Радио драма "Живот је сан"

У припреми за час о класицизму у српској књижевности, пре или након што прочиташ драму "Тврдица", Јована Стерије Поповића (многима познату као Кир Јања, по имену главног јунака), погледај и позоришну представу. Верујем да ће ти то помоћи да у потпуности разумеш њен садржај.

-Почеци проучавања књижевног дела; смисао и задаци проучавања књижевности
-Методологија проучавања књижевности
 
1. Ко је и када први употребио термин наука о књижевности?
2. Која књижевна дела су била предмет првих античких расправа и критика и ко је те расправе покренуо?
3. У ком античком добу и где започињу опсежнија и свеобухватнија проучавања књижевности?
4. Где и када су записиване прве белешке које представљају зачетке историје књижевности и књижевне критике?
5. Ко је, када и у ком делу први пише о стилским фигурама у књижевности?
6. Који антички мислилац сматра да је песништво вештина у којој посебно место има умеће подражавања стварности?
7. Наведи називе савремених научних дисциплина које се баве проучавањем књижевности.
8. Чиме се бави историја књижевности?
9. Шта значи реч поетика?
10. Наведи бар 5 приступа/метода/“школа“ у проучавању књижевности.
11. Наведи кратко, у тезама, исходе проучавања књижевности.
12. Шта подразумева унутарњи приступ књижевном делу?
13. На чему се заснива позитивистички метод?
14. На који начин се књижевношћу бави психолошки метод?
15. Шта означава појам архетип?
16. Чији је производ књижевно дело по теорији рецепције?
17. Шта означава појам - хоризонт очекивања?
18. Шта интересује формалисте приликом проучавања књижевног дела? (наведи бар 5 елемената)
19. На који начин феноменолози посматрају књижевно дело?
20. Шта истражује наратологија?
21. Који мислиоци и у којим делима су поставили корене науке о књижевности?
22. Како је Аристотел објашњавао и оправдавао приказе богова у Хомеровим еповима?
23. Где је и када започета прва класификација и каталогизација књига?
24. Ко је, када и у ком делу поставио научну основу науке о књижевности, бавећи се теоријским и естетским питањима у књижевности и питањима њеног вредновања?
25. Који антички мислилац је сматрао да је песничка уметност производ божанског надахнућа, што значи да не зависи од воље песника?
26. Шта значи реч мимезис?
27. Чиме се бави теорија књижевности?  
28. Чиме се бави књижевна критика? 
29. Свако књижевно дело може се проучавати са више различитих аспеката и уз помоћ различитих научних дисциплина које се не баве примарно проучавањем књижевности. Наведи бар 5 таквих дисциплина.
30. Која два основна приступа преовлађују у методологији проучавања књижевности?
31. Шта обухвата спољашњи приступ књижевном делу?
32. Када се јавља позитивизам као научни метод и ко га је основао?
33. На који начин позитивисти схватају књижевно дело?
34. Који научници су својим теоријама дали подстрек теоретичарима књижевности за увођење психолошког метода у проучавање књижевности?
35. Шта означава израз колективно несвесно?
36.  Шта означава појам рецепција?
37. Шта означава појам очуђење или онеобичавање?
38. Које слојеве у књижевном делу уочавају теоретичари феноменолошке школе?
39. Од чега полази структурализам као метод (поступак) у тумачењу књижевног дела?
40. Објасни појам плурализам метода у проучавању књижевног дела.

Pošto u čitankama imate samo odlomke, preporučujem vam da ovu zaista vrednu novelu pročitate u celini:

Ruke
Gledao sam ih pred sobom prebačene na leđa, iznad zadnjice, kako se odmaraju jedna u drugoj. Lijeva se mazi u naručaju desne, spretnije, snažnije, pametnije, ozbiljnije. Gotovo bih rekao i "starije" kad ne bih znao da su skupa rođene od iste majke (dakako, i od istog oca), štaviše, da su skupa i začete, da su nastale iz zajedničke želje oca i majke, koji su ih ostavili mjesto sebe da mijese od kore zemlje koru kruha.
Nastale su iz želje, iz grča, iz čudnog trabunjanja u noći, u pomračenju svijesti, i sada hodaju po svijetu zagrljene, zaljubljene, nerazdvojive. Jedna u drugoj. Desna je prstima obgrlila lijevu i nosi je pažljivo i brižno, kao što kuja nosi štene u zubima. A lijeva se mazi u zagrljaju, igra se u dokolici: skakuće palcem po vrhovima ostalih prstiju, pjevuši do-re-mi-fa... fa-mi-re-do..., zatim zabubnja po prstima marš, pjeva.
- Šta to radiš? - pita je Desna.
- Što bih radila? Pjevam - veli Lijeva.
- Pjevaš? Što pjevaš?
- Pjevam "do-re-mi-fa" i "Marširala, marširala..."
- "Marširala, marširala"? Glupost! - veli joj Desna s poučnim podsmijehom. - Kao da si ti vojnik?
- A kao da samo vojnici pjevaju "Marširala, marširala.." to pjevaju i djeca.
- Kao da si ti dijete?
- Nisam ni vojnik ni dijete, ali zašto bi bilo glupo pjevati? - veli Lijeva već srdito. - A baš ću pjevati!
Ja sam mala, ali znam
sitna slova da čitam,
znam i pisat' slova sva,
koji uči, onaj zna.
- Pa ti ne znaš pisati? Smiješno je što se tako maziš - veli joj Desna ozbiljno.
- A što da radim? Da šutim i računam na prste kao lihvar?
- Hoćeš možda reći da sam ja lihvar?
- Ti ne računaš na prste.
- Nego što ja radim?
- Ti radiš, činiš i djeluješ, kako je već rekla jedna nepismena luda prije mene.
- Odakle ti znaš da je to rekla jedna luda? Pa ti ne znaš čitati?
- Ne znaš ni ti čitati.
- Ja znam pisati.
- Ali čitati ne znaš!
- Ja barem znam listati knjigu, a ti ni to ne znaš. Ti znaš samo držati knjigu dok ja listam. On čita, ja listam, a ti, kao stalak - držiš. To je sve što ti znaš. Nikad nisi zavirila u knjigu. Knjige poznaješ samo po težini, a nemaš pojma što je u njima.
- Znam i ja listati! A da je On ljevak, znala bih i pisati!
- Pisati? Da, samo kako?
- Kao i ti. A možda i bolje od tebe. Da je On ljevak, sve bih znala kao i ti, i bolje od tebe!
- Ti bi znala prstima pokretati marionete?
- Znala bih.
- I slikati bi znala?
- Znala bih i slikati.
- I naslikati tri zeca na noktu mog malog prsta?
- I tri zeca na noktu tvog malog prsta. I još k tome dva pileta! Uostalom, zašto na tvom noktu? Naslikala bih na svom noktu.
- Na svom? Glupost! To ni ja ne mogu. To nitko ne može.
- A ja bih mogla!
- Znači da bi ti sebi i nokte rezala?
- Naravno. A zar ih tebi ne režem?
- Da, meni. Ali sebi to nitko ne može.
- Opet "nitko ne može". Ja bih mogla!
- Samo se hvališ, a ne bi znala ni buhu uloviti.
- Ph, buhu? Kao da sam samo jednu ulovila!
- A da li bi znala šivati?
- Znala bih i šivati.
- Jest, udjenuti konac u iglu? To bih ti morala ja učiniti.
- Sama bih i konac udjenula. Sve bih sama radila.
- I vezivala kravatu?
- I kravatu vezivala.
- I stavljala kapljice u oko?
- I stavljala kapljice.
- I brijala mu bradu?
- I bradu brijala.
- Ali On se ne bi dao tebi brijati.
- Zašto ne? Ja bih ga obrijala bolje od tebe.
- Ti bi mu prerezala grkljan.
- Ja nisam ubojica! To bi ti učinila. Uostalom, jednom si već i pokušala to učiniti.
Nastao je muk. Desna nije odgovorila; zadrhtala je na te riječi, kao da joj je žilama prostrujilo sjećanje.
- Ja sam mislila da On to ozbiljno hoće - reče zatim ponizno i s osjećanjem krivnje. - Htjela sam ga samo poslušati...
- Poslušati? On ti nije zapovjedio da ga ubiješ.
- Njegova je želja meni zapovijed. Ja sam mislila da on to iskreno želi.
- A-ha, htjela bi možda reći da je On neiskren? A, molim te, tko je tebi rekao da on to želi?
- Ja sam mislila da želi.. Bilo mu je teško. Cijelu noć nije oka sklopio. Brisala sam mu oznojeno čelo, palila mu cigaretu za cigaretom i napisala oproštajno pismo. Stenjao je, uzdisao, grizao jastuk.. Šaptao je: "Treba učiniti kraj! Ne mogu više!" Sam me odveo do britve.
- A ti si to odmah shvatila kao Njegovu želju da meni prerežeš žile?
- Nemoj me mučiti. Što sam ja mogla kad je sam govorio..
Što je govorio? Da ne može više, da treba učiniti kraj.. Ali to su riječi! Riječi ne dolaze iz želje, nego s jezika. Lako je jeziku mljeti koješta; od toga se umire samo u onim knjigama koje ti listaš. Jezik izbaci u svijet svoje riječi (uostalom, uvijek iste i davno poznate riječi) i rasplinu se kao dim. Ništa se nije dogodilo. Svijet i dalje hoda, jede, puši i spava, i opet govori riječi, i opet se ništa nije dogodilo. Svijet želi govoriti, ali svoje želje ne iskazuje riječima; štaviše, riječima ih sakriva i zaklanja. Riječi su maska. On ne želi ono što govori.
- A kako možemo znati što On želi ako ne po riječima?
- Najmanje po riječima. On je govorio da "treba učiniti kraj", ali to nije želio. Ja sam to znala.
- Odakle tebi to znanje?
- Možda i otuda što sam nespretna, slaba i glupa. Da, i neozbiljna. Što mi je riječ tuđa kao svjetlo uhu i zvuk oku, što ne razlikujem riječ od riječi, kao ni slatko od slanog, sve su mi jednake, a nijednoj ne vjerujem...
Ja ne znam ići za riječima. Ne znam se lukavo dovijati, ne znam se elegantno gibati po kružnicama i elipsama, po parabolama i spiralama riječi, ne znam ubijati, zavijati, odvijati, "postavljati" i "razrješavati", zibati se na ljuljalci i klizati po ledenim razgovorima, izvoditi zavodljive figure, parade, bravure, kao majmun u cirkusu, tapšati prijateljski po ramenu, diplomatski stidkati Desnicu neprijateljskoj diplomaciji, a drugu opet galantno prinositi ustima na poljubac. Ja nisam precioza, nisam cicisbea, nisam dama, nisam grand-monde, ni Akademija, ni Bifon. Ja sam Moliere.
- Moliere? I što još?
- I figa u džeou. Ili van džepa, kako hoćeš. Jer ja sam drska kao Figaro. Ja sam tvoj lakaj. Dok se gola prostituiraš u kojekakvim rukovanjima, ja držim tvoju rukavicu kao rimski rob. Ja treba da ti nosim skute, da klipsam za tobom, a ti vodiš konverzacije, ti nastupaš, ti širiš horizonte, ti gradiš svjetove; ti si neimar, genij. Demiurg. Ti si Njegov ponos, Njegova snaga, mudrost, umješnost, Njegov Smisao. Jednom riječi: ti si Ruka!
- A ti što si?
- Ja? Ja sam hvataljka. Ja sam još uvijek neko hodalo, prednja noga, ticalo, pseudopodij i slično. Ja ga vezujem za zemlju, kao i noga; ja još umijem hodati. Noću sanjam o trčanju, o veranju po stablima, o skokovima preko ponora, i tada osjećam otpornost tvari i snagu u noktima. Za mene su stvari sirove kao ilovača, tvrde, vruće, mokre kao kamen, vatra i voda, a za tebe su pečena zemlja, korintske vaze, Venere, rakete i H2O. Zato ja poznajem Njegovu želju za vodom kad je žedan, želju za veseljem kad je tužan, Njegovu čežnju za životom kad govori da treba učiniti kraj.
- Da. Ali kad je žedan, ja mu pružam vodu.
- Ti? Ne, ti samo otvaraš pipac i pokrećeš polugu na pumpi, a On iz moga dlana pije. Po meni se prosipa voda, ja osjećam njenu svježinu, njenu mokrinu, njeno klokotanje u Njegovu grlu i zatim ono blaženstvo u Njemu od gašenja žeđi.
Veliš da mu pružaš vodu kad je žedan? Ne, ti mu pružaš čašu. Ti si i žeđi dala formu, i za pijenje si pronašla stil.
Ti si se postavila između Njega i Prirode kao samozvani arbiter i cenzor, kao Meštar ceremonijala, ili, jednostavno rečeno, kao filtar. Sve što k Njemu dolazi mora se između tvojih prstiju procijediti, sve ti moraš taknuti, ispitati, sve moraš obraditi i isfrizirati po svom ukusu, bez obzira da li se to Njemu sviđa ili ne. Na sve moraš utisnuti svoj pretenciozni palac i udariti zumbu svoje ograničenosti.
- Ne želiš valjda da On brsti lišće i grize koru stabala? Priroda Njega ne mazi...
- Da. Zato si je ti - "Pobijedila". "Izravnala si bregove" i "ukrotila vode". "Zarobila si munje" i sada držiš u svojoj šaci strahovite snage kojima bi, kažu, mogla u jednom jedinom času uništiti svijet. Zemlja leži na tvom dlanu kao lopta, koju možeš baciti u svemir. No, pa što oklijevaš, ti - o, Svemoguća? Zašto ne baciš loptu među zvijezde da se raspline u prah? Zašto ne dovršiš svoje Veliko Djelo?
- Ja ne želim uništiti svijet.
- Ne želiš? A ima li i jednog stoljeća koje nisi rasparala noževima i izrešetala kuršumima. To nisu bile riječi, to je bilo tvojih pet prstiju na djelu.
- Bile su najprije riječi.
Da, po Ivanu Evanđelisti. I što bi učinile riječi bez tebe? Riječi bi se svađale, riječi bi lupale po riječima, padale bi pobijeđene riječi, i tko bi od toga stradao?
- Čast.
- Čast? Čija čast? Protumači mi tu vitešku riječ. Zar tvoja čast? Ti nazivaš čašću kad te zasvrbi dlan, kad ti zakuca bilo, kad ti zaigraju prsti i mahnito traže držak noža? Čast, kad na obaraču držiš spreman kažiprst? Čast kad znakom križa pozivaš milost božju da sjedne na topovsku cijev? Čast kad sa tri prsta držiš pero koje ubija?
- Pero? Kakvo pero?
- Naliv-pero suca prijekog suda. Zar si zaboravila?
On je sjedio pred nama zbog nekih riječi. Ne zbog čina svojih ruku, već zbog riječi. Tebe nije zanimalo kako su mu te riječi sletjele s jezika, nego si naprosto zapisala činjenicu. Rekao i priznao, to je tebi bilo dosta. A bio ja nasmrt blijed i usne su mu drhtale kao da se smrzava. Brojio je svoje posljedne sekunde.. Gledao je u tebe sa stravom, pratio je svaki trzaj tvojih prstiju, kao da bi ga već samo to tvoje micanje moglo ubiti.
Tebe su tada nazivali Gvozdenom i Krvavom. Iridij na vrhu tvoga zlatnog pera bio se već izlizao od ubijanja. Ta sitna tačkica plemenitog metala šetala je blazirano po papiru, kao da se dosađuje na nekoj neinteresantnoj i zamornoj sjednici, pa prikraćuje sebi vrijeme ispisujući tobožnje kineske riječi pu-kao, cing-tao, pan-mukai i crtajući idiličnu kućicu s vrtićem i plotom, čak i s dimom što izlazi iz dimnjaka na krovu. Tvoja je tačkica iridija međutim - sve tako šećući pu-kao, cing-tao - ubijala idiličnu kućicu s vrtićem i plotom - plotunom, i od sve te idile ostajao je samo dim iz puščanih cijevi..
Već si bila uzela Parker s tri svoja famozna prsta i odlučno sjela na papir. Skočila sam na tebe, i ne znajući što bih, uzela sam ti čistiti mrlju od tinte na kažiprstu. Trljajući palcem tvoj kažiprst, govorila sam ti: "Ali što to je učinio? Pogledaj kako je blijed, sav se trese, zar ti to nije dosta? Sluša posljednje otkucaje srca i broji.. Ne prekidaj ga!"
"Otkucaje srca? On gleda kako bi se izvukao, draga moja! Kakvo srce! Pokušava nas slomiti svojim bijednim izgledom, Ti si mu već nasjela, ali ja ne. Poznajem ja taj trik!"..
Nazivala si trikom drhtanje čovjeka koji se kladio sam sa sobom da će još uspjeti nabrojati do trista...
Ponovo si uzela pero i sjela na papir.
"Sad barem zadršći! Zar ne možeš zadrhtati? Trebalo bi zadrhtati, a ti si tako mirna kao da upisuješ nedovoljno đaku na ispitu."
"Nemam zašto drhtati. Ja vršim svoju dužnost".
I počela si pisati, polako i pomnjivo, krasopisom, svoje poznato S, prvo slovo nasilne i zločinačke smrti.
"Čuj! Ne piši! Gledaj ga kako broji. Kako se žuri da nabroji svoje tri stotine. Ne prekidaj ga!"
"Moram ga prekinuti."
"Zašto ga moraš prekinuti? Prekinut će se sam. Nitko ne može brojati beskonačno. To je samo razlika broja, čak i vrlo neznatna razlika u beskonačnosti."
"Za nas je znatna. Mi ne živimo u beskonačnosti. Mi živimo na zemlji."
Riječ beskonačnost izgovarala si s navodnim znakovima, ironično, a zemlju si spomenula s bahatim samopouzdanjem noge koja stupa vojničkim korakom.
"Upravo zato što živiš na zemlji, što imaš samo pet prstiju, a koji put ni svih pet, ostavi mu ruke, one ti ništa nisu skrivile. Ruke nisu govorile; govorio je jezik."
"Govorile su i ruke i jezik! Sav je on govorio!"
"I ruke su govorile? Ne, to lažeš! Nisu govorile! Gledaj kako su uplašene i nevine, kako se stiskaju i grče u posljednjem zagrljaju. Opraštaju se. Sjećaju se djetinstva i plaču. Sjećaju se igara, razbijenih igračak, ptica, praćke i ozljede na staklu, prolite tinte, škara, zmaja i zemlje pod noktima. Još uvijek nisle, jadne, na vjeroučiteljevu kaznu za one sitne grijehe po skrovitim mjestima. Ostavi te ruke. Izbodi mu jezik iglom kao djetetu koje govori ružne riječi, ali ruke ne diraj. One su nevine".
"Nevine? Ti si luda! One su najviše krive!"
"Ruke najviše krive? Zar nije jezik govorio?"
"Govorio je, a one su potvrdile..."
"Potvrdile - kako?"
"Kako? Kako? Trebalo je da ustanu na njega, zatjeraju ga u usta i drže stražu. Jednom riječi, začepiti mu gubicu! Ali one su se lukavo zavukle u džepove. Znači, slagale su se!"
"Slagale, s čim?"
"S čim? S uvredama!"
"A koga je uvrijedio?"
"Koga? Našu čast!"
"Ah, čast! Ovu, na rukavu?"
"Na rukavu? Što na rukavu?"
"Čast na rukavu."
"Kakvu čast na rukavu?"
"A zar je to na tvom rukavu sramota? Tevatrene strelice, ta bomba, taj snop sa sjekirom, taj kukasti križ, zar je to sramota?"
"Ne, to je čast!"
"No dakle, čast na rukavu! A on je uvrijedio to čast. Rekao je da mu je dosta tig strelica i bombi, tih sjekira i križeva; da mu je svega dosta!"
"No a zar je to malo?"
"Malo je."
"Malo je popljuvati nečiju čast?"
"Malo. Jer tvoja čast ima i strijele i bombu i sjekiru, pa čak i križ, a njegova dvije fige u džepu."
"Njegova? Zar on ima časti?"
"A zašto ne bi on imao časti? Zar ne može imati?"
"Ne može!"
"Da, tvoja je svakako vidljiva. Tvoja je izvezena zlatom i svilom na vidnom mjestu, tvoja bahato šeta po gradu, izaziva, a njagova šeta po sobi, zarobljena, juri po kući kao luda, penje se na tavan, izlazi na krov i htjela bi vrisnuti u svijet svoju uvredu..."
"Uvredu?"
"Uvredu, koju joj nanosi tvoja Svilena i Zlatna. Ali od svega toga eto, par promrmljanih riječi i dvije fige u džepu."
"Bogami, i ti si mi sumnjiva!"
"Sumnjiva? Ja doduše držim jednu figu, ali samo od zavisti. Uostalom, čini se da ti ona donosi sreću, kao uže obješenoga. Čuvaj, dakle, moju figu kao svoju čast.
A sada naprijed! U ime pruća sa sjekirom i kukastog križa, piši! Ubij mu ruke! Da je imao čast ne bi od njih pravio fige. Imaš pravo! Neću te zaustavljati!"
I dopisala si svome S istim krasopisom još tri slova, potrebna za Smrt. I nisi zadrhtala.
Te iste večeri (nisi se bila ni umile) mrsila si Njenu svilenu kosu i milovala joj lice, i prsti su ti drhtali od ljubavi. Ti isti prsti koji ujutro nisu mogli zadrhtati od smrti uveče su drhtali od ljubavi. Pa tko kaže da ljubav nije jača od smrti? Osobito naša ljubav od tuđe smrti!
- Što ti govoriš o ljubavi! Ti ne znaš što je ljubav. Ah, prvi dodir, kad se prsti traže u mraku; i odjednom se dotaknu i stresu kao da su se dotkala dva električna pola nabijena strujom..
- Da, i vrcne iskra. Kratki spoj i mrak. I gotova je ljubav! A što onda? Čast? Dužnost? Sjekira? Bomba? Zlatno pero iz koga curi smrt?
- Ti si kapriciozna i luda!
- A ti si razborita i mudra! U tome je sva razlika. Pusti me! - i Lijeva se srdito trgne, nastojeći se osloboditi zagrljaja Desne.
- Što ti je? Što luduješ odjedanput? Samo praviš skandale na ulici!
- Neka! Pusti me! Neću više da budem s tobom!
- Nego s kim ćeš? S nogama?
- Makar i s nogama! One su poštene. One su čestite kao konji, a ti si lukava i otrovna kao zmija.
- Da, i glupe su kao konji. Umiju samo hodati i vući teret. Ne možeš s njima. Ti si ipak ruka!
- Nisam ruka, i neću da budem! Stidim se što sam ruka!
- A što bi htjela biti? "Prednja noga"?
- Bilo što, samo ne ruka!
- A ipak si ruka, kao i ja.
- Kao i ti? Nikada! Pusti me!
I istrgne se. Zavuče se u džep, tamo srdito pročeprka kao da nešto traži, pa ne našavši ništa (jer ništa nije ni tražila, bila je naprosto bijesna), izađe, ovjesi se prkosno uz bok i nervozno zaigra prstima.
Desna još jedan čas ostane na leđima, prazna i zamišljena. Onda se trgne, odmahne palcem, pa se i sama spusti uz bok i uzme pratiti ritam hoda.
Gledam ih zavađene i ne vjerujem u tu svađu. One su kao dvije simbiotičke životinje ili biljke: jedna drugu mije.. Istinu je rekla Desna: jedna je što i druga; obje su ipak ruke.
Prema njima ide dvoje djece. Dječak i djevojčica. Drže se za ruku i cvrkuću. No pred njima umuknu, kao cvrčci kad im se približi čovjek, i puste ruke. Rastave se. Djevojčica prođe pored Desne, tiho kao da je nešto skrivila. Desna je odgojno pogladi po žutoj glavi. Djevojčica je pogleda zahvalno.
Dječak prođe pored Lijeve, smiono. Čak je i pogleda drsko, kao smetnju na putu. Lijeva ga nespretno kvrcne po nosu palcem i kažiprstom. Dječak je pljune. Lijeva se instinktivno digne i zamahne šaljivo iznad dječakove glave, kao da tjera muhe. No Desna se digne i pljusne dječaka po licu. Dječak vrisne.
- Zašto si udarila dječaka? - upita je Lijeva.
- Zato što te pljunuo!
- Pljunuo je mene, a ne tebe!
- Tebe ili mene svejedno. Ja ne dam pljuvati po nama!
- Ali ja sam ga izazvala; kvrcnula sam ga po nosu.
- A on odmah mora pljuvati?
- Valjda ga je zaboljelo. Bila sam nespretna..
- Mogu zamisliti.. Ali, svejedno, on ne treba zato pljuvati! To je nepristojno!
- A lupati po nosu je pristojno?
- Nisi ga lupila, nego kvrcnula; to nije isto. Uostalom, nije mu od toga nos otpao.
- A što je meni otpalo od toga što me je pljunuo?
- Pljunuti nekoga je najveća uvreda!
- Časti?
- Da, časti! - odgovori Desna, već na rubu strpljivosti.
Dječak je, međutim, vrištao zbog zvučne uvrede po licu.
- Ta-ta, a-a-a.. Ma-ma, a-a-a..
Začas mu iz nosa iscurila dva blistava mlaza i pala na bradu, gdje su se već izlila dva potočića suza i napravila poplavu.
- Gle derana, što se razdrečio! - reče Desna kao da se čudi tolikom pretjerivanju. Zatim se obrati Lijevoj: - Daj da te obrišem.
- Ne treba. Sama sam se obrisala.
- Da, o hlače.
- Ne, o kaput. - Uostalom, pazi, eto mu oca!
Otac je dojurio iz kuće, u košulji, zasukanih rukava. Vidjele su se slabe, blijede, činovničke ruke s plavim, strašljivim venama.
- Zašto ste udarili moje dijete? - upita Otac suzdržljivo, kao istražitelj koji već misli na kaznu.
- Zato što je neodgojeno i bezobrazno! - odgovori Desna izazovno.
- Što je učinilo? - ponovo pita Otac-istražitelj, već dvostruko uvrijeđen.
- Što? Pljunulo me! - reče Desna s ogorčenjem, kao da i sama vjeruje da je nju pljunuo.
- Nije tebe, nego mene - reče Lijeva i uživa u svojoj pravičnosti.
- Svejedno, pljunulo je - poviče Desna autoritativno, kao starješina obitelji.
- Pljunulo, tako, iz čista mira- još uvijek pita Otac, a već zna da će se morati tući.
- Nisam, tata! Ova me najprije udarila po nosu-u-u.. - govori Dječak plačući.
- Malo ga kvrcnula za šalu - veli Desna - a on odmah pljuje!
- Imao je pravo! Neka pljuje - drekne Otac jarosno, kao da je odjednom sav bijes provalio iz njega. - Plujem i ja! -i -plju! - doista pljune. I reče - Ubojice!
Desna se digne i zamahne iz sve snage. Ali Otac odbije udarac. Zamahne i sam i zahvati Desnu veoma neugodno, po palcu. Desna zajaukne.
Tada se makne i Lijeva. Strelovito se digne i zgrabi Oca za košulju na prsima. To je, drugim riječima, bio mig Desnoj: udri! Desna smjesta shvati mig, skupi svoju šaku i uzme udarati Oca po licu.
Njemu poteče krv iz nosa. Krv je kapala po Ĺijevoj na prsima. I Desna se, jednako udarajući po krvavoj Očevoj maski, sva umastila krvlju.
Videći kako Očeva krv kaplje na zemlju, djevojčica uplašeno vrisne i poleti da hvata kaplje krvi svojim rukama. A dječak se zatrči, iz zaskoka dohvati Lijevu i čvrsto je zagrize u meso na podlaktici.
Lijeva zaurla od boli i ispusti Očevu košulju. Otac se odmah snađe i potrči, pobijeđen. Noge su mu klecale od stida pred vlastitom djecom.
Dječak ispusti Lijevu iz svojih zubi, a ona ga, od zahvalnosti, mazne po glavi. Dječak s ponosom primi udarac.
Tada se Noge, kao poslušni konji, dadu u potjeru za Ocem. No dječak se u isti mah baci pred Noge, ne da moli milost za Oca, već da bi se konji poplašili i spotakli o njega.
I doista, Lijeva i Desna nađoše se odjednom na zemlji u prašini.
- Jaoj! - zajauče Desna. Palac ju je bolio od Očeva udarca.
..Dvije okrvavljene ruke na asfaltu. Ležale su osramoćene na cesti, jedna do druge, nemoćne, kao odbačene rukavice.
- Prokleti deran! - procijedi Lijeva kroz prste, pridižući se.
- Naravno, kad ga nisi znala zviznuti, da ga krv oblije!
- Pa, zviznula sam ga!
- Jest, diletantski! - Pomogni mi da ustanem. Ja mislim da mi je palac prebio.
- Zar te boli?
- Užasno!
Lijeva je bila nježna, sestrinski..
Ustanu. Pod sobom ostave krvave otiske na pločniku. No one se nisu osvrtale; gladile su jedna drugu i drhtale od želje za osvetom.
A Obraz tada pljune u njih, da bi ih oprao od blata i krvi.
 
