НЕКАКВИ ЉУДИ
Некакви људи беже пред некаквим људима.
У некој земљи под сунцем и с неким облацима.
За собом остављају некакво своје све, засејана поља, некакве кокоши, псе, огледалца,
у којима се управо огледа ватра.
На леђима носе крчаге и завежљаје - што празније то из дана у дан све теже.
Тихо се одвија нечије замарање,
а у вреви нечије неком отимање хлеба и нечије дрмусање мртвог детета.
Пред њима стално некакав не туда пут,
нити је онај који треба мост над чудно црвеном реком.
Наоколо некаква пуцњава, час ближе, час даље,
а горе високо авион који мало кружи.
Добро би дошла некаква невидљивост, некаква тамносива каменост,
и још више - небилост
на краће или дуже време.
Још нешто ће се збити, само где и шта...
Неко ће им изаћи у сусрет, само када, и ко, у колико облика
и с којим намерама.
Ако буде имао избора,
можда ће пожелети да не буде непријатељ
и оставиће их
у некаквом животу.
Захвалност
Много захваљујем
онима које не волим.
Олакшање с којим се мирим
што су ближи неком другом.
Радост што ја нисам
вук њихових овчица.
Мир ми с њима
и слобода ми с њима,
а то љубав не може дати,
нити одузети.
Не чекам на њих
од прозора до врата.
Стрпљива
готово као сунчев часовник,
разумем оно
што љубав не разуме,
праштам оно
што љубав никад опростила не би.
Од сусрета до писма
протиче не вечност,
већ просто неколико дана или недеља.
Путовања с њима увек су успешна,
концерти слушани,
храмови посећени,
предели изразити.
А кад нас дели
седам гора и река,
то су горе и реке
добро познате с мапе.
Њихова је заслуга
ако живим у трима димензијама,
у простору нелиричном и нереторичком,
са хоризонтом правим, јер је покретљив.
Сами не знају
колико носе у празним рукама.
"Ништа им нисам крива" -
рекла би љубав
на ту отворену тему.
ПОРТРЕТ ПО СЕЋАЊУ
Све се наизглед слаже.
Облик главе, црте лица, висина, силуета.
Па ипак није сличан. Можда не у тој пози?
Ни у другом колориту?
Можда је више из профила,
као да се за нечим осврће?
Кад би нешто држао у рукама?
Књигу? Властиту? Туђу?
Мапу? Двоглед? Чекрк за навијање удице?
И да има нешто друго на себи?
Септембарску униформу? Логорску униформу?
Јакну из оног ормана?
Или – као да се креће ка другој обали –
до глежњева, до колена, до појаса, до врата
већ загњурен? Го?
А када би му доцртали неку позадину?
На пример још непокошену ливаду?
Шевар? Брезе? Лепо облачно небо?
Можда недостаје неко поред њега?
С ким се препирао?
Шалио?
Играо карте? Пио?
Неко од породице? Пријатељ?
Неколико жена? Једна?
Можда како стоји на прозору?
Излази из капије?
Са псом луталицом покрај ноге?
У солидарној гомили?
Не, не, то ништа не вреди.
Треба да буде сам,
Како то некима одговара.
И не тако присно, ни преблизу?
А даље? Још даље?
У највећој дубини слике?
Одакле, кад би и викао,
Глас се не би чуо?
А шта у првом плану?
Ах, било шта.
Али само под условом да то буде птица
која упрао прелеће.
Мало о души
Душа се има.
Нико је нема непрекидно
и заувек.
Дан за даном,
годину за годином,
може се живети без ње.
Понекад само у усхићењима
и страховима детињства
гнезди се на дуже.
Понекад само чудећи се,
што смо стари.
Ретко нам асистира
при тешким радовима,
као што су померања намештаја,
вучење кофера.
или крстарење путевима у тесним ципелама.
У време попуњавања анкета
и сецкања меса,
по правилу, има излаз.
Од хиљаду наших разговора
учествује у једном,
и то не обавезно,
јер више воли да ћути.
Када нас тело јако заболи,
тихо напушта дежурство.
Избирљива је:
нерадо нас види у гомили,
гади јој се наша борба за било какву доминацију
и жестина грамзивости.
Радост и туга
за њу нису различита осећања.
Само кроз њихову повезаност
она је с нама.
Можемо да рачунамо на њу
када ни у шта нисмо сигурни,
а за све смо заинтересовани.
Од материјалних предмета
воли сатове с клатном
и огледала, што ревносно раде
и кад их нико не посматра.
Не каже одакле долази
и када ће поново нестати,
али очигледно очекује таква питања.
Чини се:
као што је она нама,
и ми смо њој
за нешто потребни.
МАЧКА У ПРАЗНОМ СТАНУ
Мачка не би да умре.
