Како се назива доба у историји Аустроугарске у којем си Срби остварили прва права на културни идентитет?
- Како су се звали оснивачи првих српских школа у Аустроугарској почетком 18 века?
- Како се звао најпополарнији писац српских сентименталистичких романа?
- Чиме је Доситеј Обрадовић допринео развоју српске књижевности?
- На којим вредностима се заснива епоха просветитељства?
- Како се назива главни филозофски правац који је обележио епоху просвећености?
- Наведи имена бар пет важних мислилаца из доба просветитељства.
- О којој својој књизи говори Доситеј у Писму Харалампију?
- У којим аустроугарским градовима су се налазили центри српске културе у 18. веку?
- Шта знаш о Енциклопедији?
- Које књижевне врсте су заступљене у сентиментализму?
- Ко се залагао за увођење народног језика у школе и књиге пре Доситеја и Вука?
- Наведи пет најважнијих циљева за које се Доситеј залаже у Писму Харалампију
- Шта знаш о делу Црни биво у срцу?
- Наведи имена личности које су обележиле крај 17. и почетак 18. века у српској култури.
- Чиме је Доситеј Обрадовић допринео развоју српског образовања?
- Којим језиком је говорила и писала српска интелектуална елита у 18. веку?
- Чије су речи „Cogito ergo sum!“ и шта та мисао у преводу значи?
- Наведи назив Гетеовог дела које припада епохи сентиментализма.
- Где и када се родио Доситеј Обрадовић, када је преминуо и где почива?
У другој половини 17. века, након што су се изборили против намера цркве да поново успостави свој вредносни систем и доминацију у друштву Европе (католичка противреформација), Европом се шири напредни покрет који се заснива на здравом разуму, јасној мисли, знању и систематичности наука. Ово доба називамо доба просвећености или просветитељство.
Просветитељство велики културни и друштвени покрет који одбацује готове, канонизоване или прописане истине и отвара простор разуму и науци да до истина о стварности долазе истраживањем и критичким приступом свим појавама које окружују човека.
Читав 18. век обележили су људи напредних погледа (филозофи, научници, писци). Религијски култ потиснут је култом просвећеног разума. Главни филозофски правац овог доба називамо рационализам (ratio - ум, разум), а у основи рационалистичког метода у проучавању стварности су разум и ред у истраживању ствари и појава. Овом правцу претходили су емпиризам ( empirio – искуство) и сензуализам (sensualis-чулни) чији главни теоретичар је био енглески филозоф Џон Лок. (Џон Лок је аутор теорије сазнања коју је објаснио у делу „Огледи о људском разуму“. Сматрао је да људски дух, пре него што посредством чула стекне прва искуства о појавама из природе, изгледа као „tabula rasa“ - неисписана табла и да само кроз чулни доживљај и искуства човек моће учити и сазнавати: „Ничег нема у разуму што претходно није било у чулима”...)
У жељи да обичном човеку омогуће свеобухватно образовање француски просветитељи су 1751. објавили прву књигу свезнања - Енциклопедију. Најпознатији међу енциклопедистима били су Волтер (Франсоа Мари-Аруе), Дени Дидро, Жан Жак Русо, Бифон, Хелвецијус, Монтескије, Рене Декарт... Декарт је аутор чувене тврдње: „Cogito ergo sum!“ (Мислим дакле јесам! – основно својство које одређује човека).
Време просвећености указало је на бројне вредности:
-природно људско право на мишљење и осећање,
-право на образовање (енциклопедијски дух)
-освајање истина (критичко расуђивање о стварима и појавама) разумом и знањем - култ разума
-научна провера, истраживање,
-одбацивање предрасуда и сујеверја
-верска толеранција (трпељивост)
-слобода личности
-окретање природном човеку, васпитању, вери у опште добро
-захтев да држава штити људска и грађанска права...
Књижевност просветитељства била је у основи васпитна (дидактичка) и моралистичка. Најзаступљеније књижевне врсте биле су басна (Лафонтен), епиграм (Лесинг), сатира (Свифт, Волтер), образовни роман (К.Ф. Мориц), комични роман (Филдинг), авантуристички роман (Данијел Дефо); дидактични спев, приповест и поучна комедија.
Тежи се обичним животним темама и истинитом приказивању живота.
У другој половини 18. века диктат разума полако потискују осећања, па се развија нови правац у уметности који називамо сентиментализам (sentire -осећати). У књижевности овај се правац надахњује осећањима и маштом. Теме се траже у људској интими и осећањима, а срећа се проналази у себи самом, у свом срцу и души. Стил је дирљив, разнежен, тон је исповедни, простори у делима идилични, тежи се лепоти и моралним врлинама. Чест књижевни облик су писма и дневници, а најзаступљенија књижевна врста – роман.
У сентименталистичком роману идеализује се природа и породични живот и тражи се саосећање са људима. Ликови су често усамљени, замишљени над животом у потрази за љубављу и срећом.
