У писању текста коришћени су уџбеници
Књижевност и српски језик, П. Пијановић
Књижевност и српски језик, П. Лучић и Ч. Ђорђевић

Хуманизам и ренесанса представљају један од најзначајнијих културних и друштвених покрета на тлу Европе, који је у потпуности променио хиљаду година утврђиван вредносни систем средњега века и  извео неку врсту духовног преврата који је целокупно друштво усмерио у правцу напретка, развоја и стваралаштва на свим пољима живота. Прве идеје о промени утемељеног, догматског начина мишљења [Догма (грч. δόγμα) је опште прихваћено и јасно формулисано мишљење или учење које не допушта да се у њега сумња нити оставља могућност да буде оповргнуто или дискутовано. Често се помиње уз религију.] јављају се у 14. веку, а покрет доживљава експанзију и врхунац током 15. и 16. века. У неким земљама, у којима се касније јавио, траје и почетком 17. века. Колевка хуманизма и ренесансе је  Италија, одакле се идеје и стваралачки узори новог доба шире по осталим европским земљама. Значај промена које ово раздобље у култури и целокупном животу Европе доноси нарочито долази до изражаја када их посматрамо у односу према средњовековним вредностима. 

Хуманизам
Средњовековни човек већ с краја 13. и почетком 14. века долази до сазнања да је  у средишту стварања античких уметника, песника и мислилаца био човек, његова срећа на земљи, лепота и склад у овоземаљском животу, а не Бог и загробни живот. Слободни антички грађанин давао је  значај  животу; није се заговарало самоодрицање и обезвређивање свега овоземаљског као што се то чинило у средњем веку. Ново време зато испуњава одушевљење античким вредностима и жеља да се ствара  и мисли на антички начин. Мислиоци и уметници сада траже и проналазе своје узоре у античком стваралаштву и филозофији. Идеал бога и страдања за веру замењује идеал људскости и стваралаштва.
Тај заокрет од средњег века ка прихватању античких вредности и развоју нових  схватања о улози човека у свету назива се хуманизам (humanus - човечан, људски), а мислиоци који су изучавали и промовисали античке вредности у уметности, филозофији, науци и свакодневном животу називани су хуманистима. Образовани људи Европе у то време говоре латинским језиком, па је то био одличан предуслов за неометано ширење нових идеја и  уметничких остварења. Хуманисти су увели нову употребу латинског језика у круговима образованих људи. То више није само језик католичке цркве   и црквених књига.   На њему су писана књижевна и филозофска дела старог Рима, која постају престижна литература новог доба. На латинском се пишу и нова дела световног садржаја,  воде се интелектуалне расправе на академијама и у салонима важних личности. Негује се дух који мисли, подстиче се свестрано образовање. Развија се култура дијалога, критичког и полемичкох мишљења (веома су биле популарне књижевно-филозофске врсте трактат – расправа и епистола – посланица). Све што је потицало из епохе двеју античких култура (Грчке и Рима)  представљало је израз свестране слободе  и слављење живота и човека. Човек новог доба постаје homo faber (одговоран за изградњу сопствене личности и среће), а световна култура полако потискује доминацију цркве и религије.

​Ренесанса
Појам ренесанса означава стваралачки и културни садржај епохе хуманизма. Ренесанса је реч француског порекла – renaissance / обнова, препород, процват, а подразумева велику смену у историји идеја, стваралаштва и вредности у свакодневном животу.
Са појавом хуманизма античке вредности представљале су средиште духовности и извор инспирација, али свест новог, грађанског човека која је тежила ослобађању од средњовековних догми, у ренесанси почиње да се ослобађа и од  прејаког утицаја свега што је античко. Талентовани и напредни људи приметили су да је стваралаштво почело да се претвара у имитацију антике уместо у културно напредовање и развој, па су почели да трагају за новим изворима надахнућа. Они увиђају да се  теме и узори могу пронаћи и у обичном животу и човеку, да савремени, стварни живот заслужује да  буде тема уметности. Такође, закључују да је много природније да се о свему томе пише на народном (италијанском) уместо на латинском језику којим нико није говорио у свакодневном животу. Тако почињу да се руше дотадашња правила и табуи, а уметност и наука постају доступне и видљиве и изван привилегованих кругова имућних људи. Стичу се нова научна и животна сазнања и ствара се тип свестраног човека неограничених духовних потреба. Долази  до општег препорода и свестраних промена које ће захватити и понашање људи, и начин размишљања, и науку, и уметност, и економију.
За ренесансу се обично каже да представља „златно доба” у развоју људске цивилизације. То је време уметника, мислилаца, проналазача, истраживача и вансеријских свестраних умова какав је био Леонардо да Винчи (сликар, вајар, песник, математичар, физичар, проналазач...)
 
Шта је све допринело појави и развоју хуманизма и ренесансе:

• Незадовољства начином живота током средњег века и свим оним што је средњи век подразумевао: Црква је била свемоћна, утицала је на државу, одређивала је подједнако живот  друштва као и појединца, њихово понашање и размишљање.  Истином се сматрало само оно што је црква   проповедала; земаљском животу и срећи био је супротстављен и надређен, као много важнији, загробни живот.  Сви који се нису слагали са оваквим проповедима и правилима строго су кажњавани. (Позната су бројна мучења и спаљивања научника, књига, „вештица“  и сл.)
  У уметности се такође неговала богобојажљивост, служење идеалима хришћанства и канонизовано стваралаштво које је пружало мало простора стваралачким заносима и слободама.
  Ренесансни човек окреће се овоземаљским вредностима и потрази за истином о себи; жели да ослободи своје стваралачке и интелектуалне потенцијале; жели слободно да ствара и истражује свет око себе; жели да искуси и открије смисао живота на овом свету уместо да га се одриче зарад обећања вечне среће у загробном животу.
• У Италији се ослобађају први градови од апсолутистичке власти феудалаца и цркве у  (Милано, Ђенова, Фиренца, Рим, Венеција и др.) и појава прве грађанске класе, коју чине занатлије и трговци. Они желе да самостално уређују свој живот; ослобађају се феудалног ропства, што се одражава и на њихов однос према животу  и начин размишљања  о себи и свету који их окружује. Бављење трговином омогућава им да ссмостално стекну први капитал, а финансијска слобода и моћ доприноси даљем развоју и откривању нових потреба - упознавање других земаља и градова, различитих народа и култура. Све то доприноси развоју другачијих погледа на живот и свет.
• На развој хуманизма и ренесансе утичу и проналасци у области науке и технике; развијају се математика, географија, механика, астрономија; пронађени су барут, штампарска преса, телескоп..., а са свим тим проналасцима узнапредовала  је и људска мисао о устројству света. У свему томе значајно место има  повратак дуго потискиване и прикриване  античке културе и уметности у јавни живот.
• Научна и географска открића, у првом реду проналазак нових водених путева  према Индији  и  откриће Америке, као и појава хелиоцентричне теорије Николе Коперника насупрот Птоломејевом геоцентризму, такође утичу на прихватање нових научних  сазнања која су била у сукобу са званичним тумачењима цркве.  Последица тога били су прогони  научника и мислилаца као што су Никола Коперник, Галилео Галилеј, Ђордано Бруно и други. Многи су  страдали или били прогоњени зато што су дошли  до спознаје да је свет друкчије постављен него што је то црква вековима представљала.
  
  
• Откривање вредности античке културе:И поред енергичног реаговања цркве на све иновације и одступања од догми која је она прописивала, и поред постојања чувене инквизиције (црквеног суда), развој и напредовање људског духа нису се могли зауставити. Окружени старинама (остацима античких грађевина и делима на латинском језику), учени представници грађанског друштва почињу све више да се интересују за живот људи старога Рима и старе Грчке, као и за све облике стварања у тим древним временима  (књижевност, филозофију, ликовне уметности, архитектуру...). Проучава се античка уметност и филозофија. Учи се латински језик да би се читала дела античких књижевника као што су: Хомер, Вергилије, Овидије, Хорације, Софокле, Плаут..., и филозофи: Платон, Аристотел, Цицерон, Сенека...

  
Хуманизам и ренесанса подарили су свету бројне велике писце:
-у Италији (већ крајем 13. и почетком 14. века): Данте Алигијери,
Франческо Петрарка, Ђовани Бокачо, Торквато Тасо, Лодовико Ариосто
-у Шпанији: Мигел де Сервантес, Лопе де Вега, Калдерон
-у Француској: Франсоа Рабле, Пјер де Ронсар
-у Португалији: Луис де Камоис
-у Енглеској: Вилијем Шекспир, Џон Милтон, Едмунд Спенсер.  
 
Ово време подарило нам је ненадмашне мајсторе у области ликовних  уметности:
Леонардо да Винчи, Микеланђело Буонароти, Рафаел, Донатело, Тицијан, Ботичели.
 
Мада је настао и развио се у Италији,  културни покрет назван хуманизам и ренесанса, захватио је и друге европске народе. Тај утицај је најјачи  у књижевности и на филозофском плану. Најпознатији европски мислиоци који су били надахнути хуманизмом били су  Томас Мор, Френсис Бекон, Макијавели, Томазо Кампанела, Еразмо Ротердамски и други.
 
ОДЛИКЕ РЕНЕСАНСНЕ КЊИЖЕВНОСТИ

-Уместо бекства из живота и одрицања од радости и задовољстава на овом свету како би се заслучио вечни рај после смрти, заговара се активан живот и посвећеност животу.
-Уметничка дела настају  у славу човека.
-Уметници су  надахнути  земаљском срећом. 
-Негује се култ љубави и лепоте: платонска љубав (представљена више као чежња него  као телесна страст и додир); лепота  је узвишена, често представљена у лику жене или  идеализоване женске лепоте, као да није телесна и пролазна.
-Уместо писања само на латинском, почиње да се ствара књижевност и на народном језику (италијанском у Италији, а потом и на другим националним језицима).
-У поезији се тражи задовољство, уживање у лепоти, па ствараоци теже изграђивању духовног склада и лепоте. Сматра се да је дужност уметника да подражава лепу стварност, тј. „да измишља и приказује ствари које људе чине добрим  и пуним врлина, па према томе и срећним...“  То подражавање назива се мимеза.
                 [Мимеза (на грчком μίμησις / mīmēsis), у књижевности подразумева да писац треба да приказује „ствари које се свакодневно дешавају и о којима се у народу говори.  У прилог томе, Петрарка каже: „Треба подражавати тако да дело личи на свој праузор, али да с њим ипак не буде истоветно”.]
-Од свих књижевних родова најприсунтија је лирика, у првом реду љубавна песма  (најчешће сонет), у којој се слави жена, лепота  и љубав  (недостижна, забрањена, неузвраћена или  платонска).
-Веома је популарна и ренесансна драма (пасторална драма, комедија, али и трагедија којом се прославио велики енглески писац Вилијем Шекспир). Наравно, присутни су и други књижевни облици као што су  еп, приповетка, новела, елегија, епиграм, роман (пасторални али и нарочито важан пародијски роман који се критички односио према средњовековним ритерским романима), есеј (Мишел де Монтењ)...
 
