Прва наставна тема за ученике четвртог разреда
За писање овог сажетка коришћени су текстови Петра Пијановића и Часлава Ђорђевића (објављени у уџбеницима под истоименим називом - Књижевност и српски језик 4.)
Зачеци науке о књижевности
Шта подразумева наука о књижевности?
Наука о књижевности настаје у 19. веку у време позитивизма. Термин наука о књижевности први пут је употребио немачки филозоф Карл Розенкранц.
Хенрик Маркјевич, пољски теоретичар књижевности средином 20. века, овако дефинише науку о књижевности: Наука о књижевности је резултат свих начина сазнајног бављења књижевношћу.
Корене науке о књижевности налазимо још у далекој прошлости европске културе. Размишљања и оцене о зачецима књижевности налазимо у књижевним и филозофским списима: у Аристотеловој „Поетици“, Платоновој „Држави“ у „Симпозиону“, Хорацијевој „Посланици Пизонима“...
Као први моменат у настанку науке о књижевности узима се спор између поезије и филозофије, а предмет овог спора су Хомерове епопеје „Илијада“ и „Одисеја“. Спор настаје из критика које су изрекли Ксенофан и Хераклит. Они су критиковали Хомерове епове зато што су богови представљени у крајње неприличним ситуацијама (приписују им се негативне особине), а они су сматрали да то не би смело јер су та дела била основна лектира тадашњој омладини, тако да се омладина није могла васпитати у позитивном смислу. Аристотел ће касније потврдити да је Хомер, приказујући богове у таквим ситуацијама, приказивао људе.
Проучавање књижевности се снажније развија у александријском добу, током 3. века п.н.е., које је име добило по трговачком центру Александрија, где је изграђена највећа библиотека тога доба. Обавеза сваког путника била је да у њој остави примерак књиге коју је носио. Књига је у то време била у облику свитка. Са увећавањем броја књига јавила потреба да се оне разврстају и систематизују како би биле приступачне корисницима (то је подразумевало распоређивање рукописа по темама, родовима, врстама, прављење каталога по наслову дела и именима аутора), а уз то и да се врши оцењивање њихове вредности и значаја. Те белешке представљају зачетке књижевне критике и историје књижевности.
Научну основу науке о књижевности поставио је Аристотел у 4. веку пре нове ере, у својим списима „Поетика“ (у којој се бави теоријским питањима у књижевности, естетским питањима и питањима вредновања.) и „Реторика“ (где пише о стилским фигурама.).
Наука о књижевности се развија у неколико области: Класична поетика, класична реторика, филологија, естетика
Са аспекта наука сагледава се:
-дело, личност, схватање и живот писца,
-слика друштва у књижевности,
-узајамни утицај друштва и књижевности.
Данас постоји неколико дисциплина које се, са научног аспекта, баве проучавањем књижевности:
1. Историја књижевности (систематизовање и вредновање старије књижевности)
2. Књижевна критика (праћење текуће / актуелне књижевности)
3. Теорија књижевности / поетика (проучавање структуре дела, специфичности књижевних родова и врста, језика, стила...) Детаљније о историји књижевности, теорији књижевности и књижевној критици прочитај ОВДЕ.
4. Метанаука о књижевности (књижевност о књижевности). У оквиру ове области развиле су се бројне поддисциплине: историја и теорија књижевне критике, историја и теорија историје књижевности, методологија, компаративистика, текстологија, генологија…
Ма колико га проучавали, књижевно дело увек остаје отворено за нова истраживања, јер свако ново читање открива нам у њему нове слојеве и значења (у зависности од тога на који начин и са колико знања му приступамо). Зато постоје бројни приступи/методи или „школе“ проучавања књижевности: позитивистичка, формалистичка, феноменолошка метода, структурализам, теорија рецепције, наратологија...
Свако књижевно дело може се проучавати са више различитих аспеката и уз помоћ различитих научних дисциплина које се не баве примарно проучавањем књижевности: историјски, психолошки, социолошки, биографски, филозофски, етички, филолошки, лингвистички... приступ.
Упрошћено, постоје три основна циља проучавања књижевности:
-објашњење (зашто је нешто написано управо на такав начин),
-разумевање (шта представљају употребљени уметнички знаци, језичке слике, изрази... па све до минус-присуства неког уметничког знака у одређеном књижевном садржају),
-схватање/поимање смисла дела (схватање значења/смисла/порука једног књижевног дела у различитим контекстима: историјском, социјалном, психолошком, етичком, филозофском... ).
Проучавајући књижевност откривамо :
(Издвајамо само неколико исхода)
1-Стваралачки процес при настанку једног дела: изворе (податке о околностима у којима је настало дело), везе са другим делима, утицаје на развој пишчевог стила, начина размишљања...;
2-Порекло књижевне грађе (података, идеја, мотива које је писац користио) и степен њене уметничке трансформације;
3-Сагледавамо дела у културном и књижевном контексту (у времену у ком су настала и у актуелном времену, са одређене временске дистанце / то јест у синхронији и дијахронији);
4-Утврђујемо начин на који књижевност делује на читаоце (естетски, морално, идејно, сазнајно...)
5-Уочавамо законитости историјског развоја књижевности, изграђивања и усавршавања књижевног израза, садржине, техника и форми књижевног дела кроз историју.
