Јарослав Сајферт
Кишибран са Пикадилија
Ко не зна шта би с љубављу
нек заљуби се,
на пример, у енглеску краљицу.
Што да не!
Њен лик је на свим поштанским маркама
Древне краљевине.
Но ако јој закаже састанак
У Хајд Парку,
нека се слободно клади
да ће узалуд чекати.
Али ако иоле мозга има
мудро ће рећи:
па наравно знам,
у Хајд Парку данас пада киша.
На повратку из Енглеске
купио ми син на лондонском Пикадилију
кишобран за шетњу.
затреба ли,
имам над главом
сопствено мало небо,
додуше црно,
али кроз његове затегнуте жице
може да струји милост Божија
Кко електрична енергија.
Отварам кишобран кад нема кише,
као балдахин
над књигом Шекспирових сонета,
коју носим у џепу.
Има тренутака када ме престрави
ссијана расцветалост свемира.
Уза све лепоте
прети нам својим бескрајем,
а атај сувише личи
на сан после смрти.
Прети празнином и мразом
хиљада својих звезда
које нас ноћу варају одсјајима.
Она названа Венера
напросто је страшна.
Тамо још кључају стене
и џиновским морским таласима налик
надимају се тамо планине
и пуши сумпор у пламену.
Питамо се стално где је пакао.
Тамо је!
А шта може крхки кишобран
наспрам свемира!
Уосталом, не носим га.
Руке су ми заузете
да бих могао крочити,
тесно приљубљен уз тле,
као ноћни лептир дању
уз храпаву кору дрвета.
Целог живота тражио сам рај,
што беше ту некада,
а нашао сам му трагове
само на уснама жене
и на облини њене пути
кад је преплави љубав.
Целога сам живота чезнуо
за слободом.
Најзад сам открио врата
кроз која се може до ње.
То је смрт!
Данас када сам већ стар,
с времена на време јави ми се
мило женско лице,
с осмехом који ми усија крв.
Пажљиво се за њим осврнем
и сетим се енглеске краљице,
њн лик је на свим поштанским маркама
древне краљевине.
God save the Queen!
О, па да, добро знам,
у Хајд Парку Данас пада киша!
Габријела Мистрал
ОДСУТНОСТ
Од тебе моје тело кап по кап одлази,
моје лице одлази у глувом уљу;
моје руке у растопљеној живи,
моје ноге у два прашњава времена.
Све одлази од тебе, све од нас одлази.
Одлази мој глас који се претварао
у звоно, глуво за сваког, осим за нас.
Одлазе моји покрети што су се упредали
пред твојим очима као ткалачки чунак.
Одлази мој поглед, који је немоћан
када те гледа, брест и смрека.
Одлазим од тебе са самим твојим дахом,
као влага испаравам се из свога тела.
Одлазим од тебе с будношћу и са сном.
У твом верном сећању већ се бришем
и у твојој успомени већ сам као они
што се не родише у пољима и луговима
Да сам крв, колала бих длановима
твог рада, твојим устима младог вина
Да сам твоја утроба, изгорела бих
у твојим корацима, које више не чујем,
у твојој страсти, која пролама ноћ
као махнитост осамљеног мора.
Све од нас одлази, све од нас одлази.
Превео Бранислав Прелевић
Кристина Лугн
МОРАМ ДА СЕ ОБЕЗБЕДИМ
Морам да се обезбедим пре него што пођем.
Требају ми ципеле.
Морам набавити ципеле за шетњу
с ђоном од куване гуме.
Мислим да ће ово бити напорно;
Погледај ме сада.
Видим себе да долазим са ножем.
Видим сада да долазим са конопцем.
Jедном мора да се испали метак.
Гњавила сам са тим већ пет деценија.
То ће трајати пола секунде.
Зашто ме сада посматрате?
Љубав није вечна.
Али смрт јесте.
• Превела са шведског Елеонора Лутхандер
Кристина Лугн
ДОВИЂЕЊА И СРЕЋНО
Не желим да сретнем дежурно људско биће
не желим да разговарам са акутним тимом
и кризном групом.
Желим да кнез тамо дође
и потпише моје последње оправдано одсуство.
Не желим да сарађујем са смрћу.
Желим да она зна ко сам ја
и изазове ме на двобој због мојих личних података.
Осим тога хоћу пуно,
пуно морфина
и дугачке некрологе.
Трубадури нека се сакупе
на симсу мог прозора.
А краљ и краљица
нека ставе своје круне
и замоле ме за опроштај.
И једино што желим као опроштајни поклон
је дозвола да се бацим у твој загрљај.
Да, ја хоћу да се као једна строфа
бацим у твој загрљај.
Тања Крагујевић
ИМЕНИК
Јутро са нотесом
и раним ђурђевком
у грудима. Брише прсте
папирним салветама
на путу до школе.
И вече ће већ развити
какву такву видљивост
тела звезданих и земних
на полароидној фотографији.
Само ја немам више
ту румену вечност.
Поуздан осмех
над имеником судбина.
Драгих. Расељених.
Јуче и сутра
данас не верују
једно другом.
Са увезаним
пртљагом у себи.
На станици сам
одакле никуда
не крећем.
Као обућар
над ципелом
која се не да
поправити.