here to edit.

​Појам и назив књижености
Наука о књижевности
Читанка
Свеске

1. Које врсте уметности постоје?
2. Шта је уметнички/естетски  доживљај?
3. Шта подразумевамо под изразом универзална вредност у уметничком делу?
4. Како објашњавамо термин литература?
5. Како објашњавамо појам белетристика?
6. У чему се разликује језик уметничке и научне књижевности?
7. Шта подразумева интерпретација књижевног дела?
8. Шта подразумева тумачење књижевног дела?
9. Која је најкраћа дефиниција књижевности?
10. Која значења има реч поетика у књижевности?
11. Шта подразумевамо под појмом наука о књижевности?
12. Наведи пет задатака историје књижевности.
13. Чиме се бави теорија књижевности?
14. Шта је задатак књижевне критике и које врсте критике постоје?

 
Књижевни родови и врсте

1. Шта је лирика и како је добила назив?
2. Како разумеш реч синкретизам?
3. Зашто за лирику кажемо да је субјективна?
4. По чему је карактеристичан језик поезије?
5. Наведи пет врста уметничке лирике.
6. Шта је епика?
7. Шта знаш о епској композицији?
8. Шта све чини структуру епског књижевног дела?
9. Објасни разлику између фабуле и сижеа.
10. У каквом су односу мотив и тема у једном епском делу?
11. Која је разлика између епске песме и епа/епопеје?
12. Шта је мотив, а шта мотивација у књижевном делу?
13. Наведи пет облика приповедања.
14. Које врсте приповедања разликујемо на основу позиције приповедача?
15. Које врсте приповедања разликујемо на основу односа приповедача према времену радње?
16. Који су основни поступци карактеризације ликова у књижевном делу?
17. Шта подразумевамо под појмом поруке или идеје књижевног дела?
18. Објасни значење речи новела и наведи четири одлике ове врсте.
19. Шта је драма, када и где је настала и шта ова реч значи у дословном преводу?
20. У чему се драма разликује од епике?
21. Из чега се састоји композиција класичне драме?
22. Како је организована радња у драми?
23. Који су саставни делови драме?
24. У којим говорним облицима се саопштава садржај драме?
25. Како је представљен јунак у драми?
26. Како називамо епске елементе у драми?
27. Постоје ли лирски елементи у драми?

 
Читанка
Свеске

1. Како се зове аутор, а како главни јунак новеле „Туга“?
2. Одакле потичу име главног јунака новеле „Туга“ и мотив долина плача?
3. Наведи пет најважнијих мотива из новеле „Туга“.
4. На коју појаву у односу људи једних према другима нам указује аутор у новели „Туга“?
5. Зашто главни јунак новеле „Туга“ подноси грубости са осмехом?
6. Како разумеш Андрићеве речи да је „у причањима, усменим и писаним, садржана права историја човечанства“?
7. Којој књижевној врсти припада текст „О причи и причању“ и којим поводом је написан?
8. Како разумеш Андрићеве речи да приповедач својим делом помаже човеку да се нађе и снађе?
9. Како разумеш поруку приповетке „Први пут с оцем на јутрење“?
10. Шта је главни мотив у приповеци „Први пут с оцем на јутрење“?
11. Који приповедачки поступак користи писац да би дочарао драматичност ситуације у приповеци „Први пут с оцем на јутрење“?
12. Објасни значење епилога у приповеци „Први пут с оцем на јутрење“?
13. Које врсте приповедања уочаваш у приповеци „Први пут с оцем на јутрење“?
14. Шта је тема песме „Бановић Страхиња“?
15. Наведи делове текста које смо у епској народној песми „Бановић Страхиња“ означили као епизоде.
16. У које врсте мотива убрајамо мотив усамљеног витеза (у епској народној песми „Бановић Страхиња“)?
17. Какву функцију народној песми „Бановић Страхиња“ има епизода са дервишем?
18. Наведи пет мотива важних за значење народне епске песме „Бановић Страхиња“.
19. Како разумеш песничку слику: он (Бановић Страхиња) је оздо, а сунашце озго, те огрија све поље Косово?
20. У коју врсту песама спада „Сунце се дјевојком жени“?
21. Које стилске фигуре уочаваш у песми „Сунце се дјевојком жени“?
22. Шта је у ужем, а шта у ширем смислу тема песме „Сунце се дјевојком жени“?

