Рад са ученицима четвртог разреда. Сарадња између професора филозофије - Јелене Остојић и српског језика и књижевности - Бранијете Конџуловић.
Одбрана_Сократова_и_смрт___скраћени_сценарио.pdf |
Рад са ученицима четвртог разреда. Сарадња између професора филозофије - Јелене Остојић и српског језика и књижевности - Бранијете Конџуловић.
0 Comments
Ово је један стари сценарио прилагођен условима школе у којој се представа играла. Можемо га променити.
Јарослав Сајферт
Кишибран са Пикадилија Ко не зна шта би с љубављу нек заљуби се, на пример, у енглеску краљицу. Што да не! Њен лик је на свим поштанским маркама Древне краљевине. Но ако јој закаже састанак У Хајд Парку, нека се слободно клади да ће узалуд чекати. Али ако иоле мозга има мудро ће рећи: па наравно знам, у Хајд Парку данас пада киша. На повратку из Енглеске купио ми син на лондонском Пикадилију кишобран за шетњу. затреба ли, имам над главом сопствено мало небо, додуше црно, али кроз његове затегнуте жице може да струји милост Божија Кко електрична енергија. Отварам кишобран кад нема кише, као балдахин над књигом Шекспирових сонета, коју носим у џепу. Има тренутака када ме престрави ссијана расцветалост свемира. Уза све лепоте прети нам својим бескрајем, а атај сувише личи на сан после смрти. Прети празнином и мразом хиљада својих звезда које нас ноћу варају одсјајима. Она названа Венера напросто је страшна. Тамо још кључају стене и џиновским морским таласима налик надимају се тамо планине и пуши сумпор у пламену. Питамо се стално где је пакао. Тамо је! А шта може крхки кишобран наспрам свемира! Уосталом, не носим га. Руке су ми заузете да бих могао крочити, тесно приљубљен уз тле, као ноћни лептир дању уз храпаву кору дрвета. Целог живота тражио сам рај, што беше ту некада, а нашао сам му трагове само на уснама жене и на облини њене пути кад је преплави љубав. Целога сам живота чезнуо за слободом. Најзад сам открио врата кроз која се може до ње. То је смрт! Данас када сам већ стар, с времена на време јави ми се мило женско лице, с осмехом који ми усија крв. Пажљиво се за њим осврнем и сетим се енглеске краљице, њн лик је на свим поштанским маркама древне краљевине. God save the Queen! О, па да, добро знам, у Хајд Парку Данас пада киша! Габријела Мистрал ОДСУТНОСТ Од тебе моје тело кап по кап одлази, моје лице одлази у глувом уљу; моје руке у растопљеној живи, моје ноге у два прашњава времена. Све одлази од тебе, све од нас одлази. Одлази мој глас који се претварао у звоно, глуво за сваког, осим за нас. Одлазе моји покрети што су се упредали пред твојим очима као ткалачки чунак. Одлази мој поглед, који је немоћан када те гледа, брест и смрека. Одлазим од тебе са самим твојим дахом, као влага испаравам се из свога тела. Одлазим од тебе с будношћу и са сном. У твом верном сећању већ се бришем и у твојој успомени већ сам као они што се не родише у пољима и луговима Да сам крв, колала бих длановима твог рада, твојим устима младог вина Да сам твоја утроба, изгорела бих у твојим корацима, које више не чујем, у твојој страсти, која пролама ноћ као махнитост осамљеног мора. Све од нас одлази, све од нас одлази. Превео Бранислав Прелевић Кристина Лугн МОРАМ ДА СЕ ОБЕЗБЕДИМ Морам да се обезбедим пре него што пођем. Требају ми ципеле. Морам набавити ципеле за шетњу с ђоном од куване гуме. Мислим да ће ово бити напорно; Погледај ме сада. Видим себе да долазим са ножем. Видим сада да долазим са конопцем. Jедном мора да се испали метак. Гњавила сам са тим већ пет деценија. То ће трајати пола секунде. Зашто ме сада посматрате? Љубав није вечна. Али смрт јесте. • Превела са шведског Елеонора Лутхандер Кристина Лугн ДОВИЂЕЊА И СРЕЋНО Не желим да сретнем дежурно људско биће не желим да разговарам са акутним тимом и кризном групом. Желим да кнез тамо дође и потпише моје последње оправдано одсуство. Не желим да сарађујем са смрћу. Желим да она зна ко сам ја и изазове ме на двобој због мојих личних података. Осим тога хоћу пуно, пуно морфина