Најпознатији међу писцима сентиментализма су Семјуел Ричардсон, Лоренс Стерн, Жан Жак Русо (Нова Елоиза, Емил), рани Гете (Јади младог Вертера),... а у српској књижевности Милован Видаковић.
Извор: Књижевност и српски језик за први разред
П. Лучић и Ч. Ђорђевић
Језичка норма је скуп правила о употреби посебног језика. Та правила појединац усваја учећи језик, а језичка заједница их чува и с генерације на генерацију преноси учећи потомке како се говори заједничким језиком. У детињству и раној младости појединац научи матерњи језик и правила његове употребе као саставни део језичког осећања. Зависно од средине у којој живи, усвојени језик може бити стандардни језик или дијалекат матерњег језика.
Сваки језик: стандардни језик, дијалекти и дуги варијетети тога језика, па и језици чији припадници немају писмо и образовање — има језичку норму. Дијалекат и језик друштвене средине која нема развијену културу ни писменост нема кодификовану (системски сређену и описану у виду правила) језичку норму, али људи који говоре тим језиком у своме језичком осећању знају норму тога језика. Стандардни језик има кодификовану и друштвено прихваћену језичку норму. То, дакле, значи да постоје две врсте нормативности језика развијене културне средине: стандарднојезичка и дијалекатска норма. На пример, исказ деца идеду не одговара стандарднојезичкој норми српског језика, али одговара дијалекатској норми.
Језичку норму стандардног језика чине свеукупна правила о употреби језика, а то су следећа правила: ортоепска (правила о изговору речи), ортографска (правила о писању, правописна правила), морфолошка, синтаксичка, лексичка и стилистичка правила, али се обично говори о граматичкој и правописној норми. Главна правила једног стандардног језика утврђена су у граматици, правопису и речнику тога језика. Уопштено речено, граматичка норма стандардног језика прописује и тумачи шта је граматички правилно (граматично) или допуштено, а шта у стандардном језику није прихваћено као правилно. А правилно је оно што је опште-признато, тј. нормирано.
Језичка стандардизација је процес утврђивања језичке норме једне језичке заједнице и стварања стандардног (књижевног) језика. Правила утврђују познаваоци језика (лингвисти) на основу дрштвених потреба и интереса читаве језичке заједнице. То је значајно културолошко, национално и политичко питање које се у одрђеном истиријском тренутку решава на основу језичке реалности, традиције и интереса целе језичке заједнице или народа. Најчешће се за заједнички стандардни језик изабере језички варијетет који је, због одређених разлога, најприхватљивији за језичку заједницу. Стандардни језик не укида дијалекте, али говором образованих људи, употребом у школи и средствима масовне комуникације потискује дијалекатске говоре.
Стандардни (књижевни) језик је престижни варијетет језика којим се врши споразумевање (усмено и писмено) у свим видовима јавне употребе језика у одређеној језичкој заједници. Друкчије речено, то је језик којим се говори и пише у школи, у администрацији, у средствима масовне комуникације (штапма, радио и телевизија), тим језиком се развија култура и наука, а у књижевности је средство уметничког стварања. У односу на тај општи и строго нормиран језик, у различитим крајевима постоје увек мање или веће разлике и неправилности у дијалекатским говорима.
У науци о језику називи стандардни језик и књижевни језик означавају исти појам. Назив књижевни језик је старијег порекла и има културолошко значење — језик којим се пишу књиге, језик књижевности у ширем значењу (све књиге). У том значењу поклапа се са значењем назива стандардни језик. Међутим, пошто и појам књижевност има уже значење — књижевноуметничко стваралаштво, и назив књижевни језик има и уже значење: књижевноуметнички језик или језик књижевноуметничког дела. У граматици и лингвистици оба ова назива означавају престижни варијетет језика чија се граматичка и правописна правилност (норма књижевног језика) поштује и примењује обавезно у свим видовима употребе тога језика у говору и писању.
Нестандардни језички варијетети су облици или језички варијетети који нису усаглашени са утврђеном нормом стандардног језика. Највећа одступања су у дијалектима и жаргону. У књижевноуметничким делима ови варијетети имају стилогена својства и доприносе карактеризацији ликова. Посебну групу жаргонизама чини део професионалне терминологије у појединим стручним језицима.
У свим језицима постоје различите варијанте (дијалекти), али се књижевним језиком назива само онај језик који одговара стандардима.
Употреба стандардног или књижевног језика подразумева ПРАВИЛНО, ЧИСТО и ЈАСНО говорење и писање.
-Језичка правилност подразумева граматичку исправност у области: правописа, ортоепије (изговора), фонетике, морфологоје, синтаксе, лексикологије и стилистике.
-Чистота језика подразумева употребу изворног, неисквареног језика, заснованог на чистом народном језику из добрих говорних средина.
-Језик је јасан ако су речи и реченице у њему логично повезане, а избор речи и израза у потпуности одговара мислима.
