-Драма "Хамлет", Вилијема Шекспира, први пут је приказана на позорници у Лондону 1602. а штампана 1603. године.
-Припада периоду високе ренесансе у Енглеској или такозваном елизабетанском добу.
Књижевна грађа коју је Шекспир могао користити за настанак овог дела:
-исландска легенда о Амлету објављена у оквиру текста из 12. века, Gesta Danorum (Данска историја) чији је аутор дански историчар Саксо Граматик;
-Трагичке повести, Франсоа де Белфора;
-драма Ur Hamlet (Пра Хамлет), Томаса Кида;
-актуелни догађаји у Енглеској: изненадна смрт грофа од Есекса (чија се удовица леди Летиција одмах по смрти мужа преудала за лорда Лестера) и сумње које је о томе износио син грофа од Есекса.
Жанровске одреднице драме:
-Драма "Хамлет" је трагедија освете (карактеристична за елизабетанско доба).
Ако је посматрамо са становишта сукоба које у њој уочавамо и проблема којима се Шекспир бави, упоредо са темом освете, можемо рећи и да је то истовремено политичка, психолошка и филозофска драма ренесансног доба. (Откриј зашто.)
Драмски сукоб:
Драмски сукоб уочавамо на неколико планова.
-У најопштијем смислу постоји политички сукоб (узурпирано је Хамлетово право на круну, па уочавамо сукоб на релацији: осујећени престолонаследник Хамлет - узурпатор Клаудије. Такође, све време је присутна и политичка и ратна претња Данској из Норвешке: Фортинбрас - насупрот Клаудију);
-Очигледан је сукоб на породичном плану: Хамлет - Гертруда, Клаудије (из чега проистичу Хамлетови сукоби са осталим ликовима);
-Најснажнији је сукоб на унутрашњем (психолошком) плану: сукоб Хамлета са самим собом.
Доминантни мотиви:
Мотив освете, сумња, дух, истина, правда, пријатељство, издаја, глума/маске, оклевање, лудило, љубав, родоскврнуће, братоубиство, самоубиство, смрт, тамница (као Данска, свет, сам живот), згађеност над човечанством, ubi sunt...
Међу поменутим мотивима препознајемо и такозване топосе (општа места, архетипски мотиви, лутајући мотиви, препознатљиви или типични мотиви у књижевности који се појављују у различитим књижевностима и различитим епохама):
-мотив освете (пример је Есхилова трагедија Орестија у којој се Агамемнонов син Орест и његова сестра Електра свете убицама свог оца, мајци Клитемнестри и њеном љубавнику Огисту);
-мотив родоскврнућа (Едип, Федра);
-мотив узурпације власти (Антигона);
-братоубиство (Каин);
-Ubi sunt... мотив карактеристичан за средњовековну књижевност: Ubi sunt qui ante nos fuerent? (Где су они који су били пре нас?) Смисао овог питања је свест о смртности човека, пролазности живота, младости, лепоте и узалудности људских напора. За разлику од латинског Carpe diem! (које позива на уживање у радостима живота док још трају), ово је позив на смерност, обуздавање гордости и мирење са смртношћу као људском судбином. Овај мотив присутан је у сцени на гробљу на почетку петог чина у којој Хамлет разговара са гробарима.
Два снажна мотива, која радњу упоредо покрећу и спутавају, су мотив сумње и мотив згађености над светом. (Свет је неоплевљен врт пун корова, а у њему влада човек који се оглушио о могућност дату рођењем - да буде узвишено биће, племенито умом, неограничено у способностима, у поимању сличан Богу... и претворио се у ништавног створа који је од света начинио кужно место.) Хамлет, дакле, мисли сумњајући пре Декарта (Dubito, ergo cogito, ergo sum./Сумњам, дакле мислим, дакле постојим.) и осећа велико гађење над светом пре Ничеа. (С. Стефановић) То нам говори колико је Шекспир ишао испред свог времена.
Функција глуме као мотива у драми:
Ако пажљиво читате, уочићете у драми "Хамлет" "троструко позориште":
1. драма у целини (у којој се глума подразумева као изражајно средство без ког нема позоришта),
2. претварање или глума самих јунака у међусобним односима (Хамлет примећује да сви око њега носе маске, па и он сам мора то да чини),
3. позоришна представа (као драма у драми).
Мотив глуме је узрочно-последично повезан са мотивом истине. Сви у Елсинору глуме, али су им побуде различите: Хамлет глуми како би истину открио, а његови противници користе глуму/маске као средство за прикривање истине.
Мотив лудила:
Мотив лудила срећемо у два вида, а оба су (као и поменута глума) у некаквој спрези са истином.
-Хамлетово глумљено лудило је у функцији откривања истине. (Оно је истовремено и његов штит од могуће ликвидације којом би био спречен да истину открије и обзнани је краљевству.)