и дугачке некрологе. Трубадури нека се сакупе на симсу мог прозора. А краљ и краљица нека ставе своје круне и замоле ме за опроштај. И једино што желим као опроштајни поклон је дозвола да се бацим у твој загрљај. Да, ја хоћу да се као једна строфа бацим у твој загрљај. Тања Крагујевић ИМЕНИК Јутро са нотесом и раним ђурђевком у грудима. Брише прсте папирним салветама на путу до школе. И вече ће већ развити какву такву видљивост тела звезданих и земних на полароидној фотографији. Само ја немам више ту румену вечност. Поуздан осмех над имеником судбина. Драгих. Расељених. Јуче и сутра данас не верују једно другом. Са увезаним пртљагом у себи. На станици сам одакле никуда не крећем. Као обућар над ципелом која се не да поправити. ОД ТЕБЕ ДО МЕНЕ од тебе до мене очи везиље два бола свјетлости јесен и опасности мудрости болују у мојој глави од тебе до мене тихе арије понорница ти моја оаза ти крчаг сахарске воде ти нож у грлу срне ти лелек дурмиторски ти јесен моја болесна од тебе до мене то не можеш описати нит псовком пребољети ти враћање без повратка ти минут на смрт осуђеног времена ти бдење грудоболника од тебе до мене свe што се порећи мора глад хлорофил вјечног биља од тебе до мене зла ти мисао ко Каину ум дојила пештерске ти суше ране злом љетином црним руном као муња острошка у чеони вртлог бдиле од тебе до мене дамари трава и земље ти кост и коб срца ти мирис зелене шуме ти бол у крстима рудара ти пожар у рафинерији нафте ти лабуд и моја лабудска пјесма од тебе до мене ожиљци тишине крваре од тебе до мене стопе се са сјечивом боре од тебе до мене године године године ПЈЕСМА МОГ НАРАШТАЈА Њихов смијешак изгнан из породичних албума пјенуша струњен метал из њиховог даха у пустош смјером гаврана, у димни брид зрака игра овај вучји накот руски рулет с историјом. У усијаном крвотоку охола равнодушност, кристал мука, напросто славјански тмаста зебња. Младићи крхки, што појмили су сан, буђење или смрт ко агрегатно стање живота. Вазда затечени: у нехају, спокојству, кушали суштину. Жарко. Окове, снове и књиге на полицама. Досегли слућено у магновењу. Бијес пророка. Дјечаци крхки што усов им студи под кожом, под ноктом, избивају из пакла с Осмијехом Љуба Чупића с Руком Принциповом. А ишчитали слова с каменом календара гњила писмена са лобање, мемлу срче, олује. Већ удисали помало слеђену њежност ка свом исходишту: у пансионима за самце у собама од мастила, Вјетрењаче времена, галије очас потонуле -- прска сипки тотем на вијеку, на води; цвјетови ироније! Час је да домаја удари благи ретуш на одсјај нашег лица ДЕЧАНСКА ЗВОНА ИЛИ СВЕТКОВИНА СРЦА ћутим вјековима ћутим твоје име слутим како ми послије киша болујеш косу и како од лелека звона занијемим и ослијепим потом и ни молитве не разумијем кад падам у бездан за твојим челом због тебе кћери јерусалимске све чедне а удове јесу и утве златокриле рањавају паучину снивају како ти из образа кљују вино и круне од руку дукате од чиста злата невјестинске чемерне кад у невакат дођу руке ми под најдоњи камен дечански гњију ти светац и помор библијски ти седми светогорски монах ти мојих девет Југовића и бол царице Милице љепота што је не видјеше очи ни цара ни ћесара нит младе Гојковице походе ли те кћери јерусалимске љубави руку само преко бока да ми пребациш могла бих ја да цвјетам и бременим сваког прољећа грло само да ми дахом опалиш могла бих ја дојити и девет Обилића (леле ако залелечу дечанска звона па ти се лик са фрескама помути) а понека птица заборави лет остави гору и олтар сања везиље му украду очи на превару га преко ријеке преведу жедна а крв би његова укротила све водопаде свијета а клијале су под бедемима неке очи и завидјела му Гојковица за осјеку што дугујем крви грешна се дому враћам са клетвом дечанских звона у ушима прашћај љубави Слобода На мојим ђачким свескама На мојој скамији и дрвећу По песку по снегу Пишем твоје име. Преко свих прочитаних страна Преко свих белих страна Камена крви хартије или пепела Пишем твоје