Rue de Siene
Улица Сене десет и по навече,
на углу суседне улице неко се тетура...
Младић са шеширом, кишни мантил,
једна жена га цима, цима га
и говори му.
Он маше главом,
шешир му отишао наопачке
и шешир и жена само што му не падну иза леђа.
Обоје су врло бледи.
Човек очигледно жели да пође... да стане... да умре...
али жена сумануто жели да живи.
Њен глас, ма како шаптав, мораш га чути -
то је жалопојка...
наредба,
крик...
то је толико пожудан глас, тужан...
и влажан...
болесно новорођенче што на хумци гроба јеца једне зиме,
крик некога коме су вратима причепили прсте,
песма, реченица, увек иста, понављана, непрестана,
без одговора...
Човек је гледа,
колута очима,
беспомоћно маше рукама као дављедик...
и реченица се поново враћа.
Улица Сене угао суседне улице,
жена наставља не замарајући се...
понавља своје немирно питање
своју рану која се не да зацелити -
Пјер кажи ми истину
Пјер кажи ми истину
хоћу да знам
кажи ми истину...
Пада јој шешир са главе.
Пјер хоћу да знам, кажи ми истину.
Питање глупо и велелепно.
Пјер не зна шта да каже
изгубљен је, тај што се зове Пјер...
на лицу му осмех који би хтео да буде нежан
једино понавља
хајде смири се не буди луда,
али чини му се да није добро рекао,
али не види, а и не може да види властити осмех како му дави уста.
Гуши се.
Цео свет му је пао на груди
и гуши се.
Сад је заточеник, властитим обећањима опкољен...
треба да положи рачун.
Ту пред њим - машина за рачунање
машина за писање љубавних писама
машина за патњу
хвата га
веша му се о врат...
Пјер кажи ми истину
Ништа нарочито
Чудна су људска бића
Ви као и ја
Ја као и ви
И све је то гола стварност
све је то живот
то вам је тако
Чудна су људска бића
Кад дођу тако код неког
неки падну у прави час
неки опет у невреме
Ономе који падне у прави час
кажу пали сте баш добро
послуже га пићем
и дају му да седне
Ономе ко незгодно падне
нико ништа не каже
Чудна су људска бића
сад падну код једних
сад падну код других
чудна су људска бића
Онај што је незгодно пао
само што прекорачи праг
поново се скемба низ степениште
следећи само прелети преко њега
прескачући степенике у лету
Кад изађе на улицу
пошто се придигао
пролази непримећен
заборављен избрисан
На њега пада киша
на њега пада ноћ
Чудна су људска бића
падају стално падају
падају као ноћ
дижу се као дан
(Неке ствари и остало, Жак Превер, БИГЗ, 1979.)
Улица Сене десет и по навече,
на углу суседне улице неко се тетура...
Младић са шеширом, кишни мантил,
једна жена га цима, цима га
и говори му.
Он маше главом,
шешир му отишао наопачке
и шешир и жена само што му не падну иза леђа.
Обоје су врло бледи.
Човек очигледно жели да пође... да стане... да умре...
али жена сумануто жели да живи.
Њен глас, ма како шаптав, мораш га чути -
то је жалопојка...
наредба,
крик...
то је толико пожудан глас, тужан...
и влажан...
болесно новорођенче што на хумци гроба јеца једне зиме,
крик некога коме су вратима причепили прсте,
песма, реченица, увек иста, понављана, непрестана,
без одговора...
Човек је гледа,
колута очима,
беспомоћно маше рукама као дављедик...
и реченица се поново враћа.
Улица Сене угао суседне улице,
жена наставља не замарајући се...
понавља своје немирно питање
своју рану која се не да зацелити -
Пјер кажи ми истину
Пјер кажи ми истину
хоћу да знам
кажи ми истину...
Пада јој шешир са главе.
Пјер хоћу да знам, кажи ми истину.
Питање глупо и велелепно.
Пјер не зна шта да каже
изгубљен је, тај што се зове Пјер...
на лицу му осмех који би хтео да буде нежан
једино понавља
хајде смири се не буди луда,
али чини му се да није добро рекао,
али не види, а и не може да види властити осмех како му дави уста.
Гуши се.
Цео свет му је пао на груди
и гуши се.
Сад је заточеник, властитим обећањима опкољен...
треба да положи рачун.
Ту пред њим - машина за рачунање
машина за писање љубавних писама
машина за патњу
хвата га
веша му се о врат...
Пјер кажи ми истину
Ништа нарочито
Чудна су људска бића
Ви као и ја
Ја као и ви
И све је то гола стварност
све је то живот
то вам је тако
Чудна су људска бића
Кад дођу тако код неког
неки падну у прави час
неки опет у невреме
Ономе који падне у прави час
кажу пали сте баш добро
послуже га пићем
и дају му да седне
Ономе ко незгодно падне
нико ништа не каже
Чудна су људска бића
сад падну код једних
сад падну код других
чудна су људска бића
Онај што је незгодно пао
само што прекорачи праг
поново се скемба низ степениште
следећи само прелети преко њега
прескачући степенике у лету
Кад изађе на улицу
пошто се придигао
пролази непримећен
заборављен избрисан
На њега пада киша
на њега пада ноћ
Чудна су људска бића
падају стално падају
падају као ноћ
дижу се као дан
(Неке ствари и остало, Жак Превер, БИГЗ, 1979.)