Јер шта да ради мачка
у празном стану.
Да се пење на зидове.
Да се чеше о намештај.
Као да је све остало недирнуто,
па ипак изменило се.
Као да ништа није померено,
па ипак испремештало се.
И увече лампа више не гори.
Чују се кораци на степеништу,
али нису то ти.
Рука која ставља рибу у чинију
опет није она стара.
Нешто овде више не почиње
у своје уобичајено време.
Нешто се овде не одвија
како треба.
Неко је овде био и био,
а затим одједном ишчезао
и упорно га нема.
Прегледала је све ормане.
Оптрчала све полице.
Завукла се под тепих и прегледала.
Чак је прекршила забрану
и разбацала папире.
Шта има више да се ради.
Да се спава, да се чека.
Само нека се врати,
само нека се појави.
Показаће му већ
да се тако с мачком не може.
Ићи ће му у сусрет
као да то чини преко воље,
полагано,
на веома увређеним шапама.
И без велике радости, за почетак.
ОПОМЕНА
Кад остарим носићу хаљину боје пурпура
И црвени шешир који не иде а и не стоји ми,
трошићу пензију на пиће, летње рукавице и сатенске
ципеле.
И причати како немам пара ни за хлеб.
Кад се уморим сешћу на ивичњак,
сакупљаћу рекламне узорке по радњама и притискати
алармну дугмад.
Вући штап уз гелендере
надокнађиваћу пропуштено у трезвеној младости.
Излазићу на кишу у кућним папучама
Брати цвеће по туђим баштама
гомилаћу пера, оловке и друге тричарије
И почети да пљујем.
А сад још морамо пазити да нам одећа не покисне
Плаћати на време кирију и не псовати на улици
Пружати добар пример деци
позивати пријатеље на вечеру и читати новине.
А можда би требало да се већ помало припремам
Да људи који ме знају не буду изненађени
Када одједном остарим и почнем у пурпурно да се одевам.
Живот на лицу места
Живот на лицу места.
Представа без пробе.
Тело без мере.
Глава без размишљања.
Не знам улогу коју играм.
Знам само да је моја, незаменљива.
О чему говори комад,
одгонетати морам тек на сцени.
Рђаво припремљена за почаст живота,
тешко подносим наметнути темпо акције.
Импровизујем, мада се гадим импровизација.
На сваком кораку спотичем се с непознавањем ствари.
Мој начин постојања осети се на устајалост.
Моји инстинкти су потпуно аматерски.
Трема, објашњавајући ме, још више ме понижава.
Срећне околности осећам као окрутне.
Неповратне речи и покрети,
недобројане звезде,
карактер као плашт у трку закопчавам –
то су жалосне последице те наглости.
Да је бар једну среду одвежбати на време
или бар један четвртак још једном поновити!
И ето, већ петак долази с непознатим сценаријем!
Је ли то у реду – питам
(храпавим гласом,
јер ми иза кулиса нису дозволили ни да се искашљем).
Варљива је мисао да је то само површан испит,
одржан у провизорној просторији. Не.
Стојим усред декорација и видим како су солидне.
Удара ме сложеност свакаквих реквизита.
Окретна апаратура делује већ дуго.
Попаљене су чак и најдаље маглине.
Ох, уопште не сумњам да је то премијера.
И што год да учиним
претвориће се заувек у оно што сам учинила.
ПОГРЕБ
"тако изненада, ко би се надао"
"нерви и цигарете, говорио сам му"
"свакојако, хвала"
"распакуј то цвеће"
"и брат му умре од срца, вероватно породично"
"не бих вас познала с том брадом"
"сам је крив, вечито се мешао у нешто"
"требало је да говори овај нови, не видим га"
"Казек у Варшави, Тадек у иностранству"
"само си ти била паметна па си понела кишобран"
"па шта ако је био најспособнији од свих"
"соба је пролазна, Басја неће дати"
"свакако, имао је право, али то још није повод"
"с лакирањем врата, погоди колико"
"два жуманцета, кашичица шећера"
"није његова ствар, шта му је требало"
"само плаве и само мали бројеви"
"пет пута, а никад никаквог одговора"
"нека ти буде да сам могао, али и ти си могао"
"добро је што је бар она имала тај посао"
"не знам, ваљда рођаци"
"свештеник је стварно исти Белмондо"
"још нисам био у овом делу гробља"
"сањао сам га прошле недеље, нешто ме је тргло"
"није ружна та ћеркица"
"све нас то чека"
"изјавите саучешће удовици и у моје име, морам на"
"па ипак је на латинском звучало свечаније"
"било па прошло"
"до виђења, госпођо"
"да одемо некуд на пиво"
"јави се да попричамо"
"четворком или једанаестицом"
"ја ћу овамо"
"ми онамо"
Некакви људи беже пред некаквим људима.
