„Боже мој“, проговори човек, „зашто си на оволиком храсту створио онако мале плодове, а на овако танкој врежи оволику бундеву? Зар није било боље да на храсту рађају бундеве, а на врежи жир: мало на малом, а велико на великом?“
Тек што то рече, задува ветар и један жир падне са висине и пљесну човека посред носа. Њему полетеше свици на очи, а на нос му удари крв. Човек зајаука од неочекиваног бола. Кад му мало умину бол, он рече: „Ех, зна Бог шта ради! Права је срећа што је жир мали! Шта би сада са мном било да је уместо њега била бундева? Морао бих по свету ходати без носа.“