ОВО И ОНО
Било ово и оно, па се препирали:
-Боље је ово.
-Није него оно!
-Да није онога, не би било овога!
-Могло је да буде ово, а да не буде оно. Ово никад није било!
-И хтели смо оно Што никад није било!
-Ово нико не памти.
-Сад је све што нико не памти.
-Ово се неће преживети.
-Нико вас не тера да живите, сви сами хоћете! Никад није било боље!
-Али до зоре може бити да никад није било горе...
-Било би боље, да је пола горе.
-Нема ништа горе, него слушати да је ово боље. Само то да чујем, ето доста ми јада.
-Цркли сте за ово! сад би хтели оно. Кукаћете за овим, ако дође оно.
-Оно је боље па нека га нема!
-Неће га ни бити. Али биће људи.
-Неће ни оно бити оно, ако ово продужи ово. Ово неће дуго...
-Сви да су за оно, не би стало ово! Ово само иде! И није дошло да оде!
-Благо оном ко није ишчекао ово. Је ли ово овако или ово мисли ко није за ово?
-Ја нисам за ово, ја сам против онога!
Ја сам дао сина за ово!
Мени се кућа ископала за оно...
А ја који ово слушам и записујем, не бих дао никога, низашто, а камоли сина, за ово и оно,
него за синов нокат дао све ово, и придар све оно, па једном лопатом прегрнуо, побусао и поравнио,
и ово и оно,
За оца и сина и спас свог народа
распетога на ово и оно.
КАД БИ ТИ ОТИШЛА ИЗ ОВОГ ГРАДА
Матија Бећковић
Кад би ти отишла из овога града
Коме бих леву руку пребацио преко рамена
А десном показивао обронке далеких брда и рекао:
"Природа је пуна мојих погледа на свет".
С ким бих застао пред распуклим орахом говорећи:
"У овом ораху можда расте мој сандук
Кад сам био дете његово је стабло посађено".
Због кога бих прекинуо ове речи и рекао нешто радосно,
Мада не знам шта бих све могао да кажем
На основу целе шуме и других елемената!
С киме бих се враћао у град поносан као у мојим песмама.
Коме бих говорио о сајџији који живи у земљи
И о мом средњем уху које је густо као шећер.
С киме бих подигао главу према беспутним небесима,
Коме бих показивао козје стазе међу звездама.
Чији би зуби звонили као промрзла јабука у пшеничној плеви
С киме бих поменуо: тајге, снег на Етни, људе по тамницама.
Бела птица на снегу, пласту снега у води,
Коме бих рекао како ми се чини
Да у реци Арарат кључа камење
И ко би ме због тога волео?
Данас сви знају да сам на тебе мислио кад сам рекао:
"Она каже балкону да га воли
И балкон се сруши у том часу".
Поштари би широм света разносили једно исто писмо
Док звер скупог крзна дрема у глупој топлоти на Тибету
И било какав месец прелази преко сметова.
С киме бих дуго у ноћи говорио против свакога
И ко би ме због тога волео?
Кад би ти отишла из овога града,
Говорио бих узалуд:
Моје речи се не би ни на кога односиле.