име. Преко позлаћених слика Преко оружја ратника Преко круне краљева Пишем твоје име. Преко чуда ноћи На белом хлебу дана Преко верних годишњих доба Пишем твоје име. На свим мојим парчадима азура Преко рибњака буђавог сунца Преко језера живог месеца Пишем твоје име. Преко поља преко видика По крилима птица И на млину сенки Пишем твоје име. На сваком даху зоре Преко мора преко бродова Преко избезумљене планине Пишем твоје име. Преко пене облака По зноју олује Преко густе и бљутаве кише Пишем твоје име. Преко блиставих облака По звонима боја По физичкој истини Пишем твоје име. По пробуђеним стазама По путевима разасутим По трговима преплављеним Пишем твоје име. На лампи која се пали На лампи која се гаси Преко мојих сједињених кућа Пишем твоје име. Преко плода пресеченог на двоје Огледала и моје собе Преко мог кревета шкољке пусте Пишем твоје име. На мом јешном и нежном псу На његовим начуљеним ушима на његовој неспретној шапи Пишем твоје име. На одскоку мојих врата Преко уобичајних ствари На таласу благословене ватре Пишем твоје име. На свој усклађеној пути На челу мојих пријатеља На свакој руци која се пружа Пишем твоје име. На окну изненађења На пажљивим уснама Далеко изнад ћутања Пишем твоје име. Преко разрушених скровишта Преко мојих сурваних кула светиља На зидовима моје досаде Пишем твоје име. Преко одсутности без жеље Преко голе самоће Преко корака смрти Пишем твоје име. На враћеном здрављу На исчежлој опасности На нади без успомена Пишем твоје име. Снагом једне речи Поново почињем свој живот Рођен сам да те упознам Да те именујем. Слободо. Пол Елијар, (1942) Са француског превео Душан Матић
Rue de Siene
Улица Сене десет и по навече, на углу суседне улице неко се тетура... Младић са шеширом, кишни мантил, једна жена га цима, цима га и говори му. Он маше главом, шешир му отишао наопачке и шешир и жена само што му не падну иза леђа. Обоје су врло бледи. Човек очигледно жели да пође... да стане... да умре... али жена сумануто жели да живи. Њен глас, ма како шаптав, мораш га чути - то је жалопојка... наредба, крик... то је толико пожудан глас, тужан... и влажан... болесно новорођенче што на хумци гроба јеца једне зиме, крик некога коме су вратима причепили прсте, песма, реченица, увек иста, понављана, непрестана, без одговора... Човек је гледа, колута очима, беспомоћно маше рукама као дављедик... и реченица се поново враћа. Улица Сене угао суседне улице, жена наставља не замарајући се... понавља своје немирно питање своју рану која се не да зацелити - Пјер кажи ми истину Пјер кажи ми истину хоћу да знам кажи ми истину... Пада јој шешир са главе. Пјер хоћу да знам, кажи ми истину. Питање глупо и велелепно. Пјер не зна шта да каже изгубљен је, тај што се зове Пјер... на лицу му осмех који би хтео да буде нежан једино понавља хајде смири се не буди луда, али чини му се да није добро рекао, али не види, а и не може да види властити осмех како му дави уста. Гуши се. Цео свет му је пао на груди и гуши се. Сад је заточеник, властитим обећањима опкољен... треба да положи рачун. Ту пред њим - машина за рачунање машина за писање љубавних писама машина за патњу хвата га веша му се о врат... Пјер кажи ми истину Ништа нарочито Чудна су људска бића Ви као и ја Ја као и ви И све је то гола стварност све је то живот то вам је тако Чудна су људска бића Кад дођу тако код неког неки падну у прави час неки опет у невреме Ономе који падне у прави час кажу пали сте баш добро послуже га пићем и дају му да седне Ономе ко незгодно падне нико ништа не каже Чудна су људска бића сад падну код једних сад падну код других чудна су људска бића Онај што је незгодно пао само што прекорачи праг поново се скемба низ степениште следећи само прелети преко њега прескачући степенике у лету Кад изађе на улицу пошто се придигао пролази непримећен заборављен избрисан На њега пада киша на њега пада ноћ Чудна су људска бића падају стално падају падају као ноћ дижу се као дан (Неке ствари и остало, Жак Превер, БИГЗ, 1979.)