​Провера знања за ученике четвртог разреда 1. тромесечје
 
-Појам опште и књижевне културе
-Смисао и задаци проучавања књижевности
-Методологија проучавања књижевног дела
-Есеј као књижевно-научна врста
-Познавање књижевних дела
​(Разговор с Гојом, Научите пјесан, "Кора", В. Попа, О култури, И. Секулић, Хамлет)

1. Шта обухвата опште значење појма култура и како се она грубо може поделити?  
2. Шта подразумевамо под појмом материјална култура?
3. Шта подразумевамо под појмом духовна култура?  
4. Ако појам култура истовремено може да подразумева различите вредности, које три најчешће издвајамо објашњавајући њено значење?                                      
5. Шта подразумевамо под изразом књижевна култура?    
6. Шта све спада у општу културу?
7. У одломку из есеја О култури, Исидоре Секулић, наводе се четири битна предуслова за развој опште културе савременог човека. Наведи их.
8. Први облици науке о књижевности присутни су у делима античких филозофа. Шта знаш о томе?
9. Када, где и на који начин је започета прва систематизација и класификација књижевности?
10. Шта се све истражује и сагледава са аспекта наука о књижевности?
11. Наведи називе основних дисциплина које се баве проучавањем књижевности.
12. Чиме се бави историја књижевности?
13. Шта је задатак књижевне критике?
14. Шта проучава теорија књижевности?
15. На који начин дело истражују проучаваоци који књижевном делу прилазе  унутарњим приступом?
16. Шта занима проучаваоце који књижевно дело истражују спољашњим приступом?
17. Наведи име теоретичара позитивистичког метода у проучавању књижевности и објасни на који начин се књижевности прилази овим методом.
18. Да ли биографски, психолошки, социолошки... приступ представљају поуздане методе за откривање укупне вредности књижевног дела?
19. Наведи имена научника на чијим се теоријама заснива психолошки метод у проучавању књижевности.
20. Шта подразумева психолошки метод у проучавању књижевности?
21. Објасни појам  хоризонт очекивања.
22. Објасни појам очуђавање или онеобичавање.
23. Од кога потиче и шта значи појам архетип?
24. Од кога потиче и шта значи појам колективно несвесно?
25. На шта указују теоретичари феноменолошког метода у проучавању књижевности и на који начин посматрају књижевно дело?
26. Од којих схватања полази структурализам као метод у тумачењу књижевног дела?
27. Чиме се бави наратологија?
28. Какав тип анализе подразумева плурализам метода?
29. Шта је есеј и који су његови тематски оквири?
30. Шта знаш о настанку есеја као врсте?
31. Наведи називе есеја које смо проучавали у школи и имена њихових аутора.
32. У чему је, по мишљењу аутора (у есеју Разговор с Гојом) покретачка снага у уметности?
33. Са чиме Андрић пореди стваралачки нагон уметника у есеју Разговор с Гојом?
34. Чему се, по Андрићевом мишљењу израженом у есеју Разговор с Гојом, уметник супротставља стварајући?
35. Како Андрић у есеју Разговор с Гојом објашњава порекло уметности?
36. Наведи име аутора песме Научите пјесан и објасни значење њеног наслова.
37. Шта, по мишљењу аутора песме Научите пјесан, представља највећу опасност по идентитет и опстанак једног народа?
38. Објасни значења дистиха у песми Каленић, В. Попе.
39. Зашто не дрхти кичица у зографовој руци? (песма Манасија В. Попе)
40. Објасни поенту песме Шта ли те спречи, Д. Максимовић
41. Објасни везу између звучања и значења у песми Лијепи Иве.
42. Објасни пренесено значење песме Маслачак  В. Попе.
43. Објасни метафору „трска која мисли“ из песме Патка В. Попе.
44. Објасни пренесено значење песме Коњ  В. Попе.
45. Објасни значење надимка Карађоз и његову функцију у делу Проклета авлија, И. Андрића.
46. Зашто Ћамил представља „опасност“ за царевину? (Проклета авлија, И. Андрића.)
47. Објасни значење реченице којом Андрић започиње причу о Џему и Бајазиту: То је у новом и свечаном облику древна прича о два брата.
48. Која значења има мотив тамница у делу Проклета авлија, И. Андрића?
49. Када је објављена драма „Хамлет“ и ком периоду у енглеској култури припада?
50. Ком жанру припада драма „Хамлет“?
51. Објасни драмски сукоб у драми „Хамлет“.
52. Наведи мотиве које уочаваш у драми „Хамлет“.
53. Објасни топос Ubi sunt... у контексту драме „Хамлет“.
54. Објасни функцију глуме као мотива у драми „Хамлет“.
55. У којим облицима и са каквом функцијом у делу „Хамлет“ срећемо мотив лудила?
56. На који начин се врши карактеризација ликова у драми „Хамлет“?
57. Објасни функцију монолога у у драми „Хамлет“
58. Какве спознаје обухвата Хамлетов поглед на свет?
59. Објасни појам хамлетовштина.
60. Наведи књижевну грађу коју је Шекспир могао користити за настанак драме „Хамлет“.

 

Текст можете преузети кликом на слику.

​Извор: Васко Попа, Изабране песме, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1998.

Верује се, или се макар прича, да је некада давно постојао некакав кнез који се никуда није мицао из своје палате, већ је предвајао доколицу, а и хранио таштину, тако што је страсно премеравао све што је поседовао – колико је овога у оставама, а колико онога у стајама, докле се простире његово имање, а докле глас о његовом богатству… Лично је, каже повест, пребројао и пописао сваку обрву у веђама своје лепе жене, сваки одсјај у њеним очима, сваки њен уздах, па онда сваки драги камен, сваки жежени дукат, напослетку и сваку бакрену парицу у угловима ризнице… Лично је, наставља повест потанко, размерио сваки риф свиле, тежину сребрног свећњака, запремину ћупа за мед или бачве за вино, па и обим паучине у лагумима испод палате…Свакодневно су том охолом кнезу, приповеда се надаље, долазили разни намештеници задужени за ово или оно, подносећи му извештаје, где је заплакало новорођенче, где се огласило звоно за умрле, колико је које рибље млађи у господаревим потоцима, колико се зрневља заметнуло у класју ражи или пшенице, колико су гранули храстови од јуче, колико је пак излеглих фазана, проходалих зечева и окота друге дивљачи у његовим луговима и шумама… Па су стизали, разуме се, и доушници да пријаве сваки залогај, сваки шапат, сваку клетву и свако ћутање поданика… А од те силне свите, највише су се намножили писари, њих на стотине и стотине је водило, те изјутра, у подне и навече изводило дугачке, сложене рачуне…Одужили су се пописи кнежеве имовине, највећа соба у двору беше одређена за књиге и свитке, а нешто мања за спискове тих књига и свитака, док је трећа служила за спискове спискова, и тако даље, и тако даље, закључно са једном пречетвореном тапијом на баш све, тапијом такође утврђене величине, који је кнез држао испод узглавља у својој ложници, треба ли додати – у ложници тачно дванаест скокова дужине, девет корачаја ширине и седам хвати висине.
Па опет, једанпут, морао је да осване дан када је све било забележено, све измерено и пребројано, ништа више није имало да се пописује, ништа ново да се придодаје, за све се тачно знало где је и колико је. Тако се самољубиви кнез нађе у недоумици, живот му се учини потрошеним, а сваки час очајнички бесмисленим. Осим, помисли тада – осим што није знао, паде му на ум спасоносна мисао – осим што није знао тежину приче. Дабоме, приче о себи, јер га је тежина те приче једино и занимала.
Саветовао се кнез са многима – како измерити причу? Стављао је на један крај теразија своје пописе укоричене у набрекле књиге, а на други исте такве књиге празних листова. Али, разлика је била једнака само тежини утрошеног мастила. Мерио је он празну боцу, те би у њу рекао своје име и племићке титуле, али је разлика била таман као када се реч претвори у дах, а дах у капљу воде, росицу на стакленом зиду оне боце. Пробао је разне начине и лукавства, али до размере приче није могао да дође док се не досети да нађе човека исте тежине, да том и таквом исприча своју причу и да онда види за колико ће онај други да претегне.
– А, богме, сигурно је да неће мало, само када чује шта све поседујем! – наглас је рекао, пре но што је заповест издао.
Размилеше се намештеници по кнежевини, трагаше за таквим и таквим господаревим парњаком, меркаше од ока овога и онога, па напослетку, у једном пуком свратишту, нађоше скитницу или ходочасника који се по тежини није разликовао ни за број слова у имену, звао се наиме као и господар, смо што није био господар ама баш ничега, ако се
не рачуна да је својим животом сасвим сам располагао, ходајући по свету, тамо и овамо, како му се где прохте.
Већ у зору, испред палате, постављена је једноставна справа, коју деца зову клацкалицом. На једном њеном крају имао је седети кнез, на другом онај скитница. Замисао беше једноставна, први ће испричати своју причу, други ће је саслушати, па ће се онда видети за колико је претегао. И тако и би. Први је приповедао, други је слушао, јутро се померило ка подневу, сунце је достигло вршну тачку, а онда стало да омиче, већ се сумрак стао сукати на крајевима дана, али се ништа није догађало – равнотежа, без обзира на раскошну кнежеву причу, није била нарушена, клацкалица се није померала ни за трептај, ни горе, ни доле.
Пред само вече, сасвим промукао од дуга казивања и срџбе што његова прича не урађа видним помаком, кнез узвикну:
– Слушаш ли ти мене?
– Слушам, господару – узврати овај. – Помно слушам, могао бих све и да поновим…
– Али, то није могуће, толико сам тога вредног рекао, зар ни за завист да претегнеш од обиља моје приче…
– Твоја је прича, племенити кнеже, замашна – следио је одговор. –
Руку на срце, има је, има, живот ти није био сирот. Међутим, без обзира на њену тежину, ми остајемо на истом зато што си ти сам некако лакши док је неком причаш, а мени је за исто толико лакше док те слушам. Зато, иако се много тога у твојој причи збило, међу нама се ништа није променило. Ако не рачунаш да нам је обојици за причу лакше. А то никако није мало. Рекао бих да је сасвим довољно.
У исто време сишавши са справе, кнез и онај скитница се лагано, ногу пред ногу, упутише ка палати. Сада је други, онај што није поседовао силна имања, нешто потанко казивао првоме, ваљда шта је све видео ходећи светом. И обојици је опет било подједнако лакше, како то и бива када неко некоме приповеда причу овакве или онакве садржине.
​
Извор: Горан Петровић, Све што знамо о времену, Народна књига – Алфа, Београд, 2003.

Baš je zazvonilo za čas podsećanja. Već slutim glasove koji bi se mogli javiti sa negodovanjem: „Pa nemojte opet sa tom poznatom pričom o spaljenoj Narodnoj biblioteci i o 6. aprilu! To je davno istrošena tema!“ Ako bi uistinu ova tema bila istrošena, pomišljam, onda bi to moglo značiti da je istrošena i mentalna energija našeg pamćenja, što bi svakako bilo zabrinjavajuće. Dovoljno već zabrinjava činjenica što je, evo, stigao još jedan 6. april u Beograd, i to sedamdeseti - možemo li to zaista shvatiti - otkako je nekadašnja Narodna biblioteka gorela i sagorela na Kosančićevom vencu. Razume se da shvatamo, i šta - ništa. NIŠTA nije učinjeno, NIŠTA nismo učinili da za tih sedam decenija postavimo, na mesto nekadašnje ruševine, a današnjih iskopina neko obeležje, neki odgovarajući znak sećanja na to zbivanje o kojem mladi uglavnom ništa ne znaju, a stariji, najčešće, okreću glavu i gledaju kroz prozor vremena na sopstvene važnije zapamćene datume. Pritom im se čini dosadna ta znana povest o hiljadama izgorelih rukopisa i knjiga, pa to smara, zaboga, kako bi to, možda, rekli neki od najmlađih Beograđana. Iz toga proizilazi da ipak ne shvatamo da nas već deset puta po sedam godina uspešno zasipa onaj neprimetni prah nepamćenja, razorniji čak i od razornih i od zapaljivih nemačkih bombi što su unele plamen „među tri stotine hiljada štampanih knjiga, hiljadu pet stotina izuzetno vrednih rukopisnih knjiga iz srednjeg veka, dragocenih svedočanstava u obliku mapa, gravira i slika, ali i kompletne privatne biblioteke učenih ljudi i narodnih prosvetitelja: Vuka Karadžića, pesnika Lukijana Mušickog, filologa Đure Daničića“ - kako svedo či u članku o Kosančićevom vencu u svojoj Arhitektonskoj enciklopediji Beograda Slobodan Giša Bogunović.
Na taj način, u istom članku, ponavlja i kazivanje o zločinu što je, svih sedamdeset proteklih godina, ostao prikriven, sledstveno još neistražen i  još jedan u srpskoj istoriji - sasvim nerazjašnjen do današnjeg dana. Kao dodatak tom ratnom zločinu Nemaca iz doba Trećeg rajha mora se priključiti i zločin koji su počinili Srbi, valjda oni koji su dopustili da se ostvari namera napadača da uništi Biblioteku: iz nemačkih štuka je, kao što znamo, nepogrešno gađana i pogođena knjižnica srpske nacije, ali su Srbi zaduženi za staranje i brigu o Narodnoj biblioteci dopustili da, što više ne znamo, ,,kao u kakvom pandemonijumu koji je s neba sišao na zemlju, blago biblioteke namerno, tokom tri meseca, (bude) ostavljeno da dogoreva i tinja...“ (S. Bogunović). TRI MESECA najveće naše blago DOGOREVA I TINJA, S NAMEROM ostavljeno, a mi - ŠTA, za sedamdeset godina? Pa NIŠTA!
Taj zločin nad beogradskom Narodnom bibliotekom nije nikad sasvim otkriven, pa nije ni mogao biti razjašnjen, a nije se ni stiglo da se postavi znak ili bilo koji drugi spomen o tom počinjenom zločinu na Kosančićevom vencu - pa zar nije, kažite i sami, ispalo kratko to vreme od sedam decenija, ko bi se tome mogao nadati?
Priznajem da, sva gorka, preterujem. Bilo je više istra- živanja i ispitivanja okolnosti što su se plele i splele oko bombi usmerenih na našu Biblioteku kao i oko usporenog dogorevanja njene riznice. Sve je to ispitivanje započelo još, pritajeno, za vreme okupacije a u posleratnim godi- nama i te kako se nastavilo, otvoreno, sa novim snagama i sa novim uverenjima. Ali izgleda da su zlomislitelji Biblioteke svojevremeno bili izvanredno smišljeni, od početka do kraja svog delovanja, jer su se ispitivači zaplitali u sve veće zamke nedokazanih pretpostavki i u paučinasto tkivo neistina. Najzad su se povukli, zgroženi nad svojim nemoćima u traganju za istinama o zgarištu Narodne biblioteke na Kosančićevom vencu, o spaljivanju knjižnice smeštene u delu prestonice koju su mnogi arhitekti videli kao moćni pramac na gradu što je usmeren preko Save i Dunava, prema Evropi!
Bilo je u tom dugom međuvremenu od nekoliko decenija i silnog nadmetanja, slaganja i neslaganja svih vrsta. Stručnjaka i naučnika, najuglednijih istoričara i arhite- kata koji su se sporili oko planova o izgledu budućeg prostora na kojem su se nalazili ostaci ruševina Narodne biblioteke. Dobro se znalo da su ispod tog zgarišta i dragoceni slojevi nekadašnjeg rimskog grada i naslage izgorelih knjiga koje bi mogle, jednom posebnom tehnologijom, biti spasene - možda. Svi su bili krajnje oprezni u želji da se sačuva sve što može biti sačuvano, ali kao da nikako nisu bili saglasni, jedni s drugima, o načinu na koji bi se to spasavanje preostalih parčadi ljudskog postojanja moglo sprovoditi i sprovesti. A vreme je, saglasno sa sobom, odmicalo. I odmaklo. Mnogih učesnika u raspravama o zgarištu davne narodne riznice odavno više i nema, a zgarište je još tu, mada oblikovano u čudan sklop krnjutaka zidova i rupa što podsećaju na zevove htonskih procepa u ostarelom zemljištu ruševine, pokrivene otpacima cigle, kamenja i sećanja.
Sad kad smo se izjadali nad jednim, toliko bitnim, oblikom našeg ,,kolektivnog“ nepamćenja, mogli bismo se setiti rečenice Pitera Berka, oksfordskog profesora istorije kulture, iz njegovog članka „Istorija kao društveno pamćenje“:
„Herodot je istoričare“, navodi Berk, „držao za čuvare sećanja, sećanja na slavna dela. Ja sam skloniji da na njih gledam kao na čuvare nezgodnih činjenica, čuvare kostura u ormaru društvenog pamćenja. Nekada je u Engleskoj postojao službenik koji se zvao Remembrancer, ’opominjač’, što je u stvari bio eufemizam za uterivača dugova: posao tog službenika bio je da opomene ljude na ono što su hteli da zaborave. Jedan od najvažnijih zadataka istoričara jeste da bude - opominjač!“
Sasvim je moguće da je i nama neophodan jedan takav opominjač - u stvari, ne jedan nego mnogo više! Brojni su nam opominjači neophodni, vidimo to! Stiče se utisak da smo zavidno napredovali u takozvanoj umetnosti zaboravljanja, u ars oblivionis, ali se ta umetnost nejednako raspoređuje - i to je prava sreća - po prostorima našeg pamćenja, nazvanog društvenim ili kolektivnim, kako gde i kako kad. Setimo se da, nedaleko od tragičnog zgarišta o kojem je ovde reč, tom mestu zaborava, tom mestu našeg zaboravljanja, na udaljenosti manjoj od stotinak metara, na istom Kosančićevom vencu postoji lepa kuća, takođe nekadašnjeg, univerzitetskog profesora Mihaila Petrovića Alasa. Matematičar svetskog glasa, priznati stručnjak za teoriju diferencijalnih jednačina, nemeričkih i brojevnih spektara, autor mnogih patenata za vojsku ali i za ribolov, jer je Alas bio čuven i kao ribolovac, putnik što je stizao do dalekih mora - brodom, jer se u njegovo vreme još nije putovalo avionom do, recimo, opasnog Bermudskog trou- gla, od kojeg se i danas sklanjaju i najopremljenije letelice: nadam se da sam uspela da navedem najvažnija dostignu- ća, koliko u matematici toliko i u ribolovu, neumornog a preskromnog pariskog doktora nauka. A Alas je išao u te tajanstvene, duboke vode kako bi se, sa drugim ispitiva- čima, približio zagonetki postojanja tog živog stvora koji se, na srpskom, zove jegulja. Svom bliskom prijatelju, Milutinu Milankoviću, takođe naučniku svetskog glasa što se sve jače čuje - sve jače odjekuje taj glas u današnjem svetu naučnih prodora, a i kod nas - Alas je poverio da je traganjem za misterijom porekla jegulje pokušavao da razotkrije formulu postanka svekolikog života na zemlji, tog svetlog i nedohvatnog čuda.
Kad god se nađem na Kosančićevom vencu i zastanem pred zgradom broj 22, koju je, još 1910. projektovao arhitekta Petar Bajalović za velikog matematičara Miku Alasa, kako su ga zvali savski i dunavski ribari; kad god posmatram taj skromni balkon na prvom spratu sa ogradom od kovanog gvožđa na kojem je on nekad stajao, gledajući uliv Save u Dunav; dok zagledam ploče na zidu pored ulaznih vrata posvećene sećanju na njegovo delo, nemam odgovor na pitanje koje me muči: ako umemo da pamtimo, na dobar način, naše najveće ljude, zašto smo se, teškim nepamće- njem, surovim zaboravom ogrešili o najveću našu nekadašnju instituciju, srušeni stub srpske kulture - Narodnu biblioteku iz tog ,,davnog“ doba od pre sedamdeset godina? Zašto nećemo da upamtimo taj prostor raznovrsnog zločinjenja nad našom kulturnom istorijom?
 