КЊИГА
Могао би да будеш најбољи
Да служиш за пример
Ништа лакше
Само да ме послушаш
И узмеш књигу
И овако је
Пола сата држиш у руци
Пола сата
Ни минут више
Само је држиш у руци
Да је не отвараш
И ништа да не учиш
Само да ја гледам
Како је ти држиш
Био би најбољи
Ја ти гарантујем
Бог те дао
Али ти нећеш
Нећеш зато што нећеш
Мајку да обрадујеш
Кад би некако могао
Да је узмеш
А да мајку не обрадујеш
Ти би је узео
Не би је испуштао
Овако нећеш
Нећеш па нећеш
Нећеш
А зашто нећеш
Зарекао си се
Да мајку сахраниш
А да је никад
Ничим не обрадујеш
Ниси ти више мали
Ниси ти више мали
Догодине ћеш у школу
Дај више буди чоек
Алал му мајка
Ниси ти више мали
Како то седиш
Што ту стојиш
Где тако гледаш
О чему причаш
Како то једеш
Чему се смејеш
Мој темељковићу
Ниси ти више мали
Играј се фино
Иди мирно
Седи згодно
Гледај право
Шали се озбиљно
Причај поштено
Домаћи сине Мајчин домаћине
Ниси ти више мали
Где идеш
Шта ћеш ти тамо
Што стојиш
Шта ћеш ти ту
Где зуриш
Шта има тамо да се види
Што лежиш
Лежаћеш довољно
Поштенбрате
Ниси ти више мали
Усправи се
Што си се згурио
Посави се
Што си се укрутио
Иди онако
Што си се смео
Видеће те неко
Живе ми твоје очи
Ниси ти више мали
Ђе ти је капа
Што си го
Што си се натронтао
Шта ће ти то шарено
Баци трице
Обуци се ко чоек
Људски роде
Ниси ти више мали
Што си сам
Ђе су ти врсници
Шта ћеш с њим
Није то твоје друштво
Нико твој није
Па немој ни ти
Тројице једина
Ниси ти више мали
Куд трчиш
Што се скањујеш
Стани
Што си се посунијао
Мрдни
Што си се скаменио
Послушај нешто
Жив ми ти био
Ниси ти више мали
Крени овуда
Немој туда
Шта ћеш онуда
Доћи овамо
Иди тамо
Не скићи тамо амо
Кућо темељита
Ниси ти више мали
Ако те не нуде
Немој да иштеш
Ако те нуде
Немој да узмеш
Ако те нагоне
Реци
Сад сам јео
Имамо свега код куће
Ниси ти више мали
Кад би певао
Сети се где ти је отац
Кад ти се игра
Помисли на браћу
Кад ти је све потаман
Упитај за сестре
Кад ти се шали
Знај да ти и најмању шалу
Бог у грех уписује
Ниси ти више мали
Милосан ли си
Само би се милушио
Ђеца се не милују
И не милуше
Сирочад нема ко
А коју има
Очеви не милују
Да сирочад не повређују
Кад гледају да мисле
Како њих нема ко миловати
Ниси ти више мали
Треба мислити и на онај свет
Кад ћеш
Ако не тад
Знаш чије име носиш
Знаш на кога наличеш
Ниси ти
Ти
Ниси ти више мали
Ђед ти је млађи био
Кад је осто сироче
Али је био рођени чоек
Рођен као старац
Откад је пробечио
Себи је све забранио
У мањим годинама
Кућу је одржао
И мајку отхранио
Здрав ми ти био
Ниси ти више мали
Кад се мислиш уљудити
И људима одужити
Ко не почне одмах
Неће никад
Чим се родиш
Треба мислити и на онај свет
Кад ћеш
Ако не тад
Знаш чије име носиш
Знаш на кога наличеш
Ниси ти
Ти
Ниси ти више мали
Како то седиш
Што ту стојиш
Што тако идеш
Како то дишеш
Што уздишеш
Што тако трепћеш
Како то једеш
Што лежиш
Лежаћеш довољно
Што спаваш
Наспаваћеш се доста
Не доликује теби да се смејеш
Мој темељковићу
Ниси ти више мали
Шути кад с мајком причаш
Не може мајка да не зна
Не може мајка да није у праву
Нико твој није био мали
Па немој ни ти
Већ си се оженио
И ђецу изродио
Дај више буди чоек
Кад си све то умио
Алал му мајка
Ниси ти више мали
Научи се већ једном
Ухвати се с памећу
У шта си очи узео
Давно си оседео И постао ђед
Погледај се колик си
Кад мислиш да одрастеш
Чему се смејеш
Реци части ти
Ниси ти више мали
ВОЛИМ ТЕ
Између два упоредника док провирујем главу
Између две жишке у слепоочницама
У паузама док радници пију чађаво млеко
И прашњави маслачак лепи се за плућна крила
Док црпем мед из језика и сипам у твоје уши
Између два далека поређења
Волим те.
