Преверова ПЕСМА О КРВИ
Песник Жак Превер у својој поезији прича о животу прожимајући све његове облике и појаве блиске људима. Његова „Песма о крви“ казује како се историја земље може посматрати као непрекидно људско крварење на њој. Сва дешавања у сваком тренутку њеног постојања обележена су неком проливеном крвљу. Било да је то крв рађања или умирања, тај крвпоток не престаје да тече, и песник се пита куда сва та крв нестаје и каква је улога земље у стварању тог привида да крви није ни било.
„Постоје велике локве крви на свету
Па где одлази сва та расута крв
да ли је земља пије и од ње се опија
Необично ли пијанчење онда
и тако мудро… и тако једнолико…“
Као некаква река понорница, река људске крви понире у земљу и наставља свој ток претварајући се у крвоток који покреће њено вечито кретање. А земља не хаје за то, не обазире се ни на шта и врти се у свом кругу не придајући том људском крварењу никакав посебан значај.
"Не земља се не опија
нити се земља се окреће наопако
она уредно гура своје пиљарске таљиге
киша… снег…
град… лепо време…
Никад она није пијана
тек с времена на време дозволи себи
понеки бедни мали вулкан
Окреће она своју лопту
са дрвећем… баштама… кућама
окреће она и те велике локве крви
и све живе ствари окрећу се с њоме
и крваре…"
Читајући песму човек не може, а да не доживи читав спектар снажних и тешких осећања и да се не запита у чему је смисао нашег постојања на овом свету. Мора ли људски живот да биде обележен тим непрекидним крварењем? Вероватно се и сам песник запитао о томе, зачуђен количином опште равнодушности. Крв је симбол живота, а живот је јединствен и неповратан. А опет, човек као да је равнодушан спрам свих збивања која доводе до проливања крви. Људи о томе не размишљају, немају свест о последицама својих одлука и поступака и не примећују како се та река живота разлива око њих на сваком кораку. Зашто би онда земља показивала бригу ако је човек тако равнодушан према својој сопственој судбини?
"Али земљу
ни бриге за то
окреће се она и даље
и све живе ствари почињу да урлају
А њу ни бриге
већ окреће се даље
и не престаје да се окреће
и крв не заустваља да тече…
Па где одлази сва та расута крв
крв убица… крв рата…
крв беде…
и крв људи мучених по затворима…
крв деце коју спокојно муче њихови очеви и мајке…"
Песма о крви говори о нашој рањивости, али и о људском злу. На овај свет долазимо улокви крви и као да не умемо да живимо другачије, стално изнова изазивамо крвави призор. Историју свог постојања испунили смо ратовима, бедом, мучењем по затворима, злостављањем, повредама, страдањем... укратко, проливањем крви. Наглашавањем те ужасне слике истицања живота кроз отворене крвотоке песник показује колико су људи, мада нису имуни на бол, у основи немоћни да зауставе так ток. Они заправо представљају само супстанцу која се може лако пролити и изгубити. Како су настали, тако и нестају, „земља јесу и земљи се враћају“.
"Улицом пролази један живи створ
са телом пуним крви
и одједном ето смрти
и сва крв његова истиче
а други живи уклањају крв
и односе тело."
Модерно у овој песми је то што песник не говори о Богу као вечном, нествореном, неприкосновеном, већ је то планета Земља и непоколебљив поредак свемира. Занимљиви су стихови: „Не земља се не опија, нити се земља се окреће наопако“. Они указују на то да та страшна вртешка људског умирања никада неће престати и да се земља, као неко равнодушно, али страшно и надмоћно биће, никада неће заситити људске крви. Као велики сунђер, она наставља да живи упијајући све оно што остане од људи, као да у томе не постоји никаква неправда.