-У Офелијином стварном лудилу видимо блеске луцидности и спознаје истине о искварености света који је окружује. (Она у лудило бежи од суровости стварности.)
Постоји у драми и нешто што не бисмо назвали лудилом у правом смислу те речи, већ лудост. Лудост као позив - у мотиву дворске луде пред крај драме. Будући да знамо да је дворска луда привилегована да говори истину без ограничења и санкција, Хамлета који држи Јорикову лобању у својој руци можемо видети као неког чија су права и слободе у сопственом краљевству мања од права једне луде. Оно што им је заједничко је управо потреба да кажу истину, а потрага за истином у опасном свету каква је Хамлетова Данска у којој је "нешто труло", равна је лудости.
Карактеризација ликова:
Шекспир гради и осветљава карактере својих ликова на више начина:
Поређењем
-Хамлет - принц Фортинбрас
-Гертруда - Хекуба
-краљ Фортинбрас - Клаудије
-краљ Хамлет - Клаудије
-Хамлет пре и Хамлет после очеве смрти.
Непосредном карактеризацијом
-исказима јунака о другима (или о себи): Офелија о Хамлету, други о Хамлету, Хамлет о Клаудију и Гертруди, Хамлет о себи.
Говором
Јунаци говоре у складу са својим социјалним статусом, ученошћу, намерама и осећањима:
Клаудије је лепоречив, притворан, извештачено фамилијаран и надмено протоколаран; Гертруда је патетична и склона уопштавањима; Полоније је опортуниста који говор прилагођава приликама; Хамлетов говор је у складу са његовим намерама, осећањима, приликама: метафоричан, саркастичан, поетичан, реторичан, нервно растројен, са снажним емоционалним набојима, али и свакодневно неусиљен (када говори са људима којима верује); Офелијин говор је отмен, али редукован; речник гробара је прост; говор дворских службеника је протоколарно испразан...
Противречностима у поступању
Јунаци осећају једно, а чине друго (Хамлет; Офелија). У неку руку такав је и Полоније; он је истовремено учен човек, нежан и брижан отац, али и удворица и сплеткарош по дужности, човек који поступа по туђој вољи да би могао да живи по својој вољи.
Функција монолога у драми:
Шекспир користи монологе као средство за
-изражавање погледа на свет (Хамлет о човеку, о свету, смрти, о вредностима)
-поглед у унутрашњост душе (Хамлетови солилоквијуми, дилеме, самопрекор, презир према соственој слабости; Клаудијева исповест о непоправљивости зла које носи у души: "Речи би горе (к Богу), ал' мисао доле креће, речи без мисли до неба неће.")
Хамлетов поглед на свет обухвата бројне песимистичке спознаје:
-Свет је искочио из зглоба (у свету је поремећен природни поредак, у друштву влада безакоње).
-Свет је гадно и смрадно сметлиште отровних испарења.
-Свет је тамница (као и Данска и живот сам).
-Човек је амбивалентно биће (истовремено подобан Богу и ништаван - квинтесенција прашине).
-Бити или не бити, то је питање! (Пред човеком као мислећим бићем стоје тешко разрешива питања: Постојати или умрети? Бити оно што други од тебе очекују или оно што јеси? Бити Човек у вишем смислу те речи или се одрећи себе?)
-Љубав је кратка и нестална.
-Жена је слабо биће (непоуздана, лаковерна и превртљива).
-Лепота је обмана чула.
-Људи су грешни.
-Црв је најмоћније биће.
-У страху пред тајном смрти човек трпи овоземаљска понижења.
-Смрт је једина извесност у којој се обесмишљавају све овоземаљске таштине. (Или, како гробари тврде - најбољи градитељ на свету је гробар јер његове грађевине трају до судњега дана.)
Хамлетовштина:
Ово је појам сложеног значења исто онолико колико је сложен Хамлетов лик.
Објашњења се најчешће везују за оклевање као доминантну црту у његовом понашању. Поједностављено речено, то је неспособност делања (предузимања конкретних активности) услед пренаглашене склоности ка размишљању или "интелектом парализована воља за непосредну акцију" (С. Стефановић)
А заправо, хамлетовштина је одбијање бића човека да буде део нечега што није у складу са његовим духовним устројством и што се коси са његовим моралним начелима.
Хамлетов интелект не допушта страстима да га у поступању изједначе са онима према којима осећа гнушање и гађење и ма колико била снажна његова мржња и жеља за осветом, он је подређује вишем и општем циљу - утврђивању истине и правде.
Хамлетовштина је, дакле, последица несклада између Хамлетове префињене, сензибилне, креативне, интелектуалне, контемплативне природе и бруталних околности у које га је живот ставио и принудио га да дела противно самоме себи. То стање сликовито је илустровао Гете упоредивши Хамлетову природу са скупоценом вазом у коју је уместо цвећа посађен храст.