ДЕЛА НАЈПОЗНАТИЈИХ РЕНЕСАНСНИХ ПИСАЦА
Данте Алигијери: Божанствена комедија (Рај, Пакао, Чистилиште) – епови;
Франческо Петрарка: Канцонијер – сонети;
Ђовани Бикачо: Декамерон – новеле;
Торквато Тасо: Ослобођени Јерусалим - спев
Лодовико Ариосто: Бесни Орландо - спев
Франсоа Рабле: Гаргантуа и Пантагруел – роман  (пародија);
Пјер де Ронсар: Оде, Поеме, Сонети за Хелену;
Луис Ваз де Камоис: еп Лузијаде (сличан Одисеји);
Мигел де Сервантес: Дон Кихот – роман  (пародија);
Вилијем Шекспир: Ромео и Јулија, Хамлет, Отело, Краљ Лир, Магбет, Сан летње ноћи, Млетачки трговац... – драме (трагедије, комедије, историјске драме);
Џон Милтон: Изгубљени рај (еп)
Едмунд Спенсер: Вилинска краљица (еп са елементима романсе и алегорије посвећен краљици Елизабети)

Ренесанса је постојала и у дубровачкој књижевности. 
Крајем XV века појавили су се први  петраркисти Шишко Менчетић  и Џоре Држић, а потом се јављају и многи други писци међу којима посебно место заузима драмски писац Марин Држић („Новела од Станца“, Дундо Мароје“).

3.
Тог дана зраци сунца бледи паше –
жалише оног ко их је створио.
Ја се не чувах - ухваћен сам био –
везале су ме, Госпо, очи ваше.
 
Ко да ни време такво не бејаше
да бих се и ја с Амором борио –
бејах безбрижан, без сумњи и чио –
и отуд опште несреће насташe.
 
Разоружаног менe Амор стиже
и нађе пут што води срцу моме
кроз очи - ову капију за сузе.
 
Није му на част што ме у таквоме
стању ранио када стрелу диже.
Пред вашом стрелом - ја ни лук не узe.


61.
Нека је блажен дан, месец и доба.
Година, час и тренут, оно времe
И лепи онај крај и место где ме
Згодише ока два, спуташе оба.
 
Блажене прве патње које вежу
У слатком споју са љубављу мене,
И лук и стреле што погодише ме,
И ране које до срца ми сежу.
 
Блажени били сви гласови, које
Уз уздах, жудњу и сузе без броја
Просух, зовући име Госпе моје;
 
И блажене све хартије где пишем
У славу њену, и мисао моја
Која је њена, и ничија више.

90.
Расута по ветру златна коса беше,
Што се у безброј слатких власи сплела;
И љупка је светлост без мере горела
Очију оних што сад потамнеше;
 
Милосна се боја у лицу будила,
Не знам да л стварно, ил уз варку пуку;
Кад љубавног огња семе у грудима
Носих, зар је чудо што одједном букнух?
 
Њен ход не беше ход смртника сваког,
Већ анђеоског духа; речи њене
Не беху као грла људског звук;
 
Дух надземаљски, сунце васељене
Би оно што видех: и да није тако,
Не лечи рану то што спласне лук.

134.
Мира ми нема, а нема ни рата,
плашим се, надам, ледим, жар сам врели,
летим врх неба - земље ми се хвата,
Не стежем ништа а грлим свет цели.
 
Ја сам у њеној тамници - без врата,
не присваја ме, ал ми омчу дели,
Амор мс штсди - а ланцем својата,
жива ме неће, а спас ми не жели.
 
Без ока видим, без језика вичем,
за помоћ вапим - а жељан сам гроба,
сам себе мрзим - друге волим јако.
 
Храним се јадом, а плачући кличем;
и смрт и живот - једнаки су оба.
Све због вас, Госпо, ја трајем овако.
 
292.
Очи о којим тако топло зборих,
И руке, лице, стопала и длани,
Због којих свету остадох по страни
И самом себи странцем себе створих,
 
Увојци косе чиста сјајна злата
И блесак смешка анђеоског, што је
На земљи небо сатварао моје,
Сад све је само прегршт глувог блата;
 
Но ипак живим, што ми жалост ствара,
Без оног светла, милог ми толико
У бури, кад је брод без кормилара;
 
Нек љубавна ми песма сврши ту се,
Пресахну жица ума свеколиког,
А цитра моја у плач обрну се.

302.
Мисли ме дижу у предео где је
Она, што залуд на земљи је иштем;
Сад трећи круг је њено боравиште,
Мање је хола, а лепша ми све је.
 
Руку ми узе; - У том кругу, рече,
Са мном ћеш бити, не греши ли нада:
Она сам, што ти даде мноштво јада
И дан свој сконча пре нег дође вече.
 
Не схвата људски разум добро моје:
Чекам те, а шта волео си јако,
Мој лепи вео, доле остао је.
 
Зашто раствори руку, нема поста?
На звук милосних речи, чедних тако,
Замало па да на небу ја остах.
 
311.
Тај славуј који тако нежно тужи
Можда за децом ил супругом драгом,
Небо и поља пуни песмом благом
Где безброј вештих плачних нота кружи,
 
И као да ме прати целе ноћи,
И подсећа ме на мој удес зао
За који крив сам, јер сам веровао
Над богињама смрт да нема моћи.
 
Како се вара ко верује у се!
Зар ока два, од сунца више зрачна,
Посталу, ко би реко, земља мрачна?
 
Сад знам да срећа која свирепа је
Жели да плачним жићем учим ту се
Да доле нема радости што траје!

333.
Идите, болне риме, пут тог кама
где драго моје благо земља скрива;
зовите њу - што с неба се одзива –
мада јој смртни део крије јама.
 
И реците јој да сам већ и сама
живота пресит, вала где се плива;
ал - скупљајући своја лишћа сива
да идем лако за њеним стопама;
 
зборећи о њој живој, мртвој мада,
о, тако живој, ко бесмртност нека,
какву је и свет да упозна треба.
 
Нек пази на мој долазак одсада,
који је близу; нек ме спремно чека
и вуче к себи и зове пут неба.

Презентација

Круг други: Развратници
 
На улазу у други круг пакла стоји судија Минос који свакој души одређује место мучења уврћући реп онолико пута колико жели да несрећник сиђе. Минос жели да спречи Дантеа да уђе, али га Вергилије одвраћа од тога. Песници улазе у други круг пакла где се налазе развратници у вечној олуји. Дантеу је омогућено да разговара са двоје славних љубавника античког доба - Паолом и Франческом. Паоло плаче док Франческа говори о њиховој трагичној љубави. Данте је потресен и онесвешћује се.
Тако сиђох из првог круга несреће у други мање простран где туга болнија је, па јауке изазива веће.
 
Ту страшни Минос режи као куга.
Када душа у којој несрећа рођена спава
пред њега дође, па се исповеди,
тај зналац грехова означава
које место у паклу јој следи;
увије реп толико пута
колико кругова ниже њен грех завреди.
Пред њега безброј душа залута
и редом долази да чују пресуду;
исповеди се. казну чује, па доле одлута.
„Ох ти  што се нађе на овом страшном спруду“,
рече Минос када виде мене тада прекидајући посао на своме суду,
„пази како улазиш и комеверујеш пун јада:
нека те не заварава ширина капије.“
А мој ће му вођа: „Што вичеш сада?
Да му запречиш суђени пут добро није:
тако жели онај што када жели
може што хоће, не питај више, боље ти је.“
У тај трен почух сзук невесели да разбирам
и нађох се на оној страни где ме потресе плач васцели.
Стигох на место где не светле дани
што риче као море у олуји,
када га туку ветрови разнострани.
Паклена олуја ту вечно бруји, носи душе
у своме вртлогу, бије их и врти у својој струји.
Када на урвине ставе ногу, чују се крици,
плач и стењање, клетве свакојаке упућују богу.
Разумех да су на такво стање осуђени
они што имје било од разума јаче телесно уживање.
Као што чворак шири своје крило
зими у јату широком и густом.
тако те зле духове олујно шило
баца тамо амо у вијању пустом;
никада им ни зрачак утехе не сине
да се надају одмору, а нек моли опроштају ком.
Па као што ждралови певају жалосно кроз висине
летећи у дугоме низу дуж неба плава,
тако видех да долазе уз крике њине
сени ношене олујом што не јењава,
и зато рекох: „Учитељу, ко су ове сене
што их црни дух тако кажњава?“
„Прва о којој жели да чујеш од мене“;
рече ми, царица се звала за многе народе оновремене.
Блуду се је до те мере одала па је похоту
озаконила да спере срамоту у коју је пала.
Предање каже да је то Семирамида учинила
која наследи Нина коме би жена:
сада султан влада земљом штоје њена била.
Друга је она што се због љубави уби ојађена
и не би верна Сихејевом пепелу;
ту је и Клеопатра распаљена.
Јелену види која, с ватром у телу, толико зла дозва.
Па Ахилова тамо је сена који се
за љубав борио пред смрт невеселу.
Види Париса, Тристана, и тога трена
више од хиљаду сена ми је показао
 што их од живота растави љубав снена.
Пошто сам мога учитеља саслушао
како набраја жене из давнине и витезове,
сажалих се тако да замало у несвест нисам пао.
Заустих: „Песниче, чуј речи ове,
радо бих разговарао са оно двоје
што се чини да на ватру лако плове.“
А он мени: „Када дођу близу руке твоје,
ти их замоли чим буду на твојој страни,
у име љубави што их води, и доћи ће обоје.“
Чим их ветар ка нама накани,
прозборих: „О, душе ожалошћене,
дођите да разговарамо, ако то бог не брани.“
Као што голубице жудњом привучене
уздигнутих крила у гнезђо мило би слетеле,
долетевши кроз ваздух жељом ношене,
тако су из јата, где и Дидона беше,
излетеле те душе прилазећи нам кроз ваздух пун море,
толико су моје речи љубав плеле.
"Ох, блага душо и мили створе што кроз ваздух
пун тамнога немира посећујеш нас
што свету окравависмо одоре,
да нам је пријатељ краљ свемира,
молили бисмо га да те миром обрадује,
јер си се сажалио на грехе наших греха.
О ономе што душа вам жели да каже и чује
слушаћемо и зборити са вама
док ветар, као сада, мирује.
Земља где сам рођена и ја сама тамо је
где По ка мору пристаје
да се смири са својим притокама.
Љубав којој се племенито срце брзо предаје
обузе њега због лепоте моје, које неста,
тако да и сада у мени бол траје.
Љубав што никоме ко воли не прашта то је,
па и мене таквом снагом заврти
да, као што видиш, још не напушта срце моје.
Љубав нас доведе до смрти:
Каина чека онога ко нас уби.
Тако нам рекоше у тај час шкрти.
Пошто сам разумео њихов удес груби,
погнух главу и дуго стајах у сени
све док песник не рече: „Шта ти би?“
Када се огласих, рекох: „Јао мени,
колико слатких мисли, колико жеље у срцима,
наведе њих на тај корак изгубљени!“
 Затим прозборих окренувши се њима овим речима:
„Франческа, твоје муке тугу
и сажаљење буде у мојим грудима.
Реци ми: уз уздахе, те слатке звуке,
коме си и зашто љубав дала,
како су вам се у тајној жељи сплеле руке?“
А она ће мени: „Нема већег жала од сећања
на доба што срећом зраче у време јада:
то твој учитељ зна, вала!
Како је почела и расла све јаче љубав наша,
ако желиш толико да знаш,
испричаћу као биће што збори и плаче.
Читали смо једнога дана из доколице
баш о Ланселоту како га је љубав мучила:
сами смо били, не сумњајући у удес наш.
Више пута ватра ока нам се укрстила
док смо читали и бледела нам лица тога дана,
али смо на једном месту тела су нам попустила.
Када прочитасмо да на жељени осмех усана
пољубац спусти тај витез заљубљени,
овај што ме неће напустити ниједнога дана,
на усне ми положи пољубац острашћени.
Као Галеот писац књиге проводаџија је био:
тога дана више нисмо читали занесени.
Док је један дух то говорио, други је плакао
тако да од јада к'о да сам умро ја сам се онесвестио
и пао к'о што мртво тело пада.