Петар II Петровић Његош
Плава луна ведрим зраком у прелести дивно тече
испод поља звјезданије у прољећну тиху вече,
сипље зраке магическе, чувства тајна нека буди,
те смртника жедни поглед у дражести слаткој блуди.
Над њом зв’језде ројевима брилијантна кола воде,
под њом капље ројевима зажижу се ројне воде;
на грм славуј усамљени армоничку пјесну поје,
мушице се огњевите ка комете мале роје.
Ја замишљен пред шатором на шарени ћилим сједим
и с погледом внимателним сву дивоту ову гледим.
Чувства су ми сад трејазна, а мисли се разлетиле;
красота ми ова божа развијала умне силе.
Него опет к себе дођи, у ништавно људско стање,
ал’ лишено свога трона божество сам неко мање;
претчувствијем неким слатким ход Дијанин величави
душу ми је напојио – све њен в’јенац гледим плави,
О насљедство идејално, ти нам гојиш бесмртије,
те са небом душа људска има своје сношеније!
Слух и душа у надежди пливајући танко пазе
на ливади движенија – до њих хитро сви долазе!
Распрсне ли пупуљ цв’јетни али кане роса с струка –
све то слуху оштром грми, код мене је страшна хука;
затрепте ли тице крила у бусењу густе траве,
стрецања ме рајска тресу, а витлења муче главе.
Тренућ ми је сваки сахат – моје време сад не иде;
силе су ми на опазу, очи бјеже свуд – да виде.
Док ево ти дивне виле лаким кроком ђе ми лети –
завид’те ми, сви бесмртни, на тренутак овај свети!
Ход је вилин млого дични на Аврорин када шеће,
од сребрног свога прага над прољећем кад се креће;
зрак је виле младолике тако красан ка Атине,
огледало и мазање презиру јој черте фине.
Устав’ луно, б’јела кола, продужи ми часе миле,
кад су сунце над Инопом уставити могле виле.
Прелесницу како видим, загрлим је кв бог вели,
уведем је под шатором к испуњењу светој жељи.
При зракама красне луне, при свјећици запаљеној
пламена се споји душа ка душици раскаљеној
и цјеливи божествени душу с душом драгом слију.
Ах, цјеливи, божа мана, све прелести рајске лију!
Цјелителни балсам свети најмирисни аромати
што је небо земљи дало на усне јој стах сисати.
Совршенство творенија, таинствене силе боже,
ништа љепше нит’ је када нити од ње створит може!
Малена јој уста слатка, а ангелски обрашчићи –
од тисуће што чувствујем једну не знам сада рећи!
Сњежана јој прса округла, а стрецају светим пламом,
дв’је слонове јабучице на њих дубе слатким мамом;
црна коса на валове низ рајске с игра груди...
О дивото! Чудо смртни ере сада не полуди!
Б’јела прса гордија су под црнијем валовима
но планина гордељива под вјечнијем сњеговима
на излазак кад је сунца са равнине цв’јетне гледим,
кроз мрежицу танке магле величину кад јој сл’једим.
Играм јој се с јабукама – два свијета срећна важе,
к восхиштењу бесмртноме лишеника среће драже;
зној лагани с њеном косом с занешене тарем главе...
Друге среће, мало важне, за њу би да, и све славе.
Не мичу се уста с устах – цјелив један ноћи ц’јеле!
Јошт се ситан не наљубих владалице виле б’јеле;
свезала се два погледа магическом слатком силом,
као сунце с својим ликом када лети над пучином.
Луна бјежи с хоризонта и уступа Фебу владу,
тад из вида ја изгубим дивотницу моју младу!
Песма је написана 1845.
Први пут је објављена 1913. у "Босанској вили".
- У којем временском раздобљу се развија културни покрет под називом хуманизам и ренесанса?
- Која земља представља колевку хуманизма и ренесансе?
- Какве промене у погледу на живот, вредности и човека, су се десиле у раздобљу које зовемо хуманизам? (Објасни разлике између средњовековног и хуманистичког погледа на човеково место у свету.)
- Чиме је подстакнут средњовековни човек да крене путем духовног ослобађања?
- Шта је представљало важан економски и политички предуслов за развој овог покрета у Италији?
- Шта све утиче на промену начина мишљења крајем средњег века?
- Шта је то хуманизам?
- Шта је то ренесанса?
- У којој културној епохи хуманисти проналазе инспирацију за своје стваралаштво?
- Наведи имена античких писаца чијим делима су се надахњивали ренесансни ствараоци.
- Наведи имена античких филозофа чијим делима су се надахњивали ренесансни мислиоци.
- Какве промене су ренесансни писци донели у подручју књижевног језика?
- Наведи имена најпознатијих ренесансних сликара.
- Наведи имена најпознатијих писаца хуманизма и ренесансе (У загради иза њихових имена напиши називе земаља из којих потичу и наведи њихова најпознатија дела.)