У некој земљи под сунцем и с неким облацима.
За собом остављају некакво своје све, засејана поља, некакве кокоши, псе, огледалца,
у којима се управо огледа ватра.
На леђима носе крчаге и завежљаје - што празније то из дана у дан све теже.
Тихо се одвија нечије замарање,
а у вреви нечије неком отимање хлеба и нечије дрмусање мртвог детета.
Пред њима стално некакав не туда пут,
нити је онај који треба мост над чудно црвеном реком.
Наоколо некаква пуцњава, час ближе, час даље,
а горе високо авион који мало кружи.
Добро би дошла некаква невидљивост, некаква тамносива каменост,
и још више - небилост
на краће или дуже време.
Још нешто ће се збити, само где и шта...
Неко ће им изаћи у сусрет, само када, и ко, у колико облика
и с којим намерама.
Ако буде имао избора,
можда ће пожелети да не буде непријатељ
и оставиће их
у некаквом животу.
Захвалност
Много захваљујем
онима које не волим.
Олакшање с којим се мирим
што су ближи неком другом.
Радост што ја нисам
вук њихових овчица.
Мир ми с њима
и слобода ми с њима,
а то љубав не може дати,
нити одузети.
Не чекам на њих
од прозора до врата.
Стрпљива
готово као сунчев часовник,
разумем оно
што љубав не разуме,
праштам оно
што љубав никад опростила не би.
Од сусрета до писма
протиче не вечност,
већ просто неколико дана или недеља.
Путовања с њима увек су успешна,
концерти слушани,
храмови посећени,
предели изразити.
А кад нас дели
седам гора и река,
то су горе и реке
добро познате с мапе.
Њихова је заслуга
ако живим у трима димензијама,
у простору нелиричном и нереторичком,
са хоризонтом правим, јер је покретљив.
Сами не знају
колико носе у празним рукама.
"Ништа им нисам крива" -
рекла би љубав
на ту отворену тему.
ПОРТРЕТ ПО СЕЋАЊУ
Све се наизглед слаже.
Облик главе, црте лица, висина, силуета.
Па ипак није сличан. Можда не у тој пози?
Ни у другом колориту?
Можда је више из профила,
као да се за нечим осврће?
Кад би нешто држао у рукама?
Књигу? Властиту? Туђу?
Мапу? Двоглед? Чекрк за навијање удице?
И да има нешто друго на себи?
Септембарску униформу? Логорску униформу?
Јакну из оног ормана?
Или – као да се креће ка другој обали –
до глежњева, до колена, до појаса, до врата
већ загњурен? Го?
А када би му доцртали неку позадину?
На пример још непокошену ливаду?
Шевар? Брезе? Лепо облачно небо?
Можда недостаје неко поред њега?
С ким се препирао?
Шалио?
Играо карте? Пио?
Неко од породице? Пријатељ?
Неколико жена? Једна?
Можда како стоји на прозору?
Излази из капије?
Са псом луталицом покрај ноге?
У солидарној гомили?
Не, не, то ништа не вреди.
Треба да буде сам,
Како то некима одговара.
И не тако присно, ни преблизу?
А даље? Још даље?
У највећој дубини слике?
Одакле, кад би и викао,
Глас се не би чуо?
А шта у првом плану?
Ах, било шта.
Али само под условом да то буде птица
која упрао прелеће.
Мало о души
Душа се има.
Нико је нема непрекидно
и заувек.
Дан за даном,
годину за годином,
може се живети без ње.
Понекад само у усхићењима
и страховима детињства
гнезди се на дуже.
Понекад само чудећи се,
што смо стари.
Ретко нам асистира
при тешким радовима,
као што су померања намештаја,
вучење кофера.
или крстарење путевима у тесним ципелама.
У време попуњавања анкета
и сецкања меса,
по правилу, има излаз.
Од хиљаду наших разговора
учествује у једном,
и то не обавезно,
јер више воли да ћути.
Када нас тело јако заболи,
тихо напушта дежурство.
Избирљива је:
нерадо нас види у гомили,
гади јој се наша борба за било какву доминацију
и жестина грамзивости.
Радост и туга
за њу нису различита осећања.
Само кроз њихову повезаност
она је с нама.
Можемо да рачунамо на њу
када ни у шта нисмо сигурни,
а за све смо заинтересовани.
Од материјалних предмета
воли сатове с клатном
и огледала, што ревносно раде
и кад их нико не посматра.
Не каже одакле долази
и када ће поново нестати,
али очигледно очекује таква питања.
Чини се:
као што је она нама,
и ми смо њој
за нешто потребни.
МАЧКА У ПРАЗНОМ СТАНУ
Мачка не би да умре.
