У другој половини 17. века, након што су се изборили против намера цркве да поново успостави свој вредносни систем и доминацију у друштву Европе (католичка противреформација), Европом се шири напредни покрет који се заснива на здравом разуму, јасној мисли, знању и систематичности наука. Ово доба називамо доба просвећености или просветитељство.
Просветитељство велики културни и друштвени покрет који одбацује готове, канонизоване или прописане истине и отвара простор разуму и науци да до истина о стварности долазе истраживањем и критичким приступом свим појавама које окружују човека.
Читав 18. век обележили су људи напредних погледа (филозофи, научници, писци). Религијски култ потиснут је култом просвећеног разума. Главни филозофски правац овог доба називамо рационализам (ratio - ум, разум), а у основи рационалистичког метода у проучавању стварности су разум и ред у истраживању ствари и појава. Овом правцу претходили су емпиризам ( empirio – искуство) и сензуализам (sensualis-чулни) чији главни теоретичар је био енглески филозоф Џон Лок. (Џон Лок је аутор теорије сазнања коју је објаснио у делу „Огледи о људском разуму“. Сматрао је да људски дух, пре него што посредством чула стекне прва искуства о појавама из природе, изгледа као „tabula rasa“ - неисписана табла и да само кроз чулни доживљај и искуства човек моће учити и сазнавати: „Ничег нема у разуму што претходно није било у чулима”...)
У жељи да обичном човеку омогуће свеобухватно образовање француски просветитељи су 1751. објавили прву књигу свезнања - Енциклопедију. Најпознатији међу енциклопедистима били су Волтер (Франсоа Мари-Аруе), Дени Дидро, Жан Жак Русо, Бифон, Хелвецијус, Монтескије, Рене Декарт... Декарт је аутор чувене тврдње: „Cogito ergo sum!“ (Мислим дакле јесам! – основно својство које одређује човека).
Време просвећености указало је на бројне вредности:
-природно људско право на мишљење и осећање,
-право на образовање (енциклопедијски дух)
-освајање истина (критичко расуђивање о стварима и појавама) разумом и знањем - култ разума
-научна провера, истраживање,
-одбацивање предрасуда и сујеверја
-верска толеранција (трпељивост)
-слобода личности
-окретање природном човеку, васпитању, вери у опште добро
-захтев да држава штити људска и грађанска права...
Књижевност просветитељства била је у основи васпитна (дидактичка) и моралистичка. Најзаступљеније књижевне врсте биле су басна (Лафонтен), епиграм (Лесинг), сатира (Свифт, Волтер), образовни роман (К.Ф. Мориц), комични роман (Филдинг), авантуристички роман (Данијел Дефо); дидактични спев, приповест и поучна комедија.
Тежи се обичним животним темама и истинитом приказивању живота.
У другој половини 18. века диктат разума полако потискују осећања, па се развија нови правац у уметности који називамо сентиментализам (sentire -осећати). У књижевности овај се правац надахњује осећањима и маштом. Теме се траже у људској интими и осећањима, а срећа се проналази у себи самом, у свом срцу и души. Стил је дирљив, разнежен, тон је исповедни, простори у делима идилични, тежи се лепоти и моралним врлинама. Чест књижевни облик су писма и дневници, а најзаступљенија књижевна врста – роман.
У сентименталистичком роману идеализује се природа и породични живот и тражи се саосећање са људима. Ликови су често усамљени, замишљени над животом у потрази за љубављу и срећом.
Најпознатији међу писцима сентиментализма су Семјуел Ричардсон, Лоренс Стерн, Жан Жак Русо (Нова Елоиза, Емил), рани Гете (Јади младог Вертера),... а у српској књижевности Милован Видаковић.