- Наведи имена најпознатијих европских мислилаца надахнутих хуманизмом.
- Наведи пет одлика ренесансне књижевности.
- Наведи називе књижевних родова и врста присутних у ренесансном стваралаштву.
Књижевност и српски језик
за први разред средње школе
Предраг Лучић и Часлав Ђорђевић
и
Књижевност и српски језик
за први разред гимназија и средњих школа
Петар Пијановић
Хуманизам и ренесанса представљају један од најзначајнијих културних и друштвених покрета на тлу Европе, који је у потпуности променио хиљаду година утврђиван вредносни систем средњега века и извео неку врсту духовног преврата који је целокупно друштво усмерио у правцу напретка, развоја и стваралаштва на свим пољима живота. Прве идеје о промени утемељеног, догматског начина мишљења јављају се у 14. веку, а покрет доживљава експанзију и врхунац током 15. и 16. века. У неким земљама, у којима се касније јавио, траје и почетком 17. века. Колевка хуманизма и ренесансе је Италија, одакле се идеје и стваралачки узори новог доба шире по осталим европским земљама. Значај промена које ово раздобље у култури и целокупном животу Европе доноси нарочито долази до изражаја када их посматрамо у односу према средњовековним вредностима.
Хуманизам
Средњовековни човек већ с краја 13. и почетком 14. века долази до сазнања да је у средишту стварања античких уметника, песника и мислилаца био човек, његова срећа на земљи, лепота и склад у овоземаљском животу, а не Бог и загробни живот. Слободни антички грађанин давао је значај животу; није се заговарало самоодрицање и обезвређивање свега овоземаљског као што се то чинило у средњем веку. Ново време зато испуњава одушевљење античким вредностима и жеља да се ствара и мисли на антички начин. Мислиоци и уметници сада траже и проналазе своје узоре у античком стваралаштву и филозофији. Идеал бога и страдања за веру замењује идеал људскости и стваралаштва.
Тај заокрет од средњег века ка прихватању античких вредности и развоју нових схватања о улози човека у свету назива се хуманизам (humanus - човечан, људски), а мислиоци који су изучавали и промовисали античке вредности у уметности, филозофији, науци и свакодневном животу називани су хуманистима. Образовани људи Европе у то време говоре латинским језиком, па је то био одличан предуслов за неометано ширење нових идеја и уметничких остварења. Хуманисти су увели нову употребу латинског језика у круговима образованих људи. То више није само језик католичке цркве и црквених књига. На њему су писана књижевна и филозофска дела старог Рима, која постају престижна литература новог доба. На латинском се пишу и нова дела световног садржаја, воде се интелектуалне расправе на академијама и у салонима важних личности. Негује се дух који мисли, подстиче се свестрано образовање. Развија се култура дијалога, критичког и полемичкох мишљења (веома су биле популарне књижевно-филозофске врсте трактат – расправа и епистола – посланица). Све што је потицало из епохе двеју античких култура (Грчке и Рима) представљало је израз свестране слободе и слављење живота и човека. Човек новог доба постаје homo faber (одговоран за изградњу сопствене личности и среће), а световна култура полако потискује доминацију цркве и религије.
Ренесанса
Појам ренесанса означава стваралачки и културни садржај епохе хуманизма. Ренесанса је реч француског порекла – renaissance / обнова, препород, процват, а подразумева велику смену у историји идеја, стваралаштва и вредности у свакодневном животу.
Са појавом хуманизма античке вредности представљале су средиште духовности и извор инспирација, али свест новог, грађанског човека која је тежила ослобађању од средњовековних догми, почиње да се ослобађа и од прејаког утицаја свега што је античко. Талентовани и напредни људи приметили су да је стваралаштво почело да се претвара у имитацију антике уместо у културно напредовање и развој, па су почели да трагају са новим изворима надахнућа. Они увиђају да се теме и узори могу пронаћи и у обичном животу и човеку, да савремени, стварни живот заслужује да буде тема уметности. Такође, закључују да је много природније да се о свему томе пише на народном (италијанском) уместо на латинском језику којим нико није говорио у свакодневном животу. Тако почињу да се руше дотадашња правила и табуи, а уметност и наука постају доступне и видљиве и изван привилегованих кругова имућних људи. Стичу се нова научна и животна сазнања и ствара се тип свестраног човека неограничених духовних потреба. Долази до општег препорода и свестраних промена које ће захватити и понашање људи, и начин размишљања, и науку, и уметност, и економију.
За ренесансу се обично каже да представља „златно доба” у развоју људске цивилизације. То је време уметника, мислилаца, проналазача, истраживача и вансеријских свестраних умова какав је био Леонардо да Винчи (сликар, вајар, песник, математичар, физичар, проналазач...)