НЕКАКВИ ЉУДИ
Некакви људи беже пред некаквим људима. У некој земљи под сунцем и с неким облацима. За собом остављају некакво своје све, засејана поља, некакве кокоши, псе, огледалца, у којима се управо огледа ватра. На леђима носе крчаге и завежљаје - што празније то из дана у дан све теже. Тихо се одвија нечије замарање, а у вреви нечије неком отимање хлеба и нечије дрмусање мртвог детета. Пред њима стално некакав не туда пут, нити је онај који треба мост над чудно црвеном реком. Наоколо некаква пуцњава, час ближе, час даље, а горе високо авион који мало кружи. Добро би дошла некаква невидљивост, некаква тамносива каменост, и још више - небилост на краће или дуже време. Још нешто ће се збити, само где и шта... Неко ће им изаћи у сусрет, само када, и ко, у колико облика и с којим намерама. Ако буде имао избора, можда ће пожелети да не буде непријатељ и оставиће их у некаквом животу. Захвалност Много захваљујем онима које не волим. Олакшање с којим се мирим што су ближи неком другом. Радост што ја нисам вук њихових овчица. Мир ми с њима и слобода ми с њима, а то љубав не може дати, нити одузети. Не чекам на њих од прозора до врата. Стрпљива готово као сунчев часовник, разумем оно што љубав не разуме, праштам оно што љубав никад опростила не би. Од сусрета до писма протиче не вечност, већ просто неколико дана или недеља. Путовања с њима увек су успешна, концерти слушани, храмови посећени, предели изразити. А кад нас дели седам гора и река, то су горе и реке добро познате с мапе. Њихова је заслуга ако живим у трима димензијама, у простору нелиричном и нереторичком, са хоризонтом правим, јер је покретљив. Сами не знају колико носе у празним рукама. "Ништа им нисам крива" - рекла би љубав на ту отворену тему. ПОРТРЕТ ПО СЕЋАЊУ Све се наизглед слаже. Облик главе, црте лица, висина, силуета. Па ипак није сличан. Можда не у тој пози? Ни у другом колориту? Можда је више из профила, као да се за нечим осврће? Кад би нешто држао у рукама? Књигу? Властиту? Туђу? Мапу? Двоглед? Чекрк за навијање удице? И да има нешто друго на себи? Септембарску униформу? Логорску униформу? Јакну из оног ормана? Или – као да се креће ка другој обали – до глежњева, до колена, до појаса, до врата већ загњурен? Го? А када би му доцртали неку позадину? На пример још непокошену ливаду? Шевар? Брезе? Лепо облачно небо? Можда недостаје неко поред њега? С ким се препирао? Шалио? Играо карте? Пио? Неко од породице? Пријатељ? Неколико жена? Једна? Можда како стоји на прозору? Излази из капије? Са псом луталицом покрај ноге? У солидарној гомили? Не, не, то ништа не вреди. Треба да буде сам, Како то некима одговара. И не тако присно, ни преблизу? А даље? Још даље? У највећој дубини слике? Одакле, кад би и викао, Глас се не би чуо? А шта у првом плану? Ах, било шта. Али само под условом да то буде птица која упрао прелеће. Мало о души Душа се има. Нико је нема непрекидно и заувек. Дан за даном, годину за годином, може се живети без ње. Понекад само у усхићењима и страховима детињства гнезди се на дуже. Понекад само чудећи се, што смо стари. Ретко нам асистира при тешким радовима, као што су померања намештаја, вучење кофера. или крстарење путевима у тесним ципелама. У време попуњавања анкета и сецкања меса, по правилу, има излаз. Од хиљаду наших разговора учествује у једном, и то не обавезно, јер више воли да ћути. Када нас тело јако заболи, тихо напушта дежурство. Избирљива је: нерадо нас види у гомили, гади јој се наша борба