У припреми за час о класицизму у српској књижевности, пре или након што прочиташ драму "Тврдица", Јована Стерије Поповића (многима познату као Кир Јања, по имену главног јунака), погледај и позоришну представу. Верујем да ће ти то помоћи да у потпуности разумеш њен садржај.
0 Comments
Драги ученици, сва важна обавештења и наставне материјале током ванредног стања у земљи добијаћете преко својих Гугл учионица, а као помоћни извори служиће нам и садржаји са сајтова Књигољупци и Виблионица.
Ради лакшег претраживања користите рубрике Садржај / Садржај које постоје на оба сајта. -Почеци проучавања књижевног дела; смисао и задаци проучавања књижевности -Методологија проучавања књижевности 1. Ко је и када први употребио термин наука о књижевности? 2. Која књижевна дела су била предмет првих античких расправа и критика и ко је те расправе покренуо? 3. У ком античком добу и где започињу опсежнија и свеобухватнија проучавања књижевности? 4. Где и када су записиване прве белешке које представљају зачетке историје књижевности и књижевне критике? 5. Ко је, када и у ком делу први пише о стилским фигурама у књижевности? 6. Који антички мислилац сматра да је песништво вештина у којој посебно место има умеће подражавања стварности? 7. Наведи називе савремених научних дисциплина које се баве проучавањем књижевности. 8. Чиме се бави историја књижевности? 9. Шта значи реч поетика? 10. Наведи бар 5 приступа/метода/“школа“ у проучавању књижевности. 11. Наведи кратко, у тезама, исходе проучавања књижевности. 12. Шта подразумева унутарњи приступ књижевном делу? 13. На чему се заснива позитивистички метод? 14. На који начин се књижевношћу бави психолошки метод? 15. Шта означава појам архетип? 16. Чији је производ књижевно дело по теорији рецепције? 17. Шта означава појам - хоризонт очекивања? 18. Шта интересује формалисте приликом проучавања књижевног дела? (наведи бар 5 елемената) 19. На који начин феноменолози посматрају књижевно дело? 20. Шта истражује наратологија? 21. Који мислиоци и у којим делима су поставили корене науке о књижевности? 22. Како је Аристотел објашњавао и оправдавао приказе богова у Хомеровим еповима? 23. Где је и када започета прва класификација и каталогизација књига? 24. Ко је, када и у ком делу поставио научну основу науке о књижевности, бавећи се теоријским и естетским питањима у књижевности и питањима њеног вредновања? 25. Који антички мислилац је сматрао да је песничка уметност производ божанског надахнућа, што значи да не зависи од воље песника? 26. Шта значи реч мимезис? 27. Чиме се бави теорија књижевности? 28. Чиме се бави књижевна критика? 29. Свако књижевно дело може се проучавати са више различитих аспеката и уз помоћ различитих научних дисциплина које се не баве примарно проучавањем књижевности. Наведи бар 5 таквих дисциплина. 30. Која два основна приступа преовлађују у методологији проучавања књижевности? 31. Шта обухвата спољашњи приступ књижевном делу? 32. Када се јавља позитивизам као научни метод и ко га је основао? 33. На који начин позитивисти схватају књижевно дело? 34. Који научници су својим теоријама дали подстрек теоретичарима књижевности за увођење психолошког метода у проучавање књижевности? 35. Шта означава израз колективно несвесно? 36. Шта означава појам рецепција? 37. Шта означава појам очуђење или онеобичавање? 38. Које слојеве у књижевном делу уочавају теоретичари феноменолошке школе? 39. Од чега полази структурализам као метод (поступак) у тумачењу књижевног дела? 40. Објасни појам плурализам метода у проучавању књижевног дела.
Ruke, Ogist Roden Slika preuzeta sa:https://www.google.com/url?sa=i&url=https%3A%2F%2Fwww.haoss.org%2Ft9405-auguste-rodin&psig=AOvVaw0JIaqrxLkVEokX7GyB1nC0&ust=1583658537058000&source=images&cd=vfe&ved=0CAIQjRxqFwoTCMit9_SBiOgCFQAAAAAdAAAAABAD Pošto u čitankama imate samo odlomke, preporučujem vam da ovu zaista vrednu novelu pročitate u celini:
Ruke Gledao sam ih pred sobom prebačene na leđa, iznad zadnjice, kako se odmaraju jedna u drugoj. Lijeva se mazi u naručaju desne, spretnije, snažnije, pametnije, ozbiljnije. Gotovo bih rekao i "starije" kad ne bih znao da su skupa rođene od iste majke (dakako, i od istog oca), štaviše, da su skupa i začete, da su nastale iz zajedničke želje oca i majke, koji su ih ostavili mjesto sebe da mijese od kore zemlje koru kruha. Nastale su iz želje, iz grča, iz čudnog trabunjanja u noći, u pomračenju svijesti, i sada hodaju po svijetu zagrljene, zaljubljene, nerazdvojive. Jedna u drugoj. Desna je prstima obgrlila lijevu i nosi je pažljivo i brižno, kao što kuja nosi štene u zubima. A lijeva se mazi u zagrljaju, igra se u dokolici: skakuće palcem po vrhovima ostalih prstiju, pjevuši do-re-mi-fa... fa-mi-re-do..., zatim zabubnja po prstima marš, pjeva. - Šta to radiš? - pita je Desna. - Što bih radila? Pjevam - veli Lijeva. - Pjevaš? Što pjevaš? - Pjevam "do-re-mi-fa" i "Marširala, marširala..." - "Marširala, marširala"? Glupost! - veli joj Desna s poučnim podsmijehom. - Kao da si ti vojnik? - A kao da samo vojnici pjevaju "Marširala, marširala.." to pjevaju i djeca. - Kao da si ti dijete? - Nisam ni vojnik ni dijete, ali zašto bi bilo glupo pjevati? - veli Lijeva već srdito. - A baš ću pjevati! Ja sam mala, ali znam sitna slova da čitam, znam i pisat' slova sva, koji uči, onaj zna. - Pa ti ne znaš pisati? Smiješno je što se tako maziš - veli joj Desna ozbiljno. - A što da radim? Da šutim i računam na prste kao lihvar? - Hoćeš možda reći da sam ja lihvar? - Ti ne računaš na prste. - Nego što ja radim? - Ti radiš, činiš i djeluješ, kako je već rekla jedna nepismena luda prije mene. - Odakle ti znaš da je to rekla jedna luda? Pa ti ne znaš čitati? - Ne znaš ni ti čitati. - Ja znam pisati. - Ali čitati ne znaš! - Ja barem znam listati knjigu, a ti ni to ne znaš. Ti znaš samo držati knjigu dok ja listam. On čita, ja listam, a ti, kao stalak - držiš. To je sve što ti znaš. Nikad nisi zavirila u knjigu. Knjige poznaješ samo po težini, a nemaš pojma što je u njima. - Znam i ja listati! A da je On ljevak, znala bih i pisati! - Pisati? Da, samo kako? - Kao i ti. A možda i bolje od tebe. Da je On ljevak, sve bih znala kao i ti, i bolje od tebe! - Ti bi znala prstima pokretati marionete? - Znala bih. - I slikati bi znala? - Znala bih i slikati. - I naslikati tri zeca na noktu mog malog prsta? - I tri zeca na noktu tvog malog prsta. I još k tome dva pileta! Uostalom, zašto na tvom noktu? Naslikala bih na svom noktu. - Na svom? Glupost! To ni ja ne mogu. To nitko ne može. - A ja bih mogla! - Znači da bi ti sebi i nokte rezala? - Naravno. A zar ih tebi ne režem? - Da, meni. Ali sebi to nitko ne može. - Opet "nitko ne može". Ja bih mogla! - Samo se hvališ, a ne bi znala ni buhu uloviti. - Ph, buhu? Kao da sam samo jednu ulovila! - A da li bi znala šivati? - Znala bih i šivati. - Jest, udjenuti konac u iglu? To bih ti morala ja učiniti. - Sama bih i konac udjenula. Sve bih sama radila. - I vezivala kravatu? - I kravatu vezivala. - I stavljala kapljice u oko? - I stavljala kapljice. - I brijala mu bradu? - I bradu brijala. - Ali On se ne bi dao tebi brijati. - Zašto ne? Ja bih ga obrijala bolje od tebe. - Ti bi mu prerezala grkljan. - Ja nisam ubojica! To bi ti učinila. Uostalom, jednom si već i pokušala to učiniti. Nastao je muk. Desna nije odgovorila; zadrhtala je na te riječi, kao da joj je žilama prostrujilo sjećanje. - Ja sam mislila da On to ozbiljno hoće - reče zatim ponizno i s osjećanjem krivnje. - Htjela sam ga samo poslušati... - Poslušati? On ti nije zapovjedio da ga ubiješ. - Njegova je želja meni zapovijed. Ja sam mislila da on to iskreno želi. - A-ha, htjela bi možda reći da je On neiskren? A, molim te, tko je tebi rekao da on to želi? - Ja sam mislila da želi.. Bilo mu je teško. Cijelu noć nije oka sklopio. Brisala sam mu oznojeno čelo, palila mu cigaretu za cigaretom i napisala oproštajno pismo. Stenjao je, uzdisao, grizao jastuk.. Šaptao je: "Treba učiniti kraj! Ne mogu više!" Sam me odveo do britve. - A ti si to odmah shvatila kao Njegovu želju da meni prerežeš žile? - Nemoj me mučiti. Što sam ja mogla kad je sam govorio.. Što je govorio? Da ne može više, da treba učiniti kraj.. Ali to su riječi! Riječi ne dolaze iz želje, nego s jezika. Lako je jeziku mljeti koješta; od toga se umire samo u onim knjigama koje ti listaš. Jezik izbaci u svijet svoje riječi (uostalom, uvijek iste i davno poznate riječi) i rasplinu se kao dim. Ništa se nije dogodilo. Svijet i dalje hoda, jede, puši i spava, i opet govori riječi, i opet se ništa nije dogodilo. Svijet želi govoriti, ali svoje želje ne iskazuje riječima; štaviše, riječima ih sakriva i zaklanja. Riječi su maska. On ne želi ono što govori. - A kako možemo znati što On želi ako ne po riječima? - Najmanje po riječima. On je govorio da "treba učiniti kraj", ali to nije želio. Ja sam to znala. - Odakle tebi to znanje? - Možda i otuda što sam nespretna, slaba i glupa. Da, i neozbiljna. Što mi je riječ tuđa kao svjetlo uhu i zvuk oku, što ne razlikujem riječ od riječi, kao ni slatko od slanog, sve su mi jednake, a nijednoj ne vjerujem... Ja ne znam ići za riječima. Ne znam se lukavo dovijati, ne znam se elegantno gibati po kružnicama i elipsama, po parabolama i spiralama riječi, ne znam ubijati, zavijati, odvijati, "postavljati" i "razrješavati", zibati se na ljuljalci i klizati po ledenim razgovorima, izvoditi zavodljive figure, parade, bravure, kao majmun u cirkusu, tapšati prijateljski po ramenu, diplomatski stidkati Desnicu neprijateljskoj diplomaciji, a drugu opet galantno prinositi ustima na poljubac. Ja nisam precioza, nisam cicisbea, nisam dama, nisam grand-monde, ni Akademija, ni Bifon. Ja sam Moliere. - Moliere? I što još? - I figa u džeou. Ili van džepa, kako hoćeš. Jer ja sam drska kao Figaro. Ja sam tvoj lakaj. Dok se gola prostituiraš u kojekakvim rukovanjima, ja držim tvoju rukavicu kao rimski rob. Ja treba da ti nosim skute, da klipsam za tobom, a ti vodiš konverzacije, ti nastupaš, ti širiš horizonte, ti gradiš svjetove; ti si neimar, genij. Demiurg. Ti si Njegov ponos, Njegova snaga, mudrost, umješnost, Njegov Smisao. Jednom riječi: ti si Ruka! - A ti što si? - Ja? Ja sam hvataljka. Ja sam još uvijek neko hodalo, prednja noga, ticalo, pseudopodij i slično. Ja ga vezujem za zemlju, kao i noga; ja još umijem hodati. Noću sanjam o trčanju, o veranju po stablima, o skokovima preko ponora, i tada osjećam otpornost tvari i snagu u noktima. Za mene su stvari sirove kao ilovača, tvrde, vruće, mokre kao kamen, vatra i voda, a za tebe su pečena zemlja, korintske vaze, Venere, rakete i H2O. Zato ja poznajem Njegovu želju za vodom kad je žedan, želju za veseljem kad je tužan, Njegovu čežnju za životom kad govori da treba učiniti kraj. - Da. Ali kad je žedan, ja mu pružam vodu. - Ti? Ne, ti samo otvaraš pipac i pokrećeš polugu na pumpi, a On iz moga dlana pije. Po meni se prosipa voda, ja osjećam njenu svježinu, njenu mokrinu, njeno klokotanje u Njegovu grlu i zatim ono blaženstvo u Njemu od gašenja žeđi. Veliš da mu pružaš vodu kad je žedan? Ne, ti mu pružaš čašu. Ti si i žeđi dala formu, i za pijenje si pronašla stil. Ti si se postavila između Njega i Prirode kao samozvani arbiter i cenzor, kao Meštar ceremonijala, ili, jednostavno rečeno, kao filtar. Sve što k Njemu dolazi mora se između tvojih prstiju procijediti, sve ti moraš taknuti, ispitati, sve moraš obraditi i isfrizirati po svom ukusu, bez obzira da li se to Njemu sviđa ili ne. Na sve moraš utisnuti svoj pretenciozni palac i udariti zumbu svoje ograničenosti. - Ne želiš valjda da On brsti lišće i grize koru stabala? Priroda Njega ne mazi... - Da. Zato si je ti - "Pobijedila". "Izravnala si bregove" i "ukrotila vode". "Zarobila si munje" i sada držiš u svojoj šaci strahovite snage kojima bi, kažu, mogla u jednom jedinom času uništiti svijet. Zemlja leži na tvom dlanu kao lopta, koju možeš baciti u svemir. No, pa što oklijevaš, ti - o, Svemoguća? Zašto ne baciš loptu među zvijezde da se raspline u prah? Zašto ne dovršiš svoje Veliko Djelo? - Ja ne želim uništiti svijet. - Ne želiš? A ima li i jednog stoljeća koje nisi rasparala noževima i izrešetala kuršumima. To nisu bile riječi, to je bilo tvojih pet prstiju na djelu. - Bile su najprije riječi. Da, po Ivanu Evanđelisti. I što bi učinile riječi bez tebe? Riječi bi se svađale, riječi bi lupale po riječima, padale bi pobijeđene riječi, i tko bi od toga stradao? - Čast. - Čast? Čija čast? Protumači mi tu vitešku riječ. Zar tvoja čast? Ti nazivaš čašću kad te zasvrbi dlan, kad ti zakuca bilo, kad ti zaigraju prsti i mahnito traže držak noža? Čast, kad na obaraču držiš spreman kažiprst? Čast kad znakom križa pozivaš milost božju da sjedne na topovsku cijev? Čast kad sa tri prsta držiš pero koje ubija? - Pero? Kakvo pero? - Naliv-pero suca prijekog suda. Zar si zaboravila? On je sjedio pred nama zbog nekih riječi. Ne zbog čina svojih ruku, već zbog riječi. Tebe nije zanimalo kako su mu te riječi sletjele s jezika, nego si naprosto zapisala činjenicu. Rekao i priznao, to je tebi bilo dosta. A bio ja nasmrt blijed i usne su mu drhtale kao da se smrzava. Brojio je svoje posljedne sekunde.. Gledao je u tebe sa stravom, pratio je svaki trzaj tvojih prstiju, kao da bi ga već samo to tvoje micanje moglo ubiti. Tebe su tada nazivali Gvozdenom i Krvavom. Iridij na vrhu tvoga zlatnog pera bio se već izlizao od ubijanja. Ta sitna tačkica plemenitog metala šetala je blazirano po papiru, kao da se dosađuje na nekoj neinteresantnoj i zamornoj sjednici, pa prikraćuje sebi vrijeme ispisujući tobožnje kineske riječi pu-kao, cing-tao, pan-mukai i crtajući idiličnu kućicu s vrtićem i plotom, čak i s dimom što izlazi iz dimnjaka na krovu. Tvoja je tačkica iridija međutim - sve tako šećući pu-kao, cing-tao - ubijala idiličnu kućicu s vrtićem i plotom - plotunom, i