Појаву хуманизма и ренесансе условило је више фактора:
- Незадовољства начином живота током средњег века и свим оним што је средњи век подразумевао: Црква је била свемоћна, утицала је на државу, одређивала је подједнако живот друштва као и појединца, њихово понашање и размишљање. Истином се сматрало само оно што је црква проповедала; земаљском животу и срећи био је супротстављен и надређен, као много важнији, загробни живот. Сви који се нису слагали са оваквим проповедима и правилима строго су кажњавани. (Позната су бројна мучења и спаљивања научника, књига, „вештица“ и сл.)
У уметности се такође неговала богобојажљивост, служење идеалима хришћанства и канонизовано стваралаштво које је пружало мало простора стваралачким заносима и слободама.
Ренесансни човек окреће се овоземаљским вредностима и потрази за истином о себи; жели да ослободи своје стваралачке и интелектуалне потенцијале; жели слободно да ствара и истражује свет око себе; жели да искуси и открије смисао живота на овом свету уместо да га се одриче зарад обећања вечне среће у загробном животу. - Ослобађање првих градова од апсолутистичке власти феудалаца и цркве у Италији (Милано, Ђенова, Фиренца, Рим, Венеција и др.) и појава прве грађанске класе, коју чине занатлије и трговци. Они теже слободи рада и праву да самостално уређују свој живот; ослобађају се феудалног ропства, што се одражава и на њихов однос према животу и начин размишљања о себи и свету који их окружује. У томе им помажу трговачки послови, који их подстичу на упознавање других земаља и градова, различитих народа и култура. Све то доприноси развоју другачијих погледа на живот и свет.
- На развој хуманизма и ренесансе утичу и проналасци у области науке и технике; развијају се математика, географија, механика, астрономија; пронађени су барут, штампа, телескоп..., а са свим тим проналасцима узнапредовала је и људска мисао о устројству света. У свему томе значајно место има повратак дуго потискиване и прикриване античке културе и уметности у јавни живот.
- Научна и географска открића, у првом реду проналазак нових водених путева према Индији и откриће Америке, као и појава хелиоцентричне теорије Николе Коперника насупрот Птоломејевом геоцентризму, такође утичу на прихватање нових научних сазнања која су била у сукобу са званичним тумачењима цркве. Последица тога били су прогони научника и мислилаца као што су Никола Коперник, Галилео Галилеј, Ђордано Бруно и други. Многи су страдали или били прогоњени зато што су дошли до спознаје да је свет друкчије постављен него што је то црква вековима представљала.
- Откривање вредности античке културе:
И поред енергичног реаговања цркве на све иновације и одступања од догми која је она прописивала, и поред постојања чувене инквизиције (црквеног суда), развој и напредовање људског духа нису се могли зауставити. Окружени старинама (остацима античких грађевина и делима на латинском језику), учени представници грађанског друштва почињу све више да се интересују за живот људи старога Рима и старе Грчке, као и за све облике стварања у тим древним временима (књижевност, филозофију, ликовне уметности, архитектуру...). Проучава се античка уметност и филозофија. Учи се латински језик да би се читала дела античких књижевника као што су: Хомер, Вергилије, Овидије, Хорације, Софокле, Плаут..., и филозофи: Платон, Аристотел, Цицерон, Сенека...
Хуманизам и ренесанса подарили су свету бројне велике писце:
-у Италији (већ крајем 13. и почетком 14. века):
Данте Алигијери, Франческо Петрарка, Ђовани Бокачо, Лодовико Ариосто, Торквато Тасо
-у Шпанији: Мигел де Сервантес, Лопе де Вега, Калдерон
-у Француској: Франсоа Рабле, Пјер де Ронсар
-у Португалији: Луис де Камоис
-у Енглеској: Вилијем Шекспир, Џон Милтон, Едмунд Спенсер.
Ово време подарило нам је ненадмашне мајсторе у области ликовних уметности:
Леонардо да Винчи, Микеланђело Буонароти, Рафаел, Донатело, Тицијан, Ботичели.
Мада је настао и развио се у Италији, културни покрет назван хуманизам и ренесанса, захватио је и друге европске народе. Тај утицај је најјачи у књижевности и на филозофском плану. Најпознатији европски мислиоци који су били надахнути хуманизмом били су Томас Мор, Френсис Бекон, Макијавели, Томазо Кампанела, Еразмо Ротердамски и други.
ОДЛИКЕ РЕНЕСАНСНЕ КЊИЖЕВНОСТИ
-Уместо бекства из живота и одрицања од радости и задовољстава на овом свету како би се заслучио вечни рај после смрти, заговара се активан живот и посвећеност животу.
-Уметничка дела настају у славу човека.
-Уметници су надахнути земаљском срећом.
-Негује се култ љубави и лепоте: платонска љубав (представљена више као чежња него као телесна страст и додир); лепота је узвишена, често представљена у лику жене или идеализоване женске лепоте, као да није телесна и пролазна.
-Уместо писања само на латинском, почиње да се ствара књижевност и на народном језику (италијанском у Италији, а потом и на другим националним језицима).
