Виктор Иго (1802 - 1885) био је велики француски песник и романописац, представник романтизма. Осим многих чувених романа (међу којима су најпознатији Богородичина црква у Паризу, Јадници, Човек који се смеје, Последњи дан осуђеника на смрт), написао је драму Кромвел (1827), а за њу и предговор који је био прихваћен као манифест романтизма, јер је у њему садржана суштина овога правца.
Предговор Виктора Игоа је аналитички и врло надахнуто написан текст у коме он пише о проблему књижевног стварања, са нагласком на драми.
Предговор драми Кромвел се може поделити на два дела:
1) историјски и
2) критички.
Историјски део овог текста говори о развоју књижевних родова разврставајући их по историјским раздобљима:
а) преисторијско доба је лирско,
б) стари век - епски,
в) ново доба - раздобље драме.
Развој књижевности следи развој друштва. Почиње тиме што човек прво пева химне природи и лепотама које су га одушевљавале; затим долазе ратови и крупни догађаји о којима почиње да приповеда (време епске поезије) и, најзад, долази време нове књижевности, која открива истину - да све на свету и није тако лепо, да је свет, а и човек, спој супротности у којем се мешају смешно и трагично, ружно и лепо, добро и зло, светлост и тама. Предмет те праве поезије (књижевности) је стварност, тј. низ природних супротности које поезија треба да хармонизује у необичну гротескну визију или слику света. Томе, тој свеобухватности, може на најбољи начин да допринесе комедија која је, такође, део велике уметности, судећи бар по Молијеровим делима и јунацима.
Критички део Предговора „Кромвелу“ садржи у себи расправу Виктора Игоа о неколико тема:
а) о гротескном,
б) о класицистичкој теорији драме (јединству места, времена и радње),
в) о драмском језику и стилу.
- Гротескно је - мисли Виктор Иго - највећа лепота драме: Оно обједињује у себи са једне стране наказно и ужасно а са друге стране, комично и лакрдију.
- Класицистичка теорија драме је по Игоовом мишљењу застарела. Јединство места (правило да се све драмске ситуације одигравају само на једном месту) осиромашује радњу и одузима јој природност и спонтаност правог живота , а јединство времена (да се радња мора завршити у временском распону од 24 сата као у античкој драми) делује смешно и нелогично. Прихватљиво је само јединство радње.
- О драмском језику и стилу Иго говори да:
-језик драме се не сме претерано дотеривати, већ мора деловати природно, мора бити оригиналан, жив и усклађен са околностима и карактером јунака,
-стих драме треба да буде слободан, отворен, искрен, да избегава извештаченост и патетику (у њему треба што више тежити природном изразу чиме се драмски говор приближава прозном изражавању),
-од свега се највише треба чувати узора и правила, као и подражавања туђег стила и израза, ма колико он савршен био (они који подражавају друге, колико год успешни у томе били, и даље остају само паразити),
-постоје само општи закони природе и они који проистичу из самог предмета уметничког дела; први су вечни, а ови други променљиви (и свако дело има своје законитости и правила стварања); треба следити законе природе, истине и сопственог надахнућа.