od sve te idile ostajao je samo dim iz puščanih cijevi.. Već si bila uzela Parker s tri svoja famozna prsta i odlučno sjela na papir. Skočila sam na tebe, i ne znajući što bih, uzela sam ti čistiti mrlju od tinte na kažiprstu. Trljajući palcem tvoj kažiprst, govorila sam ti: "Ali što to je učinio? Pogledaj kako je blijed, sav se trese, zar ti to nije dosta? Sluša posljednje otkucaje srca i broji.. Ne prekidaj ga!" "Otkucaje srca? On gleda kako bi se izvukao, draga moja! Kakvo srce! Pokušava nas slomiti svojim bijednim izgledom, Ti si mu već nasjela, ali ja ne. Poznajem ja taj trik!".. Nazivala si trikom drhtanje čovjeka koji se kladio sam sa sobom da će još uspjeti nabrojati do trista... Ponovo si uzela pero i sjela na papir. "Sad barem zadršći! Zar ne možeš zadrhtati? Trebalo bi zadrhtati, a ti si tako mirna kao da upisuješ nedovoljno đaku na ispitu." "Nemam zašto drhtati. Ja vršim svoju dužnost". I počela si pisati, polako i pomnjivo, krasopisom, svoje poznato S, prvo slovo nasilne i zločinačke smrti. "Čuj! Ne piši! Gledaj ga kako broji. Kako se žuri da nabroji svoje tri stotine. Ne prekidaj ga!" "Moram ga prekinuti." "Zašto ga moraš prekinuti? Prekinut će se sam. Nitko ne može brojati beskonačno. To je samo razlika broja, čak i vrlo neznatna razlika u beskonačnosti." "Za nas je znatna. Mi ne živimo u beskonačnosti. Mi živimo na zemlji." Riječ beskonačnost izgovarala si s navodnim znakovima, ironično, a zemlju si spomenula s bahatim samopouzdanjem noge koja stupa vojničkim korakom. "Upravo zato što živiš na zemlji, što imaš samo pet prstiju, a koji put ni svih pet, ostavi mu ruke, one ti ništa nisu skrivile. Ruke nisu govorile; govorio je jezik." "Govorile su i ruke i jezik! Sav je on govorio!" "I ruke su govorile? Ne, to lažeš! Nisu govorile! Gledaj kako su uplašene i nevine, kako se stiskaju i grče u posljednjem zagrljaju. Opraštaju se. Sjećaju se djetinstva i plaču. Sjećaju se igara, razbijenih igračak, ptica, praćke i ozljede na staklu, prolite tinte, škara, zmaja i zemlje pod noktima. Još uvijek nisle, jadne, na vjeroučiteljevu kaznu za one sitne grijehe po skrovitim mjestima. Ostavi te ruke. Izbodi mu jezik iglom kao djetetu koje govori ružne riječi, ali ruke ne diraj. One su nevine". "Nevine? Ti si luda! One su najviše krive!" "Ruke najviše krive? Zar nije jezik govorio?" "Govorio je, a one su potvrdile..." "Potvrdile - kako?" "Kako? Kako? Trebalo je da ustanu na njega, zatjeraju ga u usta i drže stražu. Jednom riječi, začepiti mu gubicu! Ali one su se lukavo zavukle u džepove. Znači, slagale su se!" "Slagale, s čim?" "S čim? S uvredama!" "A koga je uvrijedio?" "Koga? Našu čast!" "Ah, čast! Ovu, na rukavu?" "Na rukavu? Što na rukavu?" "Čast na rukavu." "Kakvu čast na rukavu?" "A zar je to na tvom rukavu sramota? Tevatrene strelice, ta bomba, taj snop sa sjekirom, taj kukasti križ, zar je to sramota?" "Ne, to je čast!" "No dakle, čast na rukavu! A on je uvrijedio to čast. Rekao je da mu je dosta tig strelica i bombi, tih sjekira i križeva; da mu je svega dosta!" "No a zar je to malo?" "Malo je." "Malo je popljuvati nečiju čast?" "Malo. Jer tvoja čast ima i strijele i bombu i sjekiru, pa čak i križ, a njegova dvije fige u džepu." "Njegova? Zar on ima časti?" "A zašto ne bi on imao časti? Zar ne može imati?" "Ne može!" "Da, tvoja je svakako vidljiva. Tvoja je izvezena zlatom i svilom na vidnom mjestu, tvoja bahato šeta po gradu, izaziva, a njagova šeta po sobi, zarobljena, juri po kući kao luda, penje se na tavan, izlazi na krov i htjela bi vrisnuti u svijet svoju uvredu..." "Uvredu?" "Uvredu, koju joj nanosi tvoja Svilena i Zlatna. Ali od svega toga eto, par promrmljanih riječi i dvije fige u džepu." "Bogami, i ti si mi sumnjiva!" "Sumnjiva? Ja doduše držim jednu figu, ali samo od zavisti. Uostalom, čini se da ti ona donosi sreću, kao uže obješenoga. Čuvaj, dakle, moju figu kao svoju čast. A sada naprijed! U ime pruća sa sjekirom i kukastog križa, piši! Ubij mu ruke! Da je imao čast ne bi od njih pravio fige. Imaš pravo! Neću te zaustavljati!" I dopisala si svome S istim krasopisom još tri slova, potrebna za Smrt. I nisi zadrhtala. Te iste večeri (nisi se bila ni umile) mrsila si Njenu svilenu kosu i milovala joj lice, i prsti su ti drhtali od ljubavi. Ti isti prsti koji ujutro nisu mogli zadrhtati od smrti uveče su drhtali od ljubavi. Pa tko kaže da ljubav nije jača od smrti? Osobito naša ljubav od tuđe smrti! - Što ti govoriš o ljubavi! Ti ne znaš što je ljubav. Ah, prvi dodir, kad se prsti traže u mraku; i odjednom se dotaknu i stresu kao da su se dotkala dva električna pola nabijena strujom.. - Da, i vrcne iskra. Kratki spoj i mrak. I gotova je ljubav! A što onda? Čast? Dužnost? Sjekira? Bomba? Zlatno pero iz koga curi smrt? - Ti si kapriciozna i luda! - A ti si razborita i mudra! U tome je sva razlika. Pusti me! - i Lijeva se srdito trgne, nastojeći se osloboditi zagrljaja Desne. - Što ti je? Što luduješ odjedanput? Samo praviš skandale na ulici! - Neka! Pusti me! Neću više da budem s tobom! - Nego s kim ćeš? S nogama? - Makar i s nogama! One su poštene. One su čestite kao konji, a ti si lukava i otrovna kao zmija. - Da, i glupe su kao konji. Umiju samo hodati i vući teret. Ne možeš s njima. Ti si ipak ruka! - Nisam ruka, i neću da budem! Stidim se što sam ruka! - A što bi htjela biti? "Prednja noga"? - Bilo što, samo ne ruka! - A ipak si ruka, kao i ja. - Kao i ti? Nikada! Pusti me! I istrgne se. Zavuče se u džep, tamo srdito pročeprka kao da nešto traži, pa ne našavši ništa (jer ništa nije ni tražila, bila je naprosto bijesna), izađe, ovjesi se prkosno uz bok i nervozno zaigra prstima. Desna još jedan čas ostane na leđima, prazna i zamišljena. Onda se trgne, odmahne palcem, pa se i sama spusti uz bok i uzme pratiti ritam hoda. Gledam ih zavađene i ne vjerujem u tu svađu. One su kao dvije simbiotičke životinje ili biljke: jedna drugu mije.. Istinu je rekla Desna: jedna je što i druga; obje su ipak ruke. Prema njima ide dvoje djece. Dječak i djevojčica. Drže se za ruku i cvrkuću. No pred njima umuknu, kao cvrčci kad im se približi čovjek, i puste ruke. Rastave se. Djevojčica prođe pored Desne, tiho kao da je nešto skrivila. Desna je odgojno pogladi po žutoj glavi. Djevojčica je pogleda zahvalno. Dječak prođe pored Lijeve, smiono. Čak je i pogleda drsko, kao smetnju na putu. Lijeva ga nespretno kvrcne po nosu palcem i kažiprstom. Dječak je pljune. Lijeva se instinktivno digne i zamahne šaljivo iznad dječakove glave, kao da tjera muhe. No Desna se digne i pljusne dječaka po licu. Dječak vrisne. - Zašto si udarila dječaka? - upita je Lijeva. - Zato što te pljunuo! - Pljunuo je mene, a ne tebe! - Tebe ili mene svejedno. Ja ne dam pljuvati po nama! - Ali ja sam ga izazvala; kvrcnula sam ga po nosu. - A on odmah mora pljuvati? - Valjda ga je zaboljelo. Bila sam nespretna.. - Mogu zamisliti.. Ali, svejedno, on ne treba zato pljuvati! To je nepristojno! - A lupati po nosu je pristojno? - Nisi ga lupila, nego kvrcnula; to nije isto. Uostalom, nije mu od toga nos otpao. - A što je meni otpalo od toga što me je pljunuo? - Pljunuti nekoga je najveća uvreda! - Časti? - Da, časti! - odgovori Desna, već na rubu strpljivosti. Dječak je, međutim, vrištao zbog zvučne uvrede po licu. - Ta-ta, a-a-a.. Ma-ma, a-a-a.. Začas mu iz nosa iscurila dva blistava mlaza i pala na bradu, gdje su se već izlila dva potočića suza i napravila poplavu. - Gle derana, što se razdrečio! - reče Desna kao da se čudi tolikom pretjerivanju. Zatim se obrati Lijevoj: - Daj da te obrišem. - Ne treba. Sama sam se obrisala. - Da, o hlače. - Ne, o kaput. - Uostalom, pazi, eto mu oca! Otac je dojurio iz kuće, u košulji, zasukanih rukava. Vidjele su se slabe, blijede, činovničke ruke s plavim, strašljivim venama. - Zašto ste udarili moje dijete? - upita Otac suzdržljivo, kao istražitelj koji već misli na kaznu. - Zato što je neodgojeno i bezobrazno! - odgovori Desna izazovno. - Što je učinilo? - ponovo pita Otac-istražitelj, već dvostruko uvrijeđen. - Što? Pljunulo me! - reče Desna s ogorčenjem, kao da i sama vjeruje da je nju pljunuo. - Nije tebe, nego mene - reče Lijeva i uživa u svojoj pravičnosti. - Svejedno, pljunulo je - poviče Desna autoritativno, kao starješina obitelji. - Pljunulo, tako, iz čista mira- još uvijek pita Otac, a već zna da će se morati tući. - Nisam, tata! Ova me najprije udarila po nosu-u-u.. - govori Dječak plačući. - Malo ga kvrcnula za šalu - veli Desna - a on odmah pljuje! - Imao je pravo! Neka pljuje - drekne Otac jarosno, kao da je odjednom sav bijes provalio iz njega. - Plujem i ja! -i -plju! - doista pljune. I reče - Ubojice! Desna se digne i zamahne iz sve snage. Ali Otac odbije udarac. Zamahne i sam i zahvati Desnu veoma neugodno, po palcu. Desna zajaukne. Tada se makne i Lijeva. Strelovito se digne i zgrabi Oca za košulju na prsima. To je, drugim riječima, bio mig Desnoj: udri! Desna smjesta shvati mig, skupi svoju šaku i uzme udarati Oca po licu. Njemu poteče krv iz nosa. Krv je kapala po Ĺijevoj na prsima. I Desna se, jednako udarajući po krvavoj Očevoj maski, sva umastila krvlju. Videći kako Očeva krv kaplje na zemlju, djevojčica uplašeno vrisne i poleti da hvata kaplje krvi svojim rukama. A dječak se zatrči, iz zaskoka dohvati Lijevu i čvrsto je zagrize u meso na podlaktici. Lijeva zaurla od boli i ispusti Očevu košulju. Otac se odmah snađe i potrči, pobijeđen. Noge su mu klecale od stida pred vlastitom djecom. Dječak ispusti Lijevu iz svojih zubi, a ona ga, od zahvalnosti, mazne po glavi. Dječak s ponosom primi udarac. Tada se Noge, kao poslušni konji, dadu u potjeru za Ocem. No dječak se u isti mah baci pred Noge, ne da moli milost za Oca, već da bi se konji poplašili i spotakli o njega. I doista, Lijeva i Desna nađoše se odjednom na zemlji u prašini. - Jaoj! - zajauče Desna. Palac ju je bolio od Očeva udarca. ..Dvije okrvavljene ruke na asfaltu. Ležale su osramoćene na cesti, jedna do druge, nemoćne, kao odbačene rukavice. - Prokleti deran! - procijedi Lijeva kroz prste, pridižući se. - Naravno, kad ga nisi znala zviznuti, da ga krv oblije! - Pa, zviznula sam ga! - Jest, diletantski! - Pomogni mi da ustanem. Ja mislim da mi je palac prebio. - Zar te boli? - Užasno! Lijeva je bila nježna, sestrinski.. Ustanu. Pod sobom ostave krvave otiske na pločniku. No one se nisu osvrtale; gladile su jedna drugu i drhtale od želje za osvetom. A Obraz tada pljune u njih, da bi ih oprao od blata i krvi. here to edit. Појам и назив књижености
Наука о књижевности Читанка Свеске
Књижевни родови и врсте
Читанка Свеске
Провера знања за ученике четвртог разреда 1. тромесечје
-Појам опште и књижевне културе -Смисао и задаци проучавања књижевности -Методологија проучавања књижевног дела -Есеј као књижевно-научна врста -Познавање књижевних дела (Разговор с Гојом, Научите пјесан, "Кора", В. Попа, О култури, И. Секулић, Хамлет)
Фрагменти лекција из уџбеника
Књижевност и српски језик, П. Пијановића и Књижевност и граматика, Ч. Ђорђевић, О. Радуловић, М. Грдинић УНУТАРЊИ И СПОЉАШЊИ ПРИСТУП Различити методи науке о књижевности помажу проучаваоцу да што потпуније протумачи књижевно дело. У дугој историји проучавања дела нагласак је стављан на разне његове аспекте. У методологији преовлађују два принципа - један ставља тежиште на само дело и унутарње чиниоце који дело чине уметничком творевином (језик, стил, сиже, композиција), док други истражује елементе који стоје изван дела али са делом остварују одређени тип веза (друштвени живот, биографија писца, културни контекст). Први приступ је унутарњи, а други спољашњи. Унутарњи приступ на прави начин долази до изражаја у формалистичком и структуралистичком учењу. Проучаваоце који полазе од тог приступа првенствено занима поступак којим је дело створено и како, кроз однос делова и целине, функционише његова укупна структура. У том смислу, њих осим стваралачког поступка занимају језик и стил у делу, начин обликовања ликова и теме, компоција и значења. Такав приступ види дело као у себе затворену и самосвојну уметничку творевину чије разумевање и вредност не одређује спољашњи контекст. У таквом проучавању суштински су важни унутарњи елементи који су делу прирођени или иманентни. Спољашњи приступ сагледава дело у његовим везама са чиниоцима који га споља одређују и са њим успостављају везу. Таква гледишта имају упориште у позитивизму или психолошком и социолошком методу. Није наодмет знати, али није ни сасвим довољно знати, податке из пишчеве биографије или друштвене околности у којима је дело настало да би се оно као естетско остварење могло у потпуности протумачити. Оба поменута приступа, сваки на свој начин, показују одређена ограничења. Примењујући само унутарњи приступ лишавамо се контекста у којем дело настаје и посредно на њега утиче или помаже да се дело боље разуме. На сличан начин, применом само спољашњег приступа занемарујемо бројне важне елементе који одређују уметничку природу књижевног дела. Због ових недостатака и потребе да се објасне разнолики аспекти дела, ова два приступа упућена су један на друти. Они се прожимају и допуњују у осмишљеној, добро методолошки оствареној и зналачки вођеној интерпретацији књижевног дела. ПОЗИТИВИСТИЧКИ МЕТОД Позитивизам се прво јавља у филозофији у 19. веку, а потом постаје врло актуелан и у књижевности. Основао га је Огист Конт (1798 - 1851). Овај метод заснива се на истраживању чињеница, проверљивих факата, узрочности и законитости. Позитивизам (лат. positivus - сигуран, стваран, искуствен, позитиван) означава флозофску оријентацију која тежи да сазнање изведе из искуствено проверљивих чињеница. Позитивизам у науци о књижевности утемељен је на уверењу да се смисао књижевног дела објективно може утврдити на темељу познавања чињеница из живота аугора. Позитивистички метод у науци о књижевности за предмет