-У поезији се тражи задовољство, уживање у лепоти, па ствараоци теже изграђивању духовног склада и лепоте. Сматра се да је дужност уметника да подражава лепу стварност, тј. „да измишља и приказује ствари које људе чине добрим и пуним врлина, па према томе и срећним...“ То подражавање назива се мимеза.
[Мимеза (на грчком μίμησις / mīmēsis), у књижевности подразумева да писац треба да приказује „ствари које се свакодневно дешавају и о којима се у народу говори. У прилог томе, Петрарка каже: „Треба подражавати тако да дело личи на свој праузор, али да с њим ипак не буде истоветно”.]
-Од свих књижевних родова најприсунтија је поезија, у првом реду љубавна песма (најчешће сонет), у којој се слави жена, лепота и љубав (често недостижна или платонска).
-Веома је популарна и ренесансна драма, нарочито комедија. Наравно, присутни су и други књижевни облици као што су еп, приповетка, новела, роман, трагедија. Трагедијом се прославио велики енглески писац Вилијем Шекспир.
ДЕЛА НАЈПОЗНАТИЈИХ РЕНЕСАНСНИХ ПИСАЦА
Данте Алигијери: Божанствена комедија (Рај, Пакао, Чистилиште) – епови;
Франческо Петрарка: Канцонијер – сонети;
Ђовани Бикачо: Декамерон – новеле;
Лодовико Ариосто: Бесни Орландо;
Торквато Тасо: Ослобођени Јерусалим (еп)
Франсоа Рабле: Гаргантуа и Пантагруел – роман (пародија);
Пјер де Ронсар: Оде, Поеме, Сонети за Хелену;
Луис Ваз де Камоис: еп Лузијаде (сличан Одисеји);
Мигел де Сервантес: Дон Кихот – роман (пародија);
Вилијем Шекспир: Ромео и Јулија, Хамлет, Отело, Краљ Лир, Магбет, Сан летње ноћи, Млетачки трговац... – драме (трагедије, комедије, историјске драме);
Џон Милтон: Изгубљени рај (еп)
Едмунд Спенсер: Вилинска краљица (еп са елементима романсе и алегорије посвећен краљици Елизабети)
Ренесанса је постојала и у Дубровачкој књижевности.
Крајем XV века појавили су се први петраркисти Шишко Менчетић и Џоре Држић, а потом се јављају и многи други писци међу којима посебно место заузима драмски писац Марин Држић („Новела од Станца“, Дундо Мароје“).
У српском стандардном/књижевном језику има 30 гласова и исто толико знакова (или слова) којима се они записују. Гласове у стандардном српском језику делимо на две основне групе: САМОГЛАСНИКЕ (вокале) – који се изговарају без препреке, и СУГЛАСНИКЕ (консонанте) – са препреком при изговору, чију подгрупу чине ГЛАСНИЦИ (сонанти) – у чијем изговору постоји трење са говорним органима које ствара консонантски шум.
САМОГЛАСНИЦИ (вокали) – има их 5 – а, е, и, о, у
Према положају говорних органа при њиховом изговору и према месту у усној шупљини где се образују, вокале делимо на три начина:
1- на високе, средње, ниске вокале,
2- на вокале предњег и вокале задњег реда,
3- на затворене, средње и отворене
Према месту где се образују и начину артикулације делимо их на:
ПРАВЕ сонанте – који настају у усној дупљи в, ј, л, р, љ
-ј, в – полувокали
-л, љ – латерални
-р – вибрант
НЕПРАВИ сонанти (у чијем изговору, као резонатор учествује и носна дупља)
-назални сонанти: н, њ, м
По месту творбе деле се на:
-уснени: м
-уснено-зубни: в
-алвеоларне: л, р, н
-предњонепчане: ј, љ, њ
СУГЛАСНИЦИ (консонанти) - има их 17 - б, п, ф, д, т, з, с, ц, ђ, ћ, џ, ч, ж, ш, к, г, х
Деле се по месту творбе, по начину творбе и по звучности.
По месту творбе:
1- уснени (лабијални): б, п, ф
2- зубни (дентални): д, т, з, с, ц
3- предњонепчани (палатални): ђ, ћ, џ, ч, ж, ш
4- задњонепчани (веларни): к, г, х
По начину творбе:
1- праскави (експлозивни): б, п, д, т, г, к
2- струјни (фрикативни): з, с, ж, ш, ф, х
3- сливени (африкате): ч (тш), џ (дж), ћ (тј), Ђ (дј), ц (тс)
Сви вокали и сонанти су звучни а консонанти се деле на звучне и безвучне. Сваком звучном консонанту одговара безвучни парњак. Једино ф, х, ц су безвучни и немају звучне парњаке.
Језички систем и науке које се њиме баве; стандардни језик; функционални стилови (први разред)
11/30/2015
- Дефиниши језик у најопштијем значењу те речи.
- Чему језик служи?
