У хеленској књижевности развили су се готово сви данас познати књижевни родови и врсте.
Први писани споменици старе Грчке потичу из 8. века пре нове ере и припадају епици (чувени Хомерови епови). Епски певачи су, певајући уз харфу или китару, славили јунаке и ратове, или велике авантуре, попут Одисејевих лутања након Тројанског рата, и тако бележили историјске догађаје преплићући их са митовима. Предања, међутим, говоре да је и пре тога постојало књижевно стваралаштво које је имало одлике лирике (у митологији је познат древни певач Орфеј који је своје песме певао уз лиру).
Према званичним изворима лирика се појавила у 7. веку пре нове ере и била је веома распрострањена током 6. века. Уз лиру или флауту (уз коју су се певале елегије) стари Грци певали су о својим осећањима, о срећи и патњи, о љубави и тако установили одлике лирске књижевности које важе до данас.
Драма се појављује у 6. веку п.н.е. и заузима доминантно место у историји књижевног стваралаштва старих Грка. Током 5. и 4. века била је на врхунцу популарности и тада су настала уметничка дела непролазне вредности. Највећи књижевни домети остварени су у драмској врсти коју данас називамо античка трагедија (чувени су трагичари Есхил, Софокле, Еурипид), али је једнако вредна и комедија (највећи грчки комедиограф био је Аристофан).
Хеленској књижевности дугујемо и настанак и развој прозног стваралаштва. Проза, као облик уметничке књижевности, појавила се у 6. веку пре нове ере, али се у друге сврхе користила и раније (познато је да су стари Грци били марљиви хроничари, законописци, беседници, филозофи, научници, а за записивање текстова таквог садржаја стихови нису били погодан облик). Сматра се да је први писац и "изумитељ" басне као књижевне врсте био Езоп.
Кроз књижевност, а посебно кроз драму, стари Грци изражавали су не само своја лична и колективна осећања, већ и однос према домовини, власти, боговима, деци, родитељима, слободи, забранама и свему што их се тицало. У њиховим делима постављена су многа филозофска питања о природи људског бића, о супротностима које су обједињене у човеку, о моралу и подлости, о љубави и мржњи, о достојанству и понижењу, о гордости и скромности, о стремљењима ка остварењу идеала, али и о нагону за преживљавањем... Инспирацију су црпили подједнако из свакодневице, из историје и из непресушног извора старих грчких митова.
Стари Грци поставили су темеље европској уметности, архитектури, филозофији, историографији и многим другим областима људске духовности. Најпознатији ствараоци античке грчке су песници Пиндар, Алкеј и Сапфо, трагичари Есхил, Софокле и Еурипид, комедиограф Аристофан, вајари Мирон и Фидија, историчар Херодот и филозофи Сократ, Платон и Аристотел.
Б. Конџуловић
Литература:
П. Пијановић, Књижевност и српски језик 1, ЗУНС, Београд, 2008.
П. Лучић, Ч. Ђорђевић, Књижевност и српски језик 1,ИА Венцловић, Н. Сад, 2008.