Бродови се љуљају као пољупци
И слој ваздуха се на лепе сенке цепа
У машинерији ноћи
Моје срце је слично компресору
Наклоњену свему што нема везе самном
Док покушавам нестати у пољупцу
Волим те.
Рудници камене соли у мом срцу
Зора ломи суђе од порцулана
Кад си са мном знам да си на другом месту
Постаћу прашина ако волиш прашину
Ти која ме туђим именом зовеш
Волим те.
Долази пролеће и једну праву даму
Нико не може замислити без пудлице
Стави ми огрлицу око врата и води ме
Ја не знам пут – кријем се у твојој сенци
Ја сам твоја сенка и ноћ је моје царство
Свет ме изгуби, али ти ме доби
Волим те.
Што виде слепи не виде заљубљени
Покварени анђеле; о, снеже у августу
Моје су руке остале око тебе као обруч
Љубоморан на ваздушни притисак и воду
Љубавну воду која гори док се купаш
Одавно већ својим очима не верујем
Волим те.
ТИ СИ МОЈА, ИПАК
Ти си честа слика моје жалосне љубави
Ти си моја самоћа у којој смо присутни обоје
Ти си моја Синагога ограђена жицом
Ти си моја нарочито у ово доба, поготову сада
Ти си мој разговор који се у почетку односио на нешто друго
Ти си мој Пабло Пикасо и његова љубав према непојамном
Ти си моја игра која почиње каменчићима
Ти си моја Сахара са једним цветом па чак и без њега
Ти си моја девојка о којој ти нисам говорио
Ти си мој племић који је некада живео на Кавказу неки Всволд
Ти си мојих неколико година од оне ноћи
Ти си моја жена – поноћни воз са једним путником
Железара у каменом добу – ты моя русская земля
Једина жена коју мењам сваког дана
И прави смисао толико хваљених слобода
Ти си мој херој који се постидео и ипак починио издајство
Ти си моја љубав славних људи
Ти си моја јуначка љубав како сам већ рекао
Ти си моја обећања која никада нису ништа значила
Ти си моја љубав иако сам без ње као што је познато
Ти си моја, ипак
Тако је било одувек и узалуд сам се бунио и срамотио обоје
Ти си једна ствар коју је волела једна жена
Ти си једна жена колико и свака друга
Ти си моја упркос познатим истинама
То су бедни подаци којима располажем
То су сва дела моје извитоперене љубави
То сам све могао лепше рећи али нема разлога
Ионако само нагађам и претпостављам
Ти си моја болест болешћу излечена
Ти си моје дете ти ништа не разумеш
И ја дословно морам рећи – да те волим.
КОСОВО ПОЉЕ
Краду ми памћење,
скраћују ми прошлост,
отимају векове,
џамијају цркве,
арају азбуку,
чекићају гробове,
издиру темељ,
размећу колевку.
Куд да чергам с Високим Дечанима?
Где да предигнем Пећаршију?
Узимају ми оно
што никоме нисам узео,
моје лавре и престонице,
не знам шта је моје,
ни где ми је граница,
народ ми је у најму и расејању,
пале ми тапије
и затиру постојанство.
Зар да опет затрапим Свете Архангеле?
Да ми помунаре поново Љевишку?
Очни живац су ми одавно растурили,
сад ми и бели штап отимају,
жртвено поље са крвавом травом
не смем да кажем да је моје.
Не дају ми да уђем у кућу,
кажу да сам ја продао,
земљу коју сам од неба купио
неко им је обећао.
Ко им је обећао,
тај их је слагао,
што им не обећа
оно што је његово?
Зато јуришају на мене удружени
кивни што сам их познао.