изучавања, као и остали методи и приступи, има књижевно дело или полази од дела, с тим што књижевно дело схвата као документ о аутору, његовом времену, друштвеној средини из које је потекао. То су смерови истраживања и проучавања позитивиста. Позитивизам је особит начин трагања за књижевним делом - управо за оним што је изван дела (оно што је у писцу или у средини). Такав позитивистички метод развијао је (у 19. веку) франацуски критичар Иполит Тен. Позитивистички метод у себе укључује разна истраживачка усмерења као што су биографизам, социологизам, психологизам, ауторство текста и условљеност језика у делу. Међутим, време је показало да овај метод није могао довести до жељених и најбољих резултата зато што се није бавио оним што чини иманентну (унутрашњу) и естетску страну дела; није уочавао да је дело аутономна творевина која у себи носи један нови - уметнички свет; тај свет јесте сличан прототипу (оном свету који га је инспирисао), али је опет различит од њега, нов и непоновљив. ПСИХОЛОШКИ МЕТОД Овај метод у проучавању књижевног дела ослања се на психологију и психоанализу, па зато и носи назив - психолошки метод. Психологизам је уверење да је потребно проучавати психологију аутора дела, психологију јунака или психологију људи уопште да би се разумела књижевна дела. Подстрек теоретичарима књижевности за успостављање овог метода дали су: Сигмунд Фројд (1856-1939), са својим тумачењем снова, свесног и несвесног, и Карл Густав Јунг (1875-1961), развијајући учење о архетиповима (прасликама, праузорима, урођеним обрасцима мишљења и поступања) и колективно несвесном, наслеђеном од предака, а које се исказује преко наслеђених симбола и урођених образаца размишљања и понашања. Психолошки метод подразумева: -психолошко проучавање писца, -проучавање стваралачког процеса, -проучавање мотива и психолошких типова на које налазимо у књижевним делима, а који се мо1у повезати са психологијом ствараоца, -деловање књижевности на читаоце. Психолошко проучавање уметности увек је водило у једном од два правца: Или се изучавала психолошја аутора, ствараоца (на основу тога како се она изразила у овом или оном делу), или се изучавало оно што преживљава гледалац, читалац који прима то дело (Лав Виготски: Психолошки проблем уметности). Психолошки метод, о коме говоримо, за предмет свога бављења узима и стваралачки процес: испитује колико у ономе што је писац створио има лично несвесног или колективног несвесног. На овај начин осветљава се и унутарњи свет јунака, мотивација њихових поступака и условљеност њихових узајамних односа. Затим, ту су и друге теме које укључује овај метод: оригиналност, инвенција, уобразиља, асоцијације и њихово порекло, потом разне верзије појединих делова књиге у укупном стваралаштву писца. ТЕОРИЈА РЕЦЕПЦИЈЕ Теорија рецепције као методолошки приступ књижевном делу полази од схватања да је књижевно дело упоредо „производ свога аутора и производ читаоца”. (Назив овог метода потиче од латинске речи receptio - примање, прихватање, усвајање.) Овај метод настао је на тлу Немачке седамдесетих година XX века. Први његов заговорник био је Ханс Роберт Јаус, познат по делу Естетика рецепције. У основи овога приступа књижевном делу је однос читаоца према делу, то јест начин како читалац или читалачка публика прима дело. Зато је и читалац, рецептор, прималац или реципијент. Тако се тежиште тумачења помера од аутора према читаоцу. Овакав приступ књижевном делу указује на то да се у току читања, или процеса рецепције његовог садржаја врши размена порука између дела (писца) и читаоца“. И док се раније инсистирало на присустну писца у делу, у овом случају се тражи присустно читаоца у њему, реакција читаоца (читалачке публике) на дело и покушава се сазнатн какосе конституише дело у свести читаоца. У том смислу, теорија рецепције, као метод тумачења дела, уводи појам - хоризонт очекивања, у коме је кључ сваке рецепције. Појам подразумева скуп предзнања заснованих на књижевном искуству читаоца са којим он приступа новом књижевном остварењу. Промена хоризонта очекивања је значајна за вредносни суд и књижевну еволуцију. Жели се рећи да писац комуницира са читаоцем (читалачком публиком) у оквиру тих хоризоната очекивања. Тако један другоме постаје сабеседник, при чему хоризонт очекивања не треба да буде нити „испод”, нити „изнад”. А ако је садржај дела „испод" хоризонта очекивања читаоца, дело неће бити прихваћено јер изневерава очекивање (на плану идеја, језика, занимљивости фабуле, начина компоновања...). Ако је пак „изнад” хоризонта очекивања, дело неће бити схваћено јер се не уклапа у читалачка искуства, предзнања и могучности рецепције – па изостаје права кореспонденција (комуникација) са делом. Ипак, важно је рећи да вредно уметничко дело често превазилази естетско (читалачко) искуство публике. ФОРМАЛИЗАМ Формализам, као унутрашњи приступ, у првом плану занима форма дела, унутрашњи аспект, иманентна страна дела. Овај метод одбацује све што је изван дела - социолошки (друштвени) аспект, биографски утицај на дело (живот, породица, личност, васпитање писца), историјски оквир у коме дело настаје, идејне погледе аутора и томе претпоставља... Формализам се појавио у Русији (то је руска теоријска школа тумачења у књижевности, која је трајала од 1915. до 1928, а по некима и до 1930. године). Формалисте интересује, на пример, од каквог материјала је сачињено дело, како је организована фабула дела, како функционише сиже, како композиција одређује значење и вредност дела, каква је мотивска структура текста; интересује их само приповедање и његове форме; како функционише језик и које су његове структуре, тј. језички слојеви и низ других аспеката - простор и време, ликови, жанровска заступљеност. Формалисте нарочито занимају начела уметничког обликовања књижевног текста. Они у теорију књижевности уводе појам - очуђење (остранение), онеобичавање. Под очуђењем се подразумева одступање од обичног, очекиваног, нормалног, свакодневног, већ виђеног у реалности, бледог и неуверљивог, једноставног и не тако ефектног као уметничко решење у делу. Тражи се нешто што ће у језичком или стилском, приповедачком облику бити ново, изненађујуће, као „први пут виђено” и, као такво, донети уметничку свежину и оставити снажан утисак на читаоца. На пример, ако је нешто дато из „ишчашене” перспективе или из тачке гледишта детета, коња, пса, ако има неочекивани обрт или крај, ако није доследно жанру ком дело припада... Познати представници формалистичког метода су: Виктор Шкловски, Јуриј Лотман, Роман Јакобсон, Борис Томашевски, Виктор Жирмунски и др. На западу се Роман Ингарден, Ролан Барт, Жорж Пуле, Цветан Тодоров, Гастон Башлар, Жан Жанет и др. ФЕНОМЕНОЛОШКИ ПРИСТУП (О слојевитости структуре књижевног дела) Феноменолошки метод у средиште интересовања не ставља више ни писца, ни читаоца, него само књижевно дело. Али, не дело као на документ (о писцу, нремену и друштву), него искључиво као на естетски предмет који буди естетски (уметнички) доживљај. Феноменолози указују на начине на које сазнајемо дело као естетски предмет и како се он формира или конституише у нашој свести. Овај метод полази од феномена, тј. појава, предмета и ствари, и то од њихових суштина, и начина како су оне уметнички предочене у делу. Феноменолошки метод је утемељио филозоф Е. Хуслер бавећи си испитивањем начина на који спознајемо материју. Роман Ингарден, пољски теоретичар, примењујући овај метод на књижевност, испитује начин постојања књижевног дела и процес његовог сазнавања. Његово учење се заснива на опажању слојевитости дела. По теорији о слојевима у књижевном делу, читалац открива, сазнаје дело у временским фазама, а то значи спонтано, по одређеним сегментима или слојевима. Ти слојеви су: -слој звучања (сазвучје гласова у речима), -слој значења (слој речи и реченица), -слој приказаних предмета (свет у делу) -слој аспеката из којих се предмети приказују (идеје и смисао дела). Читање било ког књижевноуметничког дела води у сазнавање свега онога што чини то дело, а то је његова структура, односно уметнички свет од којег је сачињено дело. Да се прочита једно дело и дође до неких сазнања о њему, потребно је време дуже или краће, све зависи од форме дела. За лирску песму потребно је мање, за велико епско дело више времена. Читајући дело, ми га откривамо по фазама и у дело вима које на крају читања склапамо у целину. Наравно, свако ново читање (било истог читаоца или других лица) доводи до неких нових или измењених сазнања о једном истом делу. Читалац, у свом ставу према делу као целини или његовим деловима, увек нешто преиначава, сагледава исти проблем или појаву (феномен) из неког другог угла и тако дограђује и продубљује естетски доживљај у својој свести. СТРУКТУРАЛИСТИЧКИ МЕТОД Најпознатији теоретичари структурализма у науци о језику и књижевности су Роман Јакобсон и Јан Мукаржовски. Овај метод полази од чињенице да је књижевно дело сложена целина и функционише као одређена организација или структура. Структура подразумева начин на који је нека целина сложена од делова. Њу чини скуп најбитнијих композицијских, стилских, језичких особености, али и низ других околности које условљавају дело или утичу на њега. Та веза унутрашњег са спољашњим се не прекида. И зато се говори о текстуалним и вантекстуалним структурама које дело укључује у себе. Реч структура означава начин грађења, склоп, састав, устројство предмета или дела (песме, прозе, драме и др.). Структурализам као метод (поступак) у тумачењу дела полази од схватања да је књижевно дело структура у којој повезано функционишу мање и веће структуре, различите природе и на разним нивоима. Целина и делови су увек у узајамном односу - једно друго условљавају. НАРАТОЛОГИЈА На моделу тумачења књижевног дела који је близак структурализму настала је и наратологија. (Од лагинске речи narare, причати, narrator, приповедач, naratio, прича, приповетка, при- повест, приповедање, казивање и logos, реч, наука, знање). Наратологија је теорија или наука о приповедању заснована на структуралистичком приступу књижевном тексту. Занима је начин на који је текст довршен и осмишљен у целини уметничког дела. Резултат је традиције истраживања текстова која је позната још од Аристотела, а у разним менама траје до наших дана. Наратологија истражује начин приповедања и средства која прозни писац користи у обликовању свога дела. Пошто наративни склоп означава систем у којем је осмишљен приповедачки чин, наратологија и из ње изведена анализа треба научно да опишу уметничку логику приповедачког чина. Та логика увек се осведочава кроз низ уметничких знакова чији је исход структурисана прича. ПЛУРАЛИЗАМ МЕТОДА Плурализам у изучавању књижевности настао је као последица немоћи било ког појединачног метода примењиваног досад да на свестран и свеобухватан начин пружи сазнања о једном делу. Свакој методи, која је коришћена понаособ, понешто је измицало, са утиском да пружа једностран и непотпун увид у дело. Плурализам различитих метода у тумачењу једног књижевног дела може да пружи све што би било везано за тоталитет дела јер применом разних метода упоредо задире се у све слојеве и разматрају елементи структура дела на свим нивоима. Плурализам метода има посебну примену када су у питању прозна дела и епски жанрови. При њиховом тумачењу до изражаја може доћи и лингвостилистички метод, знаковни (семиотски), структуралистички, феноменолошки метод, затим социолошки и психолошки метод. Плурализам метода у изучавању књижевних дела води у тип анализе познат као интерпретација, који не искључује ниједан приступ и који посеже за сваким који нуди већи учинак у сагледавању појединих структуралних елемената дела који се тумаче. Интерпретација, према томе, означава објашњење књижевног дела и проналажење значења. Зато се о интерпретацији и говори као о иманентној (унутрашњој) критици која третира све што је битно. Извор: Васко Попа, Изабране песме, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1998.
Верује се, или се макар прича, да је некада давно постојао некакав кнез који се никуда није мицао из своје палате, већ је предвајао доколицу, а и хранио таштину, тако што је страсно премеравао све што је поседовао – колико је овога у оставама, а колико онога у стајама, докле се простире његово имање, а докле глас о његовом богатству… Лично је, каже повест, пребројао и пописао сваку обрву у веђама своје лепе жене, сваки одсјај у њеним очима, сваки њен уздах, па онда сваки драги камен, сваки жежени дукат, напослетку и сваку бакрену парицу у угловима ризнице… Лично је, наставља повест потанко, размерио сваки риф свиле, тежину сребрног свећњака, запремину ћупа за мед или бачве за вино, па и обим паучине у лагумима испод палате…Свакодневно су том охолом кнезу, приповеда се надаље, долазили разни намештеници задужени за ово или оно, подносећи му извештаје, где је заплакало новорођенче, где се огласило звоно за умрле, колико је које рибље млађи у господаревим потоцима, колико се зрневља заметнуло у класју ражи или пшенице, колико су гранули храстови од јуче, колико је пак излеглих фазана, проходалих зечева и окота друге дивљачи у његовим луговима и шумама… Па су стизали, разуме се, и доушници да пријаве сваки залогај, сваки шапат, сваку клетву и свако ћутање поданика… А од те силне свите, највише су се намножили писари, њих на стотине и стотине је водило, те изјутра, у подне и навече изводило дугачке, сложене рачуне…Одужили су се пописи кнежеве имовине, највећа соба у двору беше одређена за књиге и свитке, а нешто мања за спискове тих књига и свитака, док је трећа служила за спискове спискова, и тако даље, и тако даље, закључно са једном пречетвореном тапијом на баш све, тапијом такође утврђене величине, који је кнез држао испод узглавља у својој ложници, треба ли додати – у ложници тачно дванаест скокова дужине, девет корачаја ширине и седам хвати висине.