за било какву доминацију и жестина грамзивости. Радост и туга за њу нису различита осећања. Само кроз њихову повезаност она је с нама. Можемо да рачунамо на њу када ни у шта нисмо сигурни, а за све смо заинтересовани. Од материјалних предмета воли сатове с клатном и огледала, што ревносно раде и кад их нико не посматра. Не каже одакле долази и када ће поново нестати, али очигледно очекује таква питања. Чини се: као што је она нама, и ми смо њој за нешто потребни. МАЧКА У ПРАЗНОМ СТАНУ Мачка не би да умре. Јер шта да ради мачка у празном стану. Да се пење на зидове. Да се чеше о намештај. Као да је све остало недирнуто, па ипак изменило се. Као да ништа није померено, па ипак испремештало се. И увече лампа више не гори. Чују се кораци на степеништу, али нису то ти. Рука која ставља рибу у чинију опет није она стара. Нешто овде више не почиње у своје уобичајено време. Нешто се овде не одвија како треба. Неко је овде био и био, а затим одједном ишчезао и упорно га нема. Прегледала је све ормане. Оптрчала све полице. Завукла се под тепих и прегледала. Чак је прекршила забрану и разбацала папире. Шта има више да се ради. Да се спава, да се чека. Само нека се врати, само нека се појави. Показаће му већ да се тако с мачком не може. Ићи ће му у сусрет као да то чини преко воље, полагано, на веома увређеним шапама. И без велике радости, за почетак. ОПОМЕНА Кад остарим носићу хаљину боје пурпура И црвени шешир који не иде а и не стоји ми, трошићу пензију на пиће, летње рукавице и сатенске ципеле. И причати како немам пара ни за хлеб. Кад се уморим сешћу на ивичњак, сакупљаћу рекламне узорке по радњама и притискати алармну дугмад. Вући штап уз гелендере надокнађиваћу пропуштено у трезвеној младости. Излазићу на кишу у кућним папучама Брати цвеће по туђим баштама гомилаћу пера, оловке и друге тричарије И почети да пљујем. А сад још морамо пазити да нам одећа не покисне Плаћати на време кирију и не псовати на улици Пружати добар пример деци позивати пријатеље на вечеру и читати новине. А можда би требало да се већ помало припремам Да људи који ме знају не буду изненађени Када одједном остарим и почнем у пурпурно да се одевам. Живот на лицу места Живот на лицу места. Представа без пробе. Тело без мере. Глава без размишљања. Не знам улогу коју играм. Знам само да је моја, незаменљива. О чему говори комад, одгонетати морам тек на сцени. Рђаво припремљена за почаст живота, тешко подносим наметнути темпо акције. Импровизујем, мада се гадим импровизација. На сваком кораку спотичем се с непознавањем ствари. Мој начин постојања осети се на устајалост. Моји инстинкти су потпуно аматерски. Трема, објашњавајући ме, још више ме понижава. Срећне околности осећам као окрутне. Неповратне речи и покрети, недобројане звезде, карактер као плашт у трку закопчавам – то су жалосне последице те наглости. Да је бар једну среду одвежбати на време или бар један четвртак још једном поновити! И ето, већ петак долази с непознатим сценаријем! Је ли то у реду – питам (храпавим гласом, јер ми иза кулиса нису дозволили ни да се искашљем). Варљива је мисао да је то само површан испит, одржан у провизорној просторији. Не. Стојим усред декорација и видим како су солидне. Удара ме сложеност свакаквих реквизита. Окретна апаратура делује већ дуго. Попаљене су чак и најдаље маглине. Ох, уопште не сумњам да је то премијера. И што год да учиним претвориће се заувек у оно што сам учинила. ПОГРЕБ "тако изненада, ко би се надао" "нерви и