(1987)
Било ово и оно, па се препирали:
-Боље је ово.
-Није него оно!
-Да није онога, не би било овога!
-Могло је да буде ово, а да не буде оно. Ово никад није било!
-И хтели смо оно Што никад није било!
-Ово нико не памти.
-Сад је све што нико не памти.
-Ово се неће преживети.
-Нико вас не тера да живите, сви сами хоћете! Никад није било боље!
-Али до зоре може бити да никад није било горе...
-Било би боље, да је пола горе.
-Нема ништа горе, него слушати да је ово боље. Само то да чујем, ето доста ми јада.
-Цркли сте за ово! сад би хтели оно. Кукаћете за овим, ако дође оно.
-Оно је боље па нека га нема!
-Неће га ни бити. Али биће људи.
-Неће ни оно бити оно, ако ово продужи ово. Ово неће дуго...
-Сви да су за оно, не би стало ово! Ово само иде! И није дошло да оде!
-Благо оном ко није ишчекао ово. Је ли ово овако или ово мисли ко није за ово?
-Ја нисам за ово, ја сам против онога!
Ја сам дао сина за ово!
Мени се кућа ископала за оно...
А ја који ово слушам и записујем, не бих дао никога, низашто, а камоли сина, за ово и оно,
него за синов нокат дао све ово, и придар све оно, па једном лопатом прегрнуо, побусао и поравнио,
и ово и оно,
За оца и сина и спас свог народа
распетога на ово и оно.
КАД БИ ТИ ОТИШЛА ИЗ ОВОГ ГРАДА
Матија Бећковић
Кад би ти отишла из овога града
Коме бих леву руку пребацио преко рамена
А десном показивао обронке далеких брда и рекао:
"Природа је пуна мојих погледа на свет".
С ким бих застао пред распуклим орахом говорећи:
"У овом ораху можда расте мој сандук
Кад сам био дете његово је стабло посађено".
Због кога бих прекинуо ове речи и рекао нешто радосно,
Мада не знам шта бих све могао да кажем
На основу целе шуме и других елемената!
С киме бих се враћао у град поносан као у мојим песмама.
Коме бих говорио о сајџији који живи у земљи
И о мом средњем уху које је густо као шећер.
С киме бих подигао главу према беспутним небесима,
Коме бих показивао козје стазе међу звездама.
Чији би зуби звонили као промрзла јабука у пшеничној плеви
С киме бих поменуо: тајге, снег на Етни, људе по тамницама.
Бела птица на снегу, пласту снега у води,
Коме бих рекао како ми се чини
Да у реци Арарат кључа камење
И ко би ме због тога волео?
Данас сви знају да сам на тебе мислио кад сам рекао:
"Она каже балкону да га воли
И балкон се сруши у том часу".
Поштари би широм света разносили једно исто писмо
Док звер скупог крзна дрема у глупој топлоти на Тибету
И било какав месец прелази преко сметова.
С киме бих дуго у ноћи говорио против свакога
И ко би ме због тога волео?
Кад би ти отишла из овога града,
Говорио бих узалуд:
Моје речи се не би ни на кога односиле.