Па опет, једанпут, морао је да осване дан када је све било забележено, све измерено и пребројано, ништа више није имало да се пописује, ништа ново да се придодаје, за све се тачно знало где је и колико је. Тако се самољубиви кнез нађе у недоумици, живот му се учини потрошеним, а сваки час очајнички бесмисленим. Осим, помисли тада – осим што није знао, паде му на ум спасоносна мисао – осим што није знао тежину приче. Дабоме, приче о себи, јер га је тежина те приче једино и занимала. Саветовао се кнез са многима – како измерити причу? Стављао је на један крај теразија своје пописе укоричене у набрекле књиге, а на други исте такве књиге празних листова. Али, разлика је била једнака само тежини утрошеног мастила. Мерио је он празну боцу, те би у њу рекао своје име и племићке титуле, али је разлика била таман као када се реч претвори у дах, а дах у капљу воде, росицу на стакленом зиду оне боце. Пробао је разне начине и лукавства, али до размере приче није могао да дође док се не досети да нађе човека исте тежине, да том и таквом исприча своју причу и да онда види за колико ће онај други да претегне. – А, богме, сигурно је да неће мало, само када чује шта све поседујем! – наглас је рекао, пре но што је заповест издао. Размилеше се намештеници по кнежевини, трагаше за таквим и таквим господаревим парњаком, меркаше од ока овога и онога, па напослетку, у једном пуком свратишту, нађоше скитницу или ходочасника који се по тежини није разликовао ни за број слова у имену, звао се наиме као и господар, смо што није био господар ама баш ничега, ако се не рачуна да је својим животом сасвим сам располагао, ходајући по свету, тамо и овамо, како му се где прохте. Већ у зору, испред палате, постављена је једноставна справа, коју деца зову клацкалицом. На једном њеном крају имао је седети кнез, на другом онај скитница. Замисао беше једноставна, први ће испричати своју причу, други ће је саслушати, па ће се онда видети за колико је претегао. И тако и би. Први је приповедао, други је слушао, јутро се померило ка подневу, сунце је достигло вршну тачку, а онда стало да омиче, већ се сумрак стао сукати на крајевима дана, али се ништа није догађало – равнотежа, без обзира на раскошну кнежеву причу, није била нарушена, клацкалица се није померала ни за трептај, ни горе, ни доле. Пред само вече, сасвим промукао од дуга казивања и срџбе што његова прича не урађа видним помаком, кнез узвикну: – Слушаш ли ти мене? – Слушам, господару – узврати овај. – Помно слушам, могао бих све и да поновим… – Али, то није могуће, толико сам тога вредног рекао, зар ни за завист да претегнеш од обиља моје приче… – Твоја је прича, племенити кнеже, замашна – следио је одговор. – Руку на срце, има је, има, живот ти није био сирот. Међутим, без обзира на њену тежину, ми остајемо на истом зато што си ти сам некако лакши док је неком причаш, а мени је за исто толико лакше док те слушам. Зато, иако се много тога у твојој причи збило, међу нама се ништа није променило. Ако не рачунаш да нам је обојици за причу лакше. А то никако није мало. Рекао бих да је сасвим довољно. У исто време сишавши са справе, кнез и онај скитница се лагано, ногу пред ногу, упутише ка палати. Сада је други, онај што није поседовао силна имања, нешто потанко казивао првоме, ваљда шта је све видео ходећи светом. И обојици је опет било подједнако лакше, како то и бива када неко некоме приповеда причу овакве или онакве садржине. Извор: Горан Петровић, Све што знамо о времену, Народна књига – Алфа, Београд, 2003. Jedna priča iz "Zapisa sa dunavskog peska"Baš je zazvonilo za čas podsećanja. Već slutim glasove koji bi se mogli javiti sa negodovanjem: „Pa nemojte opet sa tom poznatom pričom o spaljenoj Narodnoj biblioteci i o 6. aprilu! To je davno istrošena tema!“ Ako bi uistinu ova tema bila istrošena, pomišljam, onda bi to moglo značiti da je istrošena i mentalna energija našeg pamćenja, što bi svakako bilo zabrinjavajuće. Dovoljno već zabrinjava činjenica što je, evo, stigao još jedan 6. april u Beograd, i to sedamdeseti - možemo li to zaista shvatiti - otkako je nekadašnja Narodna biblioteka gorela i sagorela na Kosančićevom vencu. Razume se da shvatamo, i šta - ništa. NIŠTA nije učinjeno, NIŠTA nismo učinili da za tih sedam decenija postavimo, na mesto nekadašnje ruševine, a današnjih iskopina neko obeležje, neki odgovarajući znak sećanja na to zbivanje o kojem mladi uglavnom ništa ne znaju, a stariji, najčešće, okreću glavu i gledaju kroz prozor vremena na sopstvene važnije zapamćene datume. Pritom im se čini dosadna ta znana povest o hiljadama izgorelih rukopisa i knjiga, pa to smara, zaboga, kako bi to, možda, rekli neki od najmlađih Beograđana. Iz toga proizilazi da ipak ne shvatamo da nas već deset puta po sedam godina uspešno zasipa onaj neprimetni prah nepamćenja, razorniji čak i od razornih i od zapaljivih nemačkih bombi što su unele plamen „među tri stotine hiljada štampanih knjiga, hiljadu pet stotina izuzetno vrednih rukopisnih knjiga iz srednjeg veka, dragocenih svedočanstava u obliku mapa, gravira i slika, ali i kompletne privatne biblioteke učenih ljudi i narodnih prosvetitelja: Vuka Karadžića, pesnika Lukijana Mušickog, filologa Đure Daničića“ - kako svedo či u članku o Kosančićevom vencu u svojoj Arhitektonskoj enciklopediji Beograda Slobodan Giša Bogunović. Na taj način, u istom članku, ponavlja i kazivanje o zločinu što je, svih sedamdeset proteklih godina, ostao prikriven, sledstveno još neistražen i još jedan u srpskoj istoriji - sasvim nerazjašnjen do današnjeg dana. Kao dodatak tom ratnom zločinu Nemaca iz doba Trećeg rajha mora se priključiti i zločin koji su počinili Srbi, valjda oni koji su dopustili da se ostvari namera napadača da uništi Biblioteku: iz nemačkih štuka je, kao što znamo, nepogrešno gađana i pogođena knjižnica srpske nacije, ali su Srbi zaduženi za staranje i brigu o Narodnoj biblioteci dopustili da, što više ne znamo, ,,kao u kakvom pandemonijumu koji je s neba sišao na zemlju, blago biblioteke namerno, tokom tri meseca, (bude) ostavljeno da dogoreva i tinja...“ (S. Bogunović). TRI MESECA najveće naše blago DOGOREVA I TINJA, S NAMEROM ostavljeno, a mi - ŠTA, za sedamdeset godina? Pa NIŠTA! Taj zločin nad beogradskom Narodnom bibliotekom nije nikad sasvim otkriven, pa nije ni mogao biti razjašnjen, a nije se ni stiglo da se postavi znak ili bilo koji drugi spomen o tom počinjenom zločinu na Kosančićevom vencu - pa zar nije, kažite i sami, ispalo kratko to vreme od sedam decenija, ko bi se tome mogao nadati? Priznajem da, sva gorka, preterujem. Bilo je više istra- živanja i ispitivanja okolnosti što su se plele i splele oko bombi usmerenih na našu Biblioteku kao i oko usporenog dogorevanja njene riznice. Sve je to ispitivanje započelo još, pritajeno, za vreme okupacije a u posleratnim godi- nama i te kako se nastavilo, otvoreno, sa novim snagama i sa novim uverenjima. Ali izgleda da su zlomislitelji Biblioteke svojevremeno bili izvanredno smišljeni, od početka do kraja svog delovanja, jer su se ispitivači zaplitali u sve veće zamke nedokazanih pretpostavki i u paučinasto tkivo neistina. Najzad su se povukli, zgroženi nad svojim nemoćima u traganju za istinama o zgarištu Narodne biblioteke na Kosančićevom vencu, o spaljivanju knjižnice smeštene u delu prestonice koju su mnogi arhitekti videli kao moćni pramac na gradu što je usmeren preko Save i Dunava, prema Evropi! Bilo je u tom dugom međuvremenu od nekoliko decenija i silnog nadmetanja, slaganja i neslaganja svih vrsta. Stručnjaka i naučnika, najuglednijih istoričara i arhite- kata koji su se sporili oko planova o izgledu budućeg prostora na kojem su se nalazili ostaci ruševina Narodne biblioteke. Dobro se znalo da su ispod tog zgarišta i dragoceni slojevi nekadašnjeg rimskog grada i naslage izgorelih knjiga koje bi mogle, jednom posebnom tehnologijom, biti spasene - možda. Svi su bili krajnje oprezni u želji da se sačuva sve što može biti sačuvano, ali kao da nikako nisu bili saglasni, jedni s drugima, o načinu na koji bi se to spasavanje preostalih parčadi ljudskog postojanja moglo sprovoditi i sprovesti. A vreme je, saglasno sa sobom, odmicalo. I odmaklo. Mnogih učesnika u raspravama o zgarištu davne narodne riznice odavno više i nema, a zgarište je još tu, mada oblikovano u čudan sklop krnjutaka zidova i rupa što podsećaju na zevove htonskih procepa u ostarelom zemljištu ruševine, pokrivene otpacima cigle, kamenja i sećanja. Sad kad smo se izjadali nad jednim, toliko bitnim, oblikom našeg ,,kolektivnog“ nepamćenja, mogli bismo se setiti rečenice Pitera Berka, oksfordskog profesora istorije kulture, iz njegovog članka „Istorija kao društveno pamćenje“: „Herodot je istoričare“, navodi Berk, „držao za čuvare sećanja, sećanja na slavna dela. Ja sam skloniji da na njih gledam kao na čuvare nezgodnih činjenica, čuvare kostura u ormaru društvenog pamćenja. Nekada je u Engleskoj postojao službenik koji se zvao Remembrancer, ’opominjač’, što je u stvari bio eufemizam za uterivača dugova: posao tog službenika bio je da opomene ljude na ono što su hteli da zaborave. Jedan od najvažnijih zadataka istoričara jeste da bude - opominjač!“ Sasvim je moguće da je i nama neophodan jedan takav opominjač - u stvari, ne jedan nego mnogo više! Brojni su nam opominjači neophodni, vidimo to! Stiče se utisak da smo zavidno napredovali u takozvanoj umetnosti zaboravljanja, u ars oblivionis, ali se ta umetnost nejednako raspoređuje - i to je prava sreća - po prostorima našeg pamćenja, nazvanog društvenim ili kolektivnim, kako gde i kako kad. Setimo se da, nedaleko od tragičnog zgarišta o kojem je ovde reč, tom mestu zaborava, tom mestu našeg zaboravljanja, na udaljenosti manjoj od stotinak metara, na istom Kosančićevom vencu postoji lepa kuća, takođe nekadašnjeg, univerzitetskog profesora Mihaila Petrovića Alasa. Matematičar svetskog glasa, priznati stručnjak za teoriju diferencijalnih jednačina, nemeričkih i brojevnih spektara, autor mnogih patenata za vojsku ali i za ribolov, jer je Alas bio čuven i kao ribolovac, putnik što je stizao do dalekih mora - brodom, jer se u njegovo vreme još nije putovalo avionom do, recimo, opasnog Bermudskog trou- gla, od kojeg se i danas sklanjaju i najopremljenije letelice: nadam se da sam uspela da navedem najvažnija dostignu- ća, koliko u matematici toliko i u ribolovu, neumornog a preskromnog pariskog doktora nauka. A Alas je išao u te tajanstvene, duboke vode kako bi se, sa drugim ispitiva- čima, približio zagonetki postojanja tog živog stvora koji se, na srpskom, zove jegulja. Svom bliskom prijatelju, Milutinu Milankoviću, takođe naučniku svetskog glasa što se sve jače čuje - sve jače odjekuje taj glas u današnjem svetu naučnih prodora, a i kod nas - Alas je poverio da je traganjem za misterijom porekla jegulje pokušavao da razotkrije formulu postanka svekolikog života na zemlji, tog svetlog i nedohvatnog čuda. Kad god se nađem na Kosančićevom vencu i zastanem pred zgradom broj 22, koju je, još 1910. projektovao arhitekta Petar Bajalović za velikog matematičara Miku Alasa, kako su ga zvali savski i dunavski ribari; kad god posmatram taj skromni balkon na prvom spratu sa ogradom od kovanog gvožđa na kojem je on nekad stajao, gledajući uliv Save u Dunav; dok zagledam ploče na zidu pored ulaznih vrata posvećene sećanju na njegovo delo, nemam odgovor na pitanje koje me muči: ako umemo da pamtimo, na dobar način, naše najveće ljude, zašto smo se, teškim nepamće- njem, surovim zaboravom ogrešili o najveću našu nekadašnju instituciju, srušeni stub srpske kulture - Narodnu biblioteku iz tog ,,davnog“ doba od pre sedamdeset godina? Zašto nećemo da upamtimo taj prostor raznovrsnog zločinjenja nad našom kulturnom istorijom? ars oblivionis – umetnost zaboravljanja
На платформи Wizer.me припремила сам за вас један радни лист о песницима романтизма и њиховим најпознатијим делима.
Пријавите се посредством свог имејла, како бисте отворили радни лист, и проверите колико знате о овој теми. Кликом на слику отворићеш књигу. Читајући драму обрати пажњу на следеће податке и смернице:
-Драма "Хамлет", Вилијема Шекспира, први пут је приказана на позорници у Лондону 1602. а штампана 1603. године. -Припада периоду високе ренесансе у Енглеској или такозваном елизабетанском добу. Књижевна грађа коју је Шекспир могао користити за настанак овог дела: -исландска легенда о Амлету објављена у оквиру текста из 12. века, Gesta Danorum (Данска историја) чији је аутор дански историчар Саксо Граматик; -Трагичке повести, Франсоа де Белфора; -драма Ur Hamlet (Пра Хамлет), Томаса Кида; -актуелни догађаји у Енглеској: изненадна смрт грофа од Есекса (чија се удовица леди Летиција одмах по смрти мужа преудала за лорда Лестера) и сумње које је о томе износио син грофа од Есекса. Жанровске одреднице драме: -Драма "Хамлет" је трагедија освете (карактеристична за елизабетанско доба). Ако је посматрамо са становишта сукоба које у њој уочавамо и проблема којима се Шекспир бави, упоредо са темом освете, можемо рећи и да је то истовремено политичка, психолошка и филозофска драма ренесансног доба. (Откриј зашто.) Драмски сукоб: Драмски сукоб уочавамо на неколико планова. -У најопштијем смислу постоји политички сукоб (узурпирано је Хамлетово право на круну, па уочавамо сукоб на релацији: осујећени престолонаследник Хамлет - узурпатор Клаудије. Такође, све време је присутна и политичка и ратна претња Данској из Норвешке: Фортинбрас - насупрот Клаудију); -Очигледан је сукоб на породичном плану: Хамлет - Гертруда, Клаудије (из чега проистичу Хамлетови сукоби са осталим ликовима); -Најснажнији је сукоб на унутрашњем (психолошком) плану: сукоб Хамлета са самим собом. Доминантни мотиви: Мотив освете, сумња, дух, истина, правда, пријатељство, издаја, глума/маске, оклевање, лудило, љубав, родоскврнуће, братоубиство, самоубиство, смрт, тамница (као Данска, свет, сам живот), згађеност над човечанством, ubi sunt... Међу поменутим мотивима препознајемо и такозване топосе (општа места, архетипски мотиви, лутајући мотиви, препознатљиви или типични мотиви у књижевности који се појављују у различитим књижевностима и различитим епохама): -мотив освете (пример је Есхилова трагедија Орестија у којој се Агамемнонов син Орест и његова сестра Електра свете убицама свог оца, мајци Клитемнестри и њеном љубавнику Огисту); -мотив родоскврнућа (Едип, Федра); -мотив узурпације власти (Антигона); -братоубиство (Каин); -Ubi sunt... мотив карактеристичан за средњовековну књижевност: Ubi sunt qui ante nos fuerent? (Где су они који су били пре нас?) Смисао овог питања је свест о смртности човека, пролазности живота, младости, лепоте и узалудности људских напора. За разлику од латинског Carpe diem! (које позива на уживање у радостима живота док још трају), ово је позив на смерност, обуздавање гордости и мирење са смртношћу као људском судбином. Овај мотив присутан је у сцени на гробљу на почетку петог чина у којој Хамлет разговара са гробарима. Два снажна мотива, која радњу упоредо покрећу и спутавају, су мотив сумње и мотив згађености над светом. (Свет је неоплевљен врт пун корова, а у њему влада човек који се оглушио о могућност дату рођењем - да буде узвишено биће, племенито умом, неограничено у способностима, у поимању сличан Богу... и претворио се у ништавног створа који је од света начинио кужно место.) Хамлет, дакле, мисли сумњајући пре Декарта (Dubito, ergo cogito, ergo sum./Сумњам, дакле мислим, дакле постојим.) и осећа велико гађење над светом пре Ничеа. (С. Стефановић) То нам говори колико је Шекспир ишао испред свог времена. Функција глуме као мотива у драми: Ако пажљиво читате, уочићете у драми "Хамлет" "троструко позориште": 1. драма у целини (у којој се глума подразумева као изражајно средство без ког нема позоришта), 2. претварање или глума самих јунака у међусобним односима (Хамлет примећује да сви око њега носе маске, па и он сам мора то да чини), 3. позоришна представа (као драма у драми). Мотив глуме је узрочно-последично повезан са мотивом истине. Сви у Елсинору глуме, али су им побуде различите: Хамлет глуми како би истину открио, а његови противници користе глуму/маске као средство за прикривање истине. Мотив лудила: Мотив лудила срећемо у два вида, а оба су (као и поменута глума) у некаквој спрези са истином. -Хамлетово глумљено лудило је у функцији откривања истине. (Оно је истовремено и његов штит од могуће ликвидације којом би био спречен да истину открије и обзнани је краљевству.) -У Офелијином стварном лудилу видимо блеске луцидности и спознаје истине о искварености света који је окружује. (Она у лудило бежи од суровости стварности.) Постоји у драми и нешто што не бисмо назвали лудилом у правом смислу те речи, већ лудост. Лудост као позив - у мотиву дворске луде пред крај драме. Будући да знамо да је дворска луда привилегована да говори истину без ограничења и санкција, Хамлета који држи Јорикову лобању у својој руци можемо видети као неког чија су права и слободе у сопственом краљевству мања од права једне луде. Оно што им је заједничко је управо потреба да кажу истину, а потрага за истином у опасном свету каква је Хамлетова Данска у којој је "нешто труло", равна је лудости. Карактеризација ликова: Шекспир гради и осветљава карактере својих ликова на више начина: Поређењем -Хамлет - принц Фортинбрас -Гертруда - Хекуба -краљ Фортинбрас - Клаудије -краљ Хамлет - Клаудије -Хамлет пре и Хамлет после очеве смрти. Непосредном карактеризацијом -исказима јунака о другима (или о себи): Офелија о Хамлету, други о Хамлету, Хамлет о Клаудију и Гертруди, Хамлет о себи. Говором Јунаци говоре у складу са својим социјалним статусом, ученошћу, намерама и осећањима: Клаудије је лепоречив, притворан, извештачено фамилијаран и надмено протоколаран; Гертруда је патетична и склона уопштавањима; Полоније је опортуниста који говор прилагођава приликама; Хамлетов говор је у складу са његовим намерама, осећањима, приликама: метафоричан, саркастичан, поетичан, реторичан, нервно растројен, са снажним емоционалним набојима, али и свакодневно неусиљен (када говори са људима којима верује); Офелијин говор је отмен, али редукован; речник гробара је прост; говор дворских службеника је протоколарно испразан... Противречностима у поступању Јунаци осећају једно, а чине друго (Хамлет; Офелија). У неку руку такав је и Полоније; он је истовремено учен човек, нежан и брижан отац, али и удворица и сплеткарош по дужности, човек који поступа по туђој вољи да би могао да живи по својој вољи. Функција монолога у драми: Шекспир користи монологе као средство за -изражавање погледа на свет (Хамлет о човеку, о свету, смрти, о вредностима) -поглед у унутрашњост душе (Хамлетови солилоквијуми, дилеме, самопрекор, презир према соственој слабости; Клаудијева исповест о непоправљивости зла које носи у души: "Речи би горе (к Богу), ал' мисао доле креће, речи без мисли до неба неће.") Хамлетов поглед на свет обухвата бројне песимистичке спознаје: -Свет је искочио из зглоба (у свету је поремећен природни поредак, у друштву влада безакоње). -Свет је гадно и смрадно сметлиште отровних испарења. -Свет је тамница (као и Данска и живот сам). -Човек је амбивалентно биће (истовремено подобан Богу и ништаван - квинтесенција прашине). -Бити или не бити, то је питање! (Пред човеком као мислећим бићем стоје тешко разрешива питања: Постојати или умрети? Бити оно што други од тебе очекују или оно што јеси? Бити Човек у вишем смислу те речи или се одрећи себе?) -Љубав је кратка и нестална. -Жена је слабо биће (непоуздана, лаковерна и превртљива). -Лепота је обмана чула. -Људи су грешни. -Црв је најмоћније биће. -У страху пред тајном смрти човек трпи овоземаљска понижења. -Смрт је једина извесност у којој се обесмишљавају све овоземаљске таштине. (Или, како гробари тврде - најбољи градитељ на свету је гробар јер његове грађевине трају до судњега дана.) Хамлетовштина: Ово је појам сложеног значења исто онолико колико је сложен Хамлетов лик. Објашњења се најчешће везују за оклевање као доминантну црту у његовом понашању. Поједностављено речено, то је неспособност делања (предузимања конкретних активности) услед пренаглашене склоности ка размишљању или "интелектом парализована воља за непосредну акцију" (С. Стефановић) А заправо, хамлетовштина је одбијање бића човека да буде део нечега што није у складу са његовим духовним устројством и што се коси са његовим моралним начелима. Хамлетов интелект не допушта страстима да га у поступању изједначе са онима према којима осећа гнушање и гађење и ма колико била снажна његова мржња и жеља за осветом, он је подређује вишем и општем циљу - утврђивању истине и правде. Хамлетовштина је, дакле, последица несклада између Хамлетове префињене, сензибилне, креативне, интелектуалне, контемплативне природе и бруталних околности у које га је живот ставио и принудио га да дела противно самоме себи. То стање сликовито је илустровао Гете упоредивши Хамлетову природу са скупоценом вазом у коју је уместо цвећа посађен храст. Књижевна дела обрађена у четвртом тромесечју
Наведи назив најстаријег сачуваног српског писаног споменика и име преписивача.