цигарете, говорио сам му" "свакојако, хвала" "распакуј то цвеће" "и брат му умре од срца, вероватно породично" "не бих вас познала с том брадом" "сам је крив, вечито се мешао у нешто" "требало је да говори овај нови, не видим га" "Казек у Варшави, Тадек у иностранству" "само си ти била паметна па си понела кишобран" "па шта ако је био најспособнији од свих" "соба је пролазна, Басја неће дати" "свакако, имао је право, али то још није повод" "с лакирањем врата, погоди колико" "два жуманцета, кашичица шећера" "није његова ствар, шта му је требало" "само плаве и само мали бројеви" "пет пута, а никад никаквог одговора" "нека ти буде да сам могао, али и ти си могао" "добро је што је бар она имала тај посао" "не знам, ваљда рођаци" "свештеник је стварно исти Белмондо" "још нисам био у овом делу гробља" "сањао сам га прошле недеље, нешто ме је тргло" "није ружна та ћеркица" "све нас то чека" "изјавите саучешће удовици и у моје име, морам на" "па ипак је на латинском звучало свечаније" "било па прошло" "до виђења, госпођо" "да одемо некуд на пиво" "јави се да попричамо" "четворком или једанаестицом" "ја ћу овамо" "ми онамо"
ОВО И ОНО
Било ово и оно, па се препирали: -Боље је ово. -Није него оно! -Да није онога, не би било овога! -Могло је да буде ово, а да не буде оно. Ово никад није било! -И хтели смо оно Што никад није било! -Ово нико не памти. -Сад је све што нико не памти. -Ово се неће преживети. -Нико вас не тера да живите, сви сами хоћете! Никад није било боље! -Али до зоре може бити да никад није било горе... -Било би боље, да је пола горе. -Нема ништа горе, него слушати да је ово боље. Само то да чујем, ето доста ми јада. -Цркли сте за ово! сад би хтели оно. Кукаћете за овим, ако дође оно. -Оно је боље па нека га нема! -Неће га ни бити. Али биће људи. -Неће ни оно бити оно, ако ово продужи ово. Ово неће дуго... -Сви да су за оно, не би стало ово! Ово само иде! И није дошло да оде! -Благо оном ко није ишчекао ово. Је ли ово овако или ово мисли ко није за ово? -Ја нисам за ово, ја сам против онога! Ја сам дао сина за ово! Мени се кућа ископала за оно... А ја који ово слушам и записујем, не бих дао никога, низашто, а камоли сина, за ово и оно, него за синов нокат дао све ово, и придар све оно, па једном лопатом прегрнуо, побусао и поравнио, и ово и оно, За оца и сина и спас свог народа распетога на ово и оно. КАД БИ ТИ ОТИШЛА ИЗ ОВОГ ГРАДА Матија Бећковић Кад би ти отишла из овога града Коме бих леву руку пребацио преко рамена А десном показивао обронке далеких брда и рекао: "Природа је пуна мојих погледа на свет". С ким бих застао пред распуклим орахом говорећи: "У овом ораху можда расте мој сандук Кад сам био дете његово је стабло посађено". Због кога бих прекинуо ове речи и рекао нешто радосно, Мада не знам шта бих све могао да кажем На основу целе шуме и других елемената! С киме бих се враћао у град поносан као у мојим песмама. Коме бих говорио о сајџији који живи у земљи И о мом средњем уху које је густо као шећер. С киме бих подигао главу према беспутним небесима, Коме бих показивао козје стазе међу звездама. Чији би зуби звонили као промрзла јабука у пшеничној плеви С киме бих поменуо: тајге, снег на Етни, људе по тамницама. Бела птица на снегу, пласту снега у води, Коме бих рекао како ми се чини Да у реци Арарат кључа камење И ко би ме због тога волео? Данас сви знају да сам на тебе мислио кад сам рекао: "Она каже балкону да га воли И балкон се сруши у том часу". Поштари би широм