 
ars oblivionis – umetnost zaboravljanja

На платформи Wizer.me припремила сам за вас један радни лист о песницима романтизма и њиховим најпознатијим делима.
Пријавите се посредством свог имејла, како бисте отворили радни лист, и проверите колико знате о овој теми.

Кликом на слику отворићеш књигу.

Читајући драму обрати пажњу на следеће податке и смернице:

-Драма "Хамлет", Вилијема Шекспира, први пут је приказана на позорници у Лондону 1602. а штампана 1603. године.
-Припада периоду високе ренесансе у Енглеској или такозваном елизабетанском добу.

Књижевна грађа коју је Шекспир могао користити за настанак овог дела:
-исландска легенда о Амлету објављена у оквиру текста из 12. века, Gesta Danorum (Данска историја) чији је аутор дански историчар Саксо Граматик;
-Трагичке повести, Франсоа де Белфора;
-драма Ur Hamlet (Пра Хамлет), Томаса Кида;
-актуелни догађаји у Енглеској: изненадна смрт грофа од Есекса (чија се удовица леди Летиција одмах по смрти мужа преудала за лорда Лестера) и сумње које је о томе износио син грофа од Есекса.

Жанровске одреднице драме:
-Драма "Хамлет" је трагедија освете (карактеристична за елизабетанско доба).
Ако је посматрамо са становишта сукоба које у њој уочавамо и проблема којима се Шекспир бави, упоредо са темом освете,  можемо рећи и да је то истовремено политичка, психолошка и филозофска драма ренесансног доба. (Откриј зашто.)

Драмски сукоб:
Драмски сукоб уочавамо на неколико планова.
-У најопштијем смислу постоји политички сукоб (узурпирано је Хамлетово право на круну, па уочавамо сукоб на релацији: осујећени престолонаследник Хамлет - узурпатор Клаудије. Такође, све време је присутна и политичка и ратна претња Данској из Норвешке: Фортинбрас - насупрот Клаудију);
-Очигледан је сукоб на породичном плану: Хамлет - Гертруда, Клаудије (из чега проистичу Хамлетови сукоби са осталим ликовима);
-Најснажнији је сукоб на унутрашњем (психолошком) плану: сукоб Хамлета са самим собом.

Доминантни мотиви:
Мотив освете, сумња, дух,  истина, правда, пријатељство, издаја, глума/маске, оклевање, лудило, љубав, родоскврнуће, братоубиство, самоубиство, смрт, тамница (као Данска, свет, сам живот), згађеност над човечанством, ubi sunt...
Међу поменутим мотивима препознајемо и такозване топосе (општа места, архетипски мотиви, лутајући мотиви, препознатљиви или типични мотиви у књижевности који се појављују у различитим књижевностима и различитим епохама):
-мотив освете (пример је Есхилова трагедија Орестија у којој се Агамемнонов син Орест и његова сестра Електра свете убицама свог оца, мајци Клитемнестри и њеном љубавнику Огисту);
-мотив родоскврнућа (Едип, Федра);
-мотив узурпације власти (Антигона); 
-братоубиство (Каин);
-Ubi sunt... мотив карактеристичан за средњовековну књижевност: Ubi sunt qui ante nos fuerent? (Где су они који су били пре нас?) Смисао овог питања је свест о смртности човека, пролазности живота, младости, лепоте и узалудности људских напора. За разлику од латинског Carpe diem! (које позива на уживање у радостима живота док још трају), ово је позив на смерност, обуздавање гордости и мирење са смртношћу као људском судбином. Овај мотив присутан је у сцени на гробљу на почетку петог чина у којој Хамлет разговара са гробарима.

Два снажна мотива, која радњу упоредо покрећу и спутавају, су мотив сумње и мотив згађености над светом. (Свет је неоплевљен врт пун корова, а у њему влада човек који се оглушио о могућност дату рођењем - да буде узвишено биће, племенито умом, неограничено у способностима, у поимању сличан Богу...  и претворио се у ништавног створа који је од света начинио кужно место.) Хамлет, дакле,  мисли сумњајући пре Декарта (Dubito, ergo cogito, ergo sum./Сумњам, дакле мислим, дакле постојим.) и осећа велико гађење над светом пре Ничеа. (С. Стефановић) То нам говори колико је Шекспир ишао испред свог времена. 

Функција глуме као мотива у драми:
Ако пажљиво читате, уочићете у драми "Хамлет" "троструко позориште":
1. драма у целини (у којој се глума подразумева као изражајно средство без ког нема позоришта),
2. претварање или глума самих јунака у међусобним односима (Хамлет примећује да сви око њега носе маске, па и он сам мора то да чини),
3. позоришна представа (као драма у драми). 
​Мотив глуме је узрочно-последично повезан са мотивом истине. Сви у Елсинору глуме, али су им побуде различите:  Хамлет глуми како би истину открио, а његови противници користе глуму/маске као средство за прикривање истине.

Мотив лудила:
Мотив лудила срећемо у два вида, а оба су (као и поменута глума) у некаквој спрези са истином.
-Хамлетово глумљено лудило је у функцији откривања истине. (Оно је истовремено и његов штит од могуће ликвидације којом би био спречен да истину открије и обзнани је краљевству.)
-У Офелијином стварном лудилу видимо блеске луцидности и спознаје истине о искварености света који је окружује. (Она у лудило бежи од суровости стварности.)
Постоји у драми и нешто што не бисмо назвали лудилом у правом смислу те речи, већ лудост. Лудост као позив - у мотиву дворске луде пред крај драме. Будући да знамо да је дворска луда  привилегована да говори истину без ограничења и санкција, Хамлета који држи Јорикову лобању у својој руци можемо видети као неког чија су права и слободе у сопственом краљевству мања од права једне луде. Оно што им је заједничко је управо потреба да кажу истину, а потрага за истином у опасном свету каква је Хамлетова Данска у којој је "нешто труло", равна је лудости.

Карактеризација ликова:
Шекспир гради и осветљава карактере својих ликова на више начина:
Поређењем 
-Хамлет - принц Фортинбрас
-Гертруда - Хекуба
-краљ Фортинбрас - Клаудије
-краљ Хамлет - Клаудије
-Хамлет пре и Хамлет после очеве смрти.
Непосредном карактеризацијом
-исказима јунака о другима (или о себи): Офелија о Хамлету, други о Хамлету, Хамлет о Клаудију и Гертруди, Хамлет о себи.
Говором
Јунаци говоре у складу са својим социјалним статусом, ученошћу, намерама и осећањима:
Клаудије је лепоречив, притворан, извештачено фамилијаран и надмено протоколаран; Гертруда је патетична и склона уопштавањима; Полоније је опортуниста који говор прилагођава приликама; Хамлетов говор је у складу са његовим намерама, осећањима, приликама: метафоричан, саркастичан, поетичан, реторичан, нервно растројен, са снажним емоционалним набојима, али и свакодневно неусиљен (када говори са људима којима верује); Офелијин говор је отмен, али редукован; речник гробара је прост; говор дворских службеника је протоколарно испразан...
Противречностима у поступању
Јунаци осећају једно, а чине друго (Хамлет; Офелија). У неку руку такав је и Полоније; он је истовремено учен човек, нежан и брижан отац, али и удворица и сплеткарош по дужности, човек који поступа по туђој вољи да би могао да живи по својој вољи. 

Функција монолога у драми:
Шекспир користи монологе као средство за
-изражавање погледа на свет (Хамлет о човеку, о свету, смрти, о вредностима)
-поглед у унутрашњост душе (Хамлетови солилоквијуми, дилеме, самопрекор, презир према соственој слабости; Клаудијева исповест о непоправљивости зла које носи у души: "Речи би горе (к Богу), ал' мисао доле креће, речи без мисли до неба неће.")

Хамлетов поглед на свет обухвата бројне песимистичке спознаје:
-Свет је искочио из зглоба (у свету је поремећен природни поредак, у друштву влада безакоње).
-Свет је гадно и смрадно сметлиште отровних испарења.
-Свет је тамница (као и Данска и живот сам).
-Човек је амбивалентно биће (истовремено подобан Богу и ништаван - квинтесенција прашине).
-Бити или не бити, то је питање! (Пред човеком као мислећим бићем стоје тешко разрешива питања: Постојати или умрети? Бити оно што други од тебе очекују или оно што јеси? Бити Човек у вишем смислу те речи или се одрећи себе?)
-Љубав је кратка и нестална.
-Жена је слабо биће (непоуздана, лаковерна и превртљива).
-Лепота је обмана чула.
-Људи су грешни.
-Црв је најмоћније биће.
-У страху пред тајном смрти човек трпи овоземаљска понижења. 
-Смрт је једина извесност у којој се обесмишљавају све овоземаљске таштине. (Или, како гробари тврде - најбољи градитељ на свету је гробар јер његове грађевине трају до судњега дана.)

Хамлетовштина:
Ово је појам сложеног значења исто онолико колико је сложен Хамлетов лик.
Објашњења се најчешће везују за оклевање као доминантну црту у његовом понашању. Поједностављено речено, то је неспособност делања (предузимања конкретних активности) услед пренаглашене склоности ка размишљању или "интелектом парализована воља за непосредну акцију" (С. Стефановић) 
А заправо, хамлетовштина је одбијање бића човека да буде део нечега што није у складу са његовим  духовним устројством и што се коси са његовим моралним начелима.

Хамлетов интелект не допушта страстима да га у поступању изједначе са онима према којима осећа гнушање и гађење и ма колико била снажна његова мржња и жеља за осветом, он је подређује вишем и општем циљу - утврђивању истине и правде.

Хамлетовштина је, дакле, последица несклада између Хамлетове префињене, сензибилне, креативне, интелектуалне,  контемплативне природе и бруталних околности у које га је живот ставио и принудио га да дела противно самоме себи. То стање сликовито је илустровао Гете упоредивши Хамлетову природу са скупоценом вазом у коју је уместо цвећа посађен храст.

Књижевна дела обрађена у четвртом тромесечју

1. Ком књижевном правцу припада роман „Процес“?
2. Ко је заслужан за објављивање Кафкиних дела?
3. Како је представљено време у роману Процес?
4. Како је представљен простор у роману Процес?
5. Како је представљена радња у роману Процес?
6. Како је представљен човек у роману „Процес“?
7. Шта Јозеф К. сазнаје о слободи?
8. Шта Јозеф К. сазнаје о истини?
9. Која значења може имати роман „Процес“?
10. Које филозофске погледе на позицију човека у свету препознајеш у роману „Процес“?
11. Објасни шта је парабола и наведи пример из школске лектире.
12. Објасни шта је лајтмотив у књижевности и наведи пример из школске лектире.
13. Шта значи алијенација?
14. Шта је апсурд?
15. Како разумеш реч гротескно?
16. Објасни значење Епилога у Андрићевој лирско-медитативној прози Ex Ponto.
17. Објасни однос према срећи у Андрићевој лирско-медитативној прози Ex Ponto.
18. Који штит Андрић бира да би се заштитио од људског зла?
19. Какву композицију има поема „Стражилово“?
20. Наведи примере алузија које уочаваш у поеми „Стражилово“.
21. Каква расположења се преплићу у поеми „Стражилово“?
22. Како се Црњански односи према времену и простору у поеми „Стражилово“?
23. Наведи пет одлика суматраизма.
24. Наведи бар пет мотива који се понављају у делима Милоша Црњанског.
25. Наведи бар пет мотива који чине тематско-мотивски оквир романа „Сеобе“.
26. Објасни зашто су „празне“ руке Аранђела Исаковича.
27. Какве супротности уочаваш у лику Вука Исаковича?
28. Наведи бар три разлога којима објашњаваш поступке госпоже Дафине?
29. Зашто ратује Вук Исакович?
30. Какво значење има Славонско-подунавски пук?
31. Објасни како је нарушен идентитет дошљака у Аустроугарској на примеру књижевног јунака Туне Џинића.
32. Ко су Раци?
33. Ко је Бабијан Липоженчић?
34. Ко је аутор песме „Туга у камену“?
35. Наведи наслове пет песама Десанке Максимовић
36. Објасни значење стиха „ово су речи црне од дубине, ово су песме црне и без буке“ из пете песме циклуса „Колајна“, Тина Ујевића.
37. Како разумеш песничку слику бакалнице са колонијалном робом смештене крај гробља, у песми  „Хана“?
38. Како разумеш синтагму „крварећи лепоту“ у песми „Облак“?
39. У какву везу доводи писац рад пчела са својом прозом „Људи говоре“?
40. У који простор и време бисмо могли сместити садржај прозе „Људи говоре“?
41. Наведи бар три мотива који повезују судбину Пипа и Ивоне.
42. Ко је написао „Громобран свемира“?
43. Ком жанру припада дело „Људи говоре“?
44. Како се зове аутор путописа „Писма из Норвешке“?
45. Ко је написао „Пантологију новије српске пеленгирике“?
46. Како се зове аутор Манифеста експресионистичке школе у Србији?
47. Ко је написао „Бурлеску господина Перуна бога грома“?
48. У којој збирци је објављена приповетка „Госпа Нола“?
49. Којe стилско средство препознајеш у следећем примеру: „Тачно и погрешно схватање једне ствари не искључују једно друго.“
50. Којe стилско средство препознајеш у следећем примеру: „Запали се неколико стотина лула и намаза се неколико стотина бркова.“
51. Којe стилско средство препознајеш у следећем примеру: „небеске оне боје горке и бескрајне“.