Емисија Редакције за културу и уметност РТС
​
Користан извор за разумевање Житија деспота Стефана Лазаревића које је написао Константин Филозоф.

Ф о н е т и к а   и   ф о н о л о г и ј а

У српском стандардном/књижевном језику има 30 гласова и исто толико знакова (или слова) којима се они записују. У дијалектима постоје и гласови који представљају умекшане варијанте  стандардних гласова као  ᶊ (дз) - дзвезда,  S’(сј), -  сјједи, d’(дј) - медја, али они не улазе у састав наше азбуке.
Гласове у српском језику делимо на две основне групе: САМОГЛАСНИКЕ (вокале) – који се изговарају без препреке,  и СУГЛАСНИКЕ (консонанте) – са препреком при изговору, ћију подгрупу чине ГЛАСНИЦИ (сонанти) – у чијем изговору постоји трење са говорним органима које ствара консонантски шум.
САМОГЛАСНИЦИ (вокали) – има их 5 – а, е, и, о, у
Према положају говорних органа при њиховом изговору и према месту у усној шупљини где се образују, вокале делимо на три начина:
1- на високе, средње, ниске вокале,
2- на вокале предњег и вокале задњег реда,
3- на затворене, средње и отворене

СОНАНТИ (гласници) – има их  8 – в, ј, л, р, љ, м, н, њ
Према месту где се образују и начину артикулације делимо их на:
ПРАВЕ сонанте – који настају у усној дупљи в, ј, л, р, љ
-ј, в – полувокали
-л, љ – латерални
-р – вибрант
НЕПРАВИ сонанти (у чијем изговору, као резонатор учествује и носна дупља)
-назални сонанти: н, њ, м
По месту творбе деле се на:
-уснени: м
-уснено-зубни: в
-алвеоларне: л, р, н
-предњонепчане: ј, љ, њ
СУГЛАСНИЦИ (консонанти)  - има их 17 - б, п, ф, д, т, з, с, ц, ђ, ћ, џ, ч, ж, ш, к, г, х
Деле се по месту творбе, по начину творбе и по звучности.
По месту творбе:
1- уснени (лабијални): б, п, ф
2- зубни (дентални): д, т, з, с, ц
3- предњонепчани (палатални): ђ, ћ, џ, ч, ж, ш
4- задњонепчани (веларни): к, г, х
По начину творбе:
1- праскави (експлозивни): б, п, д, т, г, х
2- струјни (фрикативни): з, с, ж, ш, ф, х
3- сливени (африкате): ч (тш), џ (дж),  ћ (тј), Ђ (дј), ц (тс)
По звучности:
Сви вокали и сонанти су звучни а консонанти се деле на звучне и безвучне. Сваком звучном консонанту одговара безвучни парњак. Једино ф, х, ц су безвучни и немају звучне парњаке.

Српска средњовековна књижевност
Почеци словенске писмености

ПРВА ГРУПА

1. Када су се Словени доселили на Балкан?
2. Како су се звали први мисионари који су осмислили програм покрштавања и описмењавања Словена, где су и када рођени?
3. Када је и од кога словенски језик добио благослов да се на њему пишу свете хришћанске књиге?
4. Како се звало прво словенско писмо?
5. Објасни појам редакције/рецензије старословенског језика.
6. Наведи пет назива дела српске средњовековне књижевности.
7. Наведи  пет назива најстаријих глагољских  и ћирилских споменика које знаш.
8. Које временско раздобље обухвата средњи век?
9. Ко су најчешће били писци и главни јунаци средњовековне књижевности?
10. Ко је написао први српски  црквено-грађански   устав “Номоканон”?

                                                    
--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
ДРУГА ГРУПА                       

1. Каква културна подела је извршена међу Јужним Словенима након досељавања на Балкан?
2. Ко је сачинио прво словенско писмо?
3. Како су се звали први мисионари који су осмислили програм покрштавања и описмењавања Словена, где су и када рођени?
4. По којим особинама се истицала глагољица у односу на остала писма у време када је настала?
5. Када је настала ћирилица?
6. Како се звала школа коју су основали најпознатији Ћирилови ученици?
7. Наведи пет назива дела српске средњовековне књижевности.
8. Ко је написао “Слово љубве”?             
9. Које временско раздобље обухвата средњи век?
10. Које вредности имају доминантно место у средњовековној књижевности?

 
--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
ТРЕЋА ГРУПА

1. У ком веку је започело покрштавање и описмењавање Словена?
2. Ком народу су припадали први мисионари који су покрштавали и описмењавали Словене, где су и када рођени?
3. Како су се звали најпознатији Ћирилови ученици?
4. Колико знакова (слова) је садржала глагољица?
5. Наведи бар пет имена средњовековних српских писаца.
6. Наведи назив школе коју су покренули најпознатији Ћирилови ученици?
7. Ко је написао “Житије светог Симеона”?
8. Које временско раздобље обухвата средњи век?
9. У оквиру које институције је настајала и развијала се српска средњовековна књижевност?
10. Наведи пет назива дела српске средњовековне књижевности.

 
--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
ЧЕТВРТА ГРУПА

1. На чији позив је предузета мисија покрштавања Словена?
2. Како су се звали први мисионари који су осмислили програм покрштавања и описмењавања Словена, где су и када рођени?
3. Која писма су послужила као основа за настанак првог словенског писма?
4. По чему је прво словенско писмо добило назив?
5. Колико знакова (слова) је садржала ћирилица?
6. Наведи пет назива дела српске средњовековне књижевности.
7. Ко је написао “Похвалу кнезу Лазару”?
8. Наведи најзаступљеније књижевне врсте карактеристичне за  средњовековну  књижевност.
9. Које су основне одлике средњовековне књижевности (стил, инспирација, теме, идеје).
10. Које временско раздобље обухвата средњи век?

                                                                                                              

Пре него што започнемо лекцију о средњовековној књижевности, потребно је да накратко освежимо знање из историје и дефинишемо раздобље које има тако неодређен назив.
Под средњим веком, који је трајао читавих хиљаду година, подразумевамо период од 5. до 15. века. Уследио је након пада Западног римског царства (476. године нове ере, када је вођа германских племена, Одоакар, свргнуо последњег римског цара Ромула Августула) и трајао све до пада Византијског царства (1453. године, када су Турци покорили Цариград), или до почетка новог доба које је обележено Колумбовим открићем Америке, 1492. године. Назив „средњи век“ настао је у 14. веку од латинског израза medium aevum којим се успостављало разграничење између доба антике и епохе хуманизма и ренесансе у којој васкрсавају античке духовне и културне вредности.
То је време у коме је робовласнички поредак замењен феудализмом, време када је хришћанство постало званична државна религија у европским земљама, време ширења верског фанатизма и инквизиције, куге и колере. То је и време крсташких ратова и витезова који у књижевности увек изгледају романтично, мада у стварности то нису били... Али није у њему било све тако мрачно како се обично говори о средњем веку. У овом периоду рађале су се прве националне државе, издвајали се европски језици, ницали градови, оснивале се прве државне институције и отварали универзитети, градиле цркве и катедрале изузетне лепоте... У првим вековима овог хиљадугодишњег раздобља Јужни Словени су се, према тврдњама историчара, доселили на Балканско полуострво. И такође, у средњем веку установљена је прва призната српска краљевина (1217.) под вођством династије Немањића

Живот у феудализму. Слика је позајмљена са: http://www.opanak.net/srpsko-feudalno-drustvo-vladarska-ideologija-srednjeg-veka-kod-nas/1391950708_3ce1378bfe_feudalizam-istorija-online-srednji-vek/

​За писање овог текста коришћени су извори:
-Садржаји са веб сајта http://www.essential-humanities.net/western-art/literature/medieval/
-Књижевност и српски језик, Ч. Ђорђевића и П. Лучића,
-Књижевност и српски језик, Петра Пјановића