Како се звало прво словенско писмо и ко га је и када сачинио? Који текст сведочи о настанку првог словенског писма и ко је његов аутор? Који временски период називамо средњим веком? Који историјски догађаји су обележили почетак и крај средњег века? Када је и у коју сврху настао израз „средњи век“? Који је други назив за средњовековну књижевност? Која институција је заслужна за настанак и развој средњовековне књижевности? У чему је био главни извор инспирације за средњовековно стваралаштво? Опиши у неколико речи стил средњовековне књижевности. Шта је била основна намена средњовековне књижевности? Ко су, најчешће, били писци и књижевни јунаци средњовековне књижевности? Наведи пет књижевних врста заступљених у српској средњовековној књижевности. Наведи пет назива најпознатијих епова у европским књижевностима средњег века. Наведи називе пет најпопуларнијих романа средњовековне књижевности. Шта су хагиографије? Шта су апокрифи? Шта су житија? Наведи имена пет најпознатијих аутора биографија у српској средњовековној књижевности. Наведи имена аутора српских средњовековних житија који нису били монаси. Наведи назив српског средњовековног текста у којем препознајемо елементе ренесансне књижевности. Која дела у српској средњовековној књижевности су написале жене (и како су се оне звале)? Наведи пет дела које је написао Свети Сава. Које књижевне врсте спадају у литургијско песништво? На којег биографа из времена античке књижевности су се угледали средњовековни биографи? На којим језицима је писана средњовековна књижевност? Шта је пергамент? Које делове у средњовековним текстовима називамо општим местима или топосима? Шта подразумевамо под изразима западни културни утицај и источни културни утицај? Ко су били зографи? Колико познајеш дела која смо обрађивали на часу: У чему се разликује стил изражавања Светог Саве и монаха Теодосија? У Теодосијевом Житију Светог Саве има елемената авантуристичких прозних жанрова. У којим деловима прочитаног одломка их препознајеш? Каква литература је могла утицати на обликовање Теодосијевог стила? Како објашњаваш знамења у предсмртним тренуцума монаха Симеона. Која је најважнија порука коју, у Житију светог Симеона, господин Симеон упућује свом потомству? Како објашњаваш речи светог Симеона: „Право иди ногама својим и очи твоје нека право гледају. Не скрећи ни десно ни лево...“ Које стилско средство препознајемо у формирању композиције Похвале кнезу Лазару? Зашто Јефимија верује да ће молба кнеза Лазара пред Богом бити делотворна? У којим Јефимијиним речима препознајеш критику унутрашње политичке ситуације у српској кнежевини након погибије кнеза лазара? Којим стилским средствима Константин Филозоф дочарава лепоту Београда у Житију деспота Стефана Лазаревића? Које одлуке деспота Стефана Лазаревића су допринеле да Београд постане град привлачан за живот? Са чиме Константин Филозоф пореди Београд на ушћу двеју река? Препознај елементе посланице у тексту Слова љубве деспота Стефана Лазаревића. Коју вредност наводи деспот Стефана Лазаревић као најлепше дело божије? Који библијски цитат нас упућује на претпоставку да је посланица Слово љубве упућена брату? Федериго и мона Ђована |
Гистав Доре, Дон Кихот | Није био начисто ни са ранама које је дон Белијанис задавао и примао, јер мишљаше, ако су га и видали вешти видари, ипак не може да не каже да му је лице и сво тело било пуно ожељака и масница. Ипак хваљаше његовога писца због онога завршетка у књизи му, обећавши он неко недовршено збитије, па више пута дође му воља да дохвати перо и да га доврши на дну писма, као што се тамо обећава, и без сваке сумње био би то учинио и на своју част извршио би, да му нису сметале веће и недоступне мисли. Често би се дохватио са парохом из села (који је био учен човек и добио је степен докторски у Сигуенси11 око тога ко је био бољи витез, да ли Палмерин од Англије, или Амадис од Галије: али мајстор Никола, берберин из истог села, говораше да се нико не може упоредити са витезом од Феба, а ако би се баш који могао са њим барабарити, то је био дон Галаор, брат Амадиса од Галије , јер је он најподобнији за све: јер није био налицкан витез, нити онакав плачко као брат му, а што се тиче храбрости, у томе му не уступа. |
8 Оља (Olla) рећи ће уопште лонац или кувано јело; olla podrida jeло је чорбасто, у коме су главни делови месо овчије и говеђе, шунке и живина.
9 Salpicon, јело од исецкана меса (обично од говедине) са бибером, сољу, сирћетом и црним луком, које се једе хладно.
10 Врста јела, завијача, само што јело duelos у quebrantos који се помиње у шпанском оригиналу има са јајима помешано још и мозга од телета или овце.
11 Ово је иронија. У оно време било је у Шпанији малих универзитета, који су за новац ма каквој будали давали степен докторства. Сигуенса је била на гласу да докторство даје и магарцу за два дублона.
Најзад, кад га је свест сасвим оставила, паде му на ум најнеобичнија мисао, какву је игда у свету манхит мозак излегао; наиме, учини му се сасвим прилично и потребно, како ради веће своје части, тако и ради услуге својој отаџбини, да постане лутајући витез и да пође кроз свет са својим оружјем и коњем, тражећи збитија, и да врши све оно што је био читао да су лутајући витезови чинили, исправљајући сваку неправду, замећући кавгу и бацајући се у опасности, које је желео савладати, и тако стећи вечно име и славу. Несрећник већ гледаше себе како је, због храбре своје мишице, крунисан барем као цар од Трабзонде. И тако у тим пријатним мислима, усхићен сладошћу, коју је у њима осећао, пожури да у дело приведе то што је желео.
Први му посао беше да очисти оружје, које му је остало од дедова, па зарђало и прашно, већ дуга столећа беше заборављено у једном углу. Очисти га и уреди, како је боље могао, али ту виде, да има један велики недостатак; наиме, није имао потпун шлем, но само обичну пикачу; но ту му поможе његова досетљивост, и он од хартије за корице направи нешто као пола шлема, што увеза за пикачу, те доби изглед као потпун шлем. А да би окушао је ли и довољно јак и да ли би поднео ударац, дохвати свој мач и у два маха удари га; али већ на први замах одједанпут поквари оно што је градио недељу дана; тек он ипак не изгуби из воље шлем што га је тако лако покварио, па да би се обезбедио од опасности, лати се да га наново прави, али сада подметну изнутра неколике гвоздене шипке, тако да је био задовољан његовом јачином; не марећи да учини нови опит, он нађе, да је то прекрасан и потпун шлем.
Сада му је ваљало загледати се у свога коња. Мада је овом лој кости изметао толико да је више мана имао од коња Гонелина, који је био сама кожа и кост14, њему се чинило да се с њим не може упоредити ни Букефал Александров. Тражио је каво име да му дадне: „јер (говораше у себи) нема смисла, да коњ тако славна витеза и тако ваљан већ по себи, буде без позната имена”. И тако мучаше се, да му такво име даде, које ће показивати, шта је био пре но што је постао коњ лутајућег витеза; јер то је имало смисла, кад му је господар променио стање, да промени и име и учини га славним и чувеним, као што пристоји новом реду и занимању, кога се већ држао. И тако, пошто је многа имена сачинио, избрисао и одбацио, додавао, кварио и окретао у својој памети и фантазији, најпосле га назове Росинанте15 што је име, по његовом мишљењу, високо и звучно. Означавајући оно што је био док је био мрцина, пре него што је постао ово што је сад, сада је био први међу свим мрцинама у свету.
Пошто је свом коњу дао име, тако по својој вољи науми да и себе презове, те у том премишљању проведе дугих осам дана. И најпосле одлучи да се зове Дон Кихоте. Како веле писци ове истините приповести, биће да се он у збиљи свакако звао Кихада, пре него Кезада, као што то неки други хоће да кажу16. Али сетивши се, да се ни храбри јунак Амадис није тек задовољио да се зове просто Амадис, него је додао име своје краљевине и отачаства, да би га прославио, па се назвао Амадис од Галије, тако науми и он, као сваки добар витез, да свом имену дода и име свог завичаја и назове се Дон Кихоте од Манче, чиме је, по његовом мишљењу, сасвим јасно означио своје порекло и завичај свој је частио, узимајући од њега свој надимак. Пошто је дакле очистио своје оружје, од пикаче начинио шлем, дао име своме коњу и сам себе покризмао17, учини му се, да му ништа више не фали, но још само да потражи какву госпу, у коју ће да се заљуби, јер лутајући витез без љубави био би као дрво без лишћа и без плода и тело без душе. |
13 Или Галадон. Један од дванест банова Карла Великог, прозван издајицом што је у кланцу Ронсесваљеском издао хришћанску војску Сараценима.
14 Пјетро Гонела био је дворска будала фарског дуке (војводе) Борса. Једанпут се опклади, да ће његов коњ, нека матора и јектичава мрцина, више скочити него дукин коњ; он га натера да скочи са једног балкона и тако доби опкладу.
15 Ова игра речима не може се превести. Rocin у шпанском значи мрцина, antes значи пре, раније, предње.
16 Quijote означава оклоп на бутини; quijada значи вилица; quesada, погачица са сиром. У шпанском
наставак -оте обично означава смешне ствари.
17 Католици хоће каткад приликом кризмања да промене име.
О другом поласку нашега честитог витеза Дон Кихота од Манче.
Похиташе на ову вику и урнебес и зато се не настави даљи претрес књига које су остале, те тако се мисли, да су доспеле у ватру, ни виђене ни преслушане, Каролеја и Шпањолски лав, са Царевим делима, које је сачинио Дон Лујс Авила,31 које су свакако морале бити међу заосталима, па можда не би искусиле тако строгу осуду, да их је парох био видео.
Кад стигоше до Дон Кихота, беше овај већ устао са постеље и настављаше лудо бунцање, ударајући и бодући на све стране, а био је тако будан, као да никад није тренуо. Ухватише га око паса и силом га опет положише на постељу, те пошто се беше у неколико умирио, окрену се пароху и рече му:
,,Ваистину, господине надбискупе Турпине, то је велика срамота за нас, који се зовемо дванаест банова, да тако олако пуштамо да нам дворски витезови однесу славу у овом витешком надметању, кад се зна да смо ми пустоловци однели награду у сва три ранија дана.“
,,Само ћутите, господине куме,“ рече парох; ,,даће бог, па ће се срећа окренути и што се данас изгубило, то ће се сутра добити; а засад гледајте ви своје здравље, јер ми се чини, да ћете бити и сувише уморни, ако нисте баш и тешко рањени.“
,,Рањен нисам,“ одговори Дон Кихоте; ,,али не сумњам, да сам изгруван и изломљен, јер онај копилан Дон Ролдан зло ме је изударао мочугом од храста, а то све из зависти, јер зна он да сам ја једини, који могу у храбрости да се мерим с њим. Али, тако се не звао ја Рејналдос Монталбан ако, пошто се подигнем из ове постеље, не буде он мени за све то платио. Неће му помоћи све његове мађије. А засад, дајте ми да једем, јер знам да ми то сада највише треба, па после само препустите свемени; како ћу му се осветити!“
Учинише тако: дадоше му да једе и остадоше - он по други пут да спава, а они да се диве његовој лудости.
Ону ноћ спали и сагори газдарица све књиге што су биле на дворишту и по целој кући, те су међу њима и такве изгориле, које су заслуживале да се на вечита времена сачувају; али тако донесе судбина и тромост суђајина, и тако се на њима испуни она реч, да каткад плаћају праведници за грешнике.
Један од лекова, који против болести њиховога пријатеља употребише парох и берберин, беше да зазидају и замалтеришу собу са књигама, како их не би поново нашао кад буде устао (јер можда са узроком престану и последице), а смислише да му кажу, како их је однео неки чаробњак, и собу и све. Тако и учинише са великом журбом.
После два дана устаде Дон Кихоте и први му посао беше да обиђе своје књиге, па како не нађе собу у којој их је оставио, иђаше тамо и амо тражећи је. Одлажаше тамо, где иначе беху врата и пипаше рукама и окреташе и преврташе очима на све стране, ништа не говорећи; ипак после подужа времена запита своју газдарицу, где му је соба са књигама. Газдарица, коју су већ били добро научили, шта да одговори, рече му:
,,Какву собу тражи ваша милост и не знам шта још? Нема ту више ни собе, ни књига, јер све то однео је сам ђаво.“
,,Није то био ђаво,“ прихвати синовица, ,,него некакав чаробњак, који једне ноћи, откако сте ви били одавде отишли, дође у једном облаку, па сјаха са неке змијурине, уђе у собу и не знам шта је у њој радио, тек мало затим излете кроз таваницу и остави кућу пуну дима. А кад ми дотрчасмо да видимо шта је радио, нити видесмо књиге, ни собу, само толико се сасвим добро сећамо ја и газдарица, да кад је полазио тај пакосни старац, рекао је наглас, како је због прикривене мрзности према господару тих књига и собе учинио у овој кући штету, која ће се већ касније видети. И то рече, да му је име мудри Муњатон.“
,,Биће да је казао Фрестон,“ рече Дон Кихоте.32
,,Ја не знам,“ одговори газдарица, ,,да ли се зваше Фрестон или Фритон, само знам, да му се име завршивало на тон.“
,,Тако је,“ на то ће Дон Кихоте; ,,то је мудар чаробњак, моје велики непријатељ, који је киван на мене, јер помоћу своје мајсторије и науке зна да ћу ја, у своје време, да поделим мегдан са једним витезом, коме је он наклоњен, па зато гледа да ми направи сваку пакост коју може.