 

Наведи назив најстаријег сачуваног српског писаног споменика и име преписивача.
Како се звало прво словенско писмо и ко га је и када сачинио?
Који текст сведочи о настанку првог словенског писма и ко је његов аутор?
Који временски период називамо средњим веком?
Који историјски догађаји су обележили почетак и крај средњег века?
Када је и у коју сврху настао израз „средњи век“?
Који је други назив за средњовековну књижевност?
Која институција је заслужна за настанак и развој средњовековне књижевности?
У чему је био главни извор инспирације за средњовековно стваралаштво?
Опиши у неколико речи стил средњовековне књижевности.
Шта је била основна намена средњовековне књижевности?
Ко су, најчешће, били писци и књижевни јунаци средњовековне књижевности?
Наведи пет књижевних врста заступљених у српској средњовековној књижевности.
Наведи пет назива најпознатијих епова у европским књижевностима средњег века.
Наведи називе пет најпопуларнијих романа средњовековне књижевности.
Шта су хагиографије?
Шта су апокрифи?
Шта су житија?
Наведи имена пет најпознатијих аутора биографија у српској средњовековној књижевности.
Наведи имена аутора српских средњовековних житија који нису били монаси.
Наведи назив српског средњовековног текста у којем препознајемо елементе ренесансне књижевности.
Која дела у српској средњовековној књижевности су написале жене (и како су се оне звале)?
Наведи пет дела које је написао Свети Сава.
Које књижевне врсте спадају у литургијско песништво?
На којег биографа из времена античке књижевности су се угледали средњовековни биографи?
На којим језицима је писана средњовековна књижевност?
​Шта је пергамент?
Које делове у средњовековним текстовима називамо општим местима или топосима?
Шта подразумевамо под изразима западни културни утицај и источни културни утицај?
Ко су били зографи?

Колико познајеш дела која смо обрађивали на часу:
У чему се разликује стил изражавања Светог Саве и монаха Теодосија?
У Теодосијевом Житију Светог Саве има елемената авантуристичких прозних жанрова. У којим деловима прочитаног одломка их препознајеш?
Каква литература је могла утицати на обликовање Теодосијевог стила?
Како објашњаваш знамења  у предсмртним тренуцума монаха Симеона.
Која је најважнија порука коју, у Житију светог Симеона, господин Симеон упућује свом потомству?
Како објашњаваш речи светог Симеона: „Право иди ногама својим и очи твоје нека право гледају. Не скрећи ни десно ни лево...“
Које стилско средство препознајемо у формирању композиције Похвале кнезу Лазару?
Зашто Јефимија верује да ће молба кнеза Лазара пред Богом бити делотворна?
У којим Јефимијиним речима препознајеш критику унутрашње политичке ситуације у српској кнежевини након погибије кнеза лазара?
Којим стилским средствима Константин Филозоф дочарава лепоту Београда у Житију деспота Стефана Лазаревића?
Које одлуке деспота Стефана Лазаревића су допринеле да Београд постане град привлачан за живот?
Са чиме Константин Филозоф пореди Београд на ушћу двеју река?
Препознај елементе посланице у тексту Слова љубве деспота Стефана Лазаревића.
Коју вредност наводи деспот Стефана Лазаревић као најлепше дело божије?
Који библијски цитат нас упућује на претпоставку да је посланица Слово љубве упућена брату?
 

​Кад је Филомена завршила причање, краљица одмах, видевши да је још једино њој и Дионеу остајало да причају, отпоче весела лица:
- Сада је на мене дошао ред да причам; и ја ћу то, премиле даме, од свег срца учинити једном причом која је делимице слична малочас испричаној, како бисте не само виделе какву моћ ваше дражи имају над племенитим душама, него и да бисте се научиле, да онде где је то на своме месту, своје благовољење указујете и саме, уместо што се увек ослањате на судбину, која је у том погледу не само неразумна, већ и претерано издашна.
Треба, дакле, да знате да је Коро ди Боргезе Доменики, који је живео и можда још живи у нашем граду, човек кога су наши суграђани веома ценили и поштовали и који се више одликовао својим врлинама него племенитошћу своје крви, тако да је заслужио да остане у вечитој успомени, у својим позним годинама налазио највећег уживања у томе да својим суседима и пријатељима прича о минулим временима и догађајима; и то је он умео причати боље, лепше и китњастије него ико други. Поред осталих ствари, он је причао како је негда у Фиренци живео један младић, по имену месер Федериго Албериги, који је по својим јуначким подвизима и по својој племићкој углађености био на гласу као најбољи млад витез у Тоскани.
Као што се то обично дешава код племића, Федериго се заљуби у једну племићку жену, која се звала мона Ђована и која је била једна од најлепших и најљупкијих дама у целој Фиренци; и да би могао задобити њену љубав, он је одлазио на све јуначке утакмице и витешке игре, приређивао гозбе, давао поклоне, те тако немилице расипао своју имовину. Међутим, она, колико лепа толико и поштена жена, није се освртала ни на њега, ни на оно што је он чинио због ње.
Пошто је, дакле, Федериго трошио више него што су му то допуштале његове прилике, а привређивао није ништа, његова имовина ишчезе убрзо, те он осиромаши толико да му остане само једно имање, од чијег је дохотка животарио, и уз њега један соко, каквог мучно да је било игде на свету. Премда је његова љубав била силнија него икада дотле, он се, видећи да у граду не може живети онако како је желео да живи, пресели у Кампи, где беше то његово мало добро, и ту је, кад год би му то било могућно, ишао у лов на птице и трпељиво подносио своје сиромаштво, не обраћајући се никоме за помоћ.
У то време, када је Федериго већ био сасвим пропао, једнога дана разболе се муж мона Ђоване, па, видевши да му се приближила смрт, написа завештање и у њему за наследника свога великог богатства означи свога прилично одраслог сина; али, пошто је мона Ђовану волео силно, одреди да она, ако би син умро не оставив за собом правних наследника, наследи сву његову имовину, па затим он умре.
Оставши удова, мона Ђована оде, као што то обично чине наше жене, на летовање на једно од својих пољских добара, које се налазило у близини Федериговог имањца. Њен синчић, којега беше повела собом, убрзо се ту упозна са Федеригом и стане уживати у псима и у лову на птице; па, како му се Федеригов соко, којега је више пута гледао како лети, веома допао, он силно зажели да га добије; али, пошто је видео да Федериго тога сокола много воли, не усуди се да му га потражи. Након краћег времена, дечак се одједном разболи, и то мајку веома растужи, јер јој је био јединче и јер га је волела више него ишта на свету. По цео боговетни дан била је уз њега, храбрила га, тешила и чешће га питала да ли би штогод желео, молећи га да јој каже, да би му то набавила, ако би икако било могућно. Непрестано слушајући та нуткања, он јој једнога дана рече:
- Ако успеш, мајко, да добијеш Федериговог сокола, ја ћу, како ми се чини, сместа оздравити.
Кад је то чула, жена се мало збуни, па затим поче премишљати шта да чини. Знала је да Федериго њу одавно воли и да га она није никада удостојила ни једног јединог погледа; стога за себе рече: „Како бих могла да кога к њему упутим или да до њега одем и затражим да ми да тога сокола, који је, као што сам чула, ненадмашан у летењу и од кога он живи? И како бих могла бити толико безобзирна да једног племенитог човека лишим јединог уживања које му је остало?"
Обузета тим мислима, она своме сину, мада је била уверена да би птицу добила, ако би је заискала, не одговори ништа, него остаде ћутећи. Али, на крају краја, љубав према њему однесе победу, те мати, тежећи да испуни његову жељу, одлучи да по сокола не пошаље никога, већ да сама отиде и донесе му га, па му стога рече:
-Утеши се, сине, и гледај да оздравиш; ја ћу сутра да одем и да ти га донесем. Дечак се томе обрадује, и још истога тог дана код њега се запази мало побољшање.
Другог дана изјутра његова мати узме једну даму и са њом у шетњи упути се Федериговој кућици, па га позове да изиђе напоље. Како тога дана време није било погодно за ловљење птица, он се налазио у својем врту, где је радио неке своје омање послове. Чим је чуо да је мона Ђована пред вратима и да тражи њега, веома се зачуди и журно се упути тамо. Видевши га где долази, она му пође у сусрет и са женском љубазношћу на његов поздрав, који је био испуњен страхопоштовањем, рече:
-Добро јутро, Федериго - па затим настави: - Ја сам дошла да ти накнадим штету коју си претрпео због мене што си ме волео више но што је било потребно; а та накнада састојаће
се у томе што ћу, као што сам одлучила, данас с овом својом пријатељицом да ручам код тебе.
Федериго јој смерно одговори:
-Не сећам се, мадона, да сте ви мени икада нанели икакву штету. Напротив, учинили сте ми толико добра да ја, ако штогод вредим, имам да за то захвалим вредности и љубави коју сам гајио према вама. И одиста, ова ваша драгоцена посета мени је много милија него када бих могао наново трошити онако много као што сам трошио раније, премда сте дошли сиромашном домаћину. И после тих речи, он је стидљиво уведе у кућу, а затим заједно са њоме изиђе у врт, па, немајући никога другог ко би је могао забављати, рече јој:
-Мадона, пошто нема ко други, ова добра жена, супруга овога сељака, остаће уз вас докле се ја будем старао о ручку.
Премда је његово сиромаштво било необично велико, ипак он никада дотле није осетио у какву је невољу запао стога што је немилице страћио своје богатство; међутим, тога јутра осети то, пошто ничим није могао угостити даму због које је раније приређивао многобројне гозбе. Веома забринут, сиромах Федериго стане, проклињући своју црну судбину, да као избезумљен јури тамо и овамо; али, није могао да нађе ни новаца нити ишта што би заложио, а не беше рад да се за помоћ обрати никоме, па ни своме сељаку. Наједанпут му поглед паде на његовог сокола, који је у предсобљу чучао на једној потки. Па како није имао шта друго, узме њега и, видевши да је угојен, помисли да ће то јело бити достојно такве гошће. Не премишљајући дуго, он соколу заврне шију, брже боље га преда својој служавци да га очерупа, очисти, натакне на ражањ и лепо испече. Пошто је затим сто застро једним од белих чаршава, који му још беху преостали, весела лица врати се у врт и дами рече да је ручак справљен уколико је могло да се то постигне. Онда дама и њена пратиља устану, седну за сто, те, не знајући шта једу, поједу сокола заједно са Федеригом, који их је предано услуживао. И када су потом поустајали и поразговарали још неколико тренутака, дами се учини да је време да каже због чега је тамо дошла, те стане да Федеригу љубазно говори овако:
- Федериго! Када би се у мислима вратио на свој ранији живот и на моју честитост, коју си можда сматрао за немилосрдност и суровост, ти се не би, у то сам тврдо уверена, нимало зачудио мојој дрскости, кад чујеш због чега сам дошла овамо; и, онда, да си имао или да имаш деце, па да знаш колико је силна љубав што је човек осећа према њима, несумњиво је да би ме бар деломице извинио; али, ти их немаш, а ја имам јединче, те не могу да избегнем општи закон материнске љубави који ме нагони да те, противу своје воље, противу сваке пристојности и сваког реда, смерно замолим да ми учиниш један поклон, који је теби драгоцен, са правом драгоцен, пошто ти твоја опака судбина није оставила никакве друге радости, никакве друге утехе, никаквог другог уживања. А тај поклон био би твој соко, за којим мој син чезне толико да ме је страх да ће се његова болест, ако му га не бих донела, погоршати и да ћу га изгубити. Стога те молим да будеш тако добар да ми, не из љубави што је гајиш према мени, пошто ти се на њу нисам одазивала, него из своје племенитости, којом се одликујеш више него икоји други витез, ту птицу поклониш, како бих могла рећи да сам тим поклоном одржала у животу свога сина и да ти он остаје вечито захвалан. Када је Федериго чуо шта та жена тражи и помислио да јој то не може да учини, пошто је соко већ био поједен, не одговори јој ништа него бризну у плач. Жена у први мах помисли да он плаче зато што му је тешко растати се са соколом, па хтеде рећи да одустаје од своје молбе. Ипак се уздржа, те стаде чекати да Федериго престане плакати и да јој одговори, и он јој рече:
-Мадона, откако се божјој вољи свидело да у вама нађем своју љубав, ја сам често по много чему осећао да судбина устаје противу мене, и зато сам се тужио на њу; али, све је то маленкост према ономе што ми је она учинила овога пута, и ја се са њоме не могу измирити никада, пошто ми је сада, кад сте ви дошли
у моју кућу, коју докле је била богата нисте хтели удостојити својом посетом, онемогућила да вам дадем тај сићушни поклон што га од мене малочас затражисте; а због чега то не могу да учиним, одмах ћу вам испричати укратко. Када сам чуо да ваша милост жели да руча у мојој кући, сматрао сам да ми ред и пристојност налажу да вас према својој могућности угостим најдрагоценијим јелом, а не оним којим се уопште угошћавају друге особе. Па како сам се сетио сокола што сте га тражили од мене, држао сам да ће то бити јело достојно вас, те сте га тако данас имали печена на столу. Али, пошто видим да сте желели да у њему уживате на други начин, толико ми је жао што не могу да вас услужим, да се, како ми се чини, нећу моћи утешити никада.
И чим је то изговорио, као доказ донесе јој перје, ноге и кљун. Када је дама то чула и видела, она га оштро прекори што је таквог сокола заклао само зато да би угостио једну жену. Затим стаде да се диви снази његова духа, коју није могло да скрха сиромаштво. Како је, дакле, била лишена наде да ће доћи до сокола, те је стога почињала стрепети за живот свога сина, она се тужна и ожалошћена врати к њему. Након две три недеље дана, син напусти овај свет (не зна се да ли од туге што није добио сокола или зато што га је на то нагнала болест), на највећи бол своје матере. Пошто је неко време туговала и лила сузе, њена браћа стану, зато што је била богата и још млада, на њу наваљивати да се опет уда. У почетку није она хтела ни да чује за то, али пошто је она нису остављала на миру, сети се Федерига и његовог последњег великодушног поступка, то јест да је он, да би њу угостио, жртвовао онако дивног сокола, те својој браћи рече:
Ја бих највише волела да, када бисте ви пристали на то, останем удовица; али, ако хоћете да се удам, ја нећу поћи ни за кога другога доли за Федерига Алберигија.
Браћа јој се стану подсмевати и рекну јој:
-Па зар за њега, лудо ниједна? Зар да пођеш за човека који нема нигде ништа?
Ну, она им одговори:
-Знам ја, браћо, да је тако; али, мени је милији човек без богатства него богатство без човека.
Када су браћа чула ту њену одлуку, она пристану да јој испуне жељу, пошто су знали да је Федериго и покрај свога сиромаштва, поштен човек, те му је даду заједно са целим њеним богатством. Дошавши до жене коју је волео, он је са њом остатак свога живота проводио у срећи и задовољству.