Средњовековна или феудална књижевност, како је још називају, настајала је у Европи након пада Западног римског царства и трајала све до краја 14. и почетка 15. века, када су се огласили први хуманисти, ширећи нове погледе на свет и место човека у њему.
На њен развој пресудан утицај имала је црква. Будући да је настајала у окриљу цркве и црквених институција које су биле центар образовања, писмености и културе, природно је што је имала првенствено духовни (религијски) карактер и што је  управо хришћанска идеологија представљала главни извор тема и инспирације. У складу с тим, стил ових дела био је узвишен, свечан, богоугодан, а садржај супротстављен свему што је овоземаљско, материјално и пролазно и испуњен љубављу према Богу и надом у вечни живот након смрти. Њена основна намена била је да васпитава читаоце у духу хришћанских вредности и врлина, да их учи скромности, смерности, спремности на одрицање, покорности пред Богом, непоколебљивости у вери, духовној чистоти... Уобичајено је да су и књижевни јунаци и аутори дела били дубоко одани хришћанству. Најчешће су то монаси, искушеници, преобраћени угледни пагани, а неретко и страдалници за веру и Христа.  
У најзаступљеније књижевне врсте средњовековне (феудалне) књижевности спадају: 
-различити облици црквеног(литургијског) песништва; хагиографије – животописи (биографије) светаца; апокрифи  (текстови које је званична црква одбацивала као јеретичке); беседе; повеље; животописи (биографије знаменитих личности); хронике или летописи ; родослови; средњовековни витешки (ритерски) романи; приповетке; разни облици моралистичке прозе; текстови са елементима научне литературе...
У књижевности западноевропских земаља неговали су се и драмски облици:
чудесна приказања (миракули) о животу, чудима или мучеништву светаца; представе о моралу (моралитети) у којима ликови персонификују моралне квалитете (доброчинство или порок) или апстрактне појмове (смрт или младост) и у којима се упућују моралне поуке; мистерије или представе о библијским темама као што су стварање света, Адам и Ева, убиство Авеља и страшни суд.
Иако је у овом раздобљу у  свим подручјима живота, па тако и у култури, доминантну улогу имала црква, погрешно је мислити да је књижевност била искључиво религијског и литургијског карактера.  Иако је црквена или духовна књижевност преовлађивала, упоредо са њом развијали су се и различити жанрови који припадају световној (или профаној) књижевности. Ова дела писана су на латинском језику, али и на народним језицима. Веома плодно било је  и епско стваралаштво у оквиру ког су настајали епови о националним херојима и подвизима и ритерски романи, легенде, приповетке. Међу најпознатије епове написане на народним језицима спадају француска Песма о Ролану, шпанска Песма о Сиду, германски еп о Нибелунзима, фински спев Калевала, староенглески еп Беовулф, као  и најстарији руски еп Слово о Игоровом походу. Најпопуларнији витешки романи су Роман о Троји, Александрида, Бово од Антоне, Ланселот и чувена келтска сага о трагичној љубави, Тристан и Изолда.
У области лирике посебно популарне су биле трубадурске песме о љубави витезова и њихових госпа, пасторале, романсе, шаљиве винске песме, сатире и пародије у стиховима.
Што се тиче драмског стваралаштва, у оквиру световне средњовековне књижевности најчешће су настајале и  изводиле се фарсе, сотије и миме које су се заснивале на грубом хумору, а извођене су са циљем да забаве и засмеју публику, исмеју нечије особине или критикују неку ружну појаву у друштву. 

​-​За писање овог текста коришћени су извори:
-Кратка историја српске књижевности,  Јована Деретића,
-Књижевност и српски језик, Ч. Ђорђевића и П. Лучића,
-Књижевност и српски језик, Петра Пјановића

Српска средњовековна књижевност, као и књижевности европских народа тога доба, настајала је у окриљу цркве и имала је првенствено духовни карактер. Као и у другим областима духовног живота и у књижевности је била пресудна оријентисаност на византијску културу. Књижевни извори на које се ослањала потицали су из грчког језика и православног хришћанства, а њени почеци били су оријентисани превасходно на преводилачку и преписивачку делатност. Међутим, у епохи Немањића, оригинално књижевно стваралаштво доживело је процват. Аутори су били учени монаси, али и представници владарских и племићких породица. Осим што је имала литургијску сврху, служила је и образовању високих друштвених слојева и сведочењу о животу и делима знаменитих личности оног времена.
Иако се подразумева да би најчитанија књига у средњем веку требало да буде Библија или Свето писмо она код нас није била доступна као јединствена књига, већ само у виду библијских списа. Најзаступљенији библијски текстови били су Псалтир (Псалми Давидови) и Приче Соломонове, а од новозаветних текстова Четворојеванђеље (живот, дела и страдање Исуса Христа, по Матеју, Марку, Јовану и Луки) и Апостол (збирка посланица или писама Христових ученика – апостола).
Међу књижевним врстама српске средњовековне књижевности присутна су упоредо, као и на западу, и дела изразито духовног (религијског) карактера и дела намењена световној употреби.
У литургијско песништво убрајају се молитва, тропар, кондак, стихира, икос, плач... а међу делима која су се читала и изван црквеног обреда издвајају се:
-хагиографије – житија (биографије) светаца;
-апокрифи – „лажна“ црквена књижевност (текстови које је званична црква одбацивала као јеретичке),
-молитве,
-слова, беседе, придике,
-песничке посланице,
-похвале,
-повеље,
-хронике или летописи,
-родослови,
-житија.
Науспешнија и најпопуларнија ауторска остварења тог доба била су житија (биографије) знаменитих личности. Творац биографије као жанра био је Свети Сава. Почевши од биографије Стефана Немање коју је он написао – Житија светог Симеона, ниже се мноштво дела и аутора овог жанра:  -Стефан Првовенчани: Житије светог Симеона;
-Доментијан: Житије Светог Саве;
-Теодосије: Житије Светог Саве;
-Архиепископ Данило II: Житија краљева и архиепископа српских;
-Григорије Цамблак: Живот Стефана Дечанског;
-Константин Филозоф: Житије деспота Стефана Лазаревића;
-Патријарх Пајсије: Живот цара Уроша;

Осим духовне и богоугодне књижевности у средњем веку код Срба били су популарни и световни жанрови, пре свега приповетка и роман. У најпознатије штиво спадају:
-приповетке Царица Теофана, Премудри Алкир, Еладије, Врач, Езопов живот (источњачког и византијског порекла); 
-духовни, морално-поучни роман Варлаам и Јоасаф (христијанизована легенда о Буди, индијског порекла, која је до нас стигла преко Византије);
-романи о животињама Стефанит и Ихнилат (пореклом из староиндијске књиге Панчатантра, а до нас је стигао преко Арапа и Византије);
-романи легенде са темама из античке историје, Роман о Троји и Александрида (Роман о Александру Великом).
-Познато је да су у библиотекама српских велможа постојали и витешки романи пореклом са запада, иако нису сачувани у материјалном облику: Тристан и Изолда, Бово од Антоне, Ланселот...
Ипак, иако је ова световна проза била веома популарна, није се укоренила као жанр у области ауторске књижевности. Нису познати српски средњовековни писци романа и приповедака.
​
Најзначајнији ствараоци у српској средњовековној књижевности:
Први српски књижевник чија дела и ауторство су нам познати је Растко Немањић познатији као Свети Сава (1174 – 1236). После њега, од 13. до 15. века (све до пада српске државе 1459. године) стварају се, преводе и преписују многа књижевна дела.
Најважнија књижевна остварења:
-Свети Сава: Хиландарски типик, Карејски типик, Студенички Типик; Житије светог Симеона; Служба светом Симеону; Крмчија или Номоканон (општи црквени устав); Писмо студеничком игуману Спиридону;
-Константин Презвитер: Азбучна молитва;
-Деспот Стефан Лазаревић: Слово љубве, Похвално слово кнезу Лазару, Запис на мраморном стубу на Косову;
-Јефимија: Похвала кнезу Лазару, Туга за младенцем;
-Јелена Балшић: Отписаније богољубно;
Најпопуларнија књижевна врста била је житије, а писци који су оставили најлепше биографије знаменитих средњовековних личности били су: Свети Сава, Стефан Првовенчани, Доментијан, Теодосије, архиепископ Данило, Григорије Цамблак, Константин Филозоф (српски), патријарх Пајсије.
​
​Мада је имала буран развој и плодно стваралаштво, због специфичних историјских околности (пада у ропство под Турцима услед којег је дошло до стагнације целокупног културног развоја), књижевност која је настала у овом раздобљу на простору Србије дуго није еволуирала и готово непромењена се задржала скоро до 18. века. У књижевности унутар данашње Србије, за разлику од других подручја у којима су Срби живели, нажалост, није било уплива хуманизма и ренесансе (мада су рани облици ренесансе видљиви у српском фрескосликарству и пре него што се појавила у Европи).

Бранијета Конџуловић

Провера знања

1. Напиши име песника којег сматрамо претечом (или родоначелником) модерне у српској књижевности.
2. Који су то друштвени фактори условили настанак модерне у српској књижевности?
3. Који европски књижевни правци су извршили нарочит утицај на српско песништво крајем 19. и почетком 20. века?
4. Под утицајем чијих књижевности се развијала српска књижевност почетком 20. века?
5. Какво расположење и поглед на свет испуњавају српску модернистичку поезију?
6. Какав однос према традицији имају српски модернисти?   
7. Ко су представници традиционалистичке струје у оквиру српске модерне?
8. Која тематика преовлађује у књижевности српске модерне?
9. Какав је однос књижевне критике према новом песништву?
10. Како се зове аутор „Антологије новије српске лирике“?
11. Који српски песник је био изразити представник парнасизма и симболизма?
12. Наведи имена српских песника у чијој поезији доминира песимистичка слика света.
13. Чији су ово стихови и из које песме потичу?

„Земљом према мени лежи моја сенка
Ја се ноћас бојим себе и ја стрепим
Сам од своје сени.“
   14.Чији су ово стихови и из које песме потичу?
„Клече мршаве главе пред ликом бога свог
Ишту, но тамо само ћути распети бог.“
   15. Чији су ово стихови и из које песме потичу?
„Ах не реците ми није тако и моје срце да то лаже себи
Јер ја бих плако, ја бих болно плако и никада се утешио не би.“
   16. Чији су ово стихови и из које песме потичу?
„Можда спава са очима изван сваког зла,
Изван стари, илузија, изван живота.“
   17. Чији су ово стихови и из које песме потичу?
„О склопи усне, не говори ћути, остави мисли нек се мирно роје...“
  18. Чији су ово стихови и из које песме потичу?
​„Сумња у љубав, најтежи нам јад, мин'о и часе блажене не мути...“
   19. Ко је написао песму „Плава гробница?
   20. Ко је написао песму „Долап?“ 
 

На сајту професорке Марине, у одељку  – Наставни материјали, објављена је, поред других корисних садржаја, и збирка приповедака Рани јади, Данила Киша. Била сам слободна да је позајмим из њене електронске библиотеке. Довољно је да кликнете на слику и отвориће вам се књига коју можете да преузмете и читате на свом телефону или компјутеру.

