Књижевност и српски језик III,
Петра Пијановића
На измаку 19. и на почетку 20. века дешавају се значајне промене у српској књижевности. Препород српског друштва у последњој четвртини 19. века, постепена европеизација и смањен утицај традиционалних вредности погодују развоју модернизма. Спољну слику света у дотадашњој књижевности замењује модернизам који истиче значај личне тачке гледишта, личног става и унутарњег живота човека (и о себи и о свету). Реализам слаби, губе се класични књижевни облици и поступци, стварају се сложене књижевне форме, појављује се нова осећајност и модеран израз.
Српска модерна обухвата нова поетичка усмерења и књижевна дела, односно везе са европским уметничким токовима остварене у српској књижевности на размеђи два века. Родоначелник модерне у Срба је Војислав Илић (1860-1894). У његовом песништву запажају се утицаји симболизма. Поезија В. Илића и његових следбеника (војиславизам) открива да књижевност тога доба обележава постепена смена реализма модернијим поступцима.
Промене се, такође, виде у књижевној теорији и критици. У првом плану није више тумачење оних чинилаца који су тек у посредној вези са делом (пишчева биографија, дух времена, слика друштвених прилика и социјална улога дела), него тумачење начина којим се дело остварује као књижевна творевина. Такав приступ делу приметан је већ у књижевној критици коју пише Љубомир Недић (1858-1902). Његова анализа превасходно је усмерена на форму дела и његову естетску вредност.
Све ове промене показују да у различитим жанровима српска књижевност у овом периоду следи путеве развијенијих европских књижевности. Но, у понечем је тај развој био упоредан. Раздобље српске модерне траје од деведесетих година 19. века до Првог светског рата.
Српска књижевност овог доба под утицајем је немачке (српске земље под влашћу Аустро-Угарске) и француске књижевности (Краљевина Србија). Овај утицај, друштвени напредак на прелазу векова, боље културне везе са Европом и приметан стваралачки замах учиниће да модерна остави дубок траг у српској књижевности. Њен центар постаје Београд, у којем делују истакнути књижевни ствараоци.
Подстицај књижевном животу даје група писаца окупљена око часописа „Српски књижевни гласник" (1901-1914. и 1920-1941). Најутицајнији међу њима је Богдан Поповић (1863-1944), естетичар, теоретичар, критичар и аутор чувене Антологије новије српске лирике (1911). Од осталих књижевних зналаца окупљених око овог часописа значајан утицај имали су и оставили дело непролазне вредности Јован Скерлић (1877-1914) и Павле Поповић (1868-19391). Скерлић је критичар и историчар књижевности, неприкосновени књижевни судија свога времена и писац чувене Историје нове сриске књижевности (1914). Велики је распон тема којима се бавио Павле Поповић, истражујући разне области српске и југословенске књижевне историје.
Усредсређеност на форму и префињен књижевни израз обележили су и поезију овог времена. Посебно су обележили онај њен ток у којем се огледа модерни укрштај парнасизма и симболизма. Том току, својим претежним делом, припада и песник Јован Дучић (1874-1943). Најзначајније његове збирке (Песме, 1908. и Лирика, 1943.) под утицајем су француске поезије и симболистичке поетике. Дучић обогаћује српску поезију новим доживљајем света и новим сензибилитетом, сугестивном мелодијом стиха и префињеним изразом.
Наглашен ритмички склад, уздржана емоционалност и горка лирска мисао обележавају песништво Милана Ракића 11876-1938) и његову књигу Песме (1903). Окренут песничком наслеђу, Ракић новом осећајношћу оплемењује слутњу и меланхолију лирског субјекта. Његово песничко умеће учинило је уверљивим спој љубавне тематике са дотад непознатом чулношћу коју дубоко прожима мисаона запитаност о свему што је људско и пролазно.
