Књижевност и српски језик II,
Петра Пијановића
Српску књижевност почетком 19. века обележавају различити стилски правци и потрага за новим темама и изразом. Она покушава да надокнади заостајање за токовима европске књижевности. Културни и књижевни живот Срба под Турцима није могао нормално да се развија током неколико вековa робовања. У таквим условима, са мало школа и учених људи, и писменост се једва могла одржати. Српски романтичари зато желе да успоставе везе прекинуте у развоју наше књижевности, да отклоне заостајање до којег је дошло због неповољних историјских прилика и да што брже ухвате корак са искуствима европске и светске поезије, прозе и драме.
Ови стваралачки токови поклапају се са заснивањем нове српске књижевности. Веома заслужне личности, које су својим радом допринеле настанку нове српске књижевности, па и развоју културе у целини, били су Доситеј Обрадовић и Вук Караџић. Оно што је Доситеј желео и наговештавао (стварање аутентичне српске културе и књижевности на народном српском језику) Вук је својим деловањем остварио. Доситеј народни језик више препоручује него што га и сам користи у књижевном делу, а Вук на тај језик гледа као на саму суштину којом се доказује самобитност народа и његово осећање света. Доситеју је довољно да језик буде разумљив, а Вук жели да књижевни језик постане жива творачка снага која исказује сложен и многолик човеков унутарњи свет.
Вук је ту снагу и изражајност српског језика открио у српској народној књижевности и зато је то наше књижевно благо годинама сакупљао и објављивао у својим збиркама. Оне су биле сведочанство непресушне лепоте српске усмене баштине. Биле су и путоказ који је усмерио токове нове српске уметничке књижевности.
Неповољне историјске и културне прилике у којима је живео српски народ на почетку 19. века имале су удела и у књижевном животу. Утицале су на стварање превратничког и ослободилачког духа који је био близак романтичарском доживљају света. У ово време Срби подижу устанке у нади да свој вековни сан о слободи преточе у стару славу и нову државу. Та нада често је на бојишту претварана у велика страдања (буне су гушене у крви, Први српски устанак је угушен, али тиме није угашен пробуђени ослободилачки дух народа).
Ово време страдања и наде у обнову српске државе, обележио је нову духовност. Уметници тог доба, осим што су надахнуће проналазили у историјским догађањима у којима су учествовали, полако су постајали део европског романтичарског доживљаја света.
Једна од основних тема у књижевности овога периода јесте пропаст моћног српског царства на Косову и ропство. Поезија је пуна националног заноса и чежње за слободом. Пева се о вери у победу устаника и о смислу жртве као темељу слободе и нове српске државе. Овим песницима наша народна поезија понудила је своја песничка искуства, што значи - теме, слику света, језик и облик стиха. Од тог народног песничког искуства кретало се у уметничку пустоловину, у стварање нове романтичарске поезије. Њен исход је зависио од талента, надахнућа личног стилског израза сваког песника понаособ.
Будући да је у периоду од почетка 18. до почетка 19. века, на славеносерпском језику, већ настајала нова српска књижевност која се темељила на европским узорима (класицистичко песништво Лукијана Мушицког и сентименталистичка проза Милована Видаковића), књижевност ове нове, романтичарске епохе, требало је да се определи хоће ли бити заиста изворна, блиска свом народу, култури и језику или ће остати елитистичка, намењена високим друштвеним слојевима који су говорили славеносерпским језиком. Улога Вука Караџића у томе била је пресудна. О6новитељ нашег језика определио се за народни говор. Тако је тај говор постао основа и језички израз нове српске књижевности. Меру и моћ тог израза на најбољи начин потврдио је Вуков Српски рјечник.
Европска књижевност имала је удела, али не и превеликог утицаја у настанку српског романтизма. Наши романтичари усклађују своје стваралаштво са европским књижевним наслеђем и савременим уметничким тежњама, али, упркос тој сродности, национална књижевност изражава и стваралачку посебност сваког, па и нашег народа, његове тежње, дух и идеал.
Положај српског народа на почетку 19. века веома је неповољан. Обележавају га незавидне политичке и друштвене прилике. Прати их спор цивилизацијски развитак узрокован вековним ропством и непостојањем сопствене државе. У таквим околностима, српски народ почетком 19. века, у Првом и Другом устанку борећи се против Турака, покушава да дође до слободе и створи своју државу. Српска култура и књижевност су том периоду још су далеко од европске културе, па зато и епоха српског романтизма започиње касније него у европским књижевностима које су имале природан развитак. За разлику од Срба, већина европских народа током минулих векова има континуиран и несметан културни развој. (Не заборавите да је у време када се у Европи јављао и развијао покрет хуманизма и ренесансе српски народ пао у вековно ропство у којем је заустављен његов културни развој.)