Али ја му велим, да ће он мучно моћи осујетити или избегнути оно што је бог наредио.“ ,,Ко би ту посумњао?“ рече синовица. ,,Али,господине стриче, ко вас гони у такве кавге? Зар не би боље било да седите мирно код своје куће и да не идете по свету тражећи преко хлеба погаче, не рачунајући на то да многи оду по вуну, па се врате острижени?“
,,О, синовице моја!“ одговори Дон Кихоте, ,,како слабо разумеш ствар; пре него што би мене остригли, ћелави би и без длаке остали сви који би се дрзнули и једну моју длаку такнути.“
Њих две не хтеше више одговарати, јер видеше, да га обузима гњев.
И тако би, да он остаде у кући петнаест дана посве миран и не показујући ничим да хоће да понови своје раније будалаштине. За то време имао је најлепших разговора са оба своја кума, са парохом и берберином, око тога, што је он тврдио, да је у свету ствар најпрече потребна да има лутајућих витезова, те како ће он наново да пробудити лутајуће витештво у свету. Парох би му каткад противречио, а други пут би му повлађивао, јер да се није држао те лукавштине, не би могао с њим изаћи на крај.
_________________________________
32 Биће да је у Сервантесову рукопису било Фристон, како се звао чаробњак, за кога веле, да је написао Белијаниса и да је становао у шуми Смрти.
,,Гледајте, господине скитницо витеже, да не заборавите на оно што сте ми обећали, на оно острово, а ја ћу већ знати њим управљати, па ма колико оно било.“
На то одговори Дон Кихоте:
,,Ваља да знаш, брат' Санчо Панса, да је то увек био обичај у старих лутајућих витезова, да су своје коњушаре постављали за губернаторе над острвима или краљевинама што су их на мач добијали. А ја сам одлучио, да тако леп обичај не престане мојом кривицом; напротив, ја сам вољан да у томе и даље пођем, јер су они каткад, а можда и у највише прилика, чекали да им коњушари остаре, па већ кад су били сити од тога да их служе и да подносе црне дане и још црње ноћи, они су им давали какву титулу грофовску, или барем маркиску33 од какве долине или области, већ каква је била већа или мања. Али ако ти останеш жив и ја будем жив, лако може бити, да ни шест дана неће проћи, а ја ћу да задобијем какву краљевину, која ће имати и друге што зависе од ње, таман како бих те крунисао као краља над којом од њих. Па немој да мислиш да претерујем, јер таквим витезовима као што сам ја дешавају се такве ствари и случајеви, а на начин тако никад раније невиђен и незамишљен, да лако може бити да ћу ти више дати но што ти обећавам.“
,,На тај начин,“ ту ће Санчо Панса, ,,кад бих ја био краљ каквим чудом, како ви велите, онда би свакако моја женица Хуана Гутијересова постала краљицом и моја деца краљевићима.“
,,Ко би сумњао у то?“ одговори Дон Кихоте.
,,Сумњам ја,“ на то ће Санчо Панса; ,,јер ми се чини кад би бог нешто пустио на земљу кишу од краљевина, опет ни једна не би како треба пристајала за главу Маре Гутијересове. Ваља да знате, сењоре, да за краљицу не вреди ама ни за два мараведа;34 грофица и некако, али и ту да бог сачува!“
,,Ослони се у томе на бога, Санчо,“ одговори Дон Кихоте; ,,он ће јој оно дати што јој најбоље приличи; али ти немој да себе тако понижаваш и да се задовољиш мањим од губернаторства.“
,,Нећу, господине,“ одговори Санчо, ,,већ ни за то, што имам таква добра господара, као што сте ви, који ћете ми знати дати оно што је за мене и што ћу моћи понети.“
____________________________
34 Мараведи је био у Шпанији златан и сребрн новац, али је временом вредност његова пала; данас је мараведи парунски новац и вреди отприлике нешто више него чаршијска пара.
О добром успеху, који је имао храбри Дон Кихотe у страховитом и нигда незамишљеном збитију са ветрењачама, уз друге догађаје достојне срећне успомене.
Кихотe чим их опази, рече свом коњушару: ,,Срећа нам руководи ствари боље но што можемо да желимо; јер погле тамо, брат’Санчо Панса, где се појављују тридесет или нешто више грдних дивова, са којима сам вољан да бијем бојак и да их све погубим и сa њиховим пленом почећемо да се богатимо; јер то је праведан рат и богу се пуно угађа, кад се таква погана трага тамани са лица земље.“
,,Какви дивови?“ запита Санчо Панса.
,,Они што их видиш тамо,“ одговори му господар; ,,они са дугим рукама, да их гдекоји имају дугачке и од две миље.“
,,Ама погледајте.“ на то ће Санчо, ,,оно што се тамо види нису дивови, него ветрењаче, и што вам се на њима чини да су руке, то су крила, које ветар окреће, те онда иде жрвањ.“
,,Види се сасвим,“ одговори Дон Кихоте, ,,да се не разумеш у пустоловинама: оно су дивови, а ако се бојиш, а ти се склони на страну и моли се богу, докле ја будем отишао да се с њ има упустим у љут и неједнак бојак.“
Па рекавши то, ободе свога коња Росинанта, не слушајући вику свога коњушара Санча који га опомињаше, да су оно без сваке сумње ветрењаче, а не дивови, на које хоће да удари. Али он беше себи тако увртео у главу да су то дивови, да нити чујаше вику свога коњушара Санча, нити виђаше, ако се већ и био прилично њима приближио, него још викаше:
,,Не бежите, подли и пудљиви гадови, јер на вас удара само један витез!“
У тај пар подиже се малко ветар и велика крила почеше кретати се, што кад опази Дон Кихоте, викну: ,,Та да мичете и више рукама, неголи див Бријарео, хоћете ми опет за то платити.“ И рекавши то, препоручи се од свега срца својој госпи Дулсинеји, молећи јој се, да му у такву страшну часу буде у помоћи, добро се заклони својим штитом, копље окоми, појури на Росинанту у највећем трку, навали на прву ветрењачу пред собом и кад је удари по крилу, ветар ово окрену са толиком силом, да се копље изломи на комађе, коњ и коњаник бише оборени и витез се подобро откотрља по земљи. Прихита му Санчо Панса у помоћ што је брже могао на свом магарцу, а када дође до њега, нађе да не може да се макне, тако се био угрувао са Росинантом.
,,Аман за бога!“ рече Санчо; ,,та зар вам нисам казао да добро пазите шта радите, јер су то ветрењаче и то само онај није видео, који их и сам има у глави!“
,,Лакше, брат' Санчо,“ одговори Дон Кихоте; ,,јер ратне ствари изложене су у вечитој промени већма него друге које, тим већма, што мислим, а тако и јесте, да је онај охоли Фрестон који ми је украо собу и књиге, ове дивове преокренуо у ветрењаче, како би ме лишио славе да сам га победио: толико је киван на мене; али најпосле слабо ће му његове проклете мајсторије помоћи против мога доброга мача.“
,,Нека би дао јаки бог!“ одговори Санчо Панса. Па помогавши му да се подигне, попе га на Росинанта, који готово да је био оронуо, и говорећи о овом збитију, упутише се према клисури Лапису, јер ту, рече Дон Кихоте, не може бити да прође без многих и различитих пустоловина, пошто тим местом пролази многи свет; само је био врло дертан, што није имао копље, па поменувши то своме коњушару, рече му: ,,Сећам се, да сам читао, како је један шпањолски витез по имену Дијего Перес Варгас сломио у неком боју мач, па је од раста одломио тешку грану или стабло и с овим тај дан таква чудеса починио и толике Арапе умецкао, да су га прозвали Мачуга (мецкало), те тако он, као и његово колено, прозваше се од тога дана и даље Варгас и Мачуга.35 То ти зато кажем, јер од првог храста на који наиђем мислим да одломим какву грану толику и такву, као и она, јер сам вољан да са њом извршим таква дела, да ћеш се ти држати за врло срећна, што си се удостојио да их гледаш и да будеш сведок таквих ствари, које ће се једва моћи веровати.“
,,У божијој смо руци,“ рече Санчо: ,,све то верујем, како ми кажете; али исправите се мало, јер као да сте се нахерили, а то ће бити, што сте се угрували кад сте пали“.
________________________________
,,Ако је тако, онда немам шта да кажем,“ на то ће Санчо; ,,али бога ми, право би ми било, кад бисте се тужили, кад вас што боли. Ја богме толико знам, да јаучем код најмањега бола, већ ако се не разуме и за коњушаре скитница витезова, да се не смеју жалити.“
Дон Кихоте не могаше да се не насмеје простоти свога коњушара, па му рече да може до милог бога јаукати како и кад хоће, била му воља на то, или без воље, јер до тога дана није ништа противно томе читао у витешким правилима.
Санчо му сада примети, да је време да се руча. Господар му одговори, да он засад не осећа потребу, а он нека једе, ако има вољу. С овим допуштењем намести се Санчо како је боље могао на свом магарцу, па вадећи из бисага што је у њих био метнуо, једући јахаше добар комад пута за својим господарем, а овда онда натегао би мешину са таквим уживањем да би му могао завидети и најсавршенији гостионичар у М алаги. И тако на тај начин убрзавајући гутљаје, не падаше му на ум никакво обећање, које му је његов господар био дао, нити је сматрао за какву муку, него за велику забаву да иде да тражи пустоловине, ма како опасне оне биле.
Најпосле ону ноћ проведоше под неким дрвима и од једног од њих одломи Дон Кихоте једну суву грану, која би му могла поднети за копљиште, и на њој намести гвожђе од копља, које се изломило.
Целу ту ноћ није тренуо Дон Кихоте мислећи на своју сењору Дулсинеју, да би се прилагодио ономе што је био читао у својим књигама, како су витезови не спавајући проводили по толике ноћи у шумама и пустињама и разговарајући се сећањем на своје сењоре. Није је тако провео и Санчо Панса, који како је био напунио стомак, и то не водом од водопије, једним ципом целу је преспава, и да га није господар му викао, не би га пробудили ни сунчеви зраци, који су му били упрли у лице, нити песма оних многих птица, које су што веселије поздрављале долазак новога дана. Кад се пробуди, помилова мешину и нађе је доста спласнуту спрам синоћ, те му се стужи у срцу, јер му се чињаше, да нису ударили путем, не коме би се ова мана тако брзо излечила. Дон Кихоте не хте да доручкује, јер како рекосмо, он се хранио сочним успоменама. |
,,Ту ћемо, брат' Санчо Панса, моћи до лаката турити руке у оно што се зову пустоловине; али те опомињем, све да ме видиш у највећој опасности у свету, да ниси узео твој мач да ме браниш, већ ако не би видео да су они, који ме вређају, лупежи и простаци, јер у том случају можеш ми сасвим помагати; али ако би били витезови, ни на који начин није ти допуштено и дозвољено да ми помажеш, докле год не будеш ређен за витеза.“
,,Не брините се, сењоре,“ одговори Санчо, ,,јер у томе хоћу вас сасвим послушати, и то тим радије, што сам ја по себи миран човек и не марим да се пачам у кијамете и кавге; али је и то истина, ако буде требало да себе браним, богме нећу много питати за те законе, јер божији и људски закони допуштају свакоме да се брани од онога, који га напаствује.“
,,Не велим ни ја иначе,“ на то ће Дон Кихоте; ,,али што се тога тиче, да мени помажеш против витезова, ту мораш држати у границама твоју природну бујност.“
,,Кажем вам, да ћу тако чинити,“ одговори Санчо, ,,и да ћу се тога прописа држати, као и свете недеље.“
,,Или се варам, или ће ово да буде најглавнија пустоловина што је игда било, јер оне црне прилике што се онамо указују морају бити без сваке сумње какви чаробњаци, који у оним кочијама воде кришом какву принцезу и зато треба да ја свом силом станем на пут овом насиљу.“
,,Биће богме ово горе од ветрењача,“ рече Санчо; ,,ма погледајте, сењоре, оно су фратрови бенедиктини, а у кочијама биће какви путници. Кажем вам, пазите се, узмите се на ум што радите, да вас не би ђаво опет преварио.“
,,Ја ти већ рекох, Санчо,“ одговори Дон Кихоте, ,,да се ти слабо разбираш у послу око пустоловина. Онако је, како ја кажем, па ћеш одмах да видиш.“
Изговоривши ово, похита у напредак и намести се на средини друма, којим су фратрови долазили, и пустивши их отприлике толико, да су му могли речи разабрати, привикну им: ,,Врашки грдни роде! овога стика пуштајте узвишене принцезе, које силом водите у оним кочијама; иначе спремите се да одмах примите смрт, као праведну казну за ваша злодела.“
Фратри затегоше узде и стадоше дивећи се како прилици Дон Кихота, тако и његовим речима, на које одговорише: ,,Господине витеже, ми нити смо врашки, ни грдни, него смо два фратра бенедиктина, који идемо својим послом, нити знамо, да ли у оним кочијама имају или немају какве принцезе под морањем.“
,,Нема код мене цилимили, јер вас ја већ знам, издајничка траго!“ викну Дон Кихоте. Па не чекајући даљег одговора, ободе Росинанта и с окомљеним копљем јурне на првога фратра са толиком јарошћу и неустрашивошћу, да би фратра оборио на земљу и против његове воље и можда зло рањена, ако не би баш и мртав пао, да се овај није сам спустио нагло са мазге. Други фратар кад виде, како се поступа са његовим другом, ободе своју добру мазгу и пусти се преко онога поља лакши и од ветра. Када Санчо Панса виде фратра на земљи, лако скочи са свога магарца и притрча му, па му стаде скидати хаљине.
У то стигоше оба фратарска момка и запиташе га, зашто га свлачи. Санчо им одговори, да је то по закону његово, као плен од битке, коју је његов господар Дон Кихоте задобио. Момци, који нису знали за шалу, нити су разумевали што о плену у биткама, видећи да је Дон Кихоте већ подаље од њих и да говори с онима, који су се возили у кочијама, кидисаше на Санча, па га оборише и не оставивши му ни длаке у бради, љуто га излемаше, а онда га оставише онако прућена на земљи без даха и свести. А фратар, не часећи ни часка, сав поплашен и збуњен и без боје у лицу опет појаха мазгу, па је ободе и полете своме другу, који подаље оданде стајаше, гледајући и чекајући, како ће да се сврши та напаст, и не марећи да виде крај целом овом почетом покору, одоше даље својим путем, крстећи се већма него да им је ђаво био усео на кркаче.
Све то, што Дон Кихоте говораше, слушаше један коњушар од оних који су пратили кочије, а био је Бискајац, па кад виде да кола не пушта, да иду даље, но да вели, да одмах окрећу у Тобозо, дође до Дон Кихота, ухвати му коље и рече му лошим кастељанским и још горим бискајским језиком овако:
,,Одлазиш, каваљер, хоћеш зло прођеш, тако ми мени бог мене ме створи, ако не пустиш каруц, хоћем тебе убијем, како јеси ту бискајски?“
Савим добро га је разумео Дон Кихоте и одговори му сасвим спокојно: ,,Да си витез, као што ниси, већ бих ти казнио будаласту беседу и продрзљивост, ти ропски створе!“
На то му одговори Бискајац: ,,Ја ниси витез? Тако мени бог, ти тако лажи како кристијано! Ако копаљу бацим и мач вуци, хоћеш видиш скоро вода како мачак бежиш. Бискајан на земља, племенит на море, племенит до ђавол, па лажиш, како видиш кажиш друга ствар.“
,,Одмах ћеш видети, казао је Аграхес,“ одговори Дон Кихоте.
И бацивши копље на земљу, исуну свој мач и шчепа свој штит, па залете се на Бискајца са тврдом одлуком, да му узме живот. Ако је и Бискајац хтео да се спусти са мазге, која најмљена будући, није се могао у њу поуздати, али кад га виде да му тако долази не имаде кад друго да чини, но да тргне свој мач; али му срећа послужи, те се нађе близу кочија, из којих могаше узети један јастук да му буде место штита, и одмах навали један на другога, као да су била два кивна душманина. Остали људи хтедоше да их умире, али не могоше, јер Бискајац својим наопачким начином говораше, ако га не пусте да доврши своју битку, да ће он сам убити своју госпођу и све људе који су му сметали.