Драма "Чекајући Годоа" обрађује се у четвртом разреду средње школе. Препоручујем вам да прочитате књигу у преводу Андреје Милићевића, у издању Гутембергове галаксије, али ако нисте у могућности да је пронађете можете се послужити и књигом коју сам, за непредузимљиве ђаке, пронашла на сајту Bookforum. Да би вам било лакше да је читате на својим паметним телефонима, пребацила сам је у у пдф. формат. Поступак већ знате - кликните на слику и преузмите књигу.

У предивној онлајн  библиотеци Учитељског факултета - Антологија српске књижевности
налази се мноштво књига обухваћених обавезном школском лектиром, али и много више од тога. Тамо се налази и роман Добрице Ћосића, ​Корени, који се обрађује у четвртом разреду средње школе.​ Кликните  на слику испод овог текста и отвориће вам се књига у pdf. формату, а онда је, једноставно превуците на свој компјутер или мобилни телефон. Са десне стране је слика која садржи линк према страници на којој је књига објављена. 

Не морате бринути да ли има довољно књига у школској библиотеци. Довољно је да кликнете на слику и отвориће вам се књига коју можете да преузмете и читате на свом телефону или компјутеру.

Роман Меше Селимовића "Дервиш и смрт обрађује се у четвртом разреду средње школе. За оне који нису у прилици да књигу пронађу у библиотеци, постоји и савремено решење: књига у пдф. гормату преузета је са странице Ветар са Балкана. Кликните на слику и преузмите књигу на свој телефон или компјутер.

Захваљујући труду професорке Марине, која на свом сајту, у одељку Професорка Марина – Наставни материјали, намењеном ученицима, објављује електронске књиге које су обухваћене школском лектиром, не морате бринути да ли има довољно књига у школској библиотеци. Довољно је да кликнете на слику и отвориће вам се књига коју можете да преузмете и читате на свом телефону или компјутеру.

МОДЕРНA  У УЖЕМ СМИСЛУ

Реч модернизам (фр. реч moderne  - нов, савремен, по најновијем укусу)  означава новине које су у уметности обележиле крај 19. и певу половину 20. века. Овим изразом именује се мноштво књижевних покрета и праваца који су се развијали након натурализма: декаденција, импресионизам, симболизам, футуризам, дадаизам, експресионизам, надреализам, егзистенцијализам...

Појаву нових погледа на свет и израза у уметности условиле су друштвене промене крајем 19. века  (индустријализација која убрзава ритам живота и обезвређује човека, нова научна сазнања, наговештај рата, неизвесност).

Основна осећања овог времена су несигурност и тескоба, песимизам, отуђеност...Мењају  се моралне норме и систем вредности. Све то не може да се изрази кроз постојеће књижевне облике и приступ темама (већ натурализам уноси промене у реалистичку књ.) па се трага за новим изразом укључујући и експеримент. Модернисти тврде да књижевност не служи човеку већ лепоти.
Најпознатији модернисти у европској и светској књижевности, (осим француских модерниста Бодлера,Рембоа, Малармеа и Верлена) били су Џемс Џојс, Вирџинија Вулф, Томас Стернс Елиот, Вилијем Фокнер, Хенрик Ибзен, Антон Павлович Чехов, Морис Метерлинк, Аугуст Стриндберг, Андреј Бели, Александар Блок, Стефан Георг, Мигел де Унамуно, Антонио Мачадо...

Поетика модерне
Назив модерност  као и нови приступ стварању у књижевност уводи француски песник Шарл Бодлер (1821-1867). 1857.објавио је збирку песама Цвеће зла.
НОВЕ ТЕМЕ :
-унутрашњи живот, стања душе
-подручје људске подсвести (ирационално)
-мистицизам
-људска стања и осећања
НОВА РАСПОЛОЖЕЊА: усамљеност, досада, песимизам, испразност и безизлаз (атмосфера сплина), декаденција (духовно клонуће)
НОВИ ОДНОС ПРЕМА СВЕТУ: бунт, негација друштва или презир (повлачење у кулу од слоноваче ), боемија
НОВИ СТАВ ПРЕМА УМЕТНОСТИ:
-тежња ка модерном изразу
-естетизам (уместо социјалних, националних или моралних захтева)
-стремљење чистој уметности (ларпурлартизам)
НОВА ИЗРАЖАЈНА СРЕДСТВА:
-мелодичност језика,
-изразита сликовитост речи и израза,
-иронија, гротеска, симбол, синестезија
 
Модерна у ужем смислу обухвата неколоко књижевних покрета и праваца:
Декаденција – У француској књижевности  крајем 19. века;
-протест против досаде и баналности, повлачење из света у уметност речи;
-исказивање духовног клонућа, безизлаза, немоћи;
-осећање уклетости, стварање вештачког раја... (родоначелник - Бодлер).
 
Парнасисам – Повлачење у кулу од слоноваче (свет уметности недоступан за прост свет);
-назив изведен из заједничке песничке збирке „Савремени Парнас“ ;
-уметност нема сврху, не може да буде корисна, она постоји ради себе саме и служи само лепоти – ларпурлартизам ( L’ art pour l’ art! –Уметност ради уметности!);
-парнасовци се уздржавају од изражавања емоција, презиру масу, беже од баналности свакодневице
-негују хладан и објективан однос према свету,
-беже у историјске и егзотичне теме
-теже префињеном песничком изразу и лепоти песничких слика и савршеној форми
-често делују хладно извештачено и безосећајно
-представници су Теофил Готје и Леконт де Лил.
 
Импресионизам – Занима их утисак о свету, а не објективни свет и зато га не тумаче већ само изражавају како га виде и доживљавају.
-назив узет из сликарства (по слици Клода Монеа Импресија приликом рађања сунца)
-наглашена музикалност речи и стихова;
-доминација пејзажа;
 -богатство боја, сликовитост (а понекад и декоративност);
-вишезначност језика;
-синестезија (преплетеност чулних утисака: мириси сунца, модри звук флауте, шапат цвећа...)
-представници: Анатол Франс, Андре Жид, Марсел Пруст,  Антон Павлович Чехов...

 Симболизам – Претечом симболизма сматра се Шарл Бодлер;
-има доминантно место у модерни;
-као правац је озваничен 1886. када је Жан Мореас објавио Манифест симболизма у часопису Фигаро;
-о схватању света и улоге уметности у њему Бодлер говори програмском песмом Везе (природа и свет су шума симбола који чекају да буду одгонетнути и протумачени, а  песници имају дар да разоткривају њихов смисао);
-доминантна изражајна средства су симбол, синестезија, парадокс (Ужас од живота – екстаза живота!), гротеска, слободни стих
-симболисти су изразито урбани песници (занима их градски амбијент и психологија градског човека) -теже парадоксалним стањима, декадентни су и неурастенично сензибилни
-одбојност према субјективности и персоналности (зато искључују природну инспирацију и замењују је халуцинантном интуицијом)
-често су неприродни, бизарни пренаглашени (као и у одевању – денди стил)
-негују естетику ружног
-представници: уклети песници  - Шарл Бодлер,Артур Рембо, Пол Верлен,   вођа симболистичке школе Стефан Маларме;  А.Блок, А.Бели, А.Стриндберг, Стефан Георг, Унамуно, Мачадо, Метерлинк, Х. Ибзен
 
Најпознатији модернисти у сликарству су: Марк Шагал, Едуард Мунк, Клод Моне, Едуард Мане, Пол Сезан, Огист Реноар, Едгар Дега, Пабло Пикасо...
 
 

У предивној онлајн  библиотеци Учитељског факултета - Антологија српске књижевности
налази се и књига  Растка Петровића, Људи говоре. Кликните на слику испод овог текста и отвориће вам се књига у pdf. формату, а онда је, једноставно превуците на свој компјутер или мобилни телефон. Са леве стране је слика која садржи линк према страници на којој је књига објављена.

Песнички програм Милоша Црњанског, суматраизам, подразумева:
-нови однос према језику, речима, осећањима, мишљењу, стремљење ка будућности,
-нови дух, занос, морал,
-нови ритам реченице и језик који одражава ритам расположења,
-уместо јасних и дефинисаних ставова – лелујаве боје снова и слутњи,
-унутрашњу перспективу,
-језик ослобођен окова који открива тајне скривене у речима (синестезија...)
-тежњу за даљинама, бескрају, висинама, слободи бића,
-распетост између стремљења ка далеким просторима и чежње за завичајем.

Ево како то сам песник објашњава у свом тексту
објављеном у Српском књижевном гласнику,1920. године:


​Уредник Српског књижевног гласника, Богдан Поповић, позвао ме је, при штампању Суматре, да у облику неког додатка изложим са њом и своје „Вјерују“ о поезији.
Мада и ми, „најновији“, имамо, разуме се, своје интенсије у књижевности, не могу о њима да говорим без збуњености, јер, прво: други, одушевљенији од мене, би то боље извршили, а, осим тога, ја не верујем да убеђивање, у књижевној борби, у борби уопште, ишта помаже.
Зато, и кад бих могао да претпоставим читаоца који није циник, не бих могао да покажем оне вредности у нашој најновијој лирици, које ја, лично, држим да су врло велике. Могу само, у контирама, без синтеза, да откријем мисли које владају, са оне стране, папирнате, барикаде, где смо ми.
Најновија уметност, а особито лирика, напада се, већином, због њене „таме, неразумљивости, декадентности“ итд. О томе се не може говорити без ироније!
Већина нас, најновијих, иако се налазимо на политичкој левици, одбацује све корисне, популарне, хигијенске дужности, које поезији, код нас, људи без осећања за уметност, а препуни социолошког самољубља, тако често намећу. Социјализам, на пример, ми не бисмо ширили лирским песмама!
И тако, о тој нашој књижевној „критици“ , која је често апсурдна, ми не говоримо.
Али да најновија поезија није ни лудорија, ни декаденство, то ће сваки увидети, кад буде сазнао за утицај руских футуриста, и „декадената“, њиног, префињеног, часописа који се зове Мир искуства, у руској револуцији. Ни наша, најновија, уметност, а најмање поезија, не спава, како је често читаоци замишљају, као нека лепотица, у кули од слоноваче. Још је та кула „ебурнеа“, моћна, као станице бежичног брзојава.
Већину тих напада на најновију, нашу поезију, води бедна глупост малих средина. Баш је „популарност“ наше књижевности била узрок да је била тако устајала. Уосталом, и права популарност често је веома смешна. То знају сви они који су видели шта је оно што милиони Немаца сматрају да је велико код Гетеа.
„Расно, јасно, просто“ у уметности не помаже ништа. Све је то дао итмен, па ипак је, пола столећа, био, за Американце, будала.
Постоје неминовности. Непопуларност најновије поезије, и код нас, својевољна је! Сав овај увод био је, уосталом, потребан само зато да бих преко много чега могао прећи ћутке.
Остају противности које се не могу прећи иронично. Те се неће решити брзо. Положај, дух, наше поезије, после рата и, не могу а да не напишем, после Скерлића; сасвим је нов и измењен. Пале су идеје, форме и, хвала богу, канони!
Најновија уметност, а особито лирска поезија, претпоставља извесне, нове, осетљивости. Они који не могу да дишу изван предратне, уметничке, атмосфере, прилазе јој узалуд.
Свуд се данас осећа да су хиљаде и хиљаде прошле и крај лешина, рушевина, и обишле свет и вратиле се дома, тражећи мисли, законе и живот какви су били. Тражећи стару, навиклу, књижевност, познате, удобне, сензације, протумачене мисли. Лирску поезију вечних, свакидашњих метафора, оно драго циле-миле стихова, хризантема, које су цветале у нашим, недељним, додацима. Али су дошле нове мисли, нови заноси, нови закони, нови морали! Може се бити против нас, али против наших садржаја, и интенсија, узалуд.
 