Српски романтизам траје педесет-шездесет година: од првих деценија до краја седамдесетих година 19. века. Најзначајнија дела овога раздобља настала су средином столећа, односно 1847. године. Тада су објављена изузетно значајна дела - Песме Бранка Радичевића, Горски вијенац Петра Петровића Његоша, знаменита расправа Рат за српски језик и правопис Ђуре Даничића и Вуков превод Новог завјета.
Штампање ових књига прати напредак и у другим областима културног и друштвеног живота.
У ово време настају и значајне установе српске културе, просвете и науке.
-Тако је 1826. године у Пешти основана Матица српска.
-У Крагујевцу (првој престоници књаза Милоша) основане су: Књажеско-сербска типографија (штампарија), Новине Сербске под уредништвом Димитрија Давидовића, Гимназија (1833. године), Књажеско-сербски театар (1835. године), Књажеско-сербска банда (оркестар) коју оснива Јозеф Шлезингер, Лицеум Књажества Сербског (1838. године), који 1841. премештен у Београд, а 1863. постаје Велика школа као „научно заведење за више и стручно изображење".
-Средином 19. века (1853) почела је да ради и Народна библиотека.
-Значајно је било и оснивање Друштва српске словесности (1842). Ова установа временом је прерасла у Српско учено друштво које ће постати Српска краљевска академија (1886), односно садашња Српска академија наука и уметности (САНУ). Уз ове научне, просветне и културне установе, кренуле су са радом и нове штампарије. Почињу да излазе српске књиге, календари, часописи и новине.
-Посебан национално-културни значај за српски народ, за његово просвећивање и уздизање, имало је оснивање Српског народног позоришта у Новом Саду (1861) и Народног позоришта у Београду (1868).
Карактеристике српског романтизма
У епохи романтизма српски народ поново је постао делатни чинилац културне и просвећене Европе. Писци овога доба, уз Доситејево наслеђе из епохе просветитељства, коначно су утемељили нашу нову књижевност. Најзначајнија дела српског романтизма створена су у поезији. Међу песницима посебно место имају Бранко Радичевић, Петар Петровић Његош, Ђура Јакшић, Јован Јовановић Змај и Лаза Костић. У овом раздобљу велики уметнички домети остварени су у уметничкој лирици и у епској поезији, али и у народној поезији. Са успехом је писана драма у стиху и прози. Уметничка проза у романтизму спорије се развија, изузимајући путописе, дневнике и мемоаре.
Почетком 19. века српски народ нема државу. Стога покушава да устанцима против Турака оствари своју вековну тежњу и поврати давно изгубљену државност. И нова српска књижевност настоји да надокнади изгубљено и да постане део савремене европске књижевности. (Таквим настојањем Доситеј Обрадовић је обележио 18. а Вук Караџић 19. век.)
ВУКУ припада нарочита улога у заснивању књижевног језика на којем ће се развијати нова књижевност. Заслугом Вука Караџића славеносрпски полако нестаје и уступа место народном говору. И у језику и у књижевности овог доба уочавају се два упоредна тока. Један преузима искуства модерне европске књижевности. Други ток се заснива на основама усменог, народног стваралаштва. На том књижевном наслеђу народна поезија и народни језик добили су значајну поетску улогу. Са тог извора уметничка књижевност узима речи, изразе, језичке облике, песничку слику и стихотворство, односно разне врсте стихова и песнички поступак. Поезија Бранка Радичевића, на пример, показује како песнички говор у народном језику налази потребну изражајност, гипкост и мелодиозност. Из народне књижевности песници преузимају, такође, теме и средства уметничког изражавања. Преузимају слике и симболе као што су сунце, злато, месец, звезде, бисер, славуј, небо, гроб, зора итд.
Враћање темама из прошлости и националном миту битна је одлика српског романтизма. У првој половини 19. века преовлађује косовска тематика. У њој посебно место има мотив пропасти државе због наводног сагрешења српских владара. Од средине века кривица и грех се не помињу. Слави се српско царство и велича Душан Силни. На таласу таквог расположења настају историјски документи (хронике, писма, повеље) и историографска дела (историје и историјске расправе). Исти разлози утицали су да у књижевности овог доба значајно место добије историјска драма (Стерија, Јакшић, Костић).
Разнолике промене и утицаји у културном животу учинили су да и књижевност постане мешавина разноликих стилских праваца. Зато се у српском романтизму спајају разна стилска и поетичка усмерења европске књижевности - од предромантичарских до постромантичарских. Видан је утицај просветитељства, класицизма, сентиментализма и бидермајера. Под утицајем бидермајера, на пример, цвета љупка, лака, забавна књижевност и њој блиска - идилска поезија и анакреонтика (песничко стваралаштво по узору на поезију старогрчког песника Анакреонта које је било популарно у Европи током 18. века). Осим укрштања различитих праваца, наш романтизам карактерише и снажан утицај народне лирике на уметничку поезију.
Супротно очекивању, књижевни рад и појаву романтизма код нас није пратила добро осмишљена и заснована романтичарска теорија. У почетку нема чак ни довољно превода из водећих књижевности европског романтизма. Први преводи са немачког објављени су у Новинама серпским и Летопису. Са немачког језика превођени су не само немачки, већ и други европски песници (Бајрон, Шекспир, Пушкин, Љермонтов).