Једном речи, он се толико зари у своје читање, да провођаше ноћи читајући од сунца до сунца, и дане читајући од мрака до мрака: те мало спавајући и много читајући, осуши му се мозак; тако да изгуби памет. Уобразиља му се напуни свим оним што је био читао у књигама, као враџбинама и кавгама, бојевима, изазовима, ранама, удварањем, љубавима, белајима и немогућим лудоријама. И у овом уображењу тако себи уврте да је истинита сва она гомила оних сањаних измишљотина што их је читао, да за њега у свету није било поузданије повеснице. Он говораше, да је Сид Руј Дијас био врло добар витез, али да ни налик није био на витеза од Пламена Мача, који је једним ударцим преполовио два љута и огромна дива. Боље му се свиђао Бернардо од Карпија, јер је у Ронсесваљесима убио очараног Роланда, послуживши се вештином Еркуловом, када је у свом наручју угушио Антеона, земљиног сина. Врло је лепо говорио о диву Морганту, јер ако је и био од оног дивовског рода , који су сви охоли и грубијани, он сам био је љубазан и учтив. Али од свију најбоље се слагао са Рејналдом од Молталбана, особито кад би га видео, како излеће из свог замка и роби што ту падне шака, па када је испрека12 украо онај Мухамедов кип, који је био од суха злата, како казује његова повесница. Говорио би, да би дао своју газдарицу и још приде своју синовицу, само кад би могао избубецати издајицу Галалона.13
Најзад, кад га је свест сасвим оставила, паде му на ум најнеобичнија мисао, какву је игда у свету манхит мозак излегао; наиме, учини му се сасвим прилично и потребно, како ради веће своје части, тако и ради услуге својој отаџбини, да постане лутајући витез и да пође кроз свет са својим оружјем и коњем, тражећи збитија, и да врши све оно што је био читао да су лутајући витезови чинили, исправљајући сваку неправду, замећући кавгу и бацајући се у опасности, које је желео савладати, и тако стећи вечно име и славу. Несрећник већ гледаше себе како је, због храбре своје мишице, крунисан барем као цар од Трабзонде. И тако у тим пријатним мислима, усхићен сладошћу, коју је у њима осећао, пожури да у дело приведе то што је желео.
Први му посао беше да очисти оружје, које му је остало од дедова, па зарђало и прашно, већ дуга столећа беше заборављено у једном углу. Очисти га и уреди, како је боље могао, али ту виде,  да има један велики недостатак; наиме, није имао потпун шлем, но само обичну пикачу; но ту му поможе његова досетљивост, и он од хартије за корице направи нешто као пола шлема, што увеза за пикачу, те доби изглед као потпун шлем. А да би окушао је ли и довољно јак и да ли би поднео ударац, дохвати свој мач и у два маха удари га; али већ на први замах  одједанпут поквари оно што је градио недељу дана; тек он ипак не изгуби из воље шлем што га је тако лако покварио, па да би се обезбедио од опасности, лати се да га наново прави, али сада подметну изнутра неколике гвоздене шипке, тако да је био задовољан његовом јачином; не марећи да учини нови опит, он нађе, да је то прекрасан и потпун шлем.
Сада му је ваљало загледати се у свога коња. Мада је овом лој кости изметао толико да је више мана имао од коња Гонелина, који је био сама кожа и кост14, њему се чинило да се с њим не може упоредити ни Букефал Александров. Тражио је каво име да му дадне: „јер (говораше у себи) нема смисла, да коњ тако славна витеза и тако ваљан већ по себи, буде без позната имена”. И тако мучаше се, да му такво име даде, које ће показивати, шта је био пре но што је постао коњ лутајућег витеза; јер то је имало смисла, кад му је господар променио стање, да промени и име и учини га славним и чувеним, као што пристоји новом реду и занимању, кога се већ држао. И тако, пошто је многа имена сачинио, избрисао и одбацио, додавао, кварио и окретао у својој памети и фантазији, најпосле га назове Росинанте15  што је име, по његовом мишљењу, високо и звучно. Означавајући оно што је био док је био мрцина, пре него што је постао ово што је сад, сада је био први међу свим мрцинама у свету.

​Говораше у себи: „Кад бих ја, ради испаштања мојих грехова, или мојом добром срећом наишао одавде на каквога дива, као што се то обично дешава лутајућим витезовима, па кад бих га оборио једним махом, или га преполовио, или га најзад савладао и надјачао, зар не би било лепо када бих имао некога, коме бих га послао да се прикаже? А он тек уђе и пред мојом слатком сењором спусти се на колена и каже гласом покорним и понизним: Ја сам див Каракулијамбре, господар од острва Малиндраније, кога је на мегдану победио никад довољно не нахваљени витез Дон Кихоте од Манче, који ме је послао да се препустим твојој милости, те да твоје високо господство располаже мноме по своме нахођењу!” О! Како се радовао наш добри витез, када је довршио ову беседу. Па још када би нашао којој ће дати место своје госпе... Наиме, тако веле, у једном селу близу његовога била је једна цура, сељанка врло лепа, у коју је он био заљубљен неко време, премда, како веле, она то није никад дознала, нити је узимала на ум. Звала се Алдонса Лоренсо и њему се учини, да ће добро бити да њу назове госпом својих мисли. Елем, тражећи име које би приликовало његовоме, а које би упућивало на принцезу и велику госпођу, назове је Дулсинеа од Тобоза, јер је била родом из Тобоза. То име, како се њему чињаше, звучало је мелодично и странско, а и некако значајно, као и сва остала, која је наденуо себи и свим својим витешким стварима.

​Када дотле дођоше, нададе дреку Дон Кихоте: ,,Амо, амо, добри витезови, овде ваља да покажете снагу својих јуначких мишица, јер дворани хоће да однесу славу у игри витешкој!“
Похиташе на ову вику и урнебес и зато се не настави даљи претрес књига које су остале, те тако се мисли, да су доспеле у ватру, ни виђене ни преслушане, Каролеја и Шпањолски лав, са Царевим делима, које је сачинио Дон Лујс Авила,31 које су свакако морале бити међу заосталима, па можда не би искусиле тако строгу осуду, да их је парох био видео.
Кад стигоше до Дон Кихота, беше овај већ устао са постеље и настављаше лудо бунцање, ударајући и бодући на све стране, а био је тако будан, као да никад није тренуо. Ухватише га око паса и силом га опет положише на постељу, те пошто се беше у неколико умирио, окрену се пароху и рече му:
,,Ваистину, господине надбискупе Турпине, то је велика срамота за нас, који се зовемо дванаест банова, да тако олако пуштамо да нам дворски витезови однесу славу у овом витешком надметању, кад се зна да смо ми пустоловци однели награду у сва три ранија дана.“
,,Само ћутите, господине куме,“ рече парох; ,,даће бог, па ће се срећа окренути и што се данас изгубило, то ће се сутра добити; а засад гледајте ви своје здравље, јер ми се чини, да ћете бити и сувише уморни, ако нисте баш и тешко рањени.“
,,Рањен нисам,“ одговори Дон Кихоте; ,,али не сумњам, да сам изгруван и изломљен, јер онај копилан Дон Ролдан зло ме је изударао мочугом од храста, а то све из зависти, јер зна он да сам ја једини, који могу у храбрости да се мерим с њим. Али, тако се не звао ја Рејналдос Монталбан ако, пошто се подигнем из ове постеље, не буде он мени за све то платио. Неће му помоћи све његове мађије. А засад, дајте ми да једем, јер знам да ми то сада највише треба, па после само препустите свемени; како ћу му се осветити!“
Учинише тако: дадоше му да једе и остадоше - он по други пут да спава, а они да се диве његовој лудости.
Ону ноћ спали и сагори газдарица све књиге што су биле на дворишту и по целој кући, те су међу њима и такве изгориле, које су заслуживале да се на вечита времена сачувају; али тако донесе судбина и тромост суђајина, и тако се на њима испуни она реч, да каткад плаћају праведници за грешнике.
Један од лекова, који против болести њиховога пријатеља употребише парох и берберин, беше да зазидају и замалтеришу собу са књигама, како их не би поново нашао кад буде устао (јер можда са узроком престану и последице), а смислише да му кажу, како их је однео неки чаробњак, и собу и све. Тако и учинише са великом журбом.
После два дана устаде Дон Кихоте и први му посао беше да обиђе своје књиге, па како не нађе собу у којој их је оставио, иђаше тамо и амо тражећи је. Одлажаше тамо, где иначе беху врата и пипаше рукама и окреташе и преврташе очима на све стране, ништа не говорећи; ипак после подужа времена запита своју газдарицу, где му је соба са књигама. Газдарица, коју су већ били добро научили, шта да одговори, рече му:
,,Какву собу тражи ваша милост и не знам шта још? Нема ту више ни собе, ни књига, јер све то однео је сам ђаво.“
,,Није то био ђаво,“ прихвати синовица, ,,него некакав чаробњак, који једне ноћи, откако сте ви били одавде отишли, дође у једном облаку, па сјаха са неке змијурине, уђе у собу и не знам шта је у њој радио, тек мало затим излете кроз таваницу и остави кућу пуну дима. А кад ми дотрчасмо да видимо шта је радио, нити видесмо књиге, ни собу, само толико се сасвим добро сећамо ја и газдарица, да кад је полазио тај пакосни старац, рекао је наглас, како је због прикривене мрзности према господару тих књига и собе учинио у овој кући штету, која ће се већ касније видети. И то рече, да му је име мудри Муњатон.“
,,Биће да је казао Фрестон,“ рече Дон Кихоте.32
,,Ја не знам,“ одговори газдарица, ,,да ли се зваше Фрестон или Фритон, само знам, да му се име завршивало на тон.“
,,Тако је,“ на то ће Дон Кихоте; ,,то је мудар чаробњак, моје велики непријатељ, који је киван на мене, јер помоћу своје мајсторије и науке зна да ћу ја, у своје време, да поделим мегдан са једним витезом, коме је он наклоњен, па зато гледа да ми направи сваку пакост коју може.
Али ја му велим, да ће он мучно моћи осујетити или избегнути оно што је бог наредио.“ ,,Ко би ту посумњао?“ рече синовица. ,,Али,господине стриче, ко вас гони у такве кавге? Зар не би боље било да седите мирно код своје куће и да не идете по свету тражећи преко хлеба погаче, не рачунајући на то да многи оду по вуну, па се врате острижени?“
,,О, синовице моја!“ одговори Дон Кихоте, ,,како слабо разумеш ствар; пре него што би мене остригли, ћелави би и без длаке остали сви који би се дрзнули и једну моју длаку такнути.“
Њих две не хтеше више одговарати, јер видеше, да га обузима гњев.
И тако би, да он остаде у кући петнаест дана посве миран и не показујући ничим да хоће да понови своје раније будалаштине. За то време имао је најлепших разговора са оба своја кума, са парохом и берберином, око тога, што је он тврдио, да је у свету ствар најпрече потребна да има лутајућих витезова, те како ће он наново да пробудити лутајуће витештво у свету. Парох би му каткад противречио, а други пут би му повлађивао, јер да се није држао те лукавштине, не би могао с њим изаћи на крај.
_________________________________

​За то време салеташе Дон Кихоте једног сељака, свога суседа, човек а ваљана (ако се ваљаним може назвати онај који је сиромах), али са врло мало мозга у тикви. Најпосле толико га наговараше и обећаваше му којешта, да сиромах сељак пристаде да пође с њим и да га служи као коњушар. Између осталих ствари, рече му Дон Кихоте, ако се сиромашак одважи да добровољно пође са њим, може уједанпут да се деси таква пустоловина, да док лупи дланом о длан он у својим витешким борбама може да добије какво острово, па ће баш њега наместити да буде тамо губернатор. Код ових и других сличних обећања Санчо Панса (тако се зваше сељак) напусти жену и погоди се да ради за свога суседа као коњушар. Одмах се даде Дон Кихоте у посао да набави новаца, па продавши једно, заложивши друго, а све у бесцење, накупи приличну сумицу. И себе снабде округлим великим штитом, који узме у зајам од једног свога пријатеља, па пошто свој поломљени шлем оправи како је боље могао, јави свом коњушару Санчу дан и час, у који је наумио да се крене на пут, те да се и он опреми с оним што види да му је најпотребније; али пре свега рече да му понесе бисаге. Овај му обећа да ће их понети и да такође мисли да поведе једног магарца, а имао је особито добро магаре, јер није био особит пешак. Што се тиче магарца, ту се Дон Кихоте као малко замисли, покушавајући са се сети да ли је какав лутајући витез водио коњушара који је јахао на магарцу, али му ниједан такав не паде на ум. Ипак одлучи да га и тако поведе, намеравајући да му, првом згодном приликом, прибави каквог часнијег парипа, збацивши са коња првог неучтивог витеза на кога буде наишао. Снабде се потом кошуљама и осталим стварима, као што га је саветовао крчмар. 

Када све то би учињено и извршено, не опростивши се нити Санчо Панса од своје деце и жене, нити Дон Кихоте од своје газдарице и синовице, кренуше се из села једне ноћи, а да их нико не опази, па целу ноћ толико јахаше, да су у зору држали да се не морају више бојати да ће их наћи, па све да их и траже. Санчо Панса на његовом магарцу беше као какав патријарх, са његовим бисагама и мешином и са великом жељом да себе већ види као губернатора оног острова, које му је његов господар био обећао. Дох Кихоте удешаваше да опет удари истим правцем и путем којим је био пошао приликом свог првога поласка, то јест пољем Монтијелом, којим сада јахаше са мање незгоде него прошли пут, јер како је било јутро, то падаше на њих сунчеви зраци косо и не досађиваше им. У то ће рећи Санчо Панса своме господару:
,,Гледајте, господине скитницо витеже, да не заборавите на оно што сте ми обећали, на оно острово, а ја ћу већ знати њим управљати, па ма колико оно било.“
На то одговори Дон Кихоте:
,,Ваља да знаш, брат' Санчо Панса, да је то увек био обичај у старих лутајућих витезова, да су своје коњушаре постављали за губернаторе над острвима или краљевинама што су их на мач добијали. А ја сам одлучио, да тако леп обичај не престане мојом кривицом; напротив, ја сам вољан да у томе и даље пођем, јер су они каткад, а можда и у највише прилика, чекали да им коњушари остаре, па већ кад су били сити од тога да их служе и да подносе црне дане и још црње ноћи, они су им давали какву титулу грофовску, или барем маркиску33 од какве долине или области, већ каква је била већа или мања. Али ако ти останеш жив и ја будем жив, лако може бити, да ни шест дана неће проћи, а ја ћу да задобијем какву краљевину, која ће имати и друге што зависе од ње, таман како бих те крунисао као краља над којом од њих. Па немој да мислиш да претерујем, јер таквим витезовима као што сам ја дешавају се такве ствари и случајеви, а на начин тако никад раније невиђен и незамишљен, да лако може бити да ћу ти више дати но што ти обећавам.“
,,На тај начин,“ ту ће Санчо Панса, ,,кад бих ја био краљ каквим чудом, како ви велите, онда би свакако моја женица Хуана Гутијересова постала краљицом и моја деца краљевићима.“
,,Ко би сумњао у то?“ одговори Дон Кихоте.
,,Сумњам ја,“ на то ће Санчо Панса; ,,јер ми се чини кад би бог нешто пустио на земљу кишу од краљевина, опет ни једна не би како треба пристајала за главу Маре Гутијересове. Ваља да знате, сењоре, да за краљицу не вреди ама ни за два мараведа;34 грофица и некако, али и ту да бог сачува!“
,,Ослони се у томе на бога, Санчо,“ одговори Дон Кихоте; ,,он ће јој оно дати што јој најбоље приличи; али ти немој да себе тако понижаваш и да се задовољиш мањим од губернаторства.“
,,Нећу, господине,“ одговори Санчо, ,,већ ни за то, што имам таква добра господара, као што сте ви, који ћете ми знати дати оно што је за мене и што ћу моћи понети.“
​____________________________

ОСМА ГЛАВА
 О добром успеху, који је имао храбри Дон Кихотe у страховитом и нигда незамишљеном збитију са ветрењачама, уз друге догађаје достојне срећне успомене.
 