У тону ове песме осећа се пригушена љутња и огорченост лирског субјекта. Он као да од Земље очекује неку реакцију на зло којим је испуњена. Приписује јој особине бића које може да одлучује и има слободну вољу, али ипак, као да је огуглало на крв и несрећу, ништа не предузима. А ипак, Земља је само планета, а планете такве моћи немају. Кроз ту горчину и љутњу због равнодушности планете Жак Превер нам показује колико су људи заправо мали. Иако уображавамо да смо значајни, оно што чинимо себи и другима приказује човекову праву вредност на Земљи кроз баналне или ужасне призоре које свакодневно приређујемо. И мада нам се чини да су наши животи различити све се сведе на то да смо само људска бића, да смо једнаки, рањиви, испуњени крвљу кроз коју тече живот и сви ћемо на крају завршити исто. Нема ни помена о постојању људске душе и њеном вечном животу.
Песничка слика Земље и људи у овој песми је сурова, али њена сврха је да нас подстакне да се осврнемо око себе и да, бар док ми сами постојимо, не заборавимо све оне који су пролили крв пре нас, због нас или било чега другог. У први план се ставља човекова пролазност, рањивост и непостојаност. Иза нас ће остати само земља натопљена људском крвљу, али ни то ништа не значи јер она за тим не мари. Нико нас неће памтити.
Ема Вицковић IV3, ученица Техничке школе за дизајн коже
Анализа песме „И то ми је нека разонода“ (Жак Превер)
И то ми је нека разонода писати
и то ми је нека разонода сањати
Ето тај лист
био је потпуно бео
пре неколико секунди
Ни минут
још није прошао
А ево на шта личи.
Песма „И то ми је нека разонода“ коју је написао Жак Превер, својом краткоћом, неочекиваним садржајем и сликовитошћу оставља снажан утисак на читаоца. Читајући је, помислила сам како човек никада није задовољан оним што је створио. Изгледа чудно када неко, ко целог живота пише, каже да је празан, бели папир много лепши и чистији него када је на њему нешто написано или нацртано. То доводи у питање смисао уметничког стваралаштва и његову сврху. Зашто би неко уопште писао, ако тако размишља?
Ипак, кад се мало размисли, постаје јасно да тон у првим стиховима указује на песников иронични став према себи и свом позиву:
И то ми је нека разонода писати
и то ми је нека разонода сањати
Зашто песник омаловажава себе и своје дело? Зашто омаловажава снове и машту? Можда је само ироничан зато што други не умеју да га цене, што његове поруке не стижу до људи. Можда сматра да је све то узалудно. А можда постоје и други разлози.
Мислим да ниједан прави уметник није задовољан у потпуности оним што је створио. Пре него што неко дело створимо, док је још у свету маште, као мисао, оно нам изгледа савршено, без икаквих мана. Најлакше је маштати и размишљати о неком будућем делу, јер наша машта не познаје никакве границе. Док размишљамо о нечему, док стварамо у мислима, ми и не претпостављамо да ће наша замисао у стварности изгледати другачије. Ако нешто пишемо, не помишљамо да ће постојати нека препрека између наших речи и оних којима су упућене. У нашим мислима речи се савршено слажу и лепо звуче, али када их пренесемо на папир и прочитамо, одједном им нешто недостаје и нису ни близу оном претходном савршенству. То се често дешава нама који нисмо мајстори пера, па нас покушаји да пишемо доводе до разочарања и најрадије бисмо одустали од било каквог стварања те врсте. А како је тек писцима који теже савршенству? Колико покушаја, колико разочарања и поновних почетака има док нека песма не стигне на странице књиге? Једно такво „разочарање“ Превер је описао у стиховима:
Ето тај лист
био је потпуно бео
пре неколико секунди
Ни минут још није прошао
А ево на шта личи.
Али све то има и своју добру страну. Када би неки уметник из првог покушаја осмислио и створио беспрекорно дело, не би било тежње ка нечему новом, не би било задовољства и узбуђења нити разлога да даље ствара, а свет би био сиромашнији. Све недостатке из претходних дела, које понекад види само стваралац, он покушава да отклони и поправи у неком новом. Али чак и када неке недостатке отклони, увек ће уочити неке нове, које ће поново исправљати.