Јер шта да ради мачка
у празном стану.
Да се пење на зидове.
Да се чеше о намештај.
Као да је све остало недирнуто,
па ипак изменило се.
Као да ништа није померено,
па ипак испремештало се.
И увече лампа више не гори.
Чују се кораци на степеништу,
али нису то ти.
Рука која ставља рибу у чинију
опет није она стара.
Нешто овде више не почиње
у своје уобичајено време.
Нешто се овде не одвија
како треба.
Неко је овде био и био,
а затим одједном ишчезао
и упорно га нема.
Прегледала је све ормане.
Оптрчала све полице.
Завукла се под тепих и прегледала.
Чак је прекршила забрану
и разбацала папире.
Шта има више да се ради.
Да се спава, да се чека.
Само нека се врати,
само нека се појави.
Показаће му већ
да се тако с мачком не може.
Ићи ће му у сусрет
као да то чини преко воље,
полагано,
на веома увређеним шапама.
И без велике радости, за почетак.
ОПОМЕНА
Кад остарим носићу хаљину боје пурпура
И црвени шешир који не иде а и не стоји ми,
трошићу пензију на пиће, летње рукавице и сатенске
ципеле.
И причати како немам пара ни за хлеб.
Кад се уморим сешћу на ивичњак,
сакупљаћу рекламне узорке по радњама и притискати
алармну дугмад.
Вући штап уз гелендере
надокнађиваћу пропуштено у трезвеној младости.
Излазићу на кишу у кућним папучама
Брати цвеће по туђим баштама
гомилаћу пера, оловке и друге тричарије
И почети да пљујем.
А сад још морамо пазити да нам одећа не покисне
Плаћати на време кирију и не псовати на улици
Пружати добар пример деци
позивати пријатеље на вечеру и читати новине.
А можда би требало да се већ помало припремам
Да људи који ме знају не буду изненађени
Када одједном остарим и почнем у пурпурно да се одевам.
Живот на лицу места
Живот на лицу места.
Представа без пробе.
Тело без мере.
Глава без размишљања.
Не знам улогу коју играм.
Знам само да је моја, незаменљива.
О чему говори комад,
одгонетати морам тек на сцени.
Рђаво припремљена за почаст живота,
тешко подносим наметнути темпо акције.
Импровизујем, мада се гадим импровизација.
На сваком кораку спотичем се с непознавањем ствари.
Мој начин постојања осети се на устајалост.
Моји инстинкти су потпуно аматерски.
Трема, објашњавајући ме, још више ме понижава.
Срећне околности осећам као окрутне.
Неповратне речи и покрети,
недобројане звезде,
карактер као плашт у трку закопчавам –
то су жалосне последице те наглости.
Да је бар једну среду одвежбати на време
или бар један четвртак још једном поновити!
И ето, већ петак долази с непознатим сценаријем!
Је ли то у реду – питам
(храпавим гласом,
јер ми иза кулиса нису дозволили ни да се искашљем).
Варљива је мисао да је то само површан испит,
одржан у провизорној просторији. Не.
Стојим усред декорација и видим како су солидне.
Удара ме сложеност свакаквих реквизита.
Окретна апаратура делује већ дуго.
Попаљене су чак и најдаље маглине.
Ох, уопште не сумњам да је то премијера.
И што год да учиним
претвориће се заувек у оно што сам учинила.
ПОГРЕБ
"тако изненада, ко би се надао"
"нерви и цигарете, говорио сам му"
"свакојако, хвала"
"распакуј то цвеће"
"и брат му умре од срца, вероватно породично"
"не бих вас познала с том брадом"
"сам је крив, вечито се мешао у нешто"
"требало је да говори овај нови, не видим га"
"Казек у Варшави, Тадек у иностранству"
"само си ти била паметна па си понела кишобран"
"па шта ако је био најспособнији од свих"
"соба је пролазна, Басја неће дати"
"свакако, имао је право, али то још није повод"
"с лакирањем врата, погоди колико"
"два жуманцета, кашичица шећера"
"није његова ствар, шта му је требало"
"само плаве и само мали бројеви"
"пет пута, а никад никаквог одговора"
"нека ти буде да сам могао, али и ти си могао"
"добро је што је бар она имала тај посао"
"не знам, ваљда рођаци"
"свештеник је стварно исти Белмондо"
"још нисам био у овом делу гробља"
"сањао сам га прошле недеље, нешто ме је тргло"
"није ружна та ћеркица"
"све нас то чека"
"изјавите саучешће удовици и у моје име, морам на"
"па ипак је на латинском звучало свечаније"
"било па прошло"
"до виђења, госпођо"
"да одемо некуд на пиво"
"јави се да попричамо"
"четворком или једанаестицом"
"ја ћу овамо"
"ми онамо"