- Које разлике су успостављене између човека и других биоклошких врста захваљујући језику?
- Које биолошке одлике човека доводимо у везу са језиком?
- Каква је улога језика у животу човека, са социолошког становишта?
- Објасни везу између језика и психолошких одлика човека.
- Које врсте језика разликујемо, ако се руководимо пореклом и средствима које језик укључује?
- Објасни значење речи контекст.
- Које три важне функције има порука у комуникацији између говорника и слушаоца?
- Који су то природни језици? (Наведи пет примера.)
- Шта су то вештачки језици? (Наведи пет примера.)
- Шта су то глобални језици?
- Које науке се баве проучавањем језика?
- Лингвистика је...
- Граматика је...
- Семиотика је...
- Шта су то дијалектизми? (Наведи пет примера.)
- Шта је то стандардни, књижевни језик?
- Којих принципа се морају придржавати људи који желе да говоре стандардним или књижевним језиком?
- Шта подразумева језичка правилност?
- Шта подразумева језичка чистота?
- Када је језик неког говорника јасан?
- Шта значи реч амфиболија? (Наведи пример.)
- Шта значи реч плеоназам? (Наведи пример.)
- Шта значи реч таутологија? (Наведи пример.)
- Шта су то функционални стилови у књижевном (стандардном) језику?
- Које стилове разликујемо у писаном изражавању?
- Које су одлике уметничког стила у језику?
- Шта одликује научни стил?
- Шта одликује административни стил?
- Наведи пет примера за публицистички стил.
Ч. Ђорђевић и П. Лучић
Проучавање књижевности, опште или појединачно, код нас се означава као наука о књижевности. Њу чине:
1) историја књижевености,
2) теорија књижевности,
3) књижевна критика и
4) књижевна методологија.
ИСТОРИЈА КЊИЖЕВНОСТИ проучава:
- постанак и историјски развитак књижевности уопште;
- проучава књижевност једне епохе или народа;
- проучава живот и дела појединих писаца, наглашава њихову вредност и значај у књижевности једне епохе;
- осветљава време и друштвене прилике у којима настаје нека књижевност, односно дело неког писца;
- врши систематизацију и периодизацију у историји књижевности.
Тако, на пример, вршећи систематизацију и периодизацију српске књижевности, због њене прегледности и лакшег изучавања, историја књижевности је разврстава на одређена књижевна раздобља или периоде:
1. народна (усмена) књижевност;
2. средњовековна (феудална) књижевност;
3. дубровачка (ренесансна) књижевност;
4. барокна књижевност
5. књижевност доба просветитељства;
6. књижевност доба класицизма;
7. романтизам;
8. реализам;
9. књижевно раздобље модерне;
10. међуратна књижевност;
11. послератна (савремена) књижевност ;
12. постмодернистичка (данашња) књижевност.
Историја књижевности - у зависности од обима проучавања - може бити:
а) општа историја књижевности (нпр. историја светске или европске књижевности) и
б) посебна - национална историја књижевности (нпр. историја српске књижевности).
Односе између опште и националне књижевности или између појединих националних књижевности изучава компаративна (упоредна) књижевност.
Проучавајући развој књижевности кроз време историја књижевности обједињује у себи књижевну критику и теорију књижевности.
ТЕОРИЈА КЊИЖЕВНОСТИ или ПОЕТИКА
Теоријом књижевности називамо научну дисциплину о општим особинама књижевног дела као језичког уметничког остварења. Њен задатак је да:
- проучава структуру књижевног дела као јединства форме и садржине (тема, мотиви, ликови, композиција, језик, стил);
- истражује процес уметничког стварања;
- објашњава књижевне родове и врсте (жанрове) у којима се књижевно дело јаваља.
КЊИЖЕВНА КРИТИКА
Књижевна критика је део науке о књижевности који представља везу између књижевног дела и читаоца. Она користи искуство теорије књижевности, лингвистике и естетике (оште науке о уметности). Њен задатак је да:
- открива значења, стилско-језичке и уметничке вредности у појединим делима како би олакшала боље разумевање и што потпуније уживање читалаца у њима;
- врши оцењивање књижевног дела и тако утире пут историји књижевности и помаже јој да обухвати најбоља остварења.
Постоје следећи облици критике:
1) научна критика (студије, расправе, монографије);
2) текућа критика (новинска, часописна критика);
3) есејистичка критика (есеј или оглед).
Критика, без обзира на то која је, увек је сматрана за дијалог између књижевног критичара и књижевног уметничког дела. Она је примање, доживљавање уметничког дела и доношење судова о њему јер сама реч критика је грчког порекла и њено изворно значење је: судити, одлучивати, оцењивати. Како се кроз векове мењао поглед на књижевност, на природу књижевног дела и уопште однос књижевности према стварности, тако се мењала и критика. У зависности од тога шта истражује и за шта је све заинтересована у књижевном делу, критика може бити:
1. стилистичка критика (испитује језик и стил дела);
2. социолошка критика (истражује живот, друштвене појаве и и њихов приказ у делу);
3. психолошка критика (испитује психологију — унутрашњи живот: свесно и несвесно у личностима једнога дела);
4. филозофска критика (истражује идеје и погледе на свет у делу).