Тако је са песницима, а тако је и са свим другим људима који се баве некаквим стварањем. Чак и када се сви одушеве нечим што смо урадили, у нама самима остаје неко притајено незадовољство. Није ни важно да ли су други уочили ману коју видимо само ми.
Оно што је у овој краткој Преверовој песми посебно вредно је управо та иронија и критички тон према себи. Међутим, колико год да су строги према себи и колико год тежили савршенству, уметници су понекад и сујетни. Тој сујети се Превер руга и опомиње ствараоце да њихово дело понекад и није тако вредно као што су замишљали. Наравно, то се никако не може односити на ову духовиту и лепу песму.
Тијана Филиповић IV1, ученица Техничке школе за дизајн коже
Жак Превер, „И то ми је нека разонода“
Преверова песма „И то ми је нека разонода“ може се тумачити на више начина. Може представљати стваралачку муку свих уметника, или било којих стваралаца, који сањају своје ремек-дело и остају разочарани када схвате да је њихов покушај био узалудан. Такође, ова песма може бити слика празнине која настаје када стваралачке идеје не пронађу пут до читалаца или неке друге публике. Она је израз жаљења због узалудно потрошеног времена. Песник као да се смеје самом себи питајући се зашто је упропастио један савршено чист и бео лист папира. Ради кога је то урадио, пита се он.
Али зашто је тај лист био лепши онако празан? Сваки песник из свога срца излива осећања док ствара, а она су често мрачна тужна, горка. Онда је јасно зашто је, по његовом мишљењу, бели лист папира био лепши док је био празан.
Мали је број људи који уме да схвати неког уметника или да се у потпуности пронађе у његовом раду. Још мање је оних који могу да схвате како то да уметник није задовољан својим делом, мада оно код других изазива дивљење.
Не могу за себе да кажем да сам неки уметник, али волим да стварам. Моја љубав је дизајн и маштам о свом уметничком печату и потпису у свету моде. Не знам да ли ћу у томе успети, али могу да тврдим да савршено разумем осећај који је Превер имао пишући ову песму. Безброј пута сам стајала пред савршеном белином папира, замишљајући на њему савршену модну скицу, и исто толико пута сам била разочарана гледајући цртеж који не личи на оно што сам замишљала. Поцепам папир и кренем из почетка и питам се има ли све то смисла, а ипак радим...
Преверов празни лист подсећа ме и на нешто друго. На живот. На оно чувено tabula rasa. Родимо се чисти, невини, празни и свој живот испуњавамо садржајима, као што песник испуњава папир речима. Као да свако пише своју књигу. Она је пуна грешака, поправљања, покушаја и упорног понављања. Некада човек закључи да је све то вредело труда, а некада и посумња у то. Али ипак, шта би било да тога нема? Само празнина.
Милена Станимировић 4/1, ученица Техничке школе за дизајн коже
ДОРУЧАК
Сипао је кафу
У шољу
Долио млеко
У шољу с кафом
Промешао
Кашичицом
Попио белу кафу
И испустио шољу
Не говорећи ништа
Запалио
Цигарету
Правио колуте
Дима
Отресао пепео
У пепељару
Не говорећи ми ништа
Не гледајући ме
Дигао се
Ставио шешир
На главу
Обукао
Кишни мантил
Јер је падала киша
И изашао
На кишу
Без речи
Без погледа. А ја сам се
Ухватила за главу
И плакала.