Госпођа у кочијама, удивљена и поплашена оним што гледаше, рече кочијашу, да мало даље оде, и издаље даде се у гледање љуте борбе, у којој у току јој Бискајац страшно удари Дон Кихота по рамену једном и по горњем крају штита, тако да би га расколио до паса, да није био заштићен. Дон Кихоте који осећаше тежину овог јаког ударца, викну говорећи:
,,О, Дулсинејо, сењоро моје душе, цвете од лепоте! притеци овом твом витезу, који да би задовољио твоју многу милошту, налази се у овом страшном боју.“
Изговорити ово, стиснути мач, добро се заклонити својим штитом и устрмити се на Бискајца – све то би у исти мах, тврдо наумивши, да све метне на коцку једног ударца. Бискајац, који га виде да тако кидише на њ, виде му срчаност по одважности, па науми да учини исто што и Дон Кихоте, дакле га очекиваше добро заклоњен својим јастуком, а не могући кренути своју мазгу ни на једну, ни на другу страну, јер ова већ и од сама умора, а невична таквим детињаријама, не могаше ни да крочи.
Дакле, како рекосмо, Дон Кихоте кидисаше на опрезнога Бискајца с издигнутим мачем и са намером, да га по средини расколи, а Бискајац од своје стране чек аше га такође са издигнутим мачем и заклоњен својим јастуком, сви пак остали стајаше у страху и стрепећи од онога што ће да буде од тих горопадних удараца, којима претише један другом; а госпођа од интова с сталим њеним служавкама заветоваше се свима иконама и црквама у Шпанији, само да бог ослободи њенога коњушара и њих из ове тако велике опасности, у којој се налажаху.
У писању текста коришћени су уџбеници
Књижевност и српски језик, П. Пијановић
Књижевност и српски језик, П. Лучић и Ч. Ђорђевић
Хуманизам и ренесанса представљају један од најзначајнијих културних и друштвених покрета на тлу Европе, који је у потпуности променио хиљаду година утврђиван вредносни систем средњега века и извео неку врсту духовног преврата који је целокупно друштво усмерио у правцу напретка, развоја и стваралаштва на свим пољима живота. Прве идеје о промени утемељеног, догматског начина мишљења [Догма (грч. δόγμα) је опште прихваћено и јасно формулисано мишљење или учење које не допушта да се у њега сумња нити оставља могућност да буде оповргнуто или да о њему буде дискутовано. Често се помиње уз религију.] јављају се у 14. веку, а покрет доживљава експанзију и врхунац током 15. и 16. века. У неким земљама, у којима се касније јавио, траје и почетком 17. века. Колевка хуманизма и ренесансе је Италија, одакле се идеје и стваралачки узори новог доба шире по осталим европским земљама. Значај промена које ово раздобље у култури и целокупном животу Европе доноси нарочито долази до изражаја када их посматрамо у односу према средњовековним вредностима.
Хуманизам
Средњовековни човек већ с краја 13. и почетком 14. века долази до сазнања да је у средишту стварања античких уметника, песника и мислилаца био човек, његова срећа на земљи, лепота и склад у овоземаљском животу, а не Бог и загробни живот. Слободни антички грађанин давао је значај животу; није се заговарало самоодрицање и обезвређивање свега овоземаљског као што се то чинило у средњем веку. Ново време зато испуњава одушевљење античким вредностима и жеља да се ствара и мисли на антички начин. Мислиоци и уметници сада траже и проналазе своје узоре у античком стваралаштву и филозофији. Идеал бога и страдања за веру замењује идеал људскости и стваралаштва.
Тај заокрет од средњег века ка прихватању античких вредности и развоју нових схватања о улози човека у свету назива се хуманизам (humanus - човечан, људски), а мислиоци који су изучавали и промовисали античке вредности у уметности, филозофији, науци и свакодневном животу називани су хуманистима. Образовани људи Европе у то време говоре латинским језиком, па је то био одличан предуслов за неометано ширење нових идеја и уметничких остварења. Хуманисти су увели нову употребу латинског језика у круговима образованих људи. То више није само језик католичке цркве и црквених књига. На њему су писана књижевна и филозофска дела старог Рима, која постају престижна литература новог доба. На латинском се пишу и нова дела световног садржаја, воде се интелектуалне расправе на академијама и у салонима важних личности. Негује се дух који мисли, подстиче се свестрано образовање. Развија се култура дијалога, критичког и полемичкох мишљења (веома су биле популарне књижевно-филозофске врсте трактат – расправа и епистола – посланица). Све што је потицало из епохе двеју античких култура (Грчке и Рима) представљало је израз свестране слободе и слављење живота и човека. Човек новог доба постаје homo faber (одговоран за изградњу сопствене личности и среће), а световна култура полако потискује доминацију цркве и религије. У својој чувеној драми „Хамлет“ велики ренесансни писац Шекспир овако велича човека: Како је диван створ човек! Како је племенит умом! Како неограничен по способностима! Како су дивни и изразити његови покрети и његово тело! Како по разуму наличи на бога! Украс света, узор свега живота!
Ренесанса
Појам ренесанса означава стваралачки и културни садржај епохе хуманизма. Ренесанса је реч француског порекла – renaissance / обнова, препород, процват, а подразумева велику смену у историји идеја, стваралаштва и вредности у свакодневном животу.
Са појавом хуманизма античке вредности представљале су средиште духовности и извор инспирација, али свест новог, грађанског човека која је тежила ослобађању од средњовековних догми, у ренесанси почиње да се ослобађа и од прејаког утицаја свега што је античко. Талентовани и напредни људи приметили су да је стваралаштво почело да се претвара у имитацију антике уместо у културно напредовање и развој, па су почели да трагају за новим изворима надахнућа. Они увиђају да се теме и узори могу пронаћи и у обичном животу и човеку, да савремени, стварни живот заслужује да буде тема уметности. Такође, закључују да је много природније да се о свему томе пише на народном (италијанском) уместо на латинском језику којим нико није говорио у свакодневном животу. Тако почињу да се руше дотадашња правила и табуи, а уметност и наука постају доступне и видљиве и изван привилегованих кругова имућних људи. Стичу се нова научна и животна сазнања и ствара се тип свестраног човека неограничених духовних потреба. Долази до општег препорода и свестраних промена које ће захватити и понашање људи, и начин размишљања, и науку, и уметност, и економију.
За ренесансу се обично каже да представља „златно доба” у развоју људске цивилизације. То је време уметника, мислилаца, проналазача, истраживача и вансеријских свестраних умова какав је био Леонардо да Винчи (сликар, вајар, песник, математичар, физичар, проналазач...) Ренесансни човек напросто тежи свестраном знању.
Шта је све допринело појави и развоју хуманизма и ренесансе:
- Незадовољства начином живота током средњег века и свим оним што је средњи век подразумевао: Црква је била свемоћна, утицала је на државу, одређивала је подједнако живот друштва као и појединца, њихово понашање и размишљање. Истином се сматрало само оно што је црква проповедала; земаљском животу и срећи био је супротстављен и надређен, као много важнији, загробни живот. Сви који се нису слагали са оваквим проповедима и правилима строго су кажњавани. (Позната су бројна мучења и спаљивања научника, књига, „вештица“ и сл.)
У уметности се такође неговала богобојажљивост, служење идеалима хришћанства и канонизовано стваралаштво које је пружало мало простора стваралачким заносима и слободама.
Ренесансни човек окреће се овоземаљским вредностима и потрази за истином о себи; жели да ослободи своје стваралачке и интелектуалне потенцијале; жели слободно да ствара и истражује свет око себе; жели да искуси и открије смисао живота на овом свету уместо да га се одриче зарад обећања вечне среће у загробном животу. - У Италији се ослобађају први градови од апсолутистичке власти феудалаца и цркве у (Милано, Ђенова, Фиренца, Рим, Венеција и др.) и појава прве грађанске класе, коју чине занатлије и трговци. Они желе да самостално уређују свој живот; ослобађају се феудалног ропства, што се одражава и на њихов однос према животу и начин размишљања о себи и свету који их окружује. Бављење трговином омогућава им да самостално стекну први капитал, а финансијска слобода и моћ доприноси даљем развоју и откривању нових потреба - упознавање других земаља и градова, различитих народа и култура. Све то доприноси развоју другачијих погледа на живот и свет.
Са развојем трговине појављују се и први просвећени богаташи свесни вредности уметности, науке и целокупног развоја друштва. Међу њима се развија меценатство – покровитељски однос према песницима, сликарима, вајарима, филозофима, научницима, што доприноси слободном стваралаштву талентованих људи који нису морали да брину за своју егзистенцију. Најпознатији мецена ове епохе био је Лоренцо де Медичи. - На развој хуманизма и ренесансе утичу и проналасци у области науке и технике; развијају се математика, географија, геологија, медицина, механика, астрономија; пронађени су барут, штампарска преса (1445. Јохан Гутенберг), телескоп, наочари, џепни сат, микроскоп... установљен је грегоријански календар; а са свим тим проналасцима узнапредовала је и људска мисао о устројству света. Научници врше експерименте да би доказали своје тезе, проучавају анатомију људског и других организама, истражују природу и космос.
У ово време, у Цетињу, на Ободу, 1494. прорадила је и прва јужнословенска штампарија за ћириличне књиге. Штампарија Црнојевића била је прва ћирилична штампарија на свету. (Прва штампана ћирилична књига Јужних Словена је Октоих - осмогласник.) - Научна и географска открића, у првом реду проналазак нових водених путева према Индији и откриће Америке, као и појава хелиоцентричне теорије Николе Коперника насупрот Птоломејевом геоцентризму, такође утичу на прихватање нових научних сазнања која су била у сукобу са званичним тумачењима цркве. Последица тога били су прогони научника и мислилаца као што су Никола Коперник, Галилео Галилеј, Ђордано Бруно и други. Многи су страдали или били прогоњени зато што су дошли до спознаје да је свет друкчије постављен него што је то црква вековима представљала.
- Откривање вредности античке културе: И поред енергичног реаговања цркве на све иновације и одступања од догми која је она прописивала, и поред постојања чувене инквизиције (црквеног суда), развој и напредовање људског духа нису се могли зауставити. Окружени старинама (остацима античких грађевина и делима на латинском језику), учени представници грађанског друштва почињу све више да се интересују за живот људи старога Рима и старе Грчке, као и за све облике стварања у тим древним временима (књижевност, филозофију, ликовне уметности, архитектуру...). Проучава се античка уметност и филозофија. Учи се латински језик да би се читала дела античких књижевника као што су: Хомер, Вергилије, Овидије, Хорације, Софокле, Плаут..., и филозофи: Платон, Аристотел, Цицерон, Сенека...
-у Италији (већ крајем 13. и почетком 14. века): Данте Алигијери,
Франческо Петрарка, Ђовани Бокачо, Торквато Тасо, Лодовико Ариосто
-у Шпанији: Мигел де Сервантес, Лопе де Вега, Калдерон
-у Француској: Франсоа Рабле, Пјер де Ронсар
-у Португалији: Луис де Камоис
-у Енглеској: Вилијем Шекспир, Џон Милтон, Едмунд Спенсер.
Ово време подарило нам је ненадмашне мајсторе у области сликарства: Леонардо да Винчи, Микеланђело Буонароти, Рафаел, Тицијан, Ботичели, Јан ван Ајк, Дирер...; вајарства: Микеланђело Буонароти, Донатело...; и архитектуре: Филипо Брунелески, Донато Брамaнте и опет Микеланђело Буонароти.
Мада је настао и развио се у Италији, културни покрет назван хуманизам и ренесанса, захватио је и друге европске народе (Шпанија, Француска, Енглеска, Немачка,Холандија, Пољска, а на Балкану простор Далмације). Тај утицај је најјачи у књижевности и на филозофском плану. Најпознатији европски мислиоци који су били надахнути хуманизмом били су Томас Мор (Утопија), Френсис Бекон ( Нови органон), Макијавели (Владалац), Томазо Кампанела (Град сунца), Еразмо Ротердамски (Похвала лудости) и други.
ОДЛИКЕ РЕНЕСАНСНЕ КЊИЖЕВНОСТИ
-Уместо бекства из живота и одрицања од радости и задовољстава на овом свету како би се заслучио вечни рај после смрти, заговара се активан живот и посвећеност животу.
-Уметничка дела настају у славу човека.
-Уметници су надахнути земаљском срећом.
-Негује се култ љубави и лепоте: платонска љубав (представљена више као чежња него као телесна страст и додир); лепота је узвишена, често представљена у лику жене или идеализоване женске лепоте, као да није телесна и пролазна.
-Уместо писања само на латинском, почиње да се ствара књижевност и на народном језику (италијанском у Италији, а потом и на другим националним језицима).
-У поезији се тражи задовољство, уживање у лепоти, па ствараоци теже изграђивању духовног склада и лепоте. Сматра се да је дужност уметника да подражава лепу стварност, тј. „да измишља и приказује ствари које људе чине добрим и пуним врлина, па према томе и срећним...“ То подражавање назива се мимеза.
[Мимеза (на грчком μίμησις / mīmēsis), у књижевности подразумева да писац треба да приказује „ствари које се свакодневно дешавају и о којима се у народу говори. У прилог томе, Петрарка каже: „Треба подражавати тако да дело личи на свој праузор, али да с њим ипак не буде истоветно”.]
-Од свих књижевних родова најприсунтија је лирика, у првом реду љубавна песма (најчешће сонет), у којој се слави жена, лепота и љубав (недостижна, забрањена, неузвраћена или платонска).
-Веома је популарна и ренесансна драма (пасторална драма, комедија, фарса али и трагедија којом се прославио велики енглески писац Вилијем Шекспир). Наравно, присутни су и други књижевни облици као што су еп, приповетка, новела, елегија, епиграм, роман (пасторални али и нарочито важан пародијски роман који се критички односио према средњовековним ритерским романима), есеј као књижевно-научна врста (Мишел де Монтењ)...
ДЕЛА НАЈПОЗНАТИЈИХ РЕНЕСАНСНИХ ПИСАЦА
Данте Алигијери: Божанствена комедија (Рај, Пакао, Чистилиште) – епови;
Франческо Петрарка: Канцонијер – сонети;
Ђовани Бикачо: Декамерон – новеле;
Торквато Тасо: Ослобођени Јерусалим - спев
Лодовико Ариосто: Бесни Орландо - спев
Франсоа Рабле: Гаргантуа и Пантагруел – роман (пародија);
Пјер де Ронсар: Оде, Поеме, Сонети за Хелену;
Луис Ваз де Камоис: еп Лузијаде (сличан Одисеји);
Мигел де Сервантес: Дон Кихот – роман (пародија);
Вилијем Шекспир: Ромео и Јулија, Хамлет, Отело, Краљ Лир, Магбет, Сан летње ноћи, Млетачки трговац... – драме (трагедије, комедије, историјске драме);
Џон Милтон: Изгубљени рај (еп)
Едмунд Спенсер: Вилинска краљица (еп са елементима романсе и алегорије посвећен краљици Елизабети)
Ренесанса је постојала и у дубровачкој књижевности.
Крајем XV века појавили су се први петраркисти и у приморским крајевима Балканског полуострва. Утицај италијанске ренесансе на живот и културу суседних али и осталих европских народа био је велики. Дух ренесансе осетио се и видне трагове је оставио у Далмацији, Боки Которској, а посебно у Дубровнику. Док су континентални делови Балкана били под влашћу Турака, дотле су приморски градови: Дубровник, Трогир, Сплит, Хвар, Корчула и други имали статус слободних градова, посебно Дубровник, који је био водећи по утврђености, државној изграђености, занатству и трговачкој мрежи. Дубровник је имао своју аутономију, слободу, трговачку флоту, постао је средиште културног живота и економског просперитета на Балкану у 15. веку.
На појаву ренесансе у Дубровнику и неким приморским градовима утицали су и други чиниоци: њихова близина са Италијом, живе трговачке везе са италијанским ренесансним градовима и одлазак синова имућних грађана на школовање у градовима Италије, као што су Сијена, Падова.
Постепено је изграђиван нов однос према животу; у Дубровник су из Италије довођени учитељи, градитељи и уметници. Формирању нових погледа на живот посебно су доприносили млади људи из круга властеле који су након школовања у Италији доносили нова размишљања, понашање, одевање, па и уметничке тенденције.
