Сам назив ове врсте књижевног стваралаштва говори нам да је реч о нечему што са налази на граници између уметности и науке. Ипак, у књижевно-научним врстама доминирају наука, чињенице, тачни подаци о теми или појму којим се аутор бави. Теме у овој области су, као и у уметничкој књижевности, бескрајно разнолике; може се писати о уметности, о разним појавама у култури и друштву, о личностима, о историјским догађајима... Превасходни циљ књижевно-научних врста је да нас о нечему информишу, да нам обогате знање и отворе интелектуалне видике. Оно што је у њима уметничко је приповедни начин излагања садржаја, лични утисци и ставови аутора о теми којом се у тексту бави, као и стил изражавања карактеристичан за сваког аутора понаособ.
У књижевно-научне врсте спадају:
- есеји,
- мемоари,
- путописи,
- репортаже,
- биографије,
- аутобиографије,
- дневници.
Есеј је књижевно-научна врста која има многе одлике уметничке књижевности јер је аутор есеја слободан да о изабраној теми пише са пуно креативности изражавајући своја размишљања, импресије, асоцијације, субјективне доживљаје. У преводу, реч есеј (фр. еssai) значи оглед или покушај. Ипак, предуслов за добар есеј је стручно познавање тематике којом се аутор есеја бави, располагање информацијама важним за предмет проучавања, познавање литературе, опште образовање, проницљивост... У есеју се може расправљати о готово свим духовним и материјалним феноменима, а најчешће се пише о неком актуелном културном питању, књижевном проблему, научном питању, друштвеној појави, моралном проблему, о новим појавама у уметности или пак о новим виђењима већ осведочених уметничких вредности (књига, слика, музике...)
Мемоари (фр. мémoires - успомене) представљају збирку сећања једног аутора везаних за одређено време или одређене догађаје. То је књижевно-научна врста у којој аутор, са временске дистанце, описује догађаје којима је био сведок или је у њима и сам учествовао. Мада бележи своја сећања, а често и осећања која та сећања побуђују, аутор мора тежити тачности података које у свом делу наводи, мора се придржавати историјских чињеница и настојати да у највећој мери буде објективан. Будући да догађаји које писац мемоара бележи у својим текстовима представљају део његовог личног живота ова књижевна врста садржи у себи и елементе аутобиографије. Аутори мемоара најћешће су познате личности, научници, глумци, државници, уметници. Мемоари су често добар извор историјских података о неком временском раздобљу.
Путопис је књижевно дело у којем аутор описује простор и људе са којима се срео на неком свом путовању. У путопису су веома живописно представљене географске одлике области кроз коју је путописац пролазио, урбане карактеристике простора у којима је боравио, архитектура екстеријера и ентеријера насеобина у којима живе становници описаних простора, њихова култура, обичаји, друштвена обележја, необичне појаве, специфичности начина живота у описаним друштвеним заједницама... Циљ путописа је да на што сугестивнији начин читаоцу дочара неки простор и атмосферу која га испуњава и зато путописци често пишу са пуно духа и уз мноштво занимљивих и упечатљивих података. У савремено доба писане путописе све више замењују телевизијске репортаже које писану реч допуњавају сликом.
Репортажа (енгл. рeportage - извештавање) је књижевни род који се најчешће везује за јавна гласила (новине, телевизију), али она може имати и уметничке карактеристике. Предмет репортаже могу бити догађаји, људи, јавне приредбе, а начин приказивања сугестиван, сликовит, надахнут. Аутор репортаже тежи да у кратком излагању што упечатљивије, аутентичније и верније дочара догађај и људе које описује. Ако је реч о новинској репортажи објективност је очекивана и подразумева се, али писац репортаже ипак има простора да изрази и свој субјективни доживљај и лични став о ситуацији коју описује и људима који у њој учествују. У уметничкој репортажи та слобода је нешто већа је писац не мора да се придржава публицистичког стила, већ о догађају и личности које описује може приповедати својим стилом.
Биографија (животопис) је књижевно дело о животу и делу личности значајних за културу, науку или неку другу област у једном друштву. Најчешће се пишу биографије научника, државника, уметника, политичара, популарних личности... Писање биографије подразумева опсежно истраживање јер се биограф мора придржавати чињеница, писаних извора и проверених сведочења како не би кривотворио нечији живот. Циљ биографије је да читаоцу што више приближи личност коју описује, да представи њен карактер, изглед, посао којим се бавила, интересовања, занимљивости из њене свакодневице, догађаје у којима је учествовала и све то са мноштвом занимљивих и аутентичних детаља.
Аутобиографија је слична биографији, али овде су аутор и предмет описивања једна личност. Аутобиограф се на неки начин исповеда настојећи да што верније представи свој живот од рођења до тренутка у којем пише. Мада би требало да се ово дело заснива на чињеницама, субјективност у писању аутобиографије далеко је присутнија неко у писању биографије јер аутор нема тако изражену критичку дистанцу према себи и догађајима у којима је учествовао. Пошто представља сећања аутора, али и његову жељу да у јавност пласира истину на начин како је сам види, увек постоји могућност да се у овим текстовима неке чињенице изоставе, а друге улепшају или преувеличају. Ипак, то није правило, па се неке аутобиографије могу користити као извор драгоцених података о неким личностима, људима које су познавали и времену у којем су живели.
Дневник је књижевно дело које настаје у дужем временском периоду. То је нека врста личне хронике о животу аутора у којој се бележе догађаји, утисци, доживљаји, стања, осећања, размишљања о себи, људима и догађајима. Понекад дневници обилују важним историјским чињеницама, датумима, описима догађаја и људи... па излазе из оквира интимног писања о животу самог аутора и постају значајни и за историчаре и друге научнике. Неки дневници имају изразиту уметничку вредност јер садрже пишчева размишљања о разним темама, надахнута запажања о животу и људима, лирски обојена сведочења о важним животним тренуцима, записе прожете личном филозофијом и универзалним истинама.
Бранијета Конџуловић