КЊИГА
Могао би да будеш најбољи
Да служиш за пример
Ништа лакше
Само да ме послушаш
И узмеш књигу
И овако је
Пола сата држиш у руци
Пола сата
Ни минут више
Само је држиш у руци
Да је не отвараш
И ништа да не учиш
Само да ја гледам
Како је ти држиш
Био би најбољи
Ја ти гарантујем
Бог те дао
Али ти нећеш
Нећеш зато што нећеш
Мајку да обрадујеш
Кад би некако могао
Да је узмеш
А да мајку не обрадујеш
Ти би је узео
Не би је испуштао
Овако нећеш
Нећеш па нећеш
Нећеш
А зашто нећеш
Зарекао си се
Да мајку сахраниш
А да је никад
Ничим не обрадујеш
Ниси ти више мали
Ниси ти више мали
Догодине ћеш у школу
Дај више буди чоек
Алал му мајка
Ниси ти више мали
Како то седиш
Што ту стојиш
Где тако гледаш
О чему причаш
Како то једеш
Чему се смејеш
Мој темељковићу
Ниси ти више мали
Играј се фино
Иди мирно
Седи згодно
Гледај право
Шали се озбиљно
Причај поштено
Домаћи сине Мајчин домаћине
Ниси ти више мали
Где идеш
Шта ћеш ти тамо
Што стојиш
Шта ћеш ти ту
Где зуриш
Шта има тамо да се види
Што лежиш
Лежаћеш довољно
Поштенбрате
Ниси ти више мали
Усправи се
Што си се згурио
Посави се
Што си се укрутио
Иди онако
Што си се смео
Видеће те неко
Живе ми твоје очи
Ниси ти више мали
Ђе ти је капа
Што си го
Што си се натронтао
Шта ће ти то шарено
Баци трице
Обуци се ко чоек
Људски роде
Ниси ти више мали
Што си сам
Ђе су ти врсници
Шта ћеш с њим
Није то твоје друштво
Нико твој није
Па немој ни ти
Тројице једина
Ниси ти више мали
Куд трчиш
Што се скањујеш
Стани
Што си се посунијао
Мрдни
Што си се скаменио
Послушај нешто
Жив ми ти био
Ниси ти више мали
Крени овуда
Немој туда
Шта ћеш онуда
Доћи овамо
Иди тамо
Не скићи тамо амо
Кућо темељита
Ниси ти више мали
Ако те не нуде
Немој да иштеш
Ако те нуде
Немој да узмеш
Ако те нагоне
Реци
Сад сам јео
Имамо свега код куће
Ниси ти више мали
Кад би певао
Сети се где ти је отац
Кад ти се игра
Помисли на браћу
Кад ти је све потаман
Упитај за сестре
Кад ти се шали
Знај да ти и најмању шалу
Бог у грех уписује
Ниси ти више мали
Милосан ли си
Само би се милушио
Ђеца се не милују
И не милуше
Сирочад нема ко
А коју има
Очеви не милују
Да сирочад не повређују
Кад гледају да мисле
Како њих нема ко миловати
Ниси ти више мали
Треба мислити и на онај свет
Кад ћеш
Ако не тад
Знаш чије име носиш
Знаш на кога наличеш
Ниси ти
Ти
Ниси ти више мали
Ђед ти је млађи био
Кад је осто сироче
Али је био рођени чоек
Рођен као старац
Откад је пробечио
Себи је све забранио
У мањим годинама
Кућу је одржао
И мајку отхранио
Здрав ми ти био
Ниси ти више мали
Кад се мислиш уљудити
И људима одужити
Ко не почне одмах
Неће никад
Чим се родиш
Треба мислити и на онај свет
Кад ћеш
Ако не тад
Знаш чије име носиш
Знаш на кога наличеш
Ниси ти
Ти
Ниси ти више мали
Како то седиш
Што ту стојиш
Што тако идеш
Како то дишеш
Што уздишеш
Што тако трепћеш
Како то једеш
Што лежиш
Лежаћеш довољно
Што спаваш
Наспаваћеш се доста
Не доликује теби да се смејеш
Мој темељковићу
Ниси ти више мали
Шути кад с мајком причаш
Не може мајка да не зна
Не може мајка да није у праву
Нико твој није био мали
Па немој ни ти
Већ си се оженио
И ђецу изродио
Дај више буди чоек
Кад си све то умио
Алал му мајка
Ниси ти више мали
Научи се већ једном
Ухвати се с памећу
У шта си очи узео
Давно си оседео И постао ђед
Погледај се колик си
Кад мислиш да одрастеш
Чему се смејеш
Реци части ти
Ниси ти више мали
ВОЛИМ ТЕ
Између два упоредника док провирујем главу
Између две жишке у слепоочницама
У паузама док радници пију чађаво млеко
И прашњави маслачак лепи се за плућна крила
Док црпем мед из језика и сипам у твоје уши
Између два далека поређења
Волим те.