Свет никако не жели да чује ужасну олују над нашим главама. Тамо се тресу, не политичка ситуација, нити књижевне догме, него и сам живот. То су мртви, који пружају руке! Треба их наплатити!
Као нека секта, после толико година, док је књижевност значила само разбибригу, ми сад доносимо немир, преврат, у речи, у осећању, у мишљењу. Ако га још нисмо изразили, имамо га, непосредно, у себи. Из масе, из земље, из времена нашег, прелази на нас. Не да се угушити!
Песник је био, код нас – где је Крањчевић мислио о њему као о искупитељу – фанатик нових, националних, покрета. Зар да од све те мистичне радости остане само мистика лепозвуке чегртаљке сликова? Прекинули смо са традицијом, јер се бацамо, стрмоглав, у будућност. Одбацили смо бивше законе. Вечити проблем „њеног венчања“ нас не буни!
Оделили смо се од овог живота, јер смо нашли нов. Пишемо слободним стихом, што је последица наших садржаја! Тако се надамо доћи до оригиналних, а то значи и „расних“, израза. Нисмо одговорни за своје „ја“! Не постоје непроменљиве вредности!
Без баналних четворокута и добошарске музике досадашње метрике, дајемо чист облик екстазе. Непосредно! Покушавамо да изразимо променљиви ритам расположења, који су, давно пре нас, открили. Да дамо тачну слику мисли, што спиритуалније! Да употребимо све боје, лелујаве боје, наших снова и слутњи, звук и шапутање ствари, досад презрених и мртвих. У форми то није богзна шта! Али, делимо ритам сунчаних дана, од вечерњих ритмова. Не мећемо све то у приправљене калупе.
Опет једном пуштамо да на нашу форму утичу форме космичкох облика: облака, цветова, река, потока. Звук наших речи неразумљив је, јер се навикао на мењачки, новинарски, званични, смисао речи. Давно је Бергсон оделио психолошко време од физичког. Зато је наша метрика лична, спиритуална, магловита, као мелодија. Покушавамо да нађемо ритам сваког расположења, у духу нашег језика, чији је изаз на ступњу фељтонских могућности!
Стих је наш занесена играчкица, па своје покрете чини у екстази. Своју екстазу претвара у голе покрете. У лирици то нешто вреди! Ослободили смо језик баналних окова и слушамо га како нам он сам, слободан, открива своје тајне. Није то било тако давно, кад је Дучић, исмејан, усудио се да напише да „шуште звезде“! Ми, дабогме, одосмо даље!
Можда те, формалне, новости мање занимају читаоца? О њима треба говорити други пут. Што се, пак, тиче наших, хипермодерних садржаја, ми их се не бојимо. За њима корача маса оних који су међу лешинама, под отровним гасовима, осетили и те како „хипермодерне“ сензације. Па су изгубили радост, коју им ни породица не може вратити више. Они су осетли много штошта што се назива „болесним“ у поезији. Ми изражавамо све што они још крију, што их мучи, али неизбежно сустиже. Тврдимо, фанатично, да постоје нове вредности, које поезија, одувек пре него живот, налази!
покушавамо да, свесно, покажемо те нове састојке у љубави, у страсти, у болу. Покушавамо да ослободимо, многе, бивших срамота, веза, закона и заблуда! Верујемо у те невидљиве, предестиниране, слушаоце и читаоце наше!
Као што верујемо у дубљи, космички закон и смисао, ради којег се туга, из Камоењшових сонета, кроз толика столећа, преноси у нас.
Ако су фељтони литература, онда модерна поезија постаје исповест нових вера. Иначе, сва та хрпа стихотворства, заната, не би била ништа друго до одвратно траћење времена. Али наш слободни стих, наша неразумљивост – коме је милије „болест“ – сасвим је нешто друго. Оно Аристотелово: кад смо будни имамо сви исти свет, а кад сањамо, свако свој!
Сад би требало да се упустим у метричке дискусије. Међутим, за то је, прво, још рано, а, друго, ја нисам никад био толико савестан као неки Малербов ђак. Нећу да будем ни духовит, па да употребим иронију Едгара лана Поа. Без препирке о версификацији, ја ћу, просто, да испричам како долази до тих песничких, хипермодерних, бунцања, као што је Суматра.
 
*
Осетих, једног дана, сву немоћ људског живота и замршеност судбине наше. Видео сам да нико не иде куда хоће и приметио сам везе, досад непосматране. Крај мене су, тог дана, пролазили Сенегалци, Анамите; срео сам једног свог доброг друга, који се враћао из рата. Кадга запитах откуд долази, он ми рече: из Букхаре!
Мати му је била умрла и комшије његове беху је сахранили. Неко му је покрао намештај, код куће. Ни постеље, вели, немам!
А кад га упитах како је путовао, он ми рече: „Преко Јапана и Енглеске, где су ме ухапсили“.
„Па шта мислиш сад?“ – питао сам га. „Не знам ни сам. Сâм сам. Ти знаш да сам се био верио. Она је отишла некуд. Можда није добијала моја писма. Ко зна шта ће и она дочекати? Не знам ни сам шта ћу, можда ћу добити место у некој банци“.
Све се то одиграло на станици у Загребу. После сам ја сео у воз и отпутовао даље. У возу је било препуно света, нарочито војника, жена у ритама, и много збуњених људи. У возу није било осветљења и виделе су се само сенке. Мала деца лежала су, на поду вагона, око наших ногу. Изнурен, нисам могао око да склопим. Док су око мене причали, приметио сам да су и ти гласови некако тешки и да љдски говор, пре, није тако звучао. Загледан у мрачне прозоре, сећао сам се како ми је мој друг описивао неке снежне планине Урала, где је провео годину дана у заробљеништву.Он је дуго, и благо, поисивао тај крај на Уралу.
Осетих тако сву ту белу, неизмерну тишину, тамо у даљини. Полако сам се насмехнуо. Где све тај човек није био! Сећам се да ми је причао и о некој жени. Из његовог описа запамтих само њено бледо лице. Он је неколико пуат понављао како ју је тако бледу последњи пут видео.
У мом сећању, нервозно, почеше тако да се мешају бледа лица жена, од којих сам се и ја растајао, или која сам видео по возовимаи бродовима. То ме је гушило, те изиђох у ходник. Воз је био стигао у Срем и пролазио испод Фрушке горе. Неке гране ударале су у окно, које је било разбијено.
Кроз њега је у воз падао влажан, мокар, хладан мирис дрвећа и чуо сам жубор неког потока. Стали смо били пред једним разривеним тунелом.
Хтео сам да сагледам тај поток што је у мраку жуборио и учинило ми се да се румени, и да је весео. Очи су ми биле уморне од неспавања, а обузела ме је била тешка слабост од дугог путовања. Помислих: гле, како никаквих веза нема у свету! Ето, тај мој друг волео је ту жену, а она је остала негде далеко у некој завејаној кући, сама, у Тоболску. Ништа не може да се задржи. И ја, куд све нисам ишао.
А ето, овде, како весело тече овај поток. Он је румен, и жубори. Наслоних, дакле, главу о разбијен простор. Неки војници, прелазили су, за то време, са крова на кров вагона. А сва та бледа лица, и сва моја жалост нестаде у жуборењу тог потока у мраку. Воз није могао даље. Ваљало је прећи, преко Чортановачког тунела, пешке.
 
Било је хладно. Ишао сам у гомили непознатих путника. Трава је била мокра, па смо клизили лагано, а неки су и падали. Кад смо се успузали на брдо, под нама се, у свитању, указао Дунав, сив, магловит. Сва та магла, иза које се назирало небо, била је неизмерна и бескрајна! Зелена брда, као острва над земљом, нестајала су још у свитању. Био сам заостао иза осталих.
А моје мисли, једако су још пратиле мог друга на оном његовом путовању о којем ми је, безбрижан, са горким хумором, причао. Плава мора, и далека острва, која не познајем, румене биљке и корали, којих сам се сетио ваљда из земљописа, једнако су ми се јављали у мислима.
Најзад, мир, мир до зоре, полако је улазио и у мене. Све што је мој друг причао, па и он сам, погурен, у похабаном, војничком шињелу, остало је заувек у мом мозгу. Одједном сам се сећао, и ја, градова, и људи, које сам ја видео, на повратку из рата. Први пут приметих неку велику проему у свету.
На другој страни тунела, чекао нас је други воз. Мада је у даљини већ свитало, у возу је опет био потпун мрак. Изнурен, опет сам сео у мрачан кут вагона, сам самцит. По неколико пута рекох сам себи: С у м а т р а, С у м а т р а !
Све је замршено. Изменили су нас. Сетих се како се пре друкчије живело. И погнух главу.
Воз је пошао и затутњао. Усоављивало ме је то да је све сад тако необично, и живот, и те огромне даљине у њему. Куд све нису стигли наши боли, шта све нисмо, у туђини, уморни, помиловали! Не само ја, и он, него и толики други. Хиљаде, милиони!
Помислих: како ли ће ме дочекати мој завичај? Трешње су сад свакако већ румене, а села су сад весела. Гле, како су и боје, чак тамо до звезда, исте, и у трешања, и у корала! Како је све у вези, на свету. „Суматра“ – рекох, опет, подругљиво, себи.
Одједном се тргох, неки немир у мени, који није стигао ни до свести, пробудио ме је. Изиђох у ходник, где је било хладно. Стајали смо опет у некој шумици. У једном вагону су певали. Негде је плакало једно дете. Али сви ти звуци допирали су до мене као из неке неизмерне даљине. Пређе ме јутарња језа.
Видео сам још Месец, сјајан, па се и нехотице осмехнух. Он је свуд исти, јер је мртвац.
Осетих сву нашу немоћ, сву своју тугу. „Суматра“, прошаптах, са извесном афектацијом.
Али, у души, дубоко, крај свег опирања да то признам, ја сам осећао неизмерну љубав према тим далеким брдима, снежним горама, чак тамо горе до ледених мора. За она далека острва, где се догађа оно што смо, можда, ми учинили. Изгубио сам страх од смрти. Везе за околину. Као у некој лудој халуцинацији, дизао сам се у те безмерне, јутарње магле, да испружим руку и помилујем далеки Урал, мора индијска, куд је отишла румен и са мог лица. Да помилујем острва, љубави, заљубљене, бледе прилике. Сва та замршеност постаде један огроман мир и безгранична утеха.
 