У тај пар угледаше тридесет или четрдесет ветрењача што су у том пољу, а Дон
Кихотe чим их опази, рече свом коњушару: ,,Срећа нам руководи ствари боље но што можемо да желимо; јер погле тамо, брат’Санчо Панса, где се појављују тридесет или нешто више грдних дивова, са којима сам вољан да бијем бојак и да их све погубим и сa њиховим пленом почећемо да се богатимо; јер то је праведан рат и богу се пуно угађа, кад се таква погана трага тамани са лица земље.“
,,Какви дивови?“ запита Санчо Панса.
,,Они што их видиш тамо,“ одговори му господар; ,,они са дугим рукама, да их гдекоји имају дугачке и од две миље.“
,,Ама погледајте.“ на то ће Санчо, ,,оно што се тамо види нису дивови, него ветрењаче, и што вам се на њима чини да су руке, то су крила, које ветар окреће, те онда иде жрвањ.“
,,Види се сасвим,“ одговори Дон Кихоте, ,,да се не разумеш у пустоловинама: оно су дивови, а ако се бојиш, а ти се склони на страну и моли се богу, докле ја будем отишао да се с њ има упустим у љут и неједнак бојак.“
Па рекавши то, ободе свога коња Росинанта, не слушајући вику свога коњушара Санча који га опомињаше, да су оно без сваке сумње ветрењаче, а не дивови, на које хоће да удари. Али он беше себи тако увртео у главу да су то дивови, да нити чујаше вику свога коњушара Санча, нити виђаше, ако се већ и био прилично њима приближио, него још викаше:
,,Не бежите, подли и пудљиви гадови, јер на вас удара само један витез!“
 У тај пар подиже се малко ветар и велика крила почеше кретати се, што кад опази Дон Кихоте, викну: ,,Та да мичете и више рукама, неголи див Бријарео, хоћете ми опет за то платити.“ И рекавши то, препоручи се од свега срца својој госпи Дулсинеји, молећи јој се, да му у такву страшну часу буде у помоћи, добро се заклони својим штитом, копље окоми, појури на Росинанту у највећем трку, навали на прву ветрењачу пред собом и кад је удари по крилу, ветар ово окрену са толиком силом, да се копље изломи на комађе, коњ и коњаник бише оборени и витез се подобро откотрља по земљи. Прихита му Санчо Панса у помоћ што је брже могао на свом магарцу, а када дође до њега, нађе да не може да се макне, тако се био угрувао са Росинантом.
,,Аман за бога!“ рече Санчо; ,,та зар вам нисам казао да добро пазите шта радите, јер су то ветрењаче и то само онај није видео, који их и сам има у глави!“ 
,,Лакше, брат' Санчо,“ одговори Дон Кихоте; ,,јер ратне ствари изложене су у вечитој промени већма него друге које, тим већма, што мислим, а тако и јесте, да је онај охоли Фрестон који ми је украо собу и књиге, ове дивове преокренуо у ветрењаче, како би ме лишио славе да сам га победио: толико је киван на мене; али најпосле слабо ће му његове проклете мајсторије помоћи против мога доброга мача.“
,,Нека би дао јаки бог!“ одговори Санчо Панса. Па помогавши му да се подигне, попе га на Росинанта, који готово да је био оронуо, и говорећи о овом збитију, упутише се према клисури Лапису, јер ту, рече Дон Кихоте, не може бити да прође без многих и различитих пустоловина, пошто тим местом пролази многи свет; само је био врло дертан, што није имао копље, па поменувши то своме коњушару, рече му: ,,Сећам се, да сам читао, како је један шпањолски витез по имену Дијего Перес Варгас сломио у неком боју мач, па је од раста одломио тешку грану или стабло и с овим тај дан таква чудеса починио и толике Арапе умецкао, да су га прозвали Мачуга (мецкало), те тако он, као и његово колено, прозваше се од тога дана и даље Варгас и Мачуга.35 То ти зато кажем, јер од првог храста на који наиђем мислим да одломим какву грану толику и такву, као и она, јер сам вољан да са њом извршим таква дела, да ћеш се ти држати за врло срећна, што си се удостојио да их гледаш и да будеш сведок таквих ствари, које ће се једва моћи веровати.“
,,У божијој смо руци,“ рече Санчо: ,,све то верујем, како ми кажете; али исправите се мало, јер као да сте се нахерили, а то ће бити, што сте се угрували кад сте пали“.
________________________________

​,,Тако је заиста,“ одговори Дон Кихоте: ,,а ако не јаучем од болова, то је за то, што лутајућим витезовима није слободно жалити се ни на какву рану, ако ће на њу куљати и црева.“
,,Ако је тако, онда немам шта да кажем,“ на то ће Санчо; ,,али бога ми, право би ми било, кад бисте се тужили, кад вас што боли. Ја богме толико знам, да јаучем код најмањега бола, већ ако се не разуме и за коњушаре скитница витезова, да се не смеју жалити.“
Дон Кихоте не могаше да се не насмеје простоти свога коњушара, па му рече да може до милог бога јаукати како и кад хоће, била му воља на то, или без воље, јер до тога дана није ништа противно томе читао у витешким правилима. 
Санчо му сада примети, да је време да се руча. Господар му одговори, да он засад не осећа потребу, а он нека једе, ако има вољу. С овим допуштењем намести се Санчо како је боље могао на свом магарцу, па вадећи из бисага што је у њих био метнуо, једући јахаше добар комад пута за својим господарем, а овда онда натегао би мешину са таквим уживањем да би му могао завидети и најсавршенији гостионичар у М алаги. И тако на тај начин убрзавајући гутљаје, не падаше му на ум никакво обећање, које му је његов господар био дао, нити је сматрао за какву муку, него за велику забаву да иде да тражи пустоловине, ма како опасне оне биле.
Најпосле ону ноћ проведоше под неким дрвима и од једног од њих одломи Дон Кихоте једну суву грану, која би му могла поднети за копљиште, и на њој намести гвожђе од копља, које се изломило.

​Они наставише свој започети пут према клисури Лапису и после трећега часа по сванућу угледаше је. Кад је опази Дон Кихоте, рече:
,,Ту ћемо, брат' Санчо Панса, моћи до лаката турити руке у оно што се зову пустоловине; али те опомињем, све да ме видиш у највећој опасности у свету, да ниси узео твој мач да ме браниш, већ ако не би видео да су они, који ме вређају, лупежи и простаци, јер у том случају можеш ми сасвим помагати; али ако би били витезови, ни на који начин није ти допуштено и дозвољено да ми помажеш, докле год не будеш ређен за витеза.“
,,Не брините се, сењоре,“ одговори Санчо, ,,јер у томе хоћу вас сасвим послушати, и то тим радије, што сам ја по себи миран човек и не марим да се пачам у кијамете и кавге; али је и то истина, ако буде требало да себе браним, богме нећу много питати за те законе, јер божији и људски закони допуштају свакоме да се брани од онога, који га напаствује.“
,,Не велим ни ја иначе,“ на то ће Дон Кихоте; ,,али што се тога тиче, да мени помажеш против витезова, ту мораш држати у границама твоју природну бујност.“
,,Кажем вам, да ћу тако чинити,“ одговори Санчо, ,,и да ћу се тога прописа држати, као и свете недеље.“

Докле се они тако разговараше, указаше се на друму два фратра од реда светога Бенедикта, јашући на два дромедара, јер нису биле мање оне њихове две мазге. Имали су путничке наочаре и штитове од сунца. Иза њих долажаху кочије са четири или пет људи на коњима, који су их пратили, и два мазгара пешака. Као што се после видело, у кочијама је била нека госпа из Бискаје, која је ишла у Севиљу, где јој беше муж, који иђаше у Индију на важно место. Фратрови нису с њом путовали, ако су и ишли истим друмом. Али Дон Кихоте тек што их опази, рече свом коњушару:
,,Или се варам, или ће ово да буде најглавнија пустоловина што је игда било, јер оне црне прилике што се онамо указују морају бити без сваке сумње какви чаробњаци, који у оним кочијама воде кришом какву принцезу и зато треба да ја свом силом станем на пут овом насиљу.“
,,Биће богме ово горе од ветрењача,“ рече Санчо; ,,ма погледајте, сењоре, оно су фратрови бенедиктини, а у кочијама биће какви путници. Кажем вам, пазите се, узмите се на ум што радите, да вас не би ђаво опет преварио.“
,,Ја ти већ рекох, Санчо,“ одговори Дон Кихоте, ,,да се ти слабо разбираш у послу око пустоловина. Онако је, како ја кажем, па ћеш одмах да видиш.“
Изговоривши ово, похита у напредак и намести се на средини друма, којим су фратрови долазили, и пустивши их отприлике толико, да су му могли речи разабрати, привикну им: ,,Врашки грдни роде! овога стика пуштајте узвишене принцезе, које силом водите у оним кочијама; иначе спремите се да одмах примите смрт, као праведну казну за ваша злодела.“
Фратри затегоше узде и стадоше дивећи се како прилици Дон Кихота, тако и његовим речима, на које одговорише: ,,Господине витеже, ми нити смо врашки, ни грдни, него смо два фратра бенедиктина, који идемо својим послом, нити знамо, да ли у оним кочијама имају или немају какве принцезе под морањем.“
,,Нема код мене цилимили, јер вас ја већ знам, издајничка траго!“ викну Дон Кихоте. Па не чекајући даљег одговора, ободе Росинанта и с окомљеним копљем јурне на првога фратра са толиком јарошћу и неустрашивошћу, да би фратра оборио на земљу и против његове воље и можда зло рањена, ако не би баш и мртав пао, да се овај није сам спустио нагло са мазге. Други фратар кад виде, како се поступа са његовим другом, ободе своју добру мазгу и пусти се преко онога поља лакши и од ветра. Када Санчо Панса виде фратра на земљи, лако скочи са свога магарца и притрча му, па му стаде скидати хаљине.
У то стигоше оба фратарска момка и запиташе га, зашто га свлачи. Санчо им одговори, да је то по закону његово, као плен од битке, коју је његов господар Дон Кихоте задобио. Момци, који нису знали за шалу, нити су разумевали што о плену у биткама, видећи да је Дон Кихоте већ подаље од њих и да говори с онима, који су се возили у кочијама, кидисаше на Санча, па га оборише и не оставивши му ни длаке у бради, љуто га излемаше, а онда га оставише онако прућена на земљи без даха и свести. А фратар, не часећи ни часка, сав поплашен и збуњен и без боје у лицу опет појаха мазгу, па је ободе и полете своме другу, који подаље оданде стајаше, гледајући и чекајући, како ће да се сврши та напаст, и не марећи да виде крај целом овом почетом покору, одоше даље својим путем, крстећи се већма него да им је ђаво био усео на кркаче.

​Како је речено, Дон Кихоте говораше са госпођом у колима. ,,Ваша лепота, сењоро моја, рече, ,,може сада са својом личношћу чинити, што јој је највише у вољи, јер охолост ваших похититеља већ лежи на земљи поражена овом мојом снажном мишицом; а да се не бисте мучили са дознавањем имена вашега ослободитеља, знајте, да се зовем Дон Кихоте од Манче, лутајужи витез и роб несравњене и лепе Доње Дулинеје од Тобоза; па у награду за доброчинтво, које сте од мене примили, не тражим друго, него да одете у Тобозо и да се од моје стране прикажете пред том сењором и да јој кажете, шта сам учинио за ваше ослобођење.“
Све то, што Дон Кихоте говораше, слушаше један коњушар од оних који су пратили кочије, а био је Бискајац, па кад виде да кола не пушта, да иду даље, но да вели, да одмах окрећу у Тобозо, дође до Дон Кихота, ухвати му коље и рече му лошим кастељанским и још горим бискајским језиком овако:
,,Одлазиш, каваљер, хоћеш зло прођеш, тако ми мени бог мене ме створи, ако не пустиш каруц, хоћем тебе убијем, како јеси ту бискајски?“
Савим добро га је разумео Дон Кихоте и одговори му сасвим спокојно: ,,Да си витез, као што ниси, већ бих ти казнио будаласту беседу и продрзљивост, ти ропски створе!“
На то му одговори Бискајац: ,,Ја ниси витез? Тако мени бог, ти тако лажи како кристијано! Ако копаљу бацим и мач вуци, хоћеш видиш скоро вода како мачак бежиш. Бискајан на земља, племенит на море, племенит до ђавол, па лажиш, како видиш кажиш друга ствар.“
,,Одмах ћеш видети, казао је Аграхес,“ одговори Дон Кихоте.
И бацивши копље на земљу, исуну свој мач и шчепа свој штит, па залете се на Бискајца са тврдом одлуком, да му узме живот. Ако је и Бискајац хтео да се спусти са мазге, која најмљена будући, није се могао у њу поуздати, али кад га виде да му тако долази не имаде кад друго да чини, но да тргне свој мач; али му срећа послужи, те се нађе близу кочија, из којих могаше узети један јастук да му буде место штита, и одмах навали један на другога, као да су била два кивна душманина. Остали људи хтедоше да их умире, али не могоше, јер Бискајац својим наопачким начином говораше, ако га не пусте да доврши своју битку, да ће он сам убити своју госпођу и све људе који су му сметали.
Госпођа у кочијама, удивљена и поплашена оним што гледаше, рече кочијашу, да мало даље оде, и издаље даде се у гледање љуте борбе, у којој у току јој Бискајац страшно удари Дон Кихота по рамену једном и по горњем крају штита, тако да би га расколио до паса, да није био заштићен. Дон Кихоте који осећаше тежину овог јаког ударца, викну говорећи:
,,О, Дулсинејо, сењоро моје душе, цвете од лепоте! притеци овом твом витезу, који да би задовољио твоју многу милошту, налази се у овом страшном боју.“
Изговорити ово, стиснути мач, добро се заклонити својим штитом и устрмити се на Бискајца – све то би у исти мах, тврдо наумивши, да све метне на коцку једног ударца. Бискајац, који га виде да тако кидише на њ, виде му срчаност по одважности, па науми да учини исто што и Дон Кихоте, дакле га очекиваше добро заклоњен својим јастуком, а не могући кренути своју мазгу ни на једну, ни на другу страну, јер ова већ и од сама умора, а невична таквим детињаријама, не могаше ни да крочи.
Дакле, како рекосмо, Дон Кихоте кидисаше на опрезнога Бискајца с издигнутим мачем и са намером, да га по средини расколи, а Бискајац од своје стране чек аше га такође са издигнутим мачем и заклоњен својим јастуком, сви пак остали стајаше у страху и стрепећи од онога што ће да буде од тих горопадних удараца, којима претише један другом; а госпођа од интова с сталим њеним служавкама заветоваше се свима иконама и црквама у Шпанији, само да бог ослободи њенога коњушара и њих из ове тако велике опасности, у којој се налажаху.

​Али је то штета у целом овом, да је таман на том месту писац ове приповести оставио недовршену ову битку, извињавајући се, да од дела Дон Кихота није нашао више написано, него колико је саопштио. Оно је истина да други писац ове приповести није могао да верује, да би тако љубопитна приповест била предана законима заборава, нити би мудре главе у Манчи биле тако мало љубопитљиве, да не би могли наћи у својим архивама или у својим писаћим столовима некоје хартије, у којима је реч о овом славном витезу: и у тим мислима дакле није очајавао, да ће наћи завршетак ове љупке приповести, па како му небо беше наклоњено, и нађе га на начин, који ће се причати у другом делу.

У писању текста коришћени су уџбеници
Књижевност и српски језик, П. Пијановић
Књижевност и српски језик, П. Лучић и Ч. Ђорђевић

Хуманизам и ренесанса представљају један од најзначајнијих културних и друштвених покрета на тлу Европе, који је у потпуности променио хиљаду година утврђиван вредносни систем средњега века и  извео неку врсту духовног преврата који је целокупно друштво усмерио у правцу напретка, развоја и стваралаштва на свим пољима живота. Прве идеје о промени утемељеног, догматског начина мишљења [Догма (грч. δόγμα) је опште прихваћено и јасно формулисано мишљење или учење које не допушта да се у њега сумња нити оставља могућност да буде оповргнуто или да о њему буде дискутовано. Често се помиње уз религију.] јављају се у 14. веку, а покрет доживљава експанзију и врхунац током 15. и 16. века. У неким земљама, у којима се касније јавио, траје и почетком 17. века. Колевка хуманизма и ренесансе је  Италија, одакле се идеје и стваралачки узори новог доба шире по осталим европским земљама. Значај промена које ово раздобље у култури и целокупном животу Европе доноси нарочито долази до изражаја када их посматрамо у односу према средњовековним вредностима. 