Жак Превер (Jacques Prévert )
Као што и наслов песме говори, у стиховима ове Преверове песме дочарана је слика једног доручка. Зашто баш ДОРУЧАК? Наравно, знамо да је то оброк који се узима ујутру, на почетку дана, у друштву најближих. Али, то „најближих“ понекад може значити блиских, али у исто време и далеких... Да ли је ово заправо и био доручак? Под тим називом се подразумева мирис хлеба, топлина дома, нека лепа јутарња храна, зар не? Али овде није било хране, већ само кафа, млеко и цигарета. Можемо ли да закључимо да је и однос ово двоје људи празан колико и њихов доручак? Вероватно је то само још један у низу, кишни дан и „кишни доручак“ за њих двоје и ко зна које њено плакање... И тако у круг.
Песник је, наглашавањем, на прву помисао небитне и баналне ствари учинио битним ( „сипао је кафу у шољу“ , „промешао кашичицом“, „правио колуте дима“ ...). Дао им је неко значење које се крије испод бидљиве површине. А испод површине видљиве слике крију се празнина, отуђеност, одсутност, понављање, монотонија, страх, туга, хладноћа, очекивања ... између двоје људи.
Али сва ова стања и осећања не морају испуњавати само однос између човека и жене; њима може бити обузет и окружен и човек сам, са својом сенком, душом; то може бити и однос човека са светом, са сопственим животом. Како год да је посматрамо, основни утисак којим нас песма испуњава јесте празнина.
Превер описује удаљавање међу људима, полако, корак по корак. Готово да не користи придеве, јер то што описује се не може видети, већ само осетити; само набраја чињенице монотоним редоследом. Емоције су потиснуте приказом рутинске радње. Уместо лика мушкарца видимо само његове покрете иза којих се заклонио; као да и није присутан, постао је невидљив. Сузе жене на крају природан су завршетак те сцене из које је нестала љубав и за собом оставила бол. То није бол узрокован нечим што је мушкарац урадио или рекао, већ бол због одсуства било каквог геста који указује на његову свест о њеном присуству:
Попио белу кафу
И испустио шољу
Не говорећи ништа...
.................
Отресао пепео
У пепељару
Не говорећи ми ништа
Не гледајући ме...
У његовим покретима, у колутовима дима које прави, примећујемо његову равнодушност и досаду. Одсуство речи и погледа говори колико је атмосфера хладна и колико су двоје људи који живе једно поред другог заправо удаљени. Сва њена очекивања, о којима нема храбрости ни да говори, су безнадежна.
Ово је песма о времену после љубави, о животу који се претворио у навику и болу који из тога проистиче.
Анђелина Луковић, ученица IV/2 Техничке школе за дизајн коже
"Барбара", Жак Превер
Барбара је једна од најлепших песама Жака Превера, која говори о животу и искреној вери у љубав и људску срећу. Песник дочарава слику кишног дана над Брестом, у улици Сијам, где једном давно срео прелепу, покислу девојку очарану љубављу. Чуо је како неко изговара њено име,Барбара, и оно је наставило да одзвања у њему. Она представља симбол лепоте, среће и љубави. Сусрет са непознатом девојком, један њен осмех и прелепи поглед стварају у њему осећање бескрајне среће. Њена анђеоска лепота га је очарала и изазвала снажне емоције, које никада неће бити узвраћене, али ни заборављене. Остале су вечно урезане у његовом у срцу. Сусрет са девојком која сија од среће, очараном због сусрета са неким другим, испунио је цело његово биће. А потом настаје празнина у његовој души јер она одлази са непознатим човеком не приметивши га. Ипак, упркос томе, он чува успомену на тренутак лажне среће која је само за час испунила његово срце. Док му је Барбара долазила у сусрет као прелепи покисли цвет, њен осмех, мада упућен другом, учинио је да се и он на трен насмеје и заборави на зло, на рат, на смрт. А онда се све вратило на старо, киша над Брестом, живот испуњен ужасом који доноси рат.
Рат у људима гаси све добро и доноси само сузе, тугу, бол и патњу. Умиру недужни људи, умиру борци за слободу који касније буду брзо заборављени. Рат је време таме и одсуства сваке лепоте. Песма Барбара испуњена је не само емоцијама мушкарца према жени, већ и снажном жељом да се заборави туга и бол. Љубав је представљена као једини начин да се животу да смисао чак и када све што се догађа постане бесмислено.