Бродови се љуљају као пољупци
И слој ваздуха се на лепе сенке цепа
У машинерији ноћи
Моје срце је слично компресору
Наклоњену свему што нема везе самном
Док покушавам нестати у пољупцу
Волим те.
Рудници камене соли у мом срцу
Зора ломи суђе од порцулана
Кад си са мном знам да си на другом месту
Постаћу прашина ако волиш прашину
Ти која ме туђим именом зовеш
Волим те.
Долази пролеће и једну праву даму
Нико не може замислити без пудлице
Стави ми огрлицу око врата и води ме
Ја не знам пут – кријем се у твојој сенци
Ја сам твоја сенка и ноћ је моје царство
Свет ме изгуби, али ти ме доби
Волим те.
Што виде слепи не виде заљубљени
Покварени анђеле; о, снеже у августу
Моје су руке остале око тебе као обруч
Љубоморан на ваздушни притисак и воду
Љубавну воду која гори док се купаш
Одавно већ својим очима не верујем
Волим те.
ТИ СИ МОЈА, ИПАК
Ти си честа слика моје жалосне љубави
Ти си моја самоћа у којој смо присутни обоје
Ти си моја Синагога ограђена жицом
Ти си моја нарочито у ово доба, поготову сада
Ти си мој разговор који се у почетку односио на нешто друго
Ти си мој Пабло Пикасо и његова љубав према непојамном
Ти си моја игра која почиње каменчићима
Ти си моја Сахара са једним цветом па чак и без њега
Ти си моја девојка о којој ти нисам говорио
Ти си мој племић који је некада живео на Кавказу неки Всволд
Ти си мојих неколико година од оне ноћи
Ти си моја жена – поноћни воз са једним путником
Железара у каменом добу – ты моя русская земля
Једина жена коју мењам сваког дана
И прави смисао толико хваљених слобода
Ти си мој херој који се постидео и ипак починио издајство
Ти си моја љубав славних људи
Ти си моја јуначка љубав како сам већ рекао
Ти си моја обећања која никада нису ништа значила
Ти си моја љубав иако сам без ње као што је познато
Ти си моја, ипак
Тако је било одувек и узалуд сам се бунио и срамотио обоје
Ти си једна ствар коју је волела једна жена
Ти си једна жена колико и свака друга
Ти си моја упркос познатим истинама
То су бедни подаци којима располажем
То су сва дела моје извитоперене љубави
То сам све могао лепше рећи али нема разлога
Ионако само нагађам и претпостављам
Ти си моја болест болешћу излечена
Ти си моје дете ти ништа не разумеш
И ја дословно морам рећи – да те волим.
КОСОВО ПОЉЕ
Краду ми памћење,
скраћују ми прошлост,
отимају векове,
џамијају цркве,
арају азбуку,
чекићају гробове,
издиру темељ,
размећу колевку.
Куд да чергам с Високим Дечанима?
Где да предигнем Пећаршију?
Узимају ми оно
што никоме нисам узео,
моје лавре и престонице,
не знам шта је моје,
ни где ми је граница,
народ ми је у најму и расејању,
пале ми тапије
и затиру постојанство.
Зар да опет затрапим Свете Архангеле?
Да ми помунаре поново Љевишку?
Очни живац су ми одавно растурили,
сад ми и бели штап отимају,
жртвено поље са крвавом травом
не смем да кажем да је моје.
Не дају ми да уђем у кућу,
кажу да сам ја продао,
земљу коју сам од неба купио
неко им је обећао.
Ко им је обећао,
тај их је слагао,
што им не обећа
оно што је његово?
Зато јуришају на мене удружени
кивни што сам их познао.
(1987)