...
За писање овог сажетка коришћени су текстови Петра Пијановића и Часлава Ђорђевића (објављени у уџбеницима под истоименим називом - Књижевност и српски језик 4.)
Зачеци науке о књижевности
Шта подразумева наука о књижевности?
Наука о књижевности настаје у 19. веку у време позитивизма. Термин наука о књижевности први пут је употребио немачки филозоф Карл Розенкранц.
Хенрик Маркјевич, пољски теоретичар књижевности средином 20. века, овако дефинише науку о књижевности: Наука о књижевности је резултат свих начина сазнајног бављења књижевношћу.
Корене науке о књижевности налазимо још у далекој прошлости европске културе. Размишљања и оцене о зачецима књижевности налазимо у књижевним и филозофским списима: у Аристотеловој „Поетици“, Платоновој „Држави“ у „Симпозиону“, Хорацијевој „Посланици Пизонима“...
Као први моменат у настанку науке о књижевности узима се спор између поезије и филозофије, а предмет овог спора су Хомерове епопеје „Илијада“ и „Одисеја“. Спор настаје из критика које су изрекли Ксенофан и Хераклит. Они су критиковали Хомерове епове зато што су богови представљени у крајње неприличним ситуацијама (приписују им се негативне особине), а они су сматрали да то не би смело јер су та дела била основна лектира тадашњој омладини, тако да се омладина није могла васпитати у позитивном смислу. Аристотел ће касније потврдити да је Хомер, приказујући богове у таквим ситуацијама, приказивао људе.
Проучавање књижевности се снажније развија у александријском добу, током 3. века п.н.е., које је име добило по трговачком центру Александрија, где је изграђена највећа библиотека тога доба. Обавеза сваког путника била је да у њој остави примерак књиге коју је носио. Књига је у то време била у облику свитка. Са увећавањем броја књига јавила потреба да се оне разврстају и систематизују како би биле приступачне корисницима (то је подразумевало распоређивање рукописа по темама, родовима, врстама, прављење каталога по наслову дела и именима аутора), а уз то и да се врши оцењивање њихове вредности и значаја. Те белешке представљају зачетке књижевне критике и историје књижевности.
Научну основу науке о књижевности поставио је Аристотел у 4. веку пре нове ере, у својим списима „Поетика“ (у којој се бави теоријским питањима у књижевности, естетским питањима и питањима вредновања.) и „Реторика“ (где пише о стилским фигурама.).
Наука о књижевности се развија у неколико области: Класична поетика, класична реторика, филологија, естетика
Са аспекта наука сагледава се:
-дело, личност, схватање и живот писца,
-слика друштва у књижевности,
-узајамни утицај друштва и књижевности.
Данас постоји неколико дисциплина које се, са научног аспекта, баве проучавањем књижевности:
1. Историја књижевности (систематизовање и вредновање старије књижевности)
2. Књижевна критика (праћење текуће / актуелне књижевности)
3. Теорија књижевности / поетика (проучавање структуре дела, специфичности књижевних родова и врста, језика, стила...) Детаљније о историји књижевности, теорији књижевности и књижевној критици прочитај ОВДЕ.
4. Метанаука о књижевности (књижевност о књижевности). У оквиру ове области развиле су се бројне поддисциплине: историја и теорија књижевне критике, историја и теорија историје књижевности, методологија, компаративистика, текстологија, генологија…
Ма колико га проучавали, књижевно дело увек остаје отворено за нова истраживања, јер свако ново читање открива нам у њему нове слојеве и значења (у зависности од тога на који начин и са колико знања му приступамо). Зато постоје бројни приступи/методи или „школе“ проучавања књижевности: позитивистичка, формалистичка, феноменолошка метода, структурализам, теорија рецепције, наратологија...
Свако књижевно дело може се проучавати са више различитих аспеката и уз помоћ различитих научних дисциплина које се не баве примарно проучавањем књижевности: историјски, психолошки, социолошки, биографски, филозофски, етички, филолошки, лингвистички... приступ.
Упрошћено, постоје три основна циља проучавања књижевности:
-објашњење (зашто је нешто написано управо на такав начин),
-разумевање (шта представљају употребљени уметнички знаци, језичке слике, изрази... па све до минус-присуства неког уметничког знака у одређеном књижевном садржају),
-схватање/поимање смисла дела (схватање значења/смисла/порука једног књижевног дела у различитим контекстима: историјском, социјалном, психолошком, етичком, филозофском... ).
Проучавајући књижевност откривамо :
(Издвајамо само неколико исхода)
1-Стваралачки процес при настанку једног дела: изворе (податке о околностима у којима је настало дело), везе са другим делима, утицаје на развој пишчевог стила, начина размишљања...;
2-Порекло књижевне грађе (података, идеја, мотива које је писац користио) и степен њене уметничке трансформације;
3-Сагледавамо дела у културном и књижевном контексту (у времену у ком су настала и у актуелном времену, са одређене временске дистанце / то јест у синхронији и дијахронији);
4-Утврђујемо начин на који књижевност делује на читаоце (естетски, морално, идејно, сазнајно...)
5-Уочавамо законитости историјског развоја књижевности, изграђивања и усавршавања књижевног израза, садржине, техника и форми књижевног дела кроз историју.
...
RSS Feed