Кишибран са Пикадилија
Ко не зна шта би с љубављу
нек заљуби се,
на пример, у енглеску краљицу.
Што да не!
Њен лик је на свим поштанским маркама
Древне краљевине.
Но ако јој закаже састанак
У Хајд Парку,
нека се слободно клади
да ће узалуд чекати.
Али ако иоле мозга има
мудро ће рећи:
па наравно знам,
у Хајд Парку данас пада киша.
На повратку из Енглеске
купио ми син на лондонском Пикадилију
кишобран за шетњу.
затреба ли,
имам над главом
сопствено мало небо,
додуше црно,
али кроз његове затегнуте жице
може да струји милост Божија
Кко електрична енергија.
Отварам кишобран кад нема кише,
као балдахин
над књигом Шекспирових сонета,
коју носим у џепу.
Има тренутака када ме престрави
ссијана расцветалост свемира.
Уза све лепоте
прети нам својим бескрајем,
а атај сувише личи
на сан после смрти.
Прети празнином и мразом
хиљада својих звезда
које нас ноћу варају одсјајима.
Она названа Венера
напросто је страшна.
Тамо још кључају стене
и џиновским морским таласима налик
надимају се тамо планине
и пуши сумпор у пламену.
Питамо се стално где је пакао.
Тамо је!
А шта може крхки кишобран
наспрам свемира!
Уосталом, не носим га.
Руке су ми заузете
да бих могао крочити,
тесно приљубљен уз тле,
као ноћни лептир дању
уз храпаву кору дрвета.
Целог живота тражио сам рај,
што беше ту некада,
а нашао сам му трагове
само на уснама жене
и на облини њене пути
кад је преплави љубав.
Целога сам живота чезнуо
за слободом.
Најзад сам открио врата
кроз која се може до ње.
То је смрт!
Данас када сам већ стар,
с времена на време јави ми се
мило женско лице,
с осмехом који ми усија крв.
Пажљиво се за њим осврнем
и сетим се енглеске краљице,
њн лик је на свим поштанским маркама
древне краљевине.
God save the Queen!
О, па да, добро знам,
у Хајд Парку Данас пада киша!
Габријела Мистрал
ОДСУТНОСТ
Од тебе моје тело кап по кап одлази,
моје лице одлази у глувом уљу;
моје руке у растопљеној живи,
моје ноге у два прашњава времена.
Све одлази од тебе, све од нас одлази.
Одлази мој глас који се претварао
у звоно, глуво за сваког, осим за нас.
Одлазе моји покрети што су се упредали
пред твојим очима као ткалачки чунак.
Одлази мој поглед, који је немоћан
када те гледа, брест и смрека.
Одлазим од тебе са самим твојим дахом,
као влага испаравам се из свога тела.
Одлазим од тебе с будношћу и са сном.
У твом верном сећању већ се бришем
и у твојој успомени већ сам као они
што се не родише у пољима и луговима
Да сам крв, колала бих длановима
твог рада, твојим устима младог вина
Да сам твоја утроба, изгорела бих
у твојим корацима, које више не чујем,
у твојој страсти, која пролама ноћ
као махнитост осамљеног мора.
Све од нас одлази, све од нас одлази.
Превео Бранислав Прелевић
Кристина Лугн
МОРАМ ДА СЕ ОБЕЗБЕДИМ
Морам да се обезбедим пре него што пођем.
Требају ми ципеле.
Морам набавити ципеле за шетњу
с ђоном од куване гуме.
Мислим да ће ово бити напорно;
Погледај ме сада.
Видим себе да долазим са ножем.
Видим сада да долазим са конопцем.
Jедном мора да се испали метак.
Гњавила сам са тим већ пет деценија.
То ће трајати пола секунде.
Зашто ме сада посматрате?
Љубав није вечна.
Али смрт јесте.
• Превела са шведског Елеонора Лутхандер
Кристина Лугн
ДОВИЂЕЊА И СРЕЋНО
Не желим да сретнем дежурно људско биће
не желим да разговарам са акутним тимом
и кризном групом.
Желим да кнез тамо дође
и потпише моје последње оправдано одсуство.
Не желим да сарађујем са смрћу.
Желим да она зна ко сам ја
и изазове ме на двобој због мојих личних података.
Осим тога хоћу пуно,
пуно морфина
и дугачке некрологе.
Трубадури нека се сакупе
на симсу мог прозора.
А краљ и краљица
нека ставе своје круне
и замоле ме за опроштај.
И једино што желим као опроштајни поклон
је дозвола да се бацим у твој загрљај.
Да, ја хоћу да се као једна строфа
бацим у твој загрљај.
Тања Крагујевић
ИМЕНИК
Јутро са нотесом
и раним ђурђевком
у грудима. Брише прсте
папирним салветама
на путу до школе.
И вече ће већ развити
какву такву видљивост
тела звезданих и земних
на полароидној фотографији.
Само ја немам више
ту румену вечност.
Поуздан осмех
над имеником судбина.
Драгих. Расељених.
Јуче и сутра
данас не верују
једно другом.
Са увезаним
пртљагом у себи.
На станици сам
одакле никуда
не крећем.
Као обућар
над ципелом
која се не да
поправити.