Дубровачка књижевност доживљава буран развој у XV и XVI веку. Ово раздобље је дало велике ствараоце као што су: Марин Држић, Шишко Менчетић, Џоре Држић, Динко Рањина, Петар Хекторовић, Марко Марулић, Мавро Ветрановић, Андрија Чубрановић, Микша Пелегриновић, Илија Цријевић, Антун Сасин, Винко Прибојевић, и други.
Јављају се и многе књижевне врсте и облици; од књижевних жанрова посебно се издвајају: љубавна лирика, маскерате, ренесансна комедија (пре свега ерудитна комедија), пасторала и спевови.
Дубровачки песници, међу којима су најпознатији Шишко (Сигисмунд) Менчетић и Џоре Држић, припадали су такозваној петраркистичкој школи. Постојале су две песничке струје - страмботисти (напуљска школа петраркизма којој је припадао Шишко Менчетић) и бембисти ( песници који су се угледали на италијанског песника Пјетра Бемба, а којима је припадао Џоре Држић). Тако је, поред класичног сонета од 14 стихова, у Дубровнику био веома популаран и страмбото, песничка творевина од осам стихова (или у броју стихова дељивом са осам). Омиљени стих дубровачких петраркиста био је двоструко римовани дванаестерац, а веома честа је и појава акростиха. Све одлике дубровачке лирике уклапале су се у италијанску ренесансну поетику, са једном разликом што су у њој антички мотиви замењивани мотивима из народног фолклора (мотиви из природе и словенске митологије - виле, извори, цветне ливаде, пролеће; упореба епитета својствених народној лирици...). Као и Петрарка, дубровачки песници стварали су такозване дневнике љубави, канцонијере, или песничке "романе" јер су им песме биле посвећене идеализованој жени или недостижној љубави.
У области драме прославио се Марин Држић. Писао је ерудитне комедије (Дундо Мароје, Помет, Аркулин, Манде, Скуп...), пасторале (Тирена), фарсе (Новела од Станца), трагедије (Хекуба)...
Из области епике, поменућемо Сплићанина Марка Марулића и његов чувени религијски спев Јудита.
О дубровачкој књижевности у својој књизи Пут српске књижевности професор Јован Деретић, бележи: „У тој (дубровачкој) књижевности налазимо први уметнички израз језика којим говори српски народ, у њој се сусрећемо с најстаријим записима наших народних песама, она је на нашим просторима и на нашем језику прва манифестација великих интелектуалних и уметничких покрета из којих је поникла модерна европска култура”; дубровачка је књижевност „по својим историјским и филолошким коренима српска”.
Дубровачка књижевност припада и хрватској и српској књижевности; писана је ћирилицом, источнохерцеговачким штокавским дијалектом икавског изговора, а многи аутори су свој језик, како је забележено у дубровачким архивима, називали упоредо дубровачким и српским.
- Акростих је песма у којој почетна слова стихова читана одозго према доле дају неку реч. То је најчешће реч која означава тему песме, особу којој је песма намењена или име аутора. Појам акростих може означавати ту песму, али и саму реч која се добије читањем првих слова стихова.
- Александринац је француски силабички стих од 12 слогова, са цезуром иза 6. слога, сталним нагласком на 6. и 12. слогу и са парном или укрштеном римом. Назив је добио у 15. веку, према врло популарном Роману о Александру Великом, насталом крајем 12. века. Често је употребљаван у поезији ренесансе, да би, веома усавршен и строго дефинисан, преовладао у 17. и 18. веку и постао најзначајнији класични стих све до модернизма.
- Алтруизам је несебична брига за добробит других људи. То је животни став који укључује несебичност, љубав према људима и спремност да им се помогне, по цену личне штете и жртве, без икакве надокнаде и признања. Понашање у којем се интереси других стављају изнад властитих интереса.
- Донкихотовски је израз који означава узалудан и бесмислен подухват; племенито, али узалудно поступање које изазива подсмех и жаљење; супротстављање несавладивим силама или умишљеним појавама.
- Ерудитна (плаутовска, учена) комедија јесте драмска форма настала наслеђивањем традиције класичне комедиографије, чије су одређене поетичке карактеристике прилагођене захтевима ренесансног доба (теме долазе из савременог живота, индивидуализовани су типски ликови наслеђени из античке традиције итд.). Садржи најчешће пролог и пет чинова. Драмска радња развијена је у складу са драмским јединствима - времена, места и радње. Осим типских ликова преузетих из антике и донекле трансформисаних (шкрти старац, син расипник, слуга интригант, приглупи слуга, хвалисави војник итд.), ренесансна драма обухватила је и новејунаке (педант, негромант, Јеврејин, куртизана и др.). Обрађује конвенционалне теме - најчешћа је љубав са препрекама, при чему се сукоб развија између оца и сина због наклоности према истој жени. Комедија ове врсте развијала се у ренесанси подразумевајући испрва прераду Плаутових дела, потом ослањање на друге литерарне изворе (грађа је узимана из новела), да би се у зрелом облику заснивала на обликовању тема из савременог живота. У старом Дубровнику искључиво је играна ова врста комедије јер сује изводиле аматерске дружине.
- Иронија је фино исмевање помоћу двосмислености у говору; у драми то су и драмски преокрети који су у супротности са очекивањима јунака (јунаци једно мисле и желе, а друго им се спрема), али их публика јасно уочава.
- Катрен је строфа од четири стиха (четворостих). Једна од најчешће коришћених строфа у поезији. Има три облика римовања: укрштену (абаб), обгрљену (абба) и парну (аабб) риму. Комбинује се и са другим строфама (са терцетом у сонету).
- Комедија дел арте (итал. comedia dell arte) - врста ренесансне комедије. Успешност извођења ове комедије заснива се на високој умешности глумаца, који импровизују будући да не постоји драмски текст. Глумци носе типизиране маске (Доторе, Арлекино, Панталоне, Пулчинела и др.), чије је значење утврђено и публика га одмах препознаје. Таква појава условљена је непостојањем драмског текста који би поближе описивао ликове као у плаутовској комедији. Ова врста комедије није се задржала у ренесансном Дубровнику јер су је могле изводити само професионалне глумачке дружине.
- Маскерате или покладне песме настале су из карневалских игара, као израз радости и задовољства, заљубљености и опште среће. За време карневала, сви људи, старији и млађи, властела и пучани (народ), стављали су маске на лице и полазили у забаву, игру и песму, заборављајући на социјалне разлике које их деле. Зато што су носили маске, себе су називали машкарама (и данас је тај израз у употреби), а песме или стихове које су упућивали младим женама, у којима су истицали њихову лепоту и своју заљубљеност називали су - маскератама.
- Мимеза (на грчком μίμησις / mīmēsis), у књижевности подразумева опонашање стварности, то јест приказивање „ствари које се свакодневно дешавају и о којима се у народу говори“.
- Новела је кратка приповедачка врста чија фабула није развијена и разуђена, а радња је сажета и сведена на најбитније чиниоце приче. Често се бави само једним догађајем у ком учествује мали број јунака у кратком времену и ограниченом простору. У новели су у првом плану појединачне људске судбине, ситуације из живота и догађаји који су утицали на судбину и формирање карактера јунака. На крају, новела увек има неки нагли преокрет који у себи носи поуку или поенту приче.
- Пасторала је посебна драмска врста у којој се приказује живот пастира и вила, пастирица и сељака, старих и младих. Све се догађа у идиличном амбијенту: у шуми, поред извора, на ливади где је много цвећа, игре песме, љубави и радости. Све је у знаку смеха, заљубљености и смешних ситуација. У пасторали се као алегоријске теме јављају лепота, љубав, правда, слобода и домовина. Такав пасторални или буколички живот супротстављен је градском животу у коме нема мира, истине, правде, моралне чистоте и праве среће. У позадини оваквог писања садржан је критички однос према постојећем друштвеном животу.
- Пролог је уводни део књижевног дела (драме, прозе или песме), који има улогу предговора. Служи томе да нас упозна са догађајима који су претходили драмској радњи или да смести садржај дела у шири контекст тако што читаоцу даје најбитније информације неопходне за разумевање. У ренесансној комедији то је био устаљени. Изговара се пре почетка драмске радње. Садржи позив публици да у миру прати представу. Овакво обраћање никло је из практичне потребе јер су драме у Дубровнику игране најчешће на отвореном простору. У састав пролога улази и аргумент - њиме се представљају тема и сиже радње са њеним чворишним местима. Функција аргумента је да заинтересује публику за оно што ће се потом видети на сцени. Пролог је од посебног значаја уколико аутор у њему износи своја филозофска, естетска, поетичка гледишта јер она бацају нову светлост на драму која се игра након пролога или на пишчев опус уопште.
- Ренесансна комедија била је најозбиљнија и на уметничком плану најизразитија књижевна врста у дубровачкој књижевности. Стварана је под утицајем староримског комедиографа Плаута. Од њега су преузимане теме, мотиви, начин грађења комике и поступак развијања радње, и све то је осавремењавано и прилагођавано приликама у којима се живело. Зато све те комедије делују доста једнообразно, па и онда када су у питању ликови. Ликови с у типизирани и као такви препознатљиви - представници су генерације, социјалног слоја или занимања. Ту су синови који су необуздани, раскалашни, лакомислени и расипници. Оличавају млад ренесансни свет чији је идеал забава, уживање, срећа, олако арчење већ стеченог. Насупрот сину је отац. Он ради, марљиво стиче, а понекада и претерује у тврдичлуку. Он је сушта супротност сину. Оличава генерацију која не познаје нови живот и која не пристаје да се влада по новом. Оваква разлика између разметљивог сина и штедљивог оца увек је повод за конфликтне ситуације и смешна дешавања у драми. Међутим, оно што је важно и без чега не би могла да се замисли ренесансна комедија јесу слуге као ликови. Они су пратиоци својих господара; од њих су паметнији и мудрији, све заплићу и расплићу. Наизглед добронамерни, а заправо увек су смишљени, лакрдијаши који умеју свакога да насамаре, искористе и све да наплате. У овом типу комедије јавља се и жена лаког морала - куртизана, склона лаком животу (проводу); она глуми заљубљеност и тако залуђује младе људе, извлачећи им новац и скупе дарове.
- Солилоквиј је разговор који књижевни јунак води са самим собом.
- Сонет је врста лирске песме италијанског порекла која се састоји од 14 дванаестераца, распоређених у два катрена и два терцета. Катрени морају имати исту риму, а у терцетима је комбинација рима слободнија и зависи од укуса песника, с јединим условом да имају барем једну заједничку риму. Класичан распоред риме се обично приказује шемом АББА — АББА — ЦДЦ — ДЦД (или ЦДЕ — ЦДЕ). Реч потиче од провансалске речи sonet и италијанске речи sonetto које значе „мала песма“
- Терцет или терцина је врста строфе од три стиха који имају преко осам слогова. Увек иде у комбинацији са другим терцетом или са другим врстама строфе, као што је катрен (у сонету). Потиче из италијанске књижевности; у терцетима је написана Дантеова Божанствена комедија.
- Фарса је врста комедије, најчешће једночинка, која се јавља у 15. веку. Обично је заснована на анегдоти из свакодневног живота. Чини је вербална комика и груб (сиров) хумор; дијалог је пун двосмислемости, лакрдијских ефеката, ласцивних алузија и шала. Као изражајна средства најчешће користи гротеску, хиперболу и карикатуру.
Тог дана зраци сунца бледи паше –
жалише оног ко их је створио.
Ја се не чувах - ухваћен сам био –
везале су ме, Госпо, очи ваше.
Ко да ни време такво не бејаше
да бих се и ја с Амором борио –
бејах безбрижан, без сумњи и чио –
и отуд опште несреће насташe.
Разоружаног менe Амор стиже
и нађе пут што води срцу моме
кроз очи - ову капију за сузе.
Није му на част што ме у таквоме
стању ранио када стрелу диже.
Пред вашом стрелом - ја ни лук не узe.
61.
Нека је блажен дан, месец и доба.
Година, час и тренут, оно времe
И лепи онај крај и место где ме
Згодише ока два, спуташе оба.
Блажене прве патње које вежу
У слатком споју са љубављу мене,
И лук и стреле што погодише ме,
И ране које до срца ми сежу.
Блажени били сви гласови, које
Уз уздах, жудњу и сузе без броја
Просух, зовући име Госпе моје;
И блажене све хартије где пишем
У славу њену, и мисао моја
Која је њена, и ничија више.
90.
Расута по ветру златна коса беше,
Што се у безброј слатких власи сплела;
И љупка је светлост без мере горела
Очију оних што сад потамнеше;
Милосна се боја у лицу будила,
Не знам да л стварно, ил уз варку пуку;
Кад љубавног огња семе у грудима
Носих, зар је чудо што одједном букнух?
Њен ход не беше ход смртника сваког,
Већ анђеоског духа; речи њене
Не беху као грла људског звук;
Дух надземаљски, сунце васељене
Би оно што видех: и да није тако,
Не лечи рану то што спласне лук.
134.
Мира ми нема, а нема ни рата,
плашим се, надам, ледим, жар сам врели,
летим врх неба - земље ми се хвата,
Не стежем ништа а грлим свет цели.
Ја сам у њеној тамници - без врата,
не присваја ме, ал ми омчу дели,
Амор мс штсди - а ланцем својата,
жива ме неће, а спас ми не жели.
Без ока видим, без језика вичем,
за помоћ вапим - а жељан сам гроба,
сам себе мрзим - друге волим јако.
Храним се јадом, а плачући кличем;
и смрт и живот - једнаки су оба.
Све због вас, Госпо, ја трајем овако.
292.
Очи о којим тако топло зборих,
И руке, лице, стопала и длани,
Због којих свету остадох по страни
И самом себи странцем себе створих,
Увојци косе чиста сјајна злата
И блесак смешка анђеоског, што је
На земљи небо сатварао моје,
Сад све је само прегршт глувог блата;
Но ипак живим, што ми жалост ствара,
Без оног светла, милог ми толико
У бури, кад је брод без кормилара;
Нек љубавна ми песма сврши ту се,
Пресахну жица ума свеколиког,
А цитра моја у плач обрну се.
302.
Мисли ме дижу у предео где је
Она, што залуд на земљи је иштем;
Сад трећи круг је њено боравиште,
Мање је хола, а лепша ми све је.
Руку ми узе; - У том кругу, рече,
Са мном ћеш бити, не греши ли нада:
Она сам, што ти даде мноштво јада
И дан свој сконча пре нег дође вече.
Не схвата људски разум добро моје:
Чекам те, а шта волео си јако,
Мој лепи вео, доле остао је.
Зашто раствори руку, нема поста?
На звук милосних речи, чедних тако,
Замало па да на небу ја остах.
311.
Тај славуј који тако нежно тужи
Можда за децом ил супругом драгом,
Небо и поља пуни песмом благом
Где безброј вештих плачних нота кружи,
И као да ме прати целе ноћи,
И подсећа ме на мој удес зао
За који крив сам, јер сам веровао
Над богињама смрт да нема моћи.
Како се вара ко верује у се!
Зар ока два, од сунца више зрачна,
Посталу, ко би реко, земља мрачна?
Сад знам да срећа која свирепа је
Жели да плачним жићем учим ту се
Да доле нема радости што траје!
333.
Идите, болне риме, пут тог кама
где драго моје благо земља скрива;
зовите њу - што с неба се одзива –
мада јој смртни део крије јама.
И реците јој да сам већ и сама
живота пресит, вала где се плива;
ал - скупљајући своја лишћа сива
да идем лако за њеним стопама;
зборећи о њој живој, мртвој мада,
о, тако живој, ко бесмртност нека,
какву је и свет да упозна треба.
Нек пази на мој долазак одсада,
који је близу; нек ме спремно чека
и вуче к себи и зове пут неба.
Категорије
All
Домаћи задаци
Други разред
Књижевнотеоријски појмови
Први разред
Провера знања
Трећи разред
Четврти разред
Архива
September 2020
May 2020
March 2020
November 2019
June 2019
May 2019
April 2019
February 2019
December 2018
November 2018
March 2018
January 2018
December 2017
November 2017
October 2017
May 2017
April 2017
March 2017
January 2017
December 2016
November 2016
October 2016
September 2016
July 2016
May 2016
March 2016
February 2016
January 2016
December 2015
November 2015
October 2015
September 2015
March 2015
February 2015
December 2014
November 2014