*После, у Новом Саду, у једној хотелској соби, направио сам од свега тога једну песму.
Београд, 1920.

​Административни стил се употребљава у зва­ничној комуникацији између друштвених и др­жавних установа, као и у њиховој комуникацији са грађанима. Изражавање је у том стилу формално, конкретно и без емоционалности, а карактеришу га устаљени ред речи и устаљени изрази.

Овај стил има уобичајену форму и да његова употреба подразумева нека правила:
Заглавље - у горњем левом углу, пишемо име институције којој се обраћамо.
Ословљавање - у пословном писму увек је формал­но и почиње са Поштовани, Уважени или Цењени...
Садржај писма - раздвајамо у пасусе. 

• Писмо се завршава неким устаљеним поздравом: С поштовањем, Срдачно, Срдачан поздрав или Очекујући Ваш одговор, срдачно Вас поздрављам и сл.
• У доњем десном углу, наводи се име па презиме пошиљаоца, а испод се ручно потписујемо.

У пословној преписци се строго морају по­штовати језичка и правописна правила! Редови треба да буду уједначени по дужини, а ред на почетку па­суса увлачи се за 1 до 3 cm. Данас сво користимо електронску преписку, па зато треба обратити пажњу и на стил изабраних слова - фонт; треба користити једноставан, неутрални стил  (уобичајен је  Times New Roman), а величина слова је обично 12.

Молба и жалба
Молбом или жалбом се појединци или правна лица обраћају државним органима, организацијама, приватним фирмама и слично, да изразе неслагање са неком одлуком или решењем.
 
И молба и жалба имају форму пословног писма, а предају се непосредно, на писарници установе, или се шаљу поштом, с повратницом.
 
Основни елементи молбе и жалбе су:
Прималац  - његов назив и адреса у горњем левом углу (заглавље);
Предмет  - разлози за упућивање дописа и оно што је потребно да прима­лац учини;
Датум и место писања  - у доњем левом углу, који су неопходни да би се евидентирало време када је молба, односно жалба упућена;
Име, презиме, адреса и место боравка подносиоца (и број телефона за кон­такт) у доњем десном углу, а испод тога – својеручни потпис, да би се потврдила аутентичност жалбе, односно молбе.

Радна биографија или, популарно - CV *на латинском curriculum vitae 

Када се конкурише за посао, сти­пендију  или нешто слично, увек се прилаже и текст који се зове радна биографија или CV. Сврха радне биографије је да вас у првом контакту представи на најбољи начин. У њој пишете о свом образовању, вештинама, радним искуствима и другим квалитетима и особинама које могу утицати на исход вашег учешћа на конкурсу. 

Основни еле­менти које садржи једна уобичајена радна биографија:

• лични подаци;
• стечено образовање (формал­но и неформално);
• практично и стручно искуство – плаћено или волонтерско;
• учешће на званичним скуповима и семинарима, у пројектима које је организовала школа или неке друге институције;
• знање страних језика;
• знање рада на рачунару;
• награде и признања (и препоруке, ако се траже);
• претходне стипендије;
• остала интересовања и хобији, ис­куства и постигнућа која су важна за посао и слично. 

Уз радну биографију или CV понекад се тражи мотивационо писмо, у којем се од вас очекује да кажете нешто о себи, разлозима зашто конкуришете и чиме можете да допринесете на најбољи начин ако ваша кандидатура буде прихваћена.
Веома је важно да ништа не измишљате и не покушавате да обманете послодавца или институцију којој се обраћате јер се сви подаци проверавају!

ПРИМЕРИ   РАЗЛИЧИТИХ   ФУНКЦИОНАЛНИХ   СТИЛОВА

Пример за књижевноуметнички стил

У вјетровитој ноћи.  Ја, човјек нестална срца, који живим, без мира и радости; горак живот у туђем хљебу, немирне прошлости, пуне лутања, несналажења и страдања, несталне, тешке садашњости и мрачне будућности, шибан страстима, потресен догађајима и мучен од људи, оборен и гажен на улазу у живот, подгрижен гријехом и борбом проти гријеху — ја жудим свом душом мир и молим ноћас од Бога живот ведар и тих, да се не кидам у себи и не ломим свијетом.   (Иво Андрић)

Пример за научни стил

Хигсов бозон или Хигсова честица је елементарна честица којом се према Стандардном моделу објашњава маса других честица, а посебно зашто су W и Z бозони толико масивни за разлику од фотона који нема масу. Хигсов бозон једна је од 17 елементарних честица у Стандардном моделу. 16 преосталих честица су: 6 кваркова, 6 лептона, фотон, глуон, W и Z бозон. Кваркови и лептони су примери скупине честица звани фермиони. Они чине сву материју коју свакодневно видимо око нас. Фотон, W, Z, глуон и Хигсов бозон су у другој скупини звани бозони. Они су одговорни за све силе у природи, осим гравитације. Научници још не знају како повезати гравитацију са Стандардним моделом.
Постојање Хигсовог бозона има велику важност у квантној физици јер би се доказало постојање хипотетског Хигсовог поља - најједноставнији од неколико предложених механизама за ломљење електрослабе симетрије, те начин на који елементарне честице добијају масу.
Постојање таквог бозона предвиђено је теоријом коју су независно и скоро истовремено предложиле 1964. године три групе истраживача: Франсоаз Енглерт и Роберт Брут, Петер Хигс, Џералд Гуралник, Kарл Хаген и Том Кибл.

Пример за новинарски стил

Руски председник Владимир Путин изјавио је да Русија види Арктик као регион који је важан за њену безбедност, наводећи да би ракети испаљеној с америчке подморнице код обала Норвешке било потребно 15 минута да стигне до Москве.
 
ТАСС преноси да је Путин то казао у интервјуу који је део филма "Путин" Андреја Кондрашова, објављеног на руским друштвеним мрежама.
 
- Ми не претимо никоме, али користећи предности које имамо, у овом конкретном случају користећи предност у територији, обезбедићемо сигурност Русији и њеном народу. Имајући то у виду, арктички регион изузетно је важан за Русију - навео је Путин.
 
Он је изнео тврдњу да Русија има најмоћнију нуклеарну флоту и додао да су америчке подморнице које носе ракете у борбеној приправности код обала Новешке.
 
Два примера за административни стил
 
 Пример пријаве на конкурс:
 
Тамара Јовановић                                                                              Дечји вртић „Гај“
Улица бреза  171                                                                                 Улица липа 199
11 000 Београд                                                                                  11 000 Београд
 
 
Предмет: Пријава на конкурс
 
На основу конкурса који је у дневном листу „Политика“ објавила ваша установа 1. априла 2018. године, пријављујем се за  радно место васпитачице за рад са предшколском групом. Сматрам да, осим одговарајућег образовања, поседујем и друге квалитете које сте навели у конкурсу и надам се позитивном одговору.
 
                                                                                                                         С поштовањем
                                                                                                                        Тамара Јовановић
                                                                                                                              (потпис)
У прилогу достављам:
1. Биографију                                  
2. Фотокопију дипломе
3. Фотокопију личне карте
4. Потврду о положеном стручном испиту
Београд, 4. априла 2018.
 
 
  Пример биографије: 
 
Јанко Јанковић
Миријевски венац 225
11 000 Београд
 
                                                                     Биографија
 
Рођен сам 25. јануара  1990. године у селу Заблаћу код Чачка. Након завршене основне
школе (ОШ „Владислав Петковић Дис“ у Заблаћу) уписао сам и са одличним успехом завршио Општу гимназију у Чачку.
2008. године уписао сам се на Природно-математички факултет у Београду, Одсек за нуклеарну физику.
Дипломирао сам 2013. године са просечном оценом 9,60 и исте године уписао постдипломске студије. Током студија био сам укључен као сарадник-волонтер у пројекте Нуклеарног института „Винча“. Тренутно радим докторску тезу са темом Рециклажа и неутрализација нуклеарног отпада. 
 Течно говорим енглески језик, служим се немачким и француским и добро познајем рад на рачунару.
 
                                                                                          С поштовањем,
                                                                                          Јанко Јанковић
                                                                                           (потпис)

И за крај - једна шаљива жалба

Жалба на резултате конкурса Школе лепог понашања
 
Школа лепог понашања
Улица љубичица 222
11000 Београд
 
Поштовани господине директоре,
Улажем жалбу на резултате конкурса за упис кандидата у Школу лепог понашања у школској 2017/2018 години. На списку примљених ученика, који сте објавили 31. августа 2017. на огласној табли школе,  не налази се име наше кћерке Мирне Добрић, иако она задовољава све критеријуме за упис у једну овакву школу. Као родитељ, врло сам незадовољна одговором секретара школе, да је разлог одбијања то што је моје дете на дан уписа вређало друге кандидате и поломило некакав важан експонат у холу школе. Па зар сврха Школе лепог понашања није управо то да ученике научите лепом понашању?
 