света разносили једно исто писмо Док звер скупог крзна дрема у глупој топлоти на Тибету И било какав месец прелази преко сметова. С киме бих дуго у ноћи говорио против свакога И ко би ме због тога волео? Кад би ти отишла из овога града, Говорио бих узалуд: Моје речи се не би ни на кога односиле. КЊИГА Могао би да будеш најбољи Да служиш за пример Ништа лакше Само да ме послушаш И узмеш књигу И овако је Пола сата држиш у руци Пола сата Ни минут више Само је држиш у руци Да је не отвараш И ништа да не учиш Само да ја гледам Како је ти држиш Био би најбољи Ја ти гарантујем Бог те дао Али ти нећеш Нећеш зато што нећеш Мајку да обрадујеш Кад би некако могао Да је узмеш А да мајку не обрадујеш Ти би је узео Не би је испуштао Овако нећеш Нећеш па нећеш Нећеш А зашто нећеш Зарекао си се Да мајку сахраниш А да је никад Ничим не обрадујеш Ниси ти више мали Ниси ти више мали Догодине ћеш у школу Дај више буди чоек Алал му мајка Ниси ти више мали Како то седиш Што ту стојиш Где тако гледаш О чему причаш Како то једеш Чему се смејеш Мој темељковићу Ниси ти више мали Играј се фино Иди мирно Седи згодно Гледај право Шали се озбиљно Причај поштено Домаћи сине Мајчин домаћине Ниси ти више мали Где идеш Шта ћеш ти тамо Што стојиш Шта ћеш ти ту Где зуриш Шта има тамо да се види Што лежиш Лежаћеш довољно Поштенбрате Ниси ти више мали Усправи се Што си се згурио Посави се Што си се укрутио Иди онако Што си се смео Видеће те неко Живе ми твоје очи Ниси ти више мали Ђе ти је капа Што си го Што си се натронтао Шта ће ти то шарено Баци трице Обуци се ко чоек Људски роде Ниси ти више мали Што си сам Ђе су ти врсници Шта ћеш с њим Није то твоје друштво Нико твој није Па немој ни ти Тројице једина Ниси ти више мали Куд трчиш Што се скањујеш Стани Што си се посунијао Мрдни Што си се скаменио Послушај нешто Жив ми ти био Ниси ти више мали Крени овуда Немој туда Шта ћеш онуда Доћи овамо Иди тамо Не скићи тамо амо Кућо темељита Ниси ти више мали Ако те не нуде Немој да иштеш Ако те нуде Немој да узмеш Ако те нагоне Реци Сад сам јео Имамо свега код куће Ниси ти више мали Кад би певао Сети се где ти је отац Кад ти се игра Помисли на браћу Кад ти је све потаман Упитај за сестре Кад ти се шали Знај да ти и најмању шалу Бог у грех уписује Ниси ти више мали Милосан ли си Само би се милушио Ђеца се не милују И не милуше Сирочад нема ко А коју има Очеви не милују Да сирочад не повређују Кад гледају да мисле Како њих нема ко миловати Ниси ти више мали Треба мислити и на онај свет Кад ћеш Ако не тад Знаш чије име носиш Знаш на кога наличеш Ниси ти Ти Ниси ти више мали Ђед ти је млађи био Кад је осто сироче Али је био рођени чоек Рођен као старац Откад је пробечио Себи је све забранио У мањим годинама Кућу је одржао И мајку отхранио Здрав ми ти био Ниси ти више мали Кад се мислиш уљудити И људима одужити Ко не почне одмах Неће никад Чим се родиш Треба мислити и на онај свет Кад ћеш Ако не тад Знаш чије име носиш Знаш на кога наличеш Ниси ти Ти Ниси ти више мали Како то седиш Што ту стојиш Што тако идеш Како то дишеш Што уздишеш Што тако трепћеш Како то једеш Што лежиш Лежаћеш довољно Што спаваш Наспаваћеш се доста Не доликује теби да се смејеш Мој темељковићу Ниси ти више мали Шути кад с мајком причаш Не може мајка да не зна Не може мајка да није у праву Нико твој није био мали Па немој ни ти Већ си се оженио И ђецу изродио Дај више буди чоек Кад си све то умио Алал му мајка Ниси ти више мали Научи се већ једном Ухвати се с памећу