Може се говорити и о низу других критика, што зависи од аспекта ипредмета истраживања у књижевном делу.
Књижевна критика подразумева велико знање и културу, изузетно познавање књижевности, теорије књижевности, историје књижевности, естетике и филозофије.
КЊИЖЕВНА МЕТОДОЛОГИЈА бави се методима или начинима проучавања (истраживања) у књижевности. Постоје разни поступци, путеви или начини у проучавању стваралаштва једног писца или проучавању књижевног дела. Који ће метод истраживач употребити, зависи од тога шта истражује. Ако истражује језик и стил, он примењује лингво-стилистички метод (поступак). Психолошки приступ ће применити ако истражује психички живот јунака. Истраживач друштвених стања у делу користи социолошки приступ.
Код примене појединих метода (поступака) истраживач се користи одређеним теоријама из појединих научних области.
-Уметност (појам и врсте)
-Књижевност као уметност
-Појам и назив књижевности
-Наука о књижевности
-Књижевни родови и врсте
- Које врсте уметности постоје?
- Наведи бар три назива светски познатих локалитета на којима су пронађени трагови прве примитивне уметности.
- Шта је то уметнички доживљај? Да ли је приказ стварности у уметничком делу у потпуности објективан?
- Ако приметимо да уметничка дела не служе задовољавању основних људских потреба везаних за опстанак, каква је онда сврха уметности у људском животу?
- Наведи по један пример (познато уметничко дело) за сваку врсту уметности.
- Како дефинишемо појам књижевности?
- Шта је то књижевност у ширем смислу?
- Шта означава појам књижевност у ужем смислу?
- Шта значи реч белетристика?
- Које људске потребе задовољава научна књижевност?
- Које људске потребе задовољава уметничка књижевност?
- Наведи називе научних дисциплина које се баве проучавањем књижевности.
- Чиме се бави историја књижевности?
- Чиме се бави теорија књижевности?
- Шта знаш о књижевној критици?
- Које књижевне родове разликујемо?
- Наведи три примера лирске књижевности.
- Шта је то надахнуће?
- Која је основна одлика епске књижевности?
- Који књижевни род одликује осећајност и краткоћа?
- Наведи бар три облика приповедања.
- Шта чини унутрашњу композицију епског дела?
- Каква је разлика између сижеа и фабуле?
- Наведи три назива епских дела које знаш.
- Шта значи реч драма?
- Шта се налази у средишту драмске радње, то јест шта је покреће?
- У чему је основна разлика између епског и драмског дела?
- Наведи основне врсте драме.
- Шта је то катарза?
- Наведи називе три драмска дела које знаш.
-Појам опште и књижевне културе
-Смисао и задаци проучавања књижевности
-Есеј као књижевно-научна врста
-Познавање књижевних дела
1.Значење појма култура: (2)
а)
б)
2.Шта је то књижевна култура? (2)
а)
б)
3. Која знања подразумева књижевна култура? (7)
а)
б)
ц)
д)
е)
ф)
г)
4. Наведи имена најпознатијих античких теоретичара књижевности. (3)
5. Наведи називе дисциплина у оквиру науке о књижевности које се баве проучавањем књижевности. (3)
6. Наведи називе бар пет научних дисциплина, изван науке о књижевности, са чијих се аспеката може проучавати књижевно дело. (5)
7. Која су три основна циља проучавања књижевности? (3)
8. Наведи пет најважнијих задатака проучавања књижевности (5)
9. Шта је есеј и који су његови тематски оквири? (3)
10. Наведи пример за роман есеј. (1)
11. На која питања покушава да одговори Андрић у есеју „Разговора с Гојом?“ (одломак из Читанке) (6)
12. Смисао песме „Манасија“ В. Попе. (5)
13. Смисао песме „Маслачак“ В. Попе. (5)
14. Наведи десет запажања којима објашњаваш своје виђење Хамлета. (10)
15. Зашто Хамлет саветује Офелији да иде у манастир? (5)
16. Како објашњаваш сцену на гробљу у драми „Хамлет“? (5)
Категорије
All
Домаћи задаци
Други разред
Књижевнотеоријски појмови
Први разред
Провера знања
Трећи разред
Четврти разред
Архива
September 2020
May 2020
March 2020
November 2019
June 2019
May 2019
April 2019
February 2019
December 2018
November 2018
March 2018
January 2018
December 2017
November 2017
October 2017
May 2017
April 2017
March 2017
January 2017
December 2016
November 2016
October 2016
September 2016
July 2016
May 2016
March 2016
February 2016
January 2016
December 2015
November 2015
October 2015
September 2015
March 2015
February 2015
December 2014
November 2014