Весна Матић IV3, ученица Техничке школе за дизајн коже
,,Барбара'', Жак Превер (1900-1977)
Песма ''Барбара'' je једна је од најпознатијих љубавних песама. Пуна је бола, чежње, носталгије за једним давним тренутком који је унео трачак светлости и наде у тмурни кишни ратни дан. Она је сећање на једну жену и на страдање Француског града Бреста.
Најзначајнији мотив у песми је мотив љубави и то неостварене љубави. У њему је обједињена жеља за срећом, животом, нежношћу у тренутку када је свуда около смрт, мрак, разарање. Љубав је извор снаге у тренуцима када суровост коју доноси сваки рат, односи све што вреди у људским животима.
Ова љубав је тужна јер није нашла свој пут до другог срца. Двоје људи се мимоишло, уместо да се сретну, и само једно је сачувало сећање на тај сусрет који се замало догодио. Руке мушкарца су остале празне док је она трчала у загрљај неком другом. Његова потреба да воли и буде вољен, да осети топлину у хладном свету, остала је незадовољена. А ипак, он се свега сећа као да је тај сусрет био обостран и стваран. Он не жели да заборави њен осмех упућен другом, зато што му је управо тај осмех улепшао дан. Он је супротност свему што је представљао живот око њега и једина лепа успомена из рата. Тог дана непознати човек је помислио да би можда могао да буде срећан.
Јована Бакић IV3, ученица Техничке школе за дизајн коже
Жак Превер, „Увело лишће“
Песма „Увело лишће“, као и многе друге Преверове песме, говори о људским осећањима у вихору рата. Спада у љубавну лирику у којој преовлађује бол, туга и жал за изгубљеном љубави. Могла би бити упућена свим женама, девојкама, првим љубавима, које су неки војници оставили у нади да ће се вратити. Преверове песме су често писане и у женском роду. Верујем да је песник то чинио да би исказао своје саосећање са унесрећеним и заборављеним женама свог времена.
Жена, или лирски субјект у овој песми, присећа се дана проведених са младићем, који су много лепши од садашњости коју испуњавају само бол, патња и успомене, али мада је остављена, не жали за данима које је провела са човеком који ју је чинио срећном.
Први стихови песме потврђују да сећање на љубав даје смисао њеном животу. После растанка код ње је остала празнина, али се са великом радошћу сећа тренутака радости проведених са њим. Љубави више нема, али она је сећањем враћа у стварност.
Доста времена је прошло, године, можда и деценије, а она још ништа није заборавила. Чува сећање на њега и не да да их време прегази. Мада говори да је много времена прошло и да можда треба да заборави на њега, да не треба заувек да живи у прошлости, она као да се плаши тог заборава. Питам се шта би било са њом када би то и остварила и постаје ми јасно зашто се противи забораву. Можда би је сећање мање болело, али онда од њеног живота не би остало ништа.
У овој песми не важи правило да време лечи све, па и тугу. Када се деси нова љубав, нова осећања, познанство, догађаји и успомене из прошлости почну полако да бледе. Уз нешто ново лакше подносимо губитак. Али ова жена грчевито чува успомене које је везују за младост. Можда зато што јој се после њега није догодила нова љубав, а можда и зато што то сама није допустила, верујући да је само једна љубав у животу права. У њеним речима нема горчине и прекора иако се осећа заборављено и напуштено. Не криви њега зато што ју је оставио, већ тражи разлог негде изван њихове љубави. Можда криви судбину и околности, али не и љубав с њим јер је то једино вредно што јој се десило у животу.
Чак и кад прође љубав може бити вечна, ако учинимо да она опстане у нама!
Александра Деспотовић IV3, ученица Техничке школе за дизајн коже