                                                                                                                       С поштовањем,
                                                                                                                       Лепа Добрић

За оне који немају уџбеник!
Текст позајмљен из уџбеника 
Ч.Ђорђевић, О.Радуловић, М.Грдинић,
Књижевност и граматика 2, Приручник за 2. разред

Реализам као књижевни правац у српској књижевности почиње крајем шездесетих година 19. века, са појавом Светозара Марковића и његовим критичким текстовима о схватању књижевности уопште и стању у српској поезији и прози.
Светозар Марковић је, између осталог, и покретач социјалистичких идеја у Србији. Рођен је 1846. године, али се место његовог рођења тачно не зна. По некима, рођен је у Зајечару, по другима - у Јагодини. Студирао је технику у Београду, у Петрограду и Цириху. Боравак у Русији омогућио му је да упозна идеје руских социјалдемократа, под чијим је утицајем писао своје текстове. Посебно је био одан идејама Чернишевског, које су се тицале и гледања на естетику, али и на социјалистичко организовање друштвене заједнице, у чему је нарочиту улогу имао роман Чернишевског Шта да се ради? Под утицајем овог романа Светозар Марковић је организовао и занатске задруге у Србији, како би се радништво заштитило и сачувала социјална једнакост. Светозар Марковић је у Русији упознао и књижевне идеје руских критичара Доброљубова и Писарева, што је од битног значаја за српску књижевност. Боравећи у Швајцарској, упознао је идеје модерних међународних радничких покрета на социјалистичким идејама Маркса и Енгелса.
По повратку у Србију, Светозар Марковић пише разне критичке чланке о власти и економском стању у Србији, о моралу, омладини, о васпитању и образовању младих, о привреди и култури, о радницима и књижевним приликама у српској култури. Покреће и листове Раденик, Јавност и Ослобођење.
Због прогресивних и реформаторских идеја и промена које заговара, бива затваран. У пожаревачком затвору проводи више месеци, што је утицало и на његово здравље. Поболева од туберкулозе и умире 1875. године у Трсту, где је тражио лек за своју болест.
Најпознатије дело Светозара Марковића је Србија на Истоку, велики текст у коме свестрано разматра економске, политичке и културне прилике у ондашњој Србији. Познати његови чланци су Српске обмане, Како су нас васпитавали, Певање и мигиљење, Реалност у поезији. Светозар Марковић је подједнако присутан како у српској историји тако и у књижевности, којој је дао нови смер почетком седамдесетих година 19. века.
​
Светозар Марковић је писао текстове о књижевности, али се никада није бавио стварањем књижевних дела. Написао је само два чланка о проблему књижевности: Певање и мишљење (1868) и Реалност у поезији (1870). Ови чланци писани су под јаким утицајем руских реалиста: Чсрнишевског, Доброљубова, Писарева и, као такви, одиграли су прекретничку улогу у српској књижевности, посебно чланак Певање и мишљење, који је постао идејни програм - манифест српског реализма.
У својим критичко-теоријским текстовима Светозар Марковић разматра:
• постојеће схватање о уметности и књижевности уопште,
• однос књижевности и живота,
• друштвену улогу књижевности и
• однос писца према народу.

"Певање и Мишљење"
Певање и мишљење је чланак који представља осврт на српску књижевност у датом тренутку (1868). Има четири поглавља.

У првом поглављу Светозар Марковић критикује схватања идеалистичке теорије о уметности, односно о песништву. По тој теорији важе следећа правила:

-  песничко стварање је израз божанског нацахнућа којим су обдарени само ретки појединци;
-  закони који владају у уметности (песништву) непроменљиви су и вечни, па се морају поштовати; њима се одређује шта је лепо, узвишено или страшно;
-  идеја о лепом урођена је човековом духу и јавља се као тежња да се досегне „вечна лепота”;
-  лепота је у облику или форми дела, али не у садржини, у ономе о чему се пише, па је уметност као таква изван свакодневног живота.

Светозар Марковић оваквим теоријским тврдњама супротставља теорију реалистичког гледања на уметност, посебно на песништво. Он сматра да:

•  уметност и књижевност увек су „зависили од околности у којима су саздани” (социјалне, политичке, националне и културне околности);
•  књижевност увек одражава погледе и схватања људи на одређеном ступњу друштвеног развитка (што показују Илијада, романтичарска поезија, српска народна епска поезија и др.): Људи су писали свој живот, своја убеђења и осећања и своје потребе;
•  са развитком свести људи мења се и однос према књижевности; мењају се и облици и садржина књижевних дела.
По мишљењу Светозара Марковића, од књижевности се захтева да износи оно што је од користи за човека и друштво у целини, а то значи:
1.  књижевност треба да покреће актуелна питања, 
2.  у књижевности треба приказивати истински живот народни са гледишта науке,
3.  Књижевност треба да буде савремена!
Од писца се тражи:
1. да разуме живот људски са свим приликама што их он пружа;
2. да разуме потребе које се рађају у животу  и
3. да уме да одговори на питања што их живот задаје сваким тренутком и да буде образован.
 
Залажући се за ове ставове, Светозар Марковић је поставио теорију реализма у српској књижевности.

Друго поглавље чланка доноси критику српске романтичарске поезије код нас. По мишљењу Светозара Марковића, наша дотадашња поезија била је:
- смеса љубавних изјава, фантастичних сцена, празних фраза и смешних будалаштина;
- у њој су присутна само два мотива: вољена драга и домовина;
- празна је, извештачена у осећањима, једнолична у изразу, удаљена од правог живота (и све то он показује на примерима из листова и часописа);
- свуда и у свему је само лично (приватно) осећање постављено изнад општег расположења, а оно (опште расположење) би морало бити од много веће важности за књижевност.

У трећем поглављу своју критику Светозар Марковић усмерава на прозу, констатујући да је и она скучена у тематици, да је и у њој много љубави, уздаха, певања, месечине и играња; доста је прича и назови „новела”, а мало романа; у њима нема онога што је главно - нема истинског живота људског (изузетак је, донекле, стваралаштво Јакова Игњатовића).
Да би у прозном делу био присутан живот, мора да се испуне неки од услова, а то су:
1. писац треба да иде отворених очију кроз живот (да слуша, гледа, запажа, бележи);
2. да интензивно доживљава живот: да га боли туђа бољка, да се радује туђој радости, да га се дотиче туђа несрећа;
3. песник мора да изучи људски или народни живот, ако жели бити прави песник;
4. писац мора да истражи узроке крупних појава „као што су опште осиромашење и опште морално и материјално пропадање народа”, а за то је најпогоднији савремени роман, и то друштвени роман, за који ће рећи да је „епос 19. века”.

По мишљењу Светозара Марковића, недопустиво је да „наши песници потајно сањају, миришу ружу, гледају зору, слушају славуја, или туже неком особитом тугом, тугом ситог човека”, док „наш друштвени живот заудара трулежом”. У томе и јесте „разлика међу певањем и мишљењем”, завршава Светозар Марковић.

У четвртом поглављу Светозар Марковић прави критички осврт на преводилачку књижевност са још једним освртом на домаћу поезију, издвајајући неке ретке примере ангажоване српске књижевности. По њему, такви су: Змај са сатиричном и Ђура Јакшић са родољубивом поезијом.
На крају, Светозар Марковић објашњава и разлоге писања овога чланка. Циљ му није био да појединачно разматра писце и дела у српској књижевности, већ да определи (одреди) њен општи правац, што му је и пошло за руком јер су после овога чланка у српску књижевност ушли нови мотиви, неке друге теме, нове друштвене средине, нови језик и стил писаца. Дошли су и млади ствараоци који ће следити његове идеје: Војислав Илић, Милован Глишић, Јанко Веселиновић, Радоје Домановић и др.

Печат идејама из чланка Певање и мшиљење дала су Марковићева размишљања из другог текста - Реалност у поезији (1870), у коме се још једном наглашава веза песника са животом, као предуслов правог стварања: Оне личности у народу које су дубље и силније осетиле све патње које тиште цео народ и које су кадре да искажу та осећања у вештачкој форми , то су прави песници, то су пробуђени делови народа, то је народна свест о себи самом и својим патњама... Таквог ствараоца он је видео у Петру Петровићу Његошу. На крају је закључак који у потпуности одређује његов поглед на књижевност: Живот народни, то је садржина - реалност поезије.
Након овога, смер српске књижевности је дефинитивно одређен: започело је раздобље српског реализма.

Припрема за разговор о писцу и роману:

• Шта сте научили о Балзакаовом делу и његовом значају за француску књижевност и књижевност реализма уопште? Када и где је рођен Оноре де Балзак? Који је његов значај за француску књижевност? За које његове романе сте чули? 

Време, простор, тема, мотиви, однос стварности и уметничке надградње у делу

• На основу тематике и приступа књижевној грађи, одредите у које типове романа можемо уврстити роман Чича Горио? На основу чега можемо извести тај закључак? 
• У ком времену и простору се дешава радња? Колико радња траје ? 
• Постоји ли веза између ликова у роману и стварних представника из живота тог времена?
• Шта би могла бити тема овог романа?
• Који мотиви преовлађују у делу?

Приповедачки поступак

•  Коју врсту приповедача и које приповедачке поступке користи Балзак у делу?
•  Какву функцију у делу има такав приказ простора и људи?
• Можемо ли да повезујемо карактеристике простора са јунацима?
• Какве закључке изводимо када их поредимо?
• Покушајте да издвојите кључне композиционе целине у роману: експозиција, заплет, кулминација, перипетија, расплет.

Смисао дела

•  Кроз размишљања неколико ликова веома сликовито и критички је приказано друштво. Који су то ликови?
•  Какав закључак можете да изведете о париском високом друштву и вредностима које оно признаје, на основу исказа књижевних јунака? Да ли је приказана стварност иста када је сагледавамо споља и из унутрашње перспективе учесника у њој?
•   Како је приказан свет сиромашних људи? Какве снове и какве проблеме они имају? Постоји ли нешто што сиромашни имају, а богати немају?
•   Које супротности су јасно уочљиве у роману и који ликови их представљају?
  -Материјално сиромаштво : духовно богатство.
  -Mатеријално богатство : духовно сиромаштво.
• Шта је то заједничко свим ликовима? Шта их одређује, условљава да буду такви какви јесу, шта их покреће и до чега их све то доводи?

Универзалне поруке и критика друштва
Како објашњаваш крај романа?
Шта мислиш о преображају који нам на крају дела наговештава Ежен де Растињак?
Какве поруке изводиш из дела  у целини?
   

А ево како су ваше вршњакиње на сајту https://zokaivanovic.files.wordpress.com изразиле своје утиске о романуЧича Горио.