Ч. Ђорђевић и П. Лучић
Први људи који су живели око реке Еуфрата и Тигра, на простору Месопотамије, били су Сумери, назвни тако по земљи Сумер. Сумери су знали како се зауставља вода и праве канали за наводњавање или насипи да се спрече поплаве. Земљорадња и строчарство били су њихова главна делатност, али су се бавили и занатством и трговином, градитељством и израдом украсних предмета. Градња домова, палата и великих храмова од глинене опеке било је њихово умеће. Са тим се развијало и грнчарство и друге примењене уметности. О сјају, раскоши и лепоти њихових великих храмова говоре многа археолошка открића. Стварани су велики градови, као што је легендарни град Урук око 3000. године пре н.е., пун светилишта и храмова. Пронађене су у рушевинама и многе фигурине (скулптуре), украсни предмети од сребра, бакра, али и злата. Из тог времена сачувани су и први писани споменици најстаријег писма. На глиненим плочама остале су слике животиња, божанстава и људи. Остале су забележене песме, легенде, митови о боговима, краљевима и јунацима, али и сведочанство о ондашњем човеку и његовом свакодневном животу.
На глиненим плочама, врхом трске, у виду линија оштрих ивица, уцртавани су знаци налик на клинове; тако је настајало прво и најстарије нама познато - клинасто писмо, којим су стваране читаве библиотеке. Таква једна библиотека пронађена је 1850. године, у остацима древног сумерског града Ниниве; чиниле су је искључиво глинене плоче, од којих се око 20.000 данас налази у Британском музеју. Иначе, претпоставља се да је ова библиотека имала око 200.000 књига, од којих су неке имале и по више стотина „листова”, плоча. На тим плочама је било забележено целокупно знање онога времена из свих области: религије, астрономије, филозофије, историје, физике, математике, уметности; из области обичаја, веровања, друштвеног и политичког живота. Најстарији сумерски писани споменици потичу још из 3500. год. пре н. е. Најпознатији су епови Стварање света (Енума Елиш) и Гилгамеш.
Сумерска култура, за коју се мисли да је најстарија култура на свету, временом полако нестаје. Уништили су је семитски народи који су били јачи и агресивнији. Центар њихове владавине и културе постаје град Вавилон (што значи „Врата Господња”). Раздобље вавилонске уметности око 13. века пре н. е., доласком Асираца, добија нови замах. Асирска уметност је посебно била богата на ликовном плану – на грађевинама има много рељефа и скулптура (чувени Крилати бикови са људским главама). Иако су Сумери нестали, сумерско клинасто писмо било је у употреби и у време вавилонско-асирског раздобља књижевног стварања. И материјал на коме се писало био је исти - глинене плоче.
ЕП О ГИЛГАМЕШУ
Еп о Гилгамешу је најстарији и најсавршенији еп књижевности старог века, а до нас је дошао у облику који су сачували Асирци и Вавилонци, из времена око 1700. год. пре н. е. Он је старији око 900 година од Илијаде и Одисеје и око 200 година од највреднијих индијских епских творевина. Иако је од нас старији више од 3500 година, овај еп и данас делује разумљиво, и данас је пун великих истина о животу и човеку, које су нам блиске и врло прихватљиве. А то значи да у њему има универзалног и свељудског, што му и продужава трајање. То је дело о јунаштву човека, животу, смрти, о пролазности људске славе и моћи, као што је и дело о љубави, пријатељству, о људској себичности и суровости, али и потреби да се буде са другима и са њима дели добро и зло.
Еп је написан на дванаест глинених плоча. Свака плоча одговара једном певању: дванаест плоча представља дванаест певања. Главна тема епа односи се на краља Гилгамеша, „човека бола и радости”; говори о томе како је владао у граду Уруку, силан и увек усамљен, увек изнад других и никада са другима, како је чинио велике подвиге и како је, гоњен страхом од смрти, тражио лек да би постигао вечни живот и како је, не нашавши га, умро, упркос својој полубожанској природи..
Композиција епа
Прва плоча. Ово је певање о Гилгамешу, краљу града/краљевства Урука, силном и неукротивом јунаку способном да чини велика дела али и велика зла. На молбу угроженог народ Урука, упућену боговима, да пошаљу спас са неба и некако умире необузданог владара, бог неба Ану заповеди богињи Аруру да створи биће равроправно по снази са њиховим владаром, како би га уразумио и умирио. Аруру створи човека од блата, оживи га својом пљувачком, да му име Енкиду и пошаље га да живи у степи покрај Урука. Енкиду се убрзо сроди са природом, заволи сва жива бића у њој и почне да их штити од замки уручких ловаца. Уручки становници покушавају да намаме Енкидуа да дође у град како би остварио њихове намере и престао да квари посао ловцима, али то им не полази за руком. Успевају тек када се неко досети да му пошаљу прелепу жену која га је завела и због које пристаје да напусти степу.
Она му прича о великом Гилгамешу и позива га да са њом пође у град. Гилгамеш сања чудан сан о мегдану са неким силним јунаком и прича о томе својој видовитој мајци. Мајка Ришат му тумачи сан: биће то његов будући пријатељ, брат, човек с којим ће делити добро и зло.
Друга плоча. Енкиду, обучен у ново рухо, космат и огроман, стоји пред храмом и никога не пушта. Народ му се диви и клања. Описан је мегдан измећу Гилгамеша и Енкидуа. Гилгамеш га побеђује, али га узима за пријатеља. Гилгамеш позива Енкидуа да заједно пођу у Кедрову шуму и да убију страшног Хумбабу, који је увредио Шамаша, бога сунца.