Тек од друге половине 19. века српски писци налазе узоре мећу великим европским романтичарима, као што су Бајрон, Петефи, Пушкин, Иго и Хајне. Тек тада на прави начин почиње да заживљава поетика романтизма и да се у стваралаштву наших песника негују теме блиске искуству европских стваралаца. Међу нашим песницима се тада рађа уверење да је песник творац света. И њих заокупља „светски бол" као тема, а начин на који су европски песници доживљавали свет постаје близак младим српским ствараоцима . Честе су типичне романтичарске теме - тајновитост ноћи и непознато искуство смрти, као и тема идеалне и „мртве драге".
Романтизам у српској књижевности траје, приближно, до 1875. године. Та година је код нас година прелаза из романтизма у реализам. У књижевност улазе нове идеје и поступци. Прелазно доба, наравно, није означило коначни крај романтизма. Утицај овог правца и даље се осећа код појединих писаца. У њиховом делу трагови романтизма укрштају се не само са тежњама реалистичке школе, већ и са програмима нових и модернијих књижевних покрета у Европи.
Српски романтизам има велики значај у развоју српске књижевности. Смањио је заостајање за европским књижевним наслеђем. Уметничке вредности остварене у овом периоду, нови стил и поступак те бројни књижевни облици потврда су тог развоја. Тек се са романтизмом код нас јавља права књижевна критика, ваљаним образложењем тумачећи нове књижевне вредности.
Нове књижевне видике у романтизму временом све више отвара и преводна књижевност. Она омогућава српским песницима и читаоцима да на свом језику упознају стваралаштво водећих европских романтичара. Тако су у ово доба на српски језик превођени и објављивани Шилер, Гете, Хајне, Пушкин, Иго, Бајрон и други песници.
Једно од постигнућа српског романтизма јесте велики уплив усменог стваралаштва у уметничкој књижевности. Говорна реч и анегдотски облик улазе тако у приповедање. 0 томе, на пример, сведоче и Мемоари Проте Матеје Ненадовића (1777-1854). Још више се утицај усмене речи запажа у поезији. Широк тематски распон, сасвим личне и родољубиве, космичке и филозофске теме налазе свој извор у народној песми. На тој подлози настала је и Сербијанка Симе Милутиновића Сарајлије (1791-1847). Овај песнички зборник чини циклус епских песама о Првом и Другом устанку.
Дубока мисаоност, подстакнута косовским наслеђем и слободарским поривом, нашла је израз у песничком делу Петра Петровића Његоша (1813-1851). То дело прожимају лирски и драмски тонови епске повеснице и чудесна религиозна визија. Његошева поезија спаја дух народне песме са романтичарском осећајношћу. Посебну боју његовом песништву дају беседнички свечан, узвишен класицистички стил и понеки славеносрпски израз.
Косово и косовски јунаци нису само Његошева опсесивна тема. Иста тема уграђена је у нашу историјску драму и трагедију. То потврђује и Јован Суботић (1817-1886), односно његова драма Милош Обилић. На истим тематским изворима често налази надахнуће и Петар Прерадовић (1818-1872). Он је песник српског рода који је деловао и стварао на другој страни, дајући допринос српско-хрватским књижевним везама.
Посебан значај у развоју песничког језика и поетских врста (лирске песме, романсе, баладе и поеме) има Бранко Радичевић (1824-1853). Своје песничко искуство Радичевић темељи на народној лирици. У његовом песништву преовлађују љубавне теме (радост/туга/драга). Но, упоредо се запажају сатирични елементи, али и пародије класичног наслеђа.
Интимистички тонови одликују поезију Милице Стојадиновић Српкиње (1830- 1878). Но, Српкиња није само песникиња, већ и прозни писац. У доба романтизма ствара и Ђорђе Марковић Кодер (1806- 1891), аутор необичних епова митско-алегоријске садржине (Роморанка и Сан матере српске).
Песнички рад Јована Јовановића Змаја (1833-1904) веома је разнолик. У његовој љубавној поезији упоредо постоје два тона - радост (идеална драга, породична срећа) и туга (мртва драга, породична трагедија). Богат и разнолик Змајев песнички опус потврђују дечја и сатирична поезија, као и песме слободе, правде и братства.
Од Змаја је другачији песник Ђура Јакшић (1832-1878). Јакшићева је поезија једнако исповедна, напета и патетична било да пева о љубави или родољубљу. Јакшић се окушао у романтичној трагедији, као и Лаза Костић (1841-1910). Костићева је заслуга што је увео новину у српски песнички израз. Романтичку традицију спојио је са класичним наспеђем, искуствима модерног европског песништва и народном поезијом. Мисаона слојевитост и савршенство песничке форме (песма „Santa Maria della Salute") учинили су Костића једним од најбољих српских песника.