Хуманизам
Средњовековни човек већ с краја 13. и почетком 14. века долази до сазнања да је  у средишту стварања античких уметника, песника и мислилаца био човек, његова срећа на земљи, лепота и склад у овоземаљском животу, а не Бог и загробни живот. Слободни антички грађанин давао је  значај  животу; није се заговарало самоодрицање и обезвређивање свега овоземаљског као што се то чинило у средњем веку. Ново време зато испуњава одушевљење античким вредностима и жеља да се ствара  и мисли на антички начин. Мислиоци и уметници сада траже и проналазе своје узоре у античком стваралаштву и филозофији. Идеал бога и страдања за веру замењује идеал људскости и стваралаштва.
Тај заокрет од средњег века ка прихватању античких вредности и развоју нових  схватања о улози човека у свету назива се хуманизам (humanus - човечан, људски), а мислиоци који су изучавали и промовисали античке вредности у уметности, филозофији, науци и свакодневном животу називани су хуманистима. Образовани људи Европе у то време говоре латинским језиком, па је то био одличан предуслов за неометано ширење нових идеја и  уметничких остварења. Хуманисти су увели нову употребу латинског језика у круговима образованих људи. То више није само језик католичке цркве   и црквених књига.   На њему су писана књижевна и филозофска дела старог Рима, која постају престижна литература новог доба. На латинском се пишу и нова дела световног садржаја,  воде се интелектуалне расправе на академијама и у салонима важних личности. Негује се дух који мисли, подстиче се свестрано образовање. Развија се култура дијалога, критичког и полемичкох мишљења (веома су биле популарне књижевно-филозофске врсте трактат – расправа и епистола – посланица). Све што је потицало из епохе двеју античких култура (Грчке и Рима)  представљало је израз свестране слободе  и слављење живота и човека. Човек новог доба постаје homo faber (одговоран за изградњу сопствене личности и среће), а световна култура полако потискује доминацију цркве и религије. У својој чувеној драми „Хамлет“ велики ренесансни писац Шекспир овако велича човека: Како је диван створ човек! Како је племенит умом! Како неограничен по способностима! Како су дивни и изразити његови покрети и његово тело! Како по разуму наличи на бога! Украс света, узор свега живота!

​Ренесанса
Појам ренесанса означава стваралачки и културни садржај епохе хуманизма. Ренесанса је реч француског порекла – renaissance / обнова, препород, процват, а подразумева велику смену у историји идеја, стваралаштва и вредности у свакодневном животу.
Са појавом хуманизма античке вредности представљале су средиште духовности и извор инспирација, али свест новог, грађанског човека која је тежила ослобађању од средњовековних догми, у ренесанси почиње да се ослобађа и од  прејаког утицаја свега што је античко. Талентовани и напредни људи приметили су да је стваралаштво почело да се претвара у имитацију антике уместо у културно напредовање и развој, па су почели да трагају за новим изворима надахнућа. Они увиђају да се  теме и узори могу пронаћи и у обичном животу и човеку, да савремени, стварни живот заслужује да  буде тема уметности. Такође, закључују да је много природније да се о свему томе пише на народном (италијанском) уместо на латинском језику којим нико није говорио у свакодневном животу. Тако почињу да се руше дотадашња правила и табуи, а уметност и наука постају доступне и видљиве и изван привилегованих кругова имућних људи. Стичу се нова научна и животна сазнања и ствара се тип свестраног човека неограничених духовних потреба. Долази  до општег препорода и свестраних промена које ће захватити и понашање људи, и начин размишљања, и науку, и уметност, и економију.
За ренесансу се обично каже да представља „златно доба” у развоју људске цивилизације. То је време уметника, мислилаца, проналазача, истраживача и вансеријских свестраних умова какав је био Леонардо да Винчи (сликар, вајар, песник, математичар, физичар, проналазач...) Ренесансни човек напросто тежи свестраном знању.

 
Шта је све допринело појави и развоју хуманизма и ренесансе:

• Незадовољства начином живота током средњег века и свим оним што је средњи век подразумевао: Црква је била свемоћна, утицала је на државу, одређивала је подједнако живот  друштва као и појединца, њихово понашање и размишљање.  Истином се сматрало само оно што је црква   проповедала; земаљском животу и срећи био је супротстављен и надређен, као много важнији, загробни живот.  Сви који се нису слагали са оваквим проповедима и правилима строго су кажњавани. (Позната су бројна мучења и спаљивања научника, књига, „вештица“  и сл.)
  У уметности се такође неговала богобојажљивост, служење идеалима хришћанства и канонизовано стваралаштво које је пружало мало простора стваралачким заносима и слободама.
  Ренесансни човек окреће се овоземаљским вредностима и потрази за истином о себи; жели да ослободи своје стваралачке и интелектуалне потенцијале; жели слободно да ствара и истражује свет око себе; жели да искуси и открије смисао живота на овом свету уместо да га се одриче зарад обећања вечне среће у загробном животу.
• У Италији се ослобађају први градови од апсолутистичке власти феудалаца и цркве у  (Милано, Ђенова, Фиренца, Рим, Венеција и др.) и појава прве грађанске класе, коју чине занатлије и трговци. Они желе да самостално уређују свој живот; ослобађају се феудалног ропства, што се одражава и на њихов однос према животу  и начин размишљања  о себи и свету који их окружује. Бављење трговином омогућава им да самостално стекну први капитал, а финансијска слобода и моћ доприноси даљем развоју и откривању нових потреба - упознавање других земаља и градова, различитих народа и култура. Све то доприноси развоју другачијих погледа на живот и свет.
  Са развојем трговине појављују се и први просвећени богаташи свесни вредности уметности, науке и целокупног развоја друштва. Међу њима се развија меценатство – покровитељски однос према песницима, сликарима, вајарима, филозофима, научницима, што доприноси слободном стваралаштву талентованих људи који нису морали да брину за своју егзистенцију. Најпознатији мецена ове епохе био је Лоренцо де Медичи. 
• На развој хуманизма и ренесансе утичу и проналасци у области науке и технике; развијају се математика, географија, геологија, медицина, механика, астрономија; пронађени су барут, штампарска преса (1445. Јохан Гутенберг), телескоп, наочари, џепни сат, микроскоп... установљен је грегоријански календар; а са свим тим проналасцима узнапредовала  је и људска мисао о устројству света. Научници врше експерименте да би доказали своје тезе, проучавају анатомију људског и других организама, истражују природу и космос.
  У ово време, у Цетињу, на Ободу, 1494. прорадила је и прва јужнословенска штампарија за ћириличне књиге. Штампарија Црнојевића била је прва ћирилична штампарија на свету. (Прва штампана ћирилична књига Јужних Словена је  Октоих  - осмогласник.)
• Научна и географска открића, у првом реду проналазак нових водених путева  према Индији  и  откриће Америке, као и појава хелиоцентричне теорије Николе Коперника насупрот Птоломејевом геоцентризму, такође утичу на прихватање нових научних  сазнања која су била у сукобу са званичним тумачењима цркве.  Последица тога били су прогони  научника и мислилаца као што су Никола Коперник, Галилео Галилеј, Ђордано Бруно и други. Многи су  страдали или били прогоњени зато што су дошли  до спознаје да је свет друкчије постављен него што је то црква вековима представљала.
• Откривање вредности античке културе: И поред енергичног реаговања цркве на све иновације и одступања од догми која је она прописивала, и поред постојања чувене инквизиције (црквеног суда), развој и напредовање људског духа нису се могли зауставити. Окружени старинама (остацима античких грађевина и делима на латинском језику), учени представници грађанског друштва почињу све више да се интересују за живот људи старога Рима и старе Грчке, као и за све облике стварања у тим древним временима  (књижевност, филозофију, ликовне уметности, архитектуру...). Проучава се античка уметност и филозофија. Учи се латински језик да би се читала дела античких књижевника као што су: Хомер, Вергилије, Овидије, Хорације, Софокле, Плаут..., и филозофи: Платон, Аристотел, Цицерон, Сенека...   

Хуманизам и ренесанса подарили су свету бројне велике писце:
-у Италији (већ крајем 13. и почетком 14. века): Данте Алигијери,
Франческо Петрарка, Ђовани Бокачо, Торквато Тасо, Лодовико Ариосто
-у Шпанији: Мигел де Сервантес, Лопе де Вега, Калдерон
-у Француској: Франсоа Рабле, Пјер де Ронсар
-у Португалији: Луис де Камоис
-у Енглеској: Вилијем Шекспир, Џон Милтон, Едмунд Спенсер.  
 
Ово време подарило нам је ненадмашне мајсторе у области сликарства: Леонардо да Винчи, Микеланђело Буонароти, Рафаел, Тицијан, Ботичели, Јан ван Ајк, Дирер...; вајарства: Микеланђело Буонароти, Донатело...; и архитектуре: Филипо Брунелески, Донато Брамaнте и опет Микеланђело Буонароти.

Мада је настао и развио се у Италији,  културни покрет назван хуманизам и ренесанса, захватио је и друге европске народе (Шпанија, Француска, Енглеска, Немачка,Холандија, Пољска, а на Балкану простор Далмације). Тај утицај је најјачи  у књижевности и на филозофском плану. Најпознатији европски мислиоци који су били надахнути хуманизмом били су  Томас Мор (Утопија), Френсис Бекон ( Нови органон), Макијавели (Владалац), Томазо Кампанела (Град сунца), Еразмо Ротердамски (Похвала лудости) и други.
 
ОДЛИКЕ РЕНЕСАНСНЕ КЊИЖЕВНОСТИ

-Уместо бекства из живота и одрицања од радости и задовољстава на овом свету како би се заслучио вечни рај после смрти, заговара се активан живот и посвећеност животу.
-Уметничка дела настају  у славу човека.
-Уметници су  надахнути  земаљском срећом. 
-Негује се култ љубави и лепоте: платонска љубав (представљена више као чежња него  као телесна страст и додир); лепота  је узвишена, често представљена у лику жене или  идеализоване женске лепоте, као да није телесна и пролазна.
-Уместо писања само на латинском, почиње да се ствара књижевност и на народном језику (италијанском у Италији, а потом и на другим националним језицима).
-У поезији се тражи задовољство, уживање у лепоти, па ствараоци теже изграђивању духовног склада и лепоте. Сматра се да је дужност уметника да подражава лепу стварност, тј. „да измишља и приказује ствари које људе чине добрим  и пуним врлина, па према томе и срећним...“  То подражавање назива се мимеза.
                 [Мимеза (на грчком μίμησις / mīmēsis), у књижевности подразумева да писац треба да приказује „ствари које се свакодневно дешавају и о којима се у народу говори.  У прилог томе, Петрарка каже: „Треба подражавати тако да дело личи на свој праузор, али да с њим ипак не буде истоветно”.]
-Од свих књижевних родова најприсунтија је лирика, у првом реду љубавна песма  (најчешће сонет), у којој се слави жена, лепота  и љубав  (недостижна, забрањена, неузвраћена или  платонска).
-Веома је популарна и ренесансна драма (пасторална драма, комедија, фарса али и трагедија којом се прославио велики енглески писац Вилијем Шекспир). Наравно, присутни су и други књижевни облици као што су  еп, приповетка, новела, елегија, епиграм, роман (пасторални али и нарочито важан пародијски роман који се критички односио према средњовековним ритерским романима), есеј као књижевно-научна врста (Мишел де Монтењ)...
 
ДЕЛА НАЈПОЗНАТИЈИХ РЕНЕСАНСНИХ ПИСАЦА
Данте Алигијери: Божанствена комедија (Рај, Пакао, Чистилиште) – епови;
Франческо Петрарка: Канцонијер – сонети;
Ђовани Бикачо: Декамерон – новеле;
Торквато Тасо: Ослобођени Јерусалим - спев
Лодовико Ариосто: Бесни Орландо - спев
Франсоа Рабле: Гаргантуа и Пантагруел – роман  (пародија);
Пјер де Ронсар: Оде, Поеме, Сонети за Хелену;
Луис Ваз де Камоис: еп Лузијаде (сличан Одисеји);
Мигел де Сервантес: Дон Кихот – роман  (пародија);
Вилијем Шекспир: Ромео и Јулија, Хамлет, Отело, Краљ Лир, Магбет, Сан летње ноћи, Млетачки трговац... – драме (трагедије, комедије, историјске драме);
Џон Милтон: Изгубљени рај (еп)
Едмунд Спенсер: Вилинска краљица (еп са елементима романсе и алегорије посвећен краљици Елизабети)

Ренесанса је постојала и у дубровачкој књижевности. 

Крајем XV века појавили су се први  петраркисти и у приморским крајевима Балканског полуострва. Утицај италијанске ренесансе на живот и културу суседних али и осталих европских народа био је велики. Дух ренесансе осетио се и видне трагове је оставио у Далмацији, Боки Которској, а посебно у Дубровнику. Док су континентални делови Балкана били под влашћу Турака, дотле су приморски градови: Дубровник, Трогир, Сплит, Хвар, Корчула и други имали статус слободних градова, посебно Дубровник, који је био водећи по утврђености, државној изграђености, занатству и трговачкој мрежи. Дубровник је имао своју аутономију, слободу, трговачку флоту, постао је средиште културног живота и економског просперитета на Балкану у 15. веку.
На појаву ренесансе у Дубровнику и неким приморским градовима утицали су и други чиниоци: њихова близина са Италијом, живе трговачке везе са италијанским ренесансним градовима и одлазак синова имућних грађана на школовање у градовима Италије, као што су Сијена, Падова.
Постепено је изграђиван нов однос према животу; у Дубровник су из Италије довођени учитељи, градитељи и уметници. Формирању нових погледа на живот посебно су доприносили млади људи из круга властеле који су након школовања у Италији доносили нова размишљања, понашање, одевање, па и уметничке тенденције. 
Дубровачка књижевност доживљава буран развој у XV и XVI веку. Ово раздобље је дало велике ствараоце као што су: Марин Држић, Шишко Менчетић, Џоре Држић, Динко Рањина, Петар Хекторовић, Марко Марулић, Мавро Ветрановић, Андрија Чубрановић, Микша Пелегриновић,   Илија Цријевић, Антун Сасин, Винко Прибојевић, и други. 

Јављају се и многе књижевне врсте и облици; од књижевних жанрова посебно се издвајају: љубавна лирика, маскерате, ренесансна комедија (пре свега ерудитна комедија), пасторала и спевови.
Дубровачки песници, међу којима су најпознатији Шишко (Сигисмунд) Менчетић и Џоре Држић, припадали су такозваној петраркистичкој школи. Постојале су две песничке струје - страмботисти (напуљска школа петраркизма којој је припадао Шишко Менчетић) и бембисти ( песници који су се угледали на италијанског песника Пјетра Бемба, а којима је припадао Џоре Држић). Тако је, поред класичног сонета од 14 стихова, у Дубровнику био веома популаран и страмбото, песничка творевина од осам стихова (или у броју стихова дељивом са осам). Омиљени стих дубровачких петраркиста био је двоструко римовани дванаестерац, а веома честа је и појава акростиха. Све одлике дубровачке лирике уклапале су се у италијанску ренесансну поетику, са једном разликом што су у њој антички мотиви замењивани мотивима из народног фолклора (мотиви из природе и словенске митологије - виле, извори, цветне ливаде, пролеће; упореба епитета својствених народној лирици...). Као и Петрарка, дубровачки песници стварали су такозване дневнике љубави, канцонијере, или песничке "романе" јер су им песме биле посвећене идеализованој жени или недостижној љубави.
​
У области драме прославио се Марин Држић. Писао је ерудитне комедије (Дундо Мароје, Помет, Аркулин, Манде, Скуп...), пасторале (Тирена), фарсе (Новела од Станца), трагедије (Хекуба)... 

Из области епике, поменућемо Сплићанина Марка Марулића и његов чувени религијски спев Јудита.

О дубровачкој књижевности у својој књизи Пут српске књижевности професор Јован Деретић, бележи: „У тој (дубровачкој) књижевности налазимо први уметнички израз језика којим говори српски народ, у њој се сусрећемо с најстаријим записима наших народних песама, она је на нашим просторима и на нашем језику прва манифестација великих интелектуалних и уметничких покрета из којих је поникла модерна европска култура”; дубровачка је књижевност „по својим историјским и филолошким коренима српска”. 

Дубровачка књижевност припада и хрватској и српској књижевности; писана је ћирилицом, источнохерцеговачким штокавским дијалектом икавског изговора, а многи аутори су свој језик, како је забележено у дубровачким архивима, називали упоредо дубровачким и српским.