Трећа плача. Енкидуа уводе у краљеву палату, пуну сјаја и раскоши, али он јадикује за степском слободом и животињама. Енкиду бежи у степу, а за њим, да га тражи, иде и Гилгамеш. Заједно се враћају у град Урук. Енкиду сања да преображен у птицу лети све дубље и дубље „у пребивалиште под земљу”, у кућу где људима не треба светло, где се хране само прахом. Гилгамеш слути несрећу и боговима приноси дарове, а то исто саветује и Енкидуу.
Четврта плоча. Шамаш, бог сунца, шаље два пријатеља да убију страшног Хумбабу, јер га је увредио. Гилгамеш и Енкиду дођу до Кедрове шуме, иза које се налази Брег богова. Убију Хумбабиног чувара шуме. Опи- сан је страх и улазак у шуму.
Пета плоча. Опис дугог путовања кроз шуму; одмор и Енкидуов сан. Сан је - по Гилгамешовом тумачењу - повољан: предсказује победу над Хумбабом. Пењу се на Брег богова и убијају Хумбабу. Богиња Ирнини их опомиње да се на врх Брега не сме (тамо људи не залазе) и саветује их да се врате у град Урук. Два јунака и пријатеља враћају се у град носећи Хумбабину главу.
Шеста плоча. Дат је опис светковина у граду Уруку поводом победе над Хумбабом. Гилгамеш је у свечаном и светлом руху. Иштар, богиња љубави, заљубљује се у Гилгамеша, али он не прихвата ту љубав због њених многих подлости према онима које је завела. Она, љута, ступа пред оца Ануа и тражи освету: да бог Ану створи небеског бика који ће убити Гилгамеша. Појава небеског бика и борба Гилгамеша и Енкидуа са биком. Два ггријатеља убијају бика и то прослављају. Енкиду прича своје најновије снове, о којима ће бити речи у седмом певању.
Седма плоча. У сну га је зграбио страшни орао и носио у висине, а онда је „падао, падао и лежао размрскан на тлу”. Гилгамеш тумачи сан као зло и наговештај несреће: умреће Енкиду. Енкиду пада болестан.
Осма плоча. Енкиду умире („Тихо је истицао из уста дах његове душе”), а Гилгамеш шест дана јадикује над њим. Сахрањује пријатеља а затим очајан лута степом у којој среће ловца. Исповеда своју тугу и страх од смрти.
Девета плоча. Гоњен страхом од смрти Гилгамеш тражи пут у подземље како би пронашао праоца људи Утнапиштима који му може помоћи да нађе еликсир бесмртности. Успут се среће са дивовским шкорпионима, чуварима небеске капије, пролази кроз сунчеву капију, путује кроз таму до Врта богова. Бог сунца, Шамаш, упозорава га да живот који тражи никад неће наћи и упућује га у Врт богова, код Сидури Сабиту, богиње која чува дрвеће живота и улаз у Врт богова. Описан је Врт богова (на дрвећу племенити драгуљи, под дрвећем смарагди, уместо цвећа драго камење, уместо семена плода сафир).
Десета плоча. Дат је сусрет богиње Сидури Сабиту и Гилгамеша. Гилгамеш јој исповеда своју тугу и бол, страх од смрти. Богиња Сибури му говори о бесмртности богова и смртности људи, о томе како треба живе- ти: јести, пити, трајати, радовати се, веселити се уз вино, музику и игру; бити са женом. Богиња га упућује на кормилара по имену Ур Шанаби, да га он превезе преко Воде смрти. Гилгамеш налази праоца Утнапиштима и прича му о свом болу и јаду, о намери да пронађе еликсир за вечни живот. Утнапиштам говори о смртности сваког бића.
Једанаеста плоча. Гилгамеш поставља питање праоцу о томе како је стекао бесмртност. Праотац прича о потопу, о вољи богова да се пра- отац спасе, о лађи и свим живим створовима које је унео у лађу; прича о великој води. Опис потопа одговара опису потопа у Библији, кад Ноје прави лађу и спасава све врсте бића, да се још једном обнови свет. Праотац Утнапиштам упућује Гилгамеша у тајну вечног живота; да на дну мора потражи травку против смртности. Гилгамеш долази до слатководног мора, рони и налази чудотворну травку, срећан што ће се испунити ”жарка тежња човекова” - да живот сачува од смрти. Док се Гилгамеш купа у језеру, змија му односи травку. Разочаран, Гилгамеш се враћа у град Урук са својим пратиоцем Ур Шанабијем, коме обећава кућу и безбрижан живот.
Дванаеста нлоча. Гилгамеш је неспокојан. Захтева од свештеника и чаробњака да му призову дух Енкидуа, да га пита за судбину мртвих. Они траже од њега да се одрекне сјаја и сваке удобности и да пође у пустињу - да се преда испосништву и пустињачком начину живота. Гилгамеш долази до подземља, до прага света из кога више не излази онај ко је једном ушао, где се траје у вечној тами, где је храна само прах и блато. Долази пред велику богињу Ерешкигал, која управља подземним светом. Она позива Енкидуову сену. Енкидуова сена му говори о поражавајућој истини: свако ко умре постаје блато, прашина, постаје прах. Гилгамеш се враћа у свој град. Легао је прихвативши судбину и смрт је тада дошла и уграбила га „у сјајној дворани његове палате”.