У шта си очи узео Давно си оседео И постао ђед Погледај се колик си Кад мислиш да одрастеш Чему се смејеш Реци части ти Ниси ти више мали ВОЛИМ ТЕ Између два упоредника док провирујем главу Између две жишке у слепоочницама У паузама док радници пију чађаво млеко И прашњави маслачак лепи се за плућна крила Док црпем мед из језика и сипам у твоје уши Између два далека поређења Волим те. Бродови се љуљају као пољупци И слој ваздуха се на лепе сенке цепа У машинерији ноћи Моје срце је слично компресору Наклоњену свему што нема везе самном Док покушавам нестати у пољупцу Волим те. Рудници камене соли у мом срцу Зора ломи суђе од порцулана Кад си са мном знам да си на другом месту Постаћу прашина ако волиш прашину Ти која ме туђим именом зовеш Волим те. Долази пролеће и једну праву даму Нико не може замислити без пудлице Стави ми огрлицу око врата и води ме Ја не знам пут – кријем се у твојој сенци Ја сам твоја сенка и ноћ је моје царство Свет ме изгуби, али ти ме доби Волим те. Што виде слепи не виде заљубљени Покварени анђеле; о, снеже у августу Моје су руке остале око тебе као обруч Љубоморан на ваздушни притисак и воду Љубавну воду која гори док се купаш Одавно већ својим очима не верујем Волим те. ТИ СИ МОЈА, ИПАК Ти си честа слика моје жалосне љубави Ти си моја самоћа у којој смо присутни обоје Ти си моја Синагога ограђена жицом Ти си моја нарочито у ово доба, поготову сада Ти си мој разговор који се у почетку односио на нешто друго Ти си мој Пабло Пикасо и његова љубав према непојамном Ти си моја игра која почиње каменчићима Ти си моја Сахара са једним цветом па чак и без њега Ти си моја девојка о којој ти нисам говорио Ти си мој племић који је некада живео на Кавказу неки Всволд Ти си мојих неколико година од оне ноћи Ти си моја жена – поноћни воз са једним путником Железара у каменом добу – ты моя русская земля Једина жена коју мењам сваког дана И прави смисао толико хваљених слобода Ти си мој херој који се постидео и ипак починио издајство Ти си моја љубав славних људи Ти си моја јуначка љубав како сам већ рекао Ти си моја обећања која никада нису ништа значила Ти си моја љубав иако сам без ње као што је познато Ти си моја, ипак Тако је било одувек и узалуд сам се бунио и срамотио обоје Ти си једна ствар коју је волела једна жена Ти си једна жена колико и свака друга Ти си моја упркос познатим истинама То су бедни подаци којима располажем То су сва дела моје извитоперене љубави То сам све могао лепше рећи али нема разлога Ионако само нагађам и претпостављам Ти си моја болест болешћу излечена Ти си моје дете ти ништа не разумеш И ја дословно морам рећи – да те волим. КОСОВО ПОЉЕ Краду ми памћење, скраћују ми прошлост, отимају векове, џамијају цркве, арају азбуку, чекићају гробове, издиру темељ, размећу колевку. Куд да чергам с Високим Дечанима? Где да предигнем Пећаршију? Узимају ми оно што никоме нисам узео, моје лавре и престонице, не знам шта је моје, ни где ми је граница, народ ми је у најму и расејању, пале ми тапије и затиру постојанство. Зар да опет затрапим Свете Архангеле? Да ми помунаре поново Љевишку? Очни живац су ми одавно растурили, сад ми и бели штап отимају, жртвено поље са крвавом травом не смем да кажем да је моје. Не дају ми да уђем у кућу, кажу да сам ја продао, земљу коју сам од неба купио неко им је обећао. Ко им је обећао, тај их је слагао, што им не обећа оно што је његово? Зато јуришају на мене удружени кивни што сам их познао. (1987) |
АрхиваКатегорије |