Модеран песнички израз, тескоба као доживљај света, померене сновидне слике и сугестиван ритам, препознатљиви су стиховни знаци књига Посмртне почасти (1908) и Дани и ноћи (1912) Симе Пандуровића (1883-1960). Слика света у његовој поезији исувише је затамњена, трулежна и песимистична. Сродан је садржај и тон збирке Утопљене душе (1911) Владислава Петковића Диса (1880-1917). Дис је најпроницљивији трагалац за зонама подсвести, сна и сновидне халуцинације која свој исход налази у нирвани. Истом поетичком кругу припада и поезија Светислава Стефановића (1874-1944). Његову ерудитну лирику, којој посебан тон дају ауторова мисаоност и мисао о смрти, представља збирка Сунце и сенке (1912).
У истом су поетичком кругу Вељко Петровић (1884-1967) и његова збирка На прагу (1913), те Милутин Бојић (1892-1917) са својим збиркама Песме (1914), Песме бола и поноса (1917) и поемом Каин (1915). Бојићева поезија спаја у себи симболистичку лирску нарацију и звучан, музикалан стих. Тај стих је натопљен еротиком, неспутаном младошћу и родољубивим осећањем. Меланхолија и чежња прожимају једину песничку књигу (Песме, 1903) Стевана Луковића (1877-1902), као и свеску стихова и лирске прозе (Песме и проза, 1908) Велимира Рајића (1879-1915). Тескобан доживљај света обрадио је Лазар Комарчић (1839-1909) у роману Један разорен ум (1893).
Запажен допринос српској књижевности овога времена, и то књижевности која је више уроњена у традицији, дала су двојица Мостараца. Светозар Ћоровић (1875-1919) приповедач је и романсијер. Користи сугестиван израз, доброћудан хумор и једноставан приповедачки поступак. Ако је Ракић на нов начин певао о старим темама, родољубљу, поред осталих, Алекса Шантић (1968-1924) има патриотску, љубавну и дубоко проживљену интимну лирику. Она носи знакове старог и новог песништва (Песме, 1901).
У првој деценији 20. века, која већ наговештава па и доноси модерна поетичка искуства, реализам још није сасвим посустао. Наглашени лиризам и лирска драматика управо налазе своју симбиозу у овом поетичком концепту и њему примереном стилском поступку. Ова стилска одлика уграђена је и у приповедну прозу Петра Кочића (1877-1916), као што су у романима Ива Ћипика (1869-1923) приповедна импресија и епска слика далматинског поднебља укрштене са социјалним и ширим друштвеним темама (Пауци, 1909).
Најзначајнији писац овога доба је Борисав Станковић (1876-1927). Са њим и почиње српска модерна проза. Унутарњи сукоб у јунаку, односно друштвени и психолошки механизми који човека воде у беспуће живота, носе фабулативни склоп романа Нечиста крв (1910) и лирскотрагички набој у драми Коштана (1902).
Станковић модернизује прозни израз на српском језику. Увео је у српску књижевност сложенију фабулу, многоликије и необичније приповедачке тачке гледишта, разноврсније поступке и противуречне јунаке. Станковић је слику света учинио рељефнијом, продубио је и ојачао унутарњи доживљај са свим његовим нијансама. Томе је допринео и његов изражајни језик као вербална слика чулних отисака преосетљиве људске душе.
На таквом концепту, окренутом модерном искуству, истрајава и Вељко Милићевић (1886-1929). Он слику света обликује тако што је тематски везује за осетљиву личност новог човека. Његово самотништво и несналажење у времену, слојевит и растрзан унутарњи живот дошли су до изражаја у роману Беспуће (1912).
Унутарњи свет и човекову драму у нешто класичнијој нарацији исказују и приповетке Вељка Петровића. На приповедачком поступку, који романтичарску осећајност и реализам у нестајању надомешта сложеном, тескобном и растрзаном душевношћу интелектуалца и модернијом, експресивнијом сликом света, заснива свој прозни опус Милутин Ускоковић (1884-1915). Роман Дошљаци (1910) на добар и уверљив начин представља Ускоковићеву прозу.