Извор: Књижевност и српски језик IV, Лучић - Ђорђевић
Култура је појам са мноштвом значења. Опште значење појма обухвата све творевине људског деловања и грубо се може поделити на материјалну и духовну:
-Материјална култура обухвата сва она добра која је човек створио да би олакшао и унапредио живот појединца и друштва.
-Духовна култура је производ људског духа, а ту спадају уметност, филозофија, религија, право, наука.
Када у свакодневном животу говоримо о култури пред нама се отвара изузетно широк спектар значења. Неко ће помислити на културу комуникације, на друштвено прихватљиво понашање, неко на културу одевања или становања, неко на ниво образовања, однос према уметности, итд.
Дакле, појам култура истовремено може да подразумева различите вредности:
-најважнија уметничка достигнућа у области уметничког стваралаштва (књижевности, сликарства, вајарства, музике, архитектуре, позоришта, филма, итд.
-правила по којима живимо (обичаји и навике неке заједнице или појединца, поздрављање, гостопримство, радне навике, саобраћај, итд.)
-скуп духовних вредности, уверења и норми којима се руководимо...
У оквиру ових подела можемо издвојити и појам књижевна култура.
Књижевна култура подразумева:
Да би се неко књижевно дело у потпуности разумело и вредновало, није довољно само да га прочитамо; често је потребно удружити знања из различитих области као што је историја, или познавање националне и опште књижевности, традиције итд.
Неко ко жели да вреднује књижевно дело мора поседовати знања из теорије књижевности, лингвистике и стилистике, опште естетике и естетике књижевности, методологије проучавања књижевног дела, терминологије...
Разумевање књижевности у свакодневном животу неодвојиво је од опште културе и образовања читаоца, а ту убрајамо, осим познавања других врста уметости, и одговарајућа знања из области историје, социологије, антропологије, етнологије, психологије, филозофије...
КУЛТУРА
Текст преузет из књиге Књижевност и српски језик IV, Лучић - Ђорђевић
Када се говори о култури, прво што се намеће јесте питање: Шта је култура? Култура је, по дефиницији коју налазимо у Речнику Матице српске - „скуп свега онога што је људско друштво постигло и остварило у области производње, друштвене и духовне делатности”. Она подразумева „ступањ друштвеног, духовног развитка појединца, просвећеност, образованост, начитаност”. Поседовати известан степен културе, значи бити одгајен у духу одређених духовних вредности, посебно уметничких, и бити оплемењен њима.
Постоје разни облици културе: музичка, ликовна, књижевна, позоришна, филмска култура; културе појединих народа (националне) и општа култура, затим културе разних раздобља и цивилизација по којима се оне разликују или једна другој бивају блиске. Постоји појединачна култура која се стиче читањем разних књига из различитих периода, изучавањем разних научних области (социологије, психологије, филозофије, књижевности, етнологије и др.) и разних уметничких садржаја.
Књижевна култура стиче се читањем дела разних жанрова, изучавањем разних теоријских полазишта у проучавању књижевноуметничких дела (као што су теорија и историја књижевности, лингвистика и разне методе у истраживању књижевности), са намером да се понесе и трајно усвоји све што је вредно како из националне тако и светске књижевне традиције. Књижевна култура је битан чинилац у разумевању књижевних дела, у давању судова о њиховој вредности, али и у подизању културног нивоа како појединаца тако и народа у целини.
Нема познавања једног народа без познавања његове културе; она је спона мећу народима и веза мећу вековима. О њој, у том смислу, пише и Исидора Секулић, велики познавалац како националне тако и европске културе, филозоф, приповедач, сјајан есејист о језику, култури, а позната и као путописац. Она, у свом тексту О култури, каже да је култура процес који „обрађује, прерађује, оплемењује, процењује самога човека и читав народ са телима и душама”. По мишљењу Исидоре Секулић „све што је атрибут живота, ума и маште па до физичког здравља, све је елемент и медијум културе, али она сама нешто је друго: оплемењивање човека - то има хиљаде степена, облика, сврха...”
Култура је вечна и свуда присутна; јавља се као потреба да се нешто обликује (преко звука, облика, слике, речи, покрета) и да се у томе ужива; све се то исказује као напор, борба и тежња за успоном појединца и народа. У народу је нагон за узлет, нагон за преображаје; тај „нагон или спава или ради у народу. Народ је родитељ и старатељ културе”, што подразумева колективни смисао културе.
Тежња за стварањем властите културе је вечна, али исто тако и тежња за упознавањем других култура - она је смисао човековог трајања. Језик је примарно средство споразумевања међу људима, а самим тим и средство спознавања и ширења културе. Све што један народ има и зна, садржано је у језику. Култура је спона међу народима, она је жрвањ мржње међу људима; она је спознаја света, његових лепота и вредности, али под условом да се уче језици других народа и да се остварују везе међу народима. Из тих разлога култура не сме бити само нагон и потреба, већ и нешто више - задатак и чин стварања.
Изводи из есеја Исидоре Секулић: О култури
Култура је појам са мноштвом значења. Опште значење појма обухвата све творевине људског деловања и грубо се може поделити на материјалну и духовну:
-Материјална култура обухвата сва она добра која је човек створио да би олакшао и унапредио живот појединца и друштва.
-Духовна култура је производ људског духа, а ту спадају уметност, филозофија, религија, право, наука.
Када у свакодневном животу говоримо о култури пред нама се отвара изузетно широк спектар значења. Неко ће помислити на културу комуникације, на друштвено прихватљиво понашање, неко на културу одевања или становања, неко на ниво образовања, однос према уметности, итд.
Дакле, појам култура истовремено може да подразумева различите вредности:
-најважнија уметничка достигнућа у области уметничког стваралаштва (књижевности, сликарства, вајарства, музике, архитектуре, позоришта, филма, итд.
-правила по којима живимо (обичаји и навике неке заједнице или појединца, поздрављање, гостопримство, радне навике, саобраћај, итд.)
-скуп духовних вредности, уверења и норми којима се руководимо...
У оквиру ових подела можемо издвојити и појам књижевна култура.
Књижевна култура подразумева:
- Књижевну баштину једног народа или целог човечанства
- Књижевно образовање, љубав према књизи, способност разумевања и доживљавања вредности књижевног дела.
Да би се неко књижевно дело у потпуности разумело и вредновало, није довољно само да га прочитамо; често је потребно удружити знања из различитих области као што је историја, или познавање националне и опште књижевности, традиције итд.
Неко ко жели да вреднује књижевно дело мора поседовати знања из теорије књижевности, лингвистике и стилистике, опште естетике и естетике књижевности, методологије проучавања књижевног дела, терминологије...
Разумевање књижевности у свакодневном животу неодвојиво је од опште културе и образовања читаоца, а ту убрајамо, осим познавања других врста уметости, и одговарајућа знања из области историје, социологије, антропологије, етнологије, психологије, филозофије...
КУЛТУРА
Текст преузет из књиге Књижевност и српски језик IV, Лучић - Ђорђевић
Када се говори о култури, прво што се намеће јесте питање: Шта је култура? Култура је, по дефиницији коју налазимо у Речнику Матице српске - „скуп свега онога што је људско друштво постигло и остварило у области производње, друштвене и духовне делатности”. Она подразумева „ступањ друштвеног, духовног развитка појединца, просвећеност, образованост, начитаност”. Поседовати известан степен културе, значи бити одгајен у духу одређених духовних вредности, посебно уметничких, и бити оплемењен њима.
Постоје разни облици културе: музичка, ликовна, књижевна, позоришна, филмска култура; културе појединих народа (националне) и општа култура, затим културе разних раздобља и цивилизација по којима се оне разликују или једна другој бивају блиске. Постоји појединачна култура која се стиче читањем разних књига из различитих периода, изучавањем разних научних области (социологије, психологије, филозофије, књижевности, етнологије и др.) и разних уметничких садржаја.
Књижевна култура стиче се читањем дела разних жанрова, изучавањем разних теоријских полазишта у проучавању књижевноуметничких дела (као што су теорија и историја књижевности, лингвистика и разне методе у истраживању књижевности), са намером да се понесе и трајно усвоји све што је вредно како из националне тако и светске књижевне традиције. Књижевна култура је битан чинилац у разумевању књижевних дела, у давању судова о њиховој вредности, али и у подизању културног нивоа како појединаца тако и народа у целини.
Нема познавања једног народа без познавања његове културе; она је спона мећу народима и веза мећу вековима. О њој, у том смислу, пише и Исидора Секулић, велики познавалац како националне тако и европске културе, филозоф, приповедач, сјајан есејист о језику, култури, а позната и као путописац. Она, у свом тексту О култури, каже да је култура процес који „обрађује, прерађује, оплемењује, процењује самога човека и читав народ са телима и душама”. По мишљењу Исидоре Секулић „све што је атрибут живота, ума и маште па до физичког здравља, све је елемент и медијум културе, али она сама нешто је друго: оплемењивање човека - то има хиљаде степена, облика, сврха...”
Култура је вечна и свуда присутна; јавља се као потреба да се нешто обликује (преко звука, облика, слике, речи, покрета) и да се у томе ужива; све се то исказује као напор, борба и тежња за успоном појединца и народа. У народу је нагон за узлет, нагон за преображаје; тај „нагон или спава или ради у народу. Народ је родитељ и старатељ културе”, што подразумева колективни смисао културе.
Тежња за стварањем властите културе је вечна, али исто тако и тежња за упознавањем других култура - она је смисао човековог трајања. Језик је примарно средство споразумевања међу људима, а самим тим и средство спознавања и ширења културе. Све што један народ има и зна, садржано је у језику. Култура је спона међу народима, она је жрвањ мржње међу људима; она је спознаја света, његових лепота и вредности, али под условом да се уче језици других народа и да се остварују везе међу народима. Из тих разлога култура не сме бити само нагон и потреба, већ и нешто више - задатак и чин стварања.
Изводи из есеја Исидоре Секулић: О култури
- Шта је култура? Све што је атрибут живота, од ума и маште па до физичког здравља, све је елемент и медијум културе, али она сама нешто је друго. Оплемењивање човека – то има хиљаде степена, облика, сврха.
- Књижевна култура то је читање, то је књига у џепу стално. Чувено име Шели, кад је тог дивног песника избацило море на копно, није у џеповима имао сендвиче, ни новца, имао је, умро је с њом, књигу. Читање то је култура. Школа, почетак културе; путовања – културна панорама: читање – страст и сласт културе, култура сама.
- Да ли сте довољно размишљали о чудовишности, о чуду, о величанству језика? Развијен језик, то је биће и крв народа, то је максимала онога што једна култура оставља и даје. Сви људи не читају латинску и грчку књижевност, али сви културни људи и данас говоре помало грчки и латински. Пуно је грчких и латинских термина у култури целог културног света. Старе књижевности хебрејска, грчка, римска, држе те језике, а ти чудесно развијени језици држе те књижевности. Језици се мењају, наравно, јер су продукти живота, али у тим променама лежи жива снага и тенденција усавршавања. Жив је и напредан народ који језик свој усавршава. Све што један народ има и зна, инвентарисано је и категорисано у језику, све конкретно и све апстрактно. Развијен језик, моћан језик, то је стихија; као да он сам ствара, а ми комбинујемо његове крупне и ситне творевине, његове виртуозности.
- Од резане трске почење скулптура; од имена травки почиње латинска симболика. Има Гете велику реч: „Ако си успео са срочиш неколико добрих стихова на језику израђену (образовану), на језику који за тебе мисли и пева, онда то још не значи да си песник.“ Но ако версификатор на такву језику још и јесте песник, онда јесте ли искусили, код таквих писаца, песника или прозаиста – уметника, налазимо текстове, некад сасвим кратке, који нам запале мозак као буктињу, а кроз душу нам запева тако нешто дивно, да је одјек од те музике – „одјек од тог звука и суза“.
- Кажем сабеседнику: – Понеко место, један стих, један ред прозе, ходају ми испред духовних очију некако човечијим ходом. А кад хоћу да се смирим, узмем да то прочитам телесним очима, буде још снажније антропоморфније: формално осећам да испред тога текста неко